Борба за спасење душе

Питање:
Благословите оци! Унапред се извињавам ако ће моје писање бити предугачко, покушаћу што више да га скратим. Читао сам сва питања и одговоре али нисам нашао оно што ме интересује. Прво ћу вам укратко рећи нешто о себи и описати неке догађаје и стање у коме се налазим.- Имам 32год, живим у београду, Ожењен сам и хвала Господу Христу имам живо и здраво мушко дете од 2, 5 год. Моји проблеми почињу у мојој 12-ој год. живота. Одмах након смрти мога деде добио сам ужасне кошмаре који су трајали око 40-ак дана након његове сахране. Сваки од тих кошмара је био скоро идентичан (Ја стојим у средини дневног боравка а око мене се појављује мој покојни деда и то у све више и више приказа- напр. прво га има један, па затим два, три, десет итд., окружује ме са свих страна и приближава ми се све више, гледа ме у очи и смеје ми се. Мене хвата ненормалан страх који постаје све јачи и неиздржљивији, а ја стојим одузет и немогу да се помакнем) . У тим моментима сам се будио у вриску, зној је лио са мене, бацао сам се по кревету од душевних и телесних болова и страха, нисам могао по 20-30 минута и више да дођем себи, а дешавало се пар пута да га видим како стоји поред кревета и кад се пробудим, мада брат који је спавао самном у соби није га видео.То се дешавало када год заспим у току ноћи – више пута. Ти снови су престали пошто ме је моја мајка која је у то време била да тако кажем „неверник“ одвела код неке бабе да ми баја око главе (гаси угљевље или томе сл.) . Након тога ја сам се потпуно затворио у себе и ево од тада има двадесет година, а ја сам остао још увек оно преплашено дете само сад са много већим проблемима и страховима. Имам страх од људи и константне нападе страха, како би се рекло од ничега, али наравно сви знамо ко стоји иза тога. Знам да нисте тумачи снова и циљ мог препричавања кошмара није био да ми растумачите, пошто верујем да тај који ме је мучио није био мој деда, без обзира какав је био, мислим да ме је волео, а иза његовог лика се крио неко или неки (ви најбоље знате ко су) . Узгред да кажем нешто о деди.- Он је био веома тежак и тврдоглав човек, који је у младости био велики верник и ктитор наше православне цркве, да би после другог светског рата (незнам из којих разлога) замрзео цркву и веру и постао ортодоксни комуниста, наравно борио се као партизан на многим фронтовима. Преминуо је након вишегодишње патње, пошто му се најмлађа ћерка (моја тетка) тешко разболела. Бојим се да није у питању црквена анатема, пошто је по причи моје бабе деда истерао свештеника из куће и забранио да долазе, али моја баба је док је он спавао кришом доводила свештеника да свети водицу. Питао бих вас да ли дете до дванаесте године може да учини тако велике грехе да га Господ стави на таква искушења или је у питању наследни грех, можда неко проклетство? Ја сам наравно крштен, у цркву сам почео да идем од пре пар година, пошто се у мојој кући није много говорило о вери, а моји родитељи су живели под комунистичком обманом, тако да нисам имао од кога да сазнам нешто више о нашој светој вери. Моја предпоставка је да ја и већи део фамилије са дедине стране плаћамо његове грехе. Неколико мојих ближих рођака пати од неких душевних болести и тегоба укључујући и мене. У мојој кући влада претежно нетрпељивост и неразумевање, једино смо се мој брат и ја окренули цркви и вери. Поштовани оци поново се извињавам ако је моје писмо исувише дуго и збркано, требало ми је много храбрости да га напишем, јер ме ови нечастиви муче и ноћу и дању. Молим вас реците ми шта бих требао да радим, осим наравно основних ствари као што су пост молитва, одлазак у цркву на литургије, причешће, милостиња, да ли има нека посебна молитва у оваквим случајевима, да ли бих можда требао да посетим неки одређени манастир да ли знате неког искусног духовника? Бојим се за своје најмилије поготово за своје дете да непропати као ја. Живео сам ових двадесетак година у великој душевној патњи, али нежалим ни дана ни тренутка због тога што сам преживео, сматрам да је то мој крст који сам носио и носићу, само што сам све слабији и све ми је теже да га носим и да се борим, бојим се да непосустанем због немоћи. Ово питање сам вам поставио пре више месеци, нисам још увек добио одговор на њега, можда са га послао на погрешан начин или није стигло до вас.. Милост вам и свако добро од Господа желим вам да вас здравље служи и да увек будете ту за нас залутале овчице, да нас разумним саветима и просвећеним одговорима повратите назад у Христово стадо.У нади да ћете ми што скорије одговорити.
Predrag


Одговор:
Драги брате, Потпуно разумем Твоје патње, обзиром да сам и сам патио дужи низ година од тих ноћних кошмара. У Другом светском рату, кад сам имао непуних шест година, доживео сам један шок, у страху да нас усташе пристижу, док смо бежали ка шуми. Од тада су ноћи биле ужасне. Кад год бих заспао, у сан би ми долазиле неке провалије, неки баздани, у којима сам ја лебдио без неког ослонца. Тек када сам са 14 година отишао у Богословију у Манастир Раковица, где нас је у једној соби спавало 50 ђака, ти кошмарни снови су полако престајали, да би за годину-две потпуно нестали. Добро си описао живот и карактер Твога деде и то може да представља један од разлога Твојих кошмарних снова. Деда је, свакако, умро непокајан. Није се ни пред смрт вратио Цркви, која га је, као брижна мати, чекала. Можда му ни опело није извршено, а није имао нико да се моли за њега. Ниси Ти згрешио за Твојих 12 година, да би због својих грехова испаштао. Напротив, Ти си вероватно био једина чиста душа (да ли је брат старији или млађи од Тебе, ниси навео) у моменту дедине смрти и Тебе је, можда, Бог одредио да се молиш за грешну душу Твога деде. Његова душа је патила пред Богом, а Ти си патио овде на земљи. Нажалост, Твоја мајка, која није познавала веру својих отаца и није се обратила Цркви, већ се одала сујеверју. Водила је Тебе код врачаре, уместо да сви заједно, цела породица одете у цркву, да извршите парастос деди, да се молите за његову душу, да у његово име учините неко добро дело. Међутим, оно што нису учинили дедини директни потомци, остало је да учиниш Ти. И буди срећан да можеш за некога да се молиш, за некога који за живота није хтео да се моли, а сада и не може. Прочитај у Јеванђељу од Луке, глава 16, стихови 19 до 31, о томе у каквом су стању грешни и непокајани покојници. Вероватно је и сама дедина смрт била за њега ужасна, вероватно је агонија трајала дуго и било је тешко да се душа ослободи од тела. Уз молитве Богу за покој душе Твога деде, имај и велику радост због продужења живота, због Твога сина, а даће Бог да се роди још синова и кћери. И немој се, како кажеш, затварати у себе. Нема за то никаквог разлога. Деда је проживео свој живот онако како је он изабрао, скончао је како је заслужио, сада је пред Господом и Он ће му судити. Моли се за његову душу, кад год пођеш у цркву, запали за њега једну воштаницу, замоли свештеника да његово име помиње на проскомидији. Ти се окрени својој жени и детету. Радујте се његовим корацима и свакој изговореној речи. Настојте да се у кућу усели мир, слога и разумевање. Велику пажњу посвети религијском образовању Твоје супруге, а то ћеш најлакше успети ако сам будеш смирен и стрпљив, ако будеш показивао љубав према свима. Јер није довољно само „окренути се Цркви“, ићи на богослужења, читати верску литературу. Треба, на првом месту, сведочити веру, њене истине, пре свега живети по вери. Тако ћете успешно да одгајате и вашег сина, као и будућу децу. Благослов Господњи да буде на целој Твојој породици, а и ја ћу сутра на Литругији поменити Твоје име и целу Твоју фамилију. Помолићу се и за покој душе деде, иако не знам његово име. Бог зна свакога од нас и по имену нас позива. Поздрав о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *