Borba sa rukobludom

Pitanje:
Pomozi Bog oče, Nisam u braku, a molim Gospoda da mi pošalje bračnog druga i utehu u ovom životu. Do tada ostaje borba i težnja da se izdrži na putu uzdržanja. Trudim se koliko mi daje Gospod snage da živim crkveno. No u nekim trenucima bludne misli jedna po jedna upadaju u srce, a epilog cele priče je rukoblud. Ponekad ne pomislim u toku dana ništa, ali u snu mi se javi tako sablažnjujuća slika da ja sledećeg dana ne mogu da se oduprem utisku. Trenutak pre pada, a naročito posle je jako težak za mene u smislu da od pokušaja da se oduprem, jako sam iscrpljen mentalno i uznemiren i istrzan. Drugim rečima, bojim se da ne poludim od nemira usled napada iskušenja i onda popustam i padam. Mislim da je važno naglasiti da nemam duhovnika, a ispovedam se kod svog sveštenika. Pričešćujem se, Hvala Bogu, u svakom postu po jednom ili dva puta. Kada postim na vodi sa ciljem da se pričestim nemam nikakvih problema sa gore navedenim, ali kada pređem na mrs, sve iz početka. Tako da se moj život sveo da čekam post da se malo odmorim duševno. Posti i molitva mi zaceljuju rane, ali nekako ne rešavam višegodišnje prisutni problem. Da li mi na osnovu Vašeg iskustva možete reći šta mi je najbolje činiti? Zahvaljujem se unapred, Dragan
Dragan


Odgovor:
Dragi Dragane, Uvek u ovim odgovorima ukazujem na jednu važnu i istinitu stvar, a ona je ta da se početak duhovnog života zasniva u borbi koja se objavljuje zlu u svim njegovim ovaploćenim ili neovaploćenim formama. Borba u koju se upuštamo kompleksna je i po prirodi teška. O tome je učio sveti Antonije Veliki, i mnogi drugi učitelji podviga kao realnog bogoupodobljenja – što je ostvarenje Boga u nama. Grešne navike su služenje našoj promenjenoj prirodi u izgubljenoj slavi. Ponekad naše poniženje je izraz i smirenja, čak i u ceni greha. Često kažem da Sveti Oci govore o grehu kao oruđu našeg smirenja, osim ako on nije ustremljen na bližnjeg ili protiv Crkve. Dopušta nam se da se ne pogordimo, a posebno onima koji misle da su već nešto dostigli i to žele da podvuku u odnosu na druge oko sebe. „Gospod se gordima protivi a smirenima daje blagodat“. I to je to. Nema tu nekih posebnih saveta. Najbolje je da poslušamo ap Pavla da je bolje ženiti se nego uspaljivati. To je poziv ali ne znači da je za svakog on lako i ostvarljiv. Ponekad ni to ljudi nemaju pa žive. Kako žive neka njima bude Gospod sudija a ne mi, i naši logični zaključci i te slike naše imaginacije na kojoj gradimo naš bolestan ljudski sud. Ljudska seksualnost je duboko teološko, moralno i socijalno pitanje. A kod nas na našim prostorima teško socijalno pitanje u kojem nestajemo kao nacija (a još se šepurimo sa našim izmotavanjima ovom tematikom) . Naš prorodan ili nomološki zakon nju usmerava i ako se samo tih normi držimo mi smo tu negde da očuvamo našeg duhovnog i psihofizičkog sebe. Crkva Pravoslavna nikada nije zalazila u krevete ljudi nego ali ona ima svoj širok stav da je rukoblud greh kao i oni drugi gresi o kojima ap. Pavle govori. Mi u našem životu pravimo pogrešne odluke, i što je još gore, na njima gradimo sav naš život (a ako apstrahujemo greh kao nešto samo „religiozno“ mi nikda nećemo u našim greškama da otkrijemo njihovu rušilačku silu) . U nekim slučajevima on može da bude katastrofalno pogrešan i zato je naša pastirska obaveza da usmerimo na bolji put. Da ljudi izbegnu svoj lični pakao kojeg počesto mnogi grade još ovde na zemlji, gde kao ljudi u svojim izgrađenim ličnostima postaju zveri, i kao zveri i životinje žive, opšte i postoje u svim porama života. Provokativno je ovo vaše upuštanje u detalje, a u poslednje vreme vidimo i ismejavanje ove dobre rubrike „Pitanje Pastiru“ od raznih nedobronamernih ljudi koji se stalno bave ovom tematikom (mi to znamo i na kojim mestima) . I to je tip bolesti kod ljudi koji vrednuju život i svet svojim uslovima i viđenjima. I interesantno je kako to vi formulišete: “ Da li mi na osnovu Vašeg iskustva možete reći šta mi je najbolje činiti? “ Iskustva čega? Treba izgraditi zakonsku i zdravu seksulanost u otsustvu licemernog puritanizma kao i životinjskih poriva vrednovanja čoveka. Ako to uspete onda ćete razumeti vrednosti ovog našeg života, koji je za ljude koji traže istinu o sebi realno saznanje da uopšte nije život, nego robovanje grehu u stalnom poniženju ljudskog bića. Mi kao ponižena nacija to vidimo i svaki dan osećamo ali ne umemo da otkrijemo odakle ti problemi dolaze. Jaka porodica izražava jaku naciju. Mi živimo pred faktom da više niko ne želi da se ženi niti udaje, sela su prazna sa puno neženja a i porodilišta prazna, a hoćemo Srbiju od Skoplja do Une? Mi smo jedan narod koji je u svojoj aroganciji a otsustvom necrkvenosti davno izgubio sebe. Sa pozdravom oLjuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *