Брачна љубомора

Питање:
Поштовани Оци, пишема вам поводом великих проблема који су ме снашли у браку. Муж и ја смо у браку ни пуне две године, а већ дођосмо на то да нам је заједница неодржива. Проблем је болесна љубомора мога мужа. У брак сам ушла знајући за постојање овог поремећаја код њега, али не и за његове размере. Такође, у брак сам ушла касно, са 36 година, не зато што сам била посебно избирљива већ зато што се тај пут мени никако није ни отварао. Бога сам молила да ме избави од самоће, у манастир нисам желела па сам се тако и молила: »Госпде ти нећеш монахе који долазе теби зато што немају где, помози да нађем човека.» И како тако нађох га. На жалост прво је уследио блуд са њим, па онда брак. Хтела сам брак што брже да се не би више грешили. Ја сам пре но што сам срела њега већ била у цркви неколико година и нисам имала контакте с мушкарцима (од онда кад сам решила, пре тога нажалост не знајући за вредност женске чистоте-јесам) . Он о Цркви појма није имао пре мене иако је хришћанин православац. Једно време је почео да ме прати у томе, сада већ све одбија. Још у том периоду пре брака приметила сам да много сумња у мене и моју верност, да свако моје одсуство од њега, немогућност да се јавим окреће на то да сам то време проводила с неким другим. Ја сам то приписивала томе што живимо грешно и да ће све проћи кад заједница добије благослов. Признајем да сам у том предбрачном периоду бежала од исповести јер ме било срамота од живота који водим, а с друге стране ђаво ме терао да мислим да би 80% људи било мртво да је Господ тако строг према овом греху. На крају крајева сви око мене су с неким, зар је боље бити сам и праведан или по некад и попустити па стићи то циља? (знам да је ово погрешно) . Ех у том ћутању, бежању од проблема и самооправдавању нисам себи дала прилику да с неким духовним попричам о свему. Једноставно посрљала сам. Сви око мене (нарочито ови ван Цркве) већ збрачени, жене трудне, а ја вазда Га молим и ништа од тога. Да, била сам толко усамљена да сам по некад и пила. А целу младост сам боловала од булимије (поремећај исхране) и веровала сам да ћу кроз обавезе према мужу и ако Бог да деци заборавити на страсти које ме опседају (никад смирење) , да ћемо водити скроман хришћански живот.
А сад мој муж. Он је старији од мене две године, нежења пре мене, пореклом са села, нижег степена образовања од мене и далеко горег матерјалног стања. Разлике међу нама нису ме болеле, сем оне која се тиче степена образовања пошто је та разлика међу нама била очигледна. Но и ту је победио хришћански ентузијазам (овде изгледа да иронишем) : то је да се не бих гордила. С друге стране био је брижан кад сам на муци и у болести и мислим да је био јако заљубљен на почетку. И што је најважније за разлику од младића које сам сретала у Цркви који су вазда нешто неодлучни, и би и не би да се жене, он је одмах знао да жели да се ожени. Он је био доста намучен као дете, одрастао у породици где је отац малтретирао мајку, на тешким пословима од малих ногу. На послу је важио за вредног и одговорног. Доспео у касне тридесете усамљен, мислила сам зато што девојке беже од момака са села који у граду живе у изнајмљеним самачким собицама. Веровала сам да ће умети да цени заједницу.
И тако ступисмо у брак после не мало перипетија. Требало у зиму па нисмо-изби свађа, требало у јулу па нисмо-умре ујак и онда у сепембру 2005. године. И онда један леп период од свеадбе до младенаца. Е уочи младенаца, тад бејасмо колачари у нашој цркви, нападе га црни да га варам и варам и варам….кад год се нисам јавила, кад год је ишао у ноћну смену, кад год сам изашла из куће без њега…………..помирисмо се некако. Кроз месец дана исти напад, ја тад била трудна врло брзо спонтани. У октобру изненада, после лепо проведеног годишњег одмора, куповине нових кола, реновирања стана, одласка у манастир по молитве за пород, једне вечери у дану у коме смо: ишли на литургију, после ишли до села на ручак, јели сладолед, смејали се, око 20.00 он у жучној свађи напушта кућу тврдећи да цело лето трпи моје преваре, да је чак и видео на ходнику код лифта да ме неко прати кући и опрашта се са мном уз пољубце. Врло брзо после тог његовог драматичног исељавања из стана, уз свађу и увреде, установим да сам трудна. После скоро два месеца лежања и терапије и ову трудноћу сам изгубила. Мислим да смо га убили……………………Да не дужим ишао је и код нашег пароха да то тврди, ишла и ја да се исповедам и да видим има ли помоћи, ишли смо и код нашег владике на разговор (код нашег владике сам се једном и исповедала, а пуно пута разговарала кад је било тешко) . Владика је био срећан због мене кад је чуо да сам се удала, једном ми је рекао да ће све моје проћи кад нађем мужа, а врло забринут кад смо се опраштали од њега после тог разговора. Разговор плода није донео, муж ме оптуживао, владика ме бранио да свих ових година зна за моју жељу да се удам, и зна да сам се молила за то и зна да сам на сваку литургију долазила и да зна да се ја са својим браком не бих тако играла. У једном тренутку током разговора ван контекста сам чула владикине речи: »њему није добро». Никакву поруку од њега касније нисмо добили, да будем искрена несмем ни да питам. У два наврата смо још покушавали да се миримо, увек зато што је мени жао и њега и себе и зато што ја немам више снаге, и зато што ме срамота од људи, и зато што сам стара и немам појма где ћу и зато што губим веру……………………. И буде добро до седам дана и као хоће и као можда и није, а ја знам да је у души он мене замрзео и да у души он мене држи за кривца и кад му то дође он ме много и напада и вређа и ја не знам докле човек може да трпи. И онда и ја њему свашта кажем и ту је заиста тешко бити хришћанин. И тако ја сад пребирам по глави својој шта сад? Контактирала сам оца Дионизија (код Алексинца) питам има ли помоћи, каже има добро би било да дођете. Како да дођемо кад је он мене ових дана сасвим презрео и нема ни једно лепо сећање на наш заједнички живот? Лута сам по граду, живи у самачкој собици са заједничким купатилом и мисли да је потпуно спокојан. Покушавам да допрем до њега и мислим да у њему ничег више нема. Мени је жао што нисмо успели. Пароха свог нисам контактирала од почетка божићнег поста, зато што је он млад и благочестив и Господ му даровао дивну жену и четворо деце, а ми прљави и зли. Стид ме је од њега, а и он сам каже да није у стању да решава такав проблем, он је и предложио да се иде код владике.
Наш телесни живот је био посебно проблематичан. Уопште узевши телесни живот је крст за мирјане. Ја размишљала како је монаху донекле лакше јер он зна да је умро за то, а ми се печемо између постова. Мој муж за то није имао слуха. По некад бих успевала да га наговорим да ме остави на миру како би се причестила, но најчешће ми није успевало. Углавном моје одбијање њега, у том смислу, је увек био непосредни повод наших свађа. И друге жене одбију по некад мужа па овај не дохвати одмах кофер и почне да се исељава, вређајући је да га одбија зато што то ради с неким другим.
И све сам ваљда рекла. Погубисмо време, бојим се да ће ме искушења и од Цркве удаљити јел ни тамо ми се не иде од срамоте. Бојим се да ћу завршити усамљено, можда као алкохоличар, некад размишљам да дам отказ и одем појма немам где, а имам посао који је за сад добро плаћен, али посла је све мање и не видим себе у томе. Можда ипак манастир на крају, али не верујем да тамо примају распуштенице, а и касно ми је и за тамо. Једноставно не видим ништа а Ви?
Биљана


Одговор:
Драга ми у Христу…
па тешко је да и ја видим нешто ново; нешто што вам нико раније није рекао а да носи наду на неки добар излаз.
То што сам прочитао видим да код вашег мужа није више ни болесна љубомора, него нешто горе, и мислим да је то ваш валдика најбоље приметио. Ако разумем суштину вашег проблема она јесте ваше одбијање њега као супруга у време када се спремате за свето причешће? И он у томе види нешто друго, чак варање а не пост и телесно уздржање. Само два закључка можемо да изнесемо: или сте се ви удали за врло нерелигозног човека, а ако се издаје за религиозног а такве сумње у свом срцу развија онда сте се ви удали за болесног човека. Патетична љубомора може да постане опасна ментална болест, не ретко и опасна па живот супружника. Додудуше изгледа да он од тога не страда јеr би вас у сваку стопу пратио. Ако он не разуме ваше реазлоге за одбијање за време ваших припрема за свето причеше, и да ту свету Тајну замељује са неким вашим варањем ја не знам шта може да се учини са те наше пастирске стране? И да ли је вас неко пољубио у том ходнику? Или кажете да је сав илузоран и тако болестан? ! У брачним проблемима, духовник или брачни саветник, не може скоро ништа да учини ако оба брачна друга нису присутна (или одвојени разговори, ли се мора завршити са суочавањем у присуству духовника) . То је основа за решавање оваквих комплексних проблема. Све што знам о њему знам преко вас. То није довољно за једно реално сагледавање проблема. Ако узмем да говорите истину могу да вас посаветујем да се једно време предате некој врсти молитваног тиховања (а НЕ депресији) , да се умирите и чешће на богослужења у храм да одлазите. Да живите благочестивим животом уз молитвену наду ће можда да га то промени. Не заборавите да се молите за њега.
Уочљиво је у овом питању да није јасно колико и ви њега волите? Ништа не кажете! ? Да ли му ви стварате комплексе ако се у препиркама често води реч о вашим разликама: у образовању, у културним и економским слојевима…, у вашој «историји», јер је чињеница да сте се касно упознали. Он је био заубљен а ви нисте желели самоћу…? Колико ви њега заиста волите? Ако ту посебне љубави нема ни са једне стране онда ваш брак нема ни благослова. Све су ово питања које траже озбиљан одговор.
Желите у манастир? Зашто револтно и губитнички? Шта ће у њему да радите? Мислите ли да са таквим духовним склопом можете тамо себе да пронађете? А бојите се самоће? У манастиру нема самоће (у општежићу) , и очито је да овде није реч о тој врсти самоће, него о самоћи како познајему у овом свету: муж, брачни живот, деца, родбина друштво…овосветске ствари. У манастир се иде са другим осеђањима; пре свега љубављу за богослужењем и молитвом, за подвигом, и љубавању према свем сестринству.
Видите да некако спасете свој брак, свога мужа, а тиме ћете спасавати и своју душу исто као у манастиру. Ако успете да га наговорите да одете код неког духовника онда молим вас изаберите неког од најбољих и најискуснијих, јер је очигледно да са њим треба поступати врло озбиљно, а пре свега са молитвом.
Желим вам сва блага од Господа, а највише да спасете свој брак ако вам је срцем до њега стало.
Искрено
оЉуба

Comments are closed.