Борба са искушењима

Питање:
Христос Воскресе! Хтела бих прво да захвалим Богу на овом сајту и да пожелим да буде дуговечан. Хтела бих да поделим нешто са вама и онима који не верују у постојање ђавола и демона. Мој духовни пут се однедавно покренуо са мртве тачке у којој се нашао МОЈОМ КРИВИЦОМ што из незнања, што из сопствене глупости. Наиме, представа о Богу као неком врховном добру била је присутна, не баш од малих ногу, у мом уму, али не и представа о демонима. Мислила сам да они не постоје. Међутим, прошле године сам имала искуство које ми је показало да нисам у праву.
Искуство је, сада то знам захваљујући Божјој доброти (на чему Му кад год се присетим тога захваљујем, иако сам прошла и још увек пролазим кроз дијапазон искушења) , настало због моје гордости према Богу и његовој речи коју сам стално доводила у питање са научне стране, типа, Исус је имао браћу и сестре, итд, што ме је срамота да сада наводим, али можете да замислите и сами. Од када сам покушала прошле године да се тек тако вратим под окриље пређашње вере и милости, добила сам “шамар”. Наравно да нисам могла тек тако да се искупим за своје хуљење. Бог ме је казнио преко страха који се исте ноћи уселио у моју душу у виду ноћне море да “нешто” покушава да ми истргне душу из саме моје утробе. Таквих мора је било и раније, али тек сада сам разумела њихов смисао (на чему захваљујем Богу и клањам Му се до земље) . Међутим, страх је постепено почео да се јавља и преко дана, била сам очајна и плакала сам, па ме је мајка питала шта ми је, а ја нисам могла да јој одговорим јер она не верује у те ствари. Испричала сам оцу који ме је разумео, рекао да се не плашим, међутим, ни једно од њих није верник, нису ни у цркви венчани… Тај тадашњи детињасти страх сам превазишла непрестаним изговарањем Оче Наш који сам тада ЈЕДИНО и знала. Изговарала бих га и по 10-12 пута узастопце и то је доносило смирење.То је дошло од Бога и хвала Му на томе, то САДА знам и препустила сам се потпуно Његовој вољи. Међутим, не љуљкујем се ни једног тренутка да ми је Бог опростио, јер се још увек нисам исповедила. Почела сам да постим средом и петком и за Ускрс и имам “намеру” да и даље наставим са постовима као и одласцима у цркву, што чиним скоро сваке недеље (дан) и преко недеље, јер ми је црква близу посла па “свратим” на Богослужење од 17.00. Мора се поновила пре неки дан, али у виду конкретног сна. Да скратим: сањала сам жену (побожну, можда и монахињу) која ме је подучавала у Новом Завету; ту ми је нешто било сумњиво, и у том тренутку жена је ставила руку испод моје браде, на грло и ја сам почела да се гушим скамењена од страха, при томе је почела лукаво да се подсмева у стилу – ала сам те зафркнула. Да се ово догодило пре, уплашила бих се. Али сада, хваљен Господ, нисам се упласила већ устала из кревета и непрестано се молила. Ипак сам била узнемирена, па сам прешла да спавам у другу собу. Иначе, описани сан сам сањала пре можда недељу дана, пошто ми је колегиница на послу испричала да њен сестрић има сличне ноћне море, и ја сам почела да је саветујем шта да ради и како да саветује свог сестрића. Ово је поново била казна Бога. И даље се борим са таштином и гордошћу тако што читам Јеванђеље и идем у цркву, читам Свете Оце, а и на вашем сајту Лествицу. Св. Јован Лествичник ми је помогао да сагледам сву своју глупост и идиотизам, хвала Богу на томе, подсећам се стално да све добро долази од Бога а не од мене, стално при изласку са богослужења говорим себи Исусове речи: иди и не греши. Лакше рећи него учинити, поготову живећи у Београду где су људи погубљени-то
ми није никакав изговор већ објашњење стања.Стално се преиспитујем, шта сам рекла и урадила, како сам рекла и урадила, од кога то долази, што ми није лако, али боље и тако него живот који сам водила пре. Борим се са оговарањем и још неким стварима које пре нисам чинила, али сам успела да их упропастим. Тиме сам добила још један доказ своје гордости и да ипак могу да будем гора од саме себе. Иначе да још појасним, нихилизам је претходио мом коначном паду. Стално сам била незадовољна послом, платом, пријатељима, момцима, почела да размишљам у стилу “врати другима оно што су они теби учинили”. Ужас! После сам сазнала да тако размишљају припадници одређене секте, цркве која наравно није Христова него од оног другог. Ето како је то када човек напусти Бога зато што сматра да може да живи без Њега и сматра да је то за слабиће. Наравно да никада нисам била члан неке секте, али просто је невероватно како се “усаде” токсичне, демонске мисли, врло лукаво. Прво нам анестезирају мозак у стилу “па то сви раде, што не би и ти” а онда “убацују” шта хоће, а “врхунац” је најбезумнија гордост, неприметно се увуче…нека ми Бог опрости… Опростите што је моје писмо предугачко. Следећи корак је исповест. Пошто то нисам никада учинила, имам списак свих својих грехова којих сам могла да се сетим до сада, и ове недеље ћу да одем да се консултујем са неким свештеником. Џаба ми сузе и покајање кад се нисам исповедила.Још да додам да идем и код психијатра и пијем одговарајуће лекове против анксиозности и депресије. То ми помаже, али ми више помажу молитве и непрестана преиспитивања и несигурност у себе. Већ сам превише писала. Борба се наставља. Волела бих да ми одговорите шта бих још могла да
урадим…Неку специфичну молитву….Надам се да ми нећете замерити на
смелости што сам ово изнела. Мислим да је на неки начин поучно. Свако добро и Божје садејство и помоћ у борби са искушењима и многобројним лукавствима непријатеља.
Ана


Одговор:
Драга Ана, лукави и наш вечити непријатељ је активнији него икада раније. Униније је један од највећих отрова душе и лако може да се претвори у клиничку депресију или нешто горе. Човек који је свестан ових проблема и са надом у Бога ухвати се у коштац са њима, заиста је блажен. Блажен је и када схвати да је то његов животни крст који мора да носи, а посебно ако се преда своме духовнику и спута своју вољу. Свети оци кажу да је гордост узрок депресији – та претерана очекивања и неостварени циљеви које смо себи зацртали да морамо да их остваримо: да направимо најлепше куће; да имамо најлепше и најуспешније супружнике; да нам деца буду сколована, најлепса и најуспеснија; да имамо најбоље плаћене а најлакше послове; да имамо престижне некретнине и остале предмете; да свуда будемо признати и поштовани; да нас нико не оговара и понижава итд., и ми се због свега тога свакодневно секирамо. Ретко ко благодари Бога за највећи Његов дар – за здравље. Желимо да све испланирамо и контролишемо, заборављајући да то само Бог може, и када нам крене другачије, а немамо наду у Њега, сав се нас систем ломи у парампарчад! Сви се грешимо о ону најважнију еванђелску: “Тражите Царство Небеско а све остало ће вам се придодати”. Такође је речено и о данима који треба да дођу. Једна од највећих одлика тих дана је убеђење да зао дух не постоји. Протестанти су са тим давно рашчистили, и с ђаволом и са нашом душом – све је умрло и то не постоји (само се чека Други Долазак, чак и неки православни о томе булазне) . Нападе ђавола данас ће радије да
објасне озбиљном менталном болешћу, неголи да их признају, барем у једном еванђелском догађају када их је Господ истеравао. Једна од највећих тренутних победа над човеком је ново убеђење да ђаво не постоји, а више него икада раније човек је постао проводник зла у овај свет. Човек не ствара зло, јер он није ЗЛО, али његова је грешка што он постаје инструмент зла, или још боље рецено: он га “оваплоћава” из нематеријалног света (материјализује) . А треба да будемо храмови Духа Светог – то је прави еванђелски позив! Шта да вам кажем? Борите се и тражите помоћ од још искуснијих чланова наше свете Цркве! Користите дарове Божје које Он преноси кроз Свете Тајне, што чешће то боље. Тако ћете сигурно да истрајете и да победите. Нек је Бог на помоћи! Ваш о.Љубо

Comments are closed.