Борба са рукоблудом

Питање:
Помози Бог оче, Нисам у браку, а молим Господа да ми пошаље брачног друга и утеху у овом животу. До тада остаје борба и тежња да се издржи на путу уздржања. Трудим се колико ми даје Господ снаге да живим црквено. Но у неким тренуцима блудне мисли једна по једна упадају у срце, а епилог целе приче је рукоблуд. Понекад не помислим у току дана ништа, али у сну ми се јави тако саблажњујућа слика да ја следећег дана не могу да се одупрем утиску. Тренутак пре пада, а нарочито после је јако тежак за мене у смислу да од покушаја да се одупрем, јако сам исцрпљен ментално и узнемирен и истрзан. Другим речима, бојим се да не полудим од немира услед напада искушења и онда попустам и падам. Мислим да је важно нагласити да немам духовника, а исповедам се код свог свештеника. Причешћујем се, Хвала Богу, у сваком посту по једном или два пута. Када постим на води са циљем да се причестим немам никаквих проблема са горе наведеним, али када пређем на мрс, све из почетка. Тако да се мој живот свео да чекам пост да се мало одморим душевно. Пости и молитва ми зацељују ране, али некако не решавам вишегодишње присутни проблем. Да ли ми на основу Вашег искуства можете рећи шта ми је најбоље чинити? Захваљујем се унапред, Драган
Драган


Одговор:
Драги Драгане, Увек у овим одговорима указујем на једну важну и истиниту ствар, а она је та да се почетак духовног живота заснива у борби која се објављује злу у свим његовим оваплоћеним или неоваплоћеним формама. Борба у коју се упуштамо комплексна је и по природи тешка. О томе је учио свети Антоније Велики, и многи други учитељи подвига као реалног богоуподобљења – што је остварење Бога у нама. Грешне навике су служење нашој промењеној природи у изгубљеној слави. Понекад наше понижење је израз и смирења, чак и у цени греха. Често кажем да Свети Оци говоре о греху као оруђу нашег смирења, осим ако он није устремљен на ближњег или против Цркве. Допушта нам се да се не погордимо, а посебно онима који мисле да су већ нешто достигли и то желе да подвуку у односу на друге око себе. „Господ се гордима противи а смиренима даје благодат“. И то је то. Нема ту неких посебних савета. Најбоље је да послушамо ап Павла да је боље женити се него успаљивати. То је позив али не значи да је за сваког он лако и остварљив. Понекад ни то људи немају па живе. Како живе нека њима буде Господ судија а не ми, и наши логични закључци и те слике наше имагинације на којој градимо наш болестан људски суд. Људска сексуалност је дубоко теолошко, морално и социјално питање. А код нас на нашим просторима тешко социјално питање у којем нестајемо као нација (а још се шепуримо са нашим измотавањима овом тематиком) . Наш прородан или номолошки закон њу усмерава и ако се само тих норми држимо ми смо ту негде да очувамо нашег духовног и психофизичког себе. Црква Православна никада није залазила у кревете људи него али она има свој широк став да је рукоблуд грех као и они други греси о којима ап. Павле говори. Ми у нашем животу правимо погрешне одлуке, и што је још горе, на њима градимо сав наш живот (а ако апстрахујемо грех као нешто само „религиозно“ ми никда нећемо у нашим грешкама да откријемо њихову рушилачку силу) . У неким случајевима он може да буде катастрофално погрешан и зато је наша пастирска обавеза да усмеримо на бољи пут. Да људи избегну свој лични пакао којег почесто многи граде још овде на земљи, где као људи у својим изграђеним личностима постају звери, и као звери и животиње живе, опште и постоје у свим порама живота. Провокативно је ово ваше упуштање у детаље, а у последње време видимо и исмејавање ове добре рубрике „Питање Пастиру“ од разних недобронамерних људи који се стално баве овом тематиком (ми то знамо и на којим местима) . И то је тип болести код људи који вреднују живот и свет својим условима и виђењима. И интересантно је како то ви формулишете: “ Да ли ми на основу Вашег искуства можете рећи шта ми је најбоље чинити? “ Искуства чега? Треба изградити законску и здраву сексуланост у отсуству лицемерног пуританизма као и животињских порива вредновања човека. Ако то успете онда ћете разумети вредности овог нашег живота, који је за људе који траже истину о себи реално сазнање да уопште није живот, него робовање греху у сталном понижењу људског бића. Ми као понижена нација то видимо и сваки дан осећамо али не умемо да откријемо одакле ти проблеми долазе. Јака породица изражава јаку нацију. Ми живимо пред фактом да више нико не жели да се жени нити удаје, села су празна са пуно нежења а и породилишта празна, а хоћемо Србију од Скопља до Уне? Ми смо један народ који је у својој ароганцији а отсуством нецрквености давно изгубио себе. Са поздравом оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *