Борба са нечистим силама

Питање:
Поштовани оци, нека је слава и хвала Господу нашему Исусу Христосу Који вас благослови да и путем овог медија проносите реч Његову и нека вас још више утврди у вери и ојача како би и нама слабијима духом помогли да се не запетљамо у замке лукавога. Питањима и одговорима као и пробраним текстовима и тумачењима Светог Писма сасекли сте као мачем многе сумње и недоумице о које сам се врло често саплитао и падао. Повод да се и ја јавим је један догађај (ово пишем 10.2.2006.) који ми се недавно десио и који ћу овде изнети као сведочанство о истинитости свега онога што нам говори Господ од почетка кроз Свето Писмо и учење Светих Отаца и на шта нас наша Света Црква стално упозорава и подсећа. Исто морам истаћи да ми читање појединих текстова није користило и нажалост одвлачило у неку филозофију, међутим текст Св. Игњатија Брјанчанинова „СЛОВО О СМРТИ“ је током самог читања измамио сузе и размекшао срце да сам га једва прочитао обзиром да сам се налазио на јавном месту за рачунаром међу мноштвом људи и крио сузне очи. Исто то вече пред спавањем сам се први пут са сузама обратио Богу и том приликом осетио неодољиву жељу и да клекнем пред иконом Господа Исуса Христоса и Света Петке које имам на полици у соби где спавам, што сам и урадио. Следећи дан (7.2.2006) протекао је углавном уобичајено, једино што сам тада био на факултету где имам бесплатан приступ инетрнету и том приликом скинуо са ове странице (Светосавље.орг) вишегласно црквено појање Рахмањинов литургија Светог Јована Златоустог као и свеноћно бдење. Преслушао сам још истог дана скоро све и том приликом препознао једну мени још од раније добро познату и изузетно драгу песму коју посебно волим, а то је: „Благословен јеси Господи“. (8.2.2006.) се такође није разликовао од осталих дана. Почео је као што је и почињао претходни (ових дана је у Аустрији распуст и пошто немам никакву наставу помажем мајци у фирми коју је недавно отворила) дакле тог јутра сам при рутинској провери електронске поште у канцеларији слушао са рачунара на слушалицама појање „Благословен јеси Господи“. Потом сам кренуо на рад и радећи све време тихо певушио следеће стихове из песме (пошто незнам црквенословенски и само сам ове знао и разумео) : Слава Отцу и Сину и Свјатоме Духу и ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин… и… Алилуја, Алилуја, Алилуја слава Тебје Боже. При том сам осетио неку топлину како ми се слива од мозга наниже према стомаку и одмах затим тако почео да се искашљавам готово до повраћања да сам био принуђен да излазим напоље како не бих узнемиравао купце у цвећари али сам и даље наставио да певушим и опет у одређеним размацима се искашљавао до повраћања. Но оставимо ово на тренутак како бих могао да изнесем шта се даље дешавало. Радни дан се завршио и вратили смо се кући на починак (Ја, мајка, њена мајка тј. моја баба која је пензионерка и помаже ћерки и тренутно и живи код нас у стану јер је стари морала да напусти кад је изашла од бившег газде, и мој отац) . То вече негде пред спавање узела је баба црквени календар како би нешто погледала и погледавши то што је интересовало дала мени да га оставим на место, међутим нисам га оставио него сам и сам узео нешто да видим и гледавши нешто прокоментарисао тако да је сасвим спонтано отпочео разговор о животу Светих. Био сам изненађен њиховом пажњом с којом су почели да ме слушају те сам се баш распричао јер је прилика баш ретка (иначе немам апсолутно ни са ким да причам о цркви) тако сам им препричавао из житија Светих оно што знам: почевши од подвига Свете Татјане и њене велике мученичке смрти, затим о чудима који су чинили Свети Врачеви Дамјан и Козма и њиховом упокојењу у Господу, па о томе зашто се празник Младенци тако зову тј. ко су били ти Младенци и тако даље. Вече је изгледало апсолутно идилично, био сам врло лепо расположен ни назнаке од онога што ће уследити касније те вечери односно што ће бити наредног дана око 4 сата изјутра. Легао сам тада изговоривши само Оче наш и утонуо у сан. Добро се сећам и шта сам сањао (али изоставићу (није небитно) али развући ће се превише већ дугачко излагање) . Одједном ми се сан прекинуо али сам и даље спавао и недуго затим чуо сам неки звук као из даљине да звони аларм на мобилном телефону (пригушено као да је у торби или унутрашњем џепу јакне) , али тај звук ми је био сасвим непознат (иначе знам све звукове од свих мобилних телефона укућана) некако непријатан и врло чудан но и поред тога помислио сам да звони будилник код бабе у дневној соби и да је време за устајање (иначе у овом зимском времену је и у 6 када устајемо још увек ноћ) и како ја устајем касније тек око 7 окренуо сам се и наставио да спавам. Али је наредног тренутка звук био све јачи и видео сам неку прилику како ми се надноси над главом и почиње да ми притиска врат. У трентку сам помислио да је отац устао и почео да ме буди да бих секунду касније увидео да то није мој отац и том приликом подигао главу да видим ко је и на свој ужас видео обрисе црне фигуре тако црне (црније од ноћи) тако нешто црно уопште нисам у стању да опишем било је црње од најцрње црне боје које срећем у свакодевном животу и накратко и угледао и главу која је била коцкаста и рогљаста и на тој равној површини као оловком исцртано деформисано лице (ужасно је и помислити на то и док ово пишем осећам такву мучнину од саме поновне помисли на то) већ следећег тренутка је тај демон почео да ме дави. Осећао сам како губим дах и покушавао из све снаге да се раздерем али потпуно безуспешно затим сам почео да се ритам и бацам и отимам и том приликом сам видео и сопствено тело како непомично лежи на кревету и као што не могу неку ствар снагом мисли да померим са места тако апсолутно нисам имао никакву контролу над непомичним телом кога сам иначе све време гледао поред себе. И онда када сам помислио да је све готово та прилика ми је пустила врат и ишчезла тек тада сам успео 2 пута да крикнем и поново сам осетио као да сам склизнуо у тело и могао да померам удове. Одмах сам устао, и још увек усплахирен и уплашен целивао иконе које се налазе на источном зиду преко пута кревета. Потом сам отишао до веце-а и видео да је 4 сата ујутро и да сви спавају, улазна врата су била затворена. До 6 сати сам остао лежећи и размишљајући о ономе што се десило, да би мајци ујутро кад је устала испричао шта је било. На шта су они рекли да су чули како је неко крикнуо, али су помислили да је баба нешто сањала и нису устали. Затим је мајка запалила тамјан и окадила цео стан. Осетивши мирис тамјана прибрао сам се и смирио. Ово све износим као сведочанство да је заиста све што нас уче Свети Оци истинито. Додаћу још и ово који сам став имао према молитви уопште: сматрао сам је као нешто (нека ми опрости Бог) непотребно и досадно, а све беседе свештених лица о молитви гледао сам као на професора који хвали и воли неки свој досадни и крајње непотребни предмет који је свима мрзак. Колико сам се само пута помолио као фарисеј, том фарисејском начину обраћања Богу и после се чудио што се након тога осећам још горе не знајући да то што сам називао молитвом нема ама баш никакве везе са оним што је она у ствари. И ја сам после свега овога само наслућујем колика је то Божија благодат и какво је то уједно моћно оружије против нечастивог. Нисам обдарен беседништвом и препуштам ономе који може да вам (посетиоцима ове странице) макар и мало укаже на неисказиву лепоту молитве и уједно нашу насушну потребу. Још нешто што сам запазио из сопственог случаја: Ја сам читајући ово дело Светог Игњатија Брјанчанинова осетио извесне емоције и ово дело ми је измамило сузе, али сам очито дубоко у себи ово схватио као неки роман или телевизијску серију несвесно негирајући овако страшну истину, на шта је Господ допустио да се открије право лице оних којима сам се ја својим упорним грешним животом тј. делима и неделима прикључио. Једно вам тврдим: демон који ме је напао није сам од себе пустио свој плен и мада ја нисам видео Анђеле који су га одагнали од мене чврсто верујем у то да се Божија рука умешала и по ко зна који пут ме спасила, мада сам се по делима (и неделима) одавно осудио. И на овом месту још једно сведочанство онима који су некад помислили (као и између осталог и индијски буда, који овом својом мишљу води цео један народ у пропаст) како су нам демони пријатељи и има позитивног у њима. Нема НИШТА доброг, позитивног, никаквих трагова врлина или било чега што је Божије код сатане и његових слугу, али апсолутно НИШТА. Они Бога немају. Мене је лично такође погодила и страшно уплашила прича о лепој часној сестри и њеној судбини тј. зашто је била осуђена на пакао. Неки грехови се сматрају међу људима страшним као нпр. блуд, раскалашан живот итд. (они јесу страшни то стоји) , али се притом заборављају или уопште не уочавају ови други на први поглед „лаки“ и „безопсани“ греси. Колико сам пута доживео да ми се обрати неки познаник, пријатељ, или старија особа, па и родбина гледајући на мене као безбрижног, доброг, а сам сам истог момента увиђао да је ситуација управо обрнута тј. ти који су ми то причали су далеко мање грешни (ову методу су открили и злоуптребљавали и моји непријатељи) Ово сам увек осећао као велику тегобу, и у себи сам био бесан и очајан јер рећи једном обичном смртном грешном човеку тако нешто је опасно и може гурнути у пропаст (а зар није пут до пакла поплочан људским најбољим намерама) . (Ја лично и конкретно вас свештена лица који држите овај сајт, и остало свештенство гледам као на људе који имају велику муку.) И за крај овог писма имам једно питање односно тражим савет од вас у вези исповести. Ја сам се први пут исповедио ове године пред свето причешће на Божић. (иначе то је прво моје причешће и специјално сам зато ишао у Србију у манастир Свете Петке код Параћина (иначе сам из Параћина) , а како сам ја успео 35 дана пре причешћа да постим, ја, коме је толико тешко падао и једнодневни пост кога сам се са гунђањем и мрзовољом прихватао (нека ми опрости ако може Свети Јован Крститељ) јесте посебна прича коју могу неком другом приликом да изнесем) И том приликом на исповести сам навео своје грехе које сам успео да се сетим: увреда неких људи, искаљивање беса на рођаку са којим сам дуго време живео у истој кући (дакле ближњем) , празне речи које сам изговорио… али што због гужве и пуно људи око мене који су такође чекали на исповест нисам могао, а и осетио сам као да је неки механизам у мени сакрио оне тешке грехе који ме највише муче и њих нисам том приликом исповедио. Оне што сам исповедио осетио сам како ми је лакнуло кад ме је свештеник разрешио (али осећам да сам рекао „лаке“ грехе у том смислу да сам о њима већ размишљао и покајао се пре него што сам рекао свештенику и тиме начинио грех сакривши оне за које моја душа мора да се покаје) . Једном приликом сам и покушао да запишем исповест али кад сам је прочитао сам сам се згрозио видевши да је пуна самооправдања, неискрена и толико лицемерна да ми је лакнуло кад сам тај папир поцепао. Моје питање гласи на који начин да се изборим са силом која моје грехе крије и онемогућава ме да пред свештеником признам и покајем се за оне грехе који тако страшно муче моју душу? ПС: Иначе све се ово догађа када се налазим пред неким великим одлукама које морам да донесем и овај пут нећу као до сада да судбоносне одлуке донсим сам, убог у свом ограниченом људском приземном расуђивању без цркве и људи као што сте ви. Слава Отцу и Сину и свјатому Духу и ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин.
Филип


Одговор:
Драги Филипе, Хвала ти што си поделио ово искуство са нама. Очигледно, Господ ти је допустио да видиш и осетиш силу демонску, како би боље разликовао добро од зла. Зато, нека је хвала Господу који те је спасао. Он је Једини који то може, а ми смо само Његови помоħници и деца по благодати и даровима које нам је још од крштења непрекидно и богато давао. Многи од нас, парохијских свештеника, имали смо прилике да чујемо а и доживимо сличне ствари и бес злих духова који се боре да отму од Бога оне који хоħе да иду за Христом. За свете Оце то није ништа необично, веħ је још и потврда да су на добром путу; чим непријатељ жешħе напада, значи да је Пријатељ близу. Под овим мислим на самога Господа, анђеле и светитеље, нашег заштитника – Крсну славу и т.д. Не бој се, мисли на Бога, нарочито ако те шта нападне. Довољно је помолити се у себи и завапити Богу за помоħ. Непријатељ је немоħан пред силом Божијом. Што се тиче исповести, свакоме изгледа лакше сада грешити него касније такве грехе исповедити. Потребно је сазнање и признање да нам без Бога ништа не вреди чинити. Да је без Њега све друго слабо и јалово, као и само блато земаљско од кога смо направљени. Да су наши планови без Бога бесциљни и бесмислени, и да смо и ми сами немоħни да кренемо ка добру, ако се не одрекнемо себе грешног. За искрену исповест треба доста храбрости и смирења. То смирење и та храброст су такве врсте да од ње беже демони. На супрот томе, гордост, несмиреност и непокајаност им даје простора да нас узнемиравају, парализују, блокирају… И то је тај „механизам“ који нас спутава и спречава. Зато се и молимо да нам Бог да покајање и да увидимо своје сопствене грехе. Исповедај се што чешħе можеш, и ако још немаш искрено покајање, а ти бар признај пред свештеником своје грехе. И само признање ħе ти помоħи и приближити те покајању. Јер, духовни живот није као неки плод који се убере са неког дрвета, веħ непрестано корачање, пузање, понекад посртање и спотицање, а понекад и пипање у мраку, једном речју, непрестано напредовање ка циљу који је љубав Божија, и који је сам Господ. Немој ни једног тренутка сумњати да те Он сам неħе пратити на том путу, и да ти Он Сам неħе бити помоħник и покровитељ. Јер је Он Отац који никада не оставља и не заборавља своју децу, ма како далеко да су од Њега. Јер, на крају, у Њему живимо, креħемо се и јесмо. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *