ТРЕЋА КЊИГА МАКАВЕЈСКА
1. Египатски цар Птоломеј IV Филопатор побјеђује Антиоха III Селевкијског код Рафије (217. г. прије Христа); потом покушава да уђе у Храм у Јерусалиму, што Јудејци не дају.
1. А Филопатор, дознавши од оних који се вратише (из Палестине), одузимање од Антиоха оних мјеста којима сам владаше, нареди (покрет) свима својим снагама пјешадијским и коњичким и, узевши са собом и сестру Арсиноју, крете; и стиже (у Палестину) до мјеста код Рафије, гдје бјеше утаборен Антиох са његовима.
2. А неки Теодот, намисливши да изврши смишљену завјеру, узе најбоље оружнике птоломејце, који му од раније бјеху под влашћу, и отиђе ноћу до Птоломејовог шатора да га сам убије и тиме заврши рат.
3. Но овога (Птоломеја) одведе Доситеј, звани Дримилов – родом Јудејац, који је потом промијенио Закон и отуђио се од отачких предања – а неког другог незнатног стави да лежи у шатору, који и прими на се казну онога.
4. А када наста велика битка и ствари нагињаху већма Антиоху, Арсиноја дуго трчаше тамо-амо молећи војску, са расплетеним косама и преклињањима и сузама, да храбро помогну себи и дјеци и женама, обећавајући да ће, ако побиједе, свакоме дати по двије мине злата.
5. И тако се догоди да противници бише у сукобима погубљени, а многи бише ухваћени и заробљени.
6. Побиједивши, пак, (непријатеља) у нападу, одлучи (Филопатор) да посјети околне градове и окуражи их.
7. И учинивши то, и подијеливши храмовима дарове, своје потчињене орасположи.
8. А када Јудејци послаше од герусије[1] и старјешина оне који ће га поздравити и дати му дарове добродошлице и честитати му на догађајима (побједе), деси се да овај већма би готов да сам брзо дође до њих.
9. Када пак дође у Јерусалим и принесе жртву Богу Превеликом и захвали му, и остало учинивши што приличи Мјесту; и управо дошавши у Мјесто и запањен будући важношћу и љепотом,
10. Задиви се и лијепом поретку у Светилишту, па му дође на ум и захтједе да уђе у Храм.
11. А када му ови рекоше да тако нешто није дозвољено (Законом), јер никоме из (Јудејског) народа није дозвољен улазак, ни свима свештеницима, него само првоме испред свих – Првосвештенику, и њему само једном годишње, он (Филопатор) никако не хтједе пристати.* [*2 Мој 30, 10; 3 Мој 16, 2, 34; Јев 9, 7, 25.]
12. А кад и Закон (о томе) би прочитан, он никако не одустајаше истичући да њему треба ући, говорећи; „Ако се они и лишавају те части, ја не бих требало.“
13. И питаше из ког разлога, кад он улажаше у сваки (други) храм, нико га од присутних не спречаваше.
14. А неки (Јудејац) неразмишљено рече да је било зло (учињено) то чиме се (он) хвали.
15. А он рече: „Пошто се ово (улаз у Светилиште) десило из неког разлога, зар не треба свакако ући (у сами Храм), хтјели то они или не?“
16. А када свештеници у свим одеждама падоше испред (Храма) и молише Превеликога Бога да помогне у садашњој невољи и да насртај наметанога зло промијени, и вапајима са сузама испунише Светилиште,* [*2 Мак 3, 15.]
17. Они преостали у Граду уплашивши се искочише (напоље) сматрајући да се збива нешто неизвјесно.
18. И затворене у одајама дјевојке заједно с мајкама појурише напоље и, посувши се по коси пепелом, испуњаваху тргове лелецима и кукњавом.* [*2 Мак 3, 18-19.]
19. А и недавно доведене невјесте, напустивши спремљене за брачни сусрет одаје и уз приличан им стид, неуредну трку кроз град чињаху.* [*1 Мак 1, 27.]
20. А и новорођену дјецу, њихове мајке и дојиље остављаху овдје и ондје, неке по кућама а неке по улицама, и не враћајући се окупљаху се у најузвишеније Светилиште.* [*2 Мак 3, 19.]
21. А и молитва (Богу) сабраних у Мјесту би разноврсна, због онога што овај безбожно наваљиваше да учини.
22. Уз ово још, они смјелији од грађана никако не допуштаху да се његово наваљивање и смишљена намјера испуни.
23. Они повикаше да се посегне за оружјем и да храбро скончају за отачки Закон, па створише велику узбуну у Мјесту (светом); и једва бјеху одвраћени од стараца и старјешина, те и они заузеше исти став молитве.* [*1 Мак 3, 21; 2 Мак 8, 2.]
24. А мноштво (народа), бавећи се као и претходно тиме, мољаше се,
25. Док старјешине (Јудејске) око цара покушаваху на много начина да његов горди ум одустане од замишљене намјере.
26. Али он, поставши још дрскији и одбацивши све (молбе), већ крете да приступи, ријешен да стави крај на оно што је раније рекао.
27. Видјећи то и они око њега, окренуше се да са нашима призивају Онога Који има сву моћ да присутне заштити и не превиди ово безаконо и осионо дјело.
28. А од сталне и болне вике мноштва дизаше се неко неописиво јечање.
29. Јер чињаше се да не само људи, него и зидови и све тле одјекиваше, јер заиста све и сва тада претпостављаше смрт прије неголи оскврњење Мјеста (светог).
2. Молитва првосвештеника Симона да Бог спријечи оскврњење Храма. Казна над Птоломејем. Цар наредбом спрема освету Јудејцима у Египту. Неки одступише, већина оста вјерна Богу.
1. А првосвештеник Симон, павши на кољена наспрам Храма и руке испруживши смјерно, учини овакву молитву:
2. „Господе, Господе, Царе небеса и Владару све твари, Свети у светима, Јединовладајући, Сведржитељу, погледај на нас угњетаване од безбожнога и сквернога, дрскошћу и моћју надменога!* [*1 Мак 1, 24; Ис 57, 15.]
3. Јер Ти си Творац свега и све одржаваш, Господар си праведни, и оне који дрскошћу и гордошћу нешто чине Ти судиш.* [*2 Мак 1, 24.]
4. Ти си оне који су раније неправду учинили, међу којима бјеху дивови што се уздаше у снагу и дрскост, погубио, навевши на њих неизмјерну воду (потопа).* [*1 Мој 6, 4-13, 17; 2 Пет 2, 5.]
5. Ти си Содомљане, који чињаху гордост и бише познати по пороцима, огњем и сумпором спржио, оставивши их за примјер сљедећим нараштајима.* [*1 Мој 19, 24-25; Сирах 16, 7-8; 2 Пет 2, 6.]
6. Ти си дрскога Фараона, који је поробио народ твој свети Израиљ, казнио многим и разним казнама, обзнанивши твоју силу и тиме обзнанивши твоју велику власт;* [*2 Мој 9, 16; 14, 27-28.]
7. И кад он гоњаше народ (твој) с колима и великим мноштвом, покрио си дубином морском, а оне који су се поуздали у Тебе, Господара свеколике творевине, читаве си провео;* [*2 Мој 14, 21-31.]
8. Који када видјеше дјела руке Твоје, хвалу одадоше Теби Сведржитељу!* [*2 Мој 15, 1-21.]
9. Ти, Царе, створивши бескрајну и неизмјерну Земљу, изабрао си Град овај и осветио Место ово у Име Твоје, Који немаш потребе ни у чему; и прославио си величанственим јављањем, учинивши састав његов на славу великог и пречасног Имена Твог.* [*1 цар 8, 21-29; 2 Мак 14, 35; Јер 31, 3 (38, 3).]
10. И љубећи дом Израиљев, обећао си да ако буде нашег одступања и наиђе на нас стијешњеност, па дођемо у Место ово и помолимо се, услишићеш молитву нашу.* [*1 цар 8, 33.]
11. И заиста си Вјеран и Истинит!* [*Отк 19, 11.]
12. Па пошто си више пута, кад оци наши бише у невољи, помогао им у понижењу, и избавио их из великих зала;
13. Ево и сада, Свети Царе, због многих и великих наших гријехова, мучени смо и поробљени непријатељима нашим, и паралисани у немоћима.* [*2 Мак 8, 2.]
14. А у нашем паду овај дрзник и скврнитељ спрема се да сасвим посрами ово Свето Мјесто на Земљи посвећено Имену славе Твоје.* [*Нем 9, 5-6.]
15. Јер обитавалиште твоје, Небо небеса, недостижно је људима!* [*1 цар 8, 27; Дап 7, 49.]
16. Но, пошто си благоизволио да слава твоја буде у народу твоме Израиљу, осветио си Мјесто ово.* [*Пс 149, 4.]
17. Немој нам се светити нечистотом њиховом, нити нас казни оскврњењем (њиховим), да се не хвале безаконици у гњеву своме, нити да се радују у гордости језика свога говорећи:
18. „Ми погазисмо Дом Освећења као што се газе домови гнусота (идолопоклоничких).“* [*1 Мак 3, 45.]
19. Избриши гријехе наше и уништи пријеступе наше, и јави милост твоју у час овај!
20. Нека нас брзо предухитре милосрђа твоја! И дај да те хвале уста доље палих и сатрвених душом, учинивши нам мир.”* [*2 Пс 78, 8; Јов 7, 12; 2 Мак 1, 4.]
21. Тада Свевидећи Бог и Праотац, Свети у светима, услишавши законито мољење, казни онога који се увредом и дрскошћу бјеше врло погордио:* [*Јест 5, 1а; 2 Мак 7, 35; 9, 5.]
22. Потресе га с једне и друге стране као вјетар трску, тако да је пао непокретан на тле, а још и удовима одузет, па није могао ни проговорити, свезан праведним судом (Божијим).* [*2 Мак 3, 26-29.]
23. Зато, његови пријатељи и тјелохранитељи, видјећи брзу и строгу казну која га погоди, бојећи се да и живот не испусти, хитно га извукоше напоље обузети превеликим страхом.
24. У времену пак нешто каснијем, повративши се себи (цар), нимало се не покаја, мада бјеше кажњен, него отиђе са страшним пријетњама (Јудејцима).
25. Вративши се у Египат, он повећа своју злобу, (подстакнут) од својих напријед поменутих другова у пићу и пријатеља, отуђених од свега што је праведно.
26. И не само да се не задовољи безбројним неморалним дјелима, него и до толике дрскости дође да је ширио по мјестима клевете (на Јудејце); а и многи од пријатеља (његових), видјећи цареву намјеру, и они се поведоше за његовом вољом.
27. И одлучи да јавно против народа (Јудејског) рашири срамоту, па на кулу двора (царског) постави стуб са уцртаним натписом:
28. „Нико од оних који не приносе жртве (идолима), не смије улазити у своја светилишта, а сви Јудејци (у Египту) да се попишу и подведу под стање слугу,[2] а који се противе да их на силу доведу и лише живота.
29. А пописиванима да се утисне ватрени жиг на тијелу: знак Диониса – лист бршљана, који ће затим бити унијети у спискове умањене слободе и права.“* [*2 Мак 6, 7.]
30. Да не би пак свима изгледао непријатељ, написао је испод: „А ако неки од њих (Јудејаца) буду хтјели да учествују са посвећенима у обредима (идолским), такви нека буду изједначени са грађанима Александрије.“
31. Тако, неки (Јудејци), због града (Александрије), презирући темеље Града побожности, олако себе потчињаваху (царевој наредби), као да ће добити неку велику част од будућег дружења с царем.
32. Но већина (Јудејаца) јуначком душом оснажи се и не одступише од побожности, и даваху новац у замјену за живот без страха настојећи да се избаве од пописа (у спискове).
33. И бјеху испуњени надом да ће добити заштиту (од Бога), и гнушаху се оних који од њих одступаху, и сматраху их као непријатеље народа, и одбијаху да са њима опште и да их помажу.
3. Међусобни однос египатских незнабожаца и Јевреја. Цар Птоломеј оптужује Јудејце и издаје посланицу о хватању и привођењу свих Јудејаца у царству.
1. Дознавши за то, безбожни (цар) толико се наједио да се гњевио не само на (Јевреје) Александријце, него је већма непријатељевао према онима у унутрашњости земље, и заповиједио да брзо сакупе све њих на једно мјесто и да их најгором смрћу лише живота.
2. А када се то спровођаше, рђав се глас рашири против рода (Јудејског), међу људима готовима на злодјела, дајући им повода за расположење (на зло), као да су од тога (само) законима (досад) били спречавани.
3. Јудејци, пак, држаху према цару непромијењену наклоност и повјерење.
4. Но поштујући Бога и владајући се по Његовом Закону, издвајаху се (од других) због чега се некима чињаху мрски.
5. И украшавајући свој однос (према другима) добродјетељношћу праведних дјела, посташе пријатни[3] свима људима.
6. Но ту добродјетељност у свему, о којој се причаше, иноплеменици нимало не уважаваху,
7. Него много причаху о њиховој различитости у клањању и у јелима, говорећи да ти људи нису послушни ни цару ни снагама (царевим), него су противни и јако се супротстављају стварима (државним); и тако им наношаху не малу клевету.
8. А Јелини у граду (Александрији) ничим неповређени (од Јудеја), видјећи неочекивани метеж око ових људи и неометане нападе (на њих), да помогну нису могли, јер стање бјеше тиранско, али их утјешаваху и негодоваху, и сматраху да ће се то (стање брзо) промијенити.
9. Јер (говораху) да неће тако бити презрен толико велики народ који није ништа скривио.
10. А већ и неки сусједи и пријатељи и сарадници у трговини, узимајући тајно насамо неке од Јудејаца, обећаваху да ће их помагати и пружати све могуће као помоћ.
11. Онај, пак (цар), надимајући се садашњим благостањем, и не сагледавајући моћ Превеликога Бога, и сматрајући да ће заувијек остати при истој одлуци, написа против њих (Јевреја) овакву посланицу:
12. „Цар Птоломеј Филопатор свима у Египту, и по мјестима војним заповиједницима и војницима – да се радују и буду здрави!
13. А здрав сам и ја и наше (државне)ствари.
14. Када бјеше наш војни поход у Азију, као што и ви знате, који неометаном помоћи богова (и нашом снагом) би доведен по жељи до (најбољег) свршетка,
15. Сматрали смо да не насиљем копља, него снисходљивошћу и многим човјекољубљем придобисмо народе који живе у Целесирији и Феникији, и добровољно им чинисмо добро.
16. И светилиштима по градовима давши многе дарове, дођосмо и у Јерусалим. и узиђосмо да одамо част Светилишту проклетника (Јудејаца), који никад не престају са безумљем.
17. А они ријечју прихватише наш долазак, а на дјелу лажно. Када ми зажељесмо да уђемо у Храм њихов и почаствујемо (га) лијепим и прекрасним даровима,* [*2 Мак 9, 16.]
18. Надувени својом старом гордошћу, спријечише нам улазак лишавајући себе наше силе, због које имамо човјекољубље према свима људима.* [*Јест 8, 12б.]
19. И јавно пројавивши своје непријатељство према нама, као јединим између народа који над царевима и својим добротворима уздижу вратове, не хотећи ништа право чинити.* [*Јест 3, 13е.]
20. Ми, пак, односећи се сходно њиховом безумљу, и са побједом вративши се у Египат сусрећући човјекољубиво све народе, учинисмо како је требало.
21. И у томе, свима обзнанујући незлопамтивост према њиховим сународницима (у Египту), и због њихове (раније) сарадње у борби и због мноштва ствари које смо им одавно с простотом повјерили, осмјелили смо се да промијенимо (стање), те да их удостојимо грађанства Александринаца и учинимо удионицима доживотних свештеника.[4]
22. Но они то супротно примише, и (својом) урођеном поквареношћу одбацивши добро, и непрестано нагињући злу,
23. Не само да одбише драгоцјено грађанство (александријско), него се и гласно и ћутке гнушају оних својих малобројних (сународника) који су према нама искрено расположени; и са својим срамним начином живљења сваки час очекујући да ћемо ми брзо уништити (државне) ствари.* [*2 Мак 14, 8.]
24. Зато и ми, добро увјерени доказима да нам ови (Јудејци) у свему мисле зло, и промишљајући да се не деси да касније изненада наиђе на нас метеж, те да ове безбожнике и с леђа издајнике и варваре не будемо имали као непријатеље;
25. Заповиједисмо да одмах, чим (вам) стигне ова посланица, истога часа пошаљете нам са женама и дјецом ове напријед наведене са понижењима и мучењима, одасвуд везане гвозденим оковима, ради страшне и срамне смрти каква одговара непријатељима.
26. Јер када они буду скупа кажњени, закључујемо да ће нам у даљем времену ствари (државне) бити сасвим уређене и у најбољем стању.* [*2 Мак 14, 6-10.]
27. Ако ли неко сакрије неког од Јудејаца, од старца до малог дјетета и одојчета, биће са цијелим домом најстрашније погубљен.
28. Онај пак који хтједне да дојави (некога од њих), тај ће за то добити имовину окривљенога и од царског новца двије хиљаде драхми и добиће слободу и почасни вијенац,
29. А свако мјесто гдје уопште буде ухваћен скривени Јудејац, нека буде пусто и огњем спаљено и свакој смртној природи у свему неупотребљиво на вјечна времена.“* [*Јест 8, 12.]
30. Таква је, дакле, била садржина те посланице (цареве).
4. Ухваћени Јевреји из унутрашњости доведени на Хиподром у Александрију, а тако исто и они из града. Попис Јудејаца чудесно спријечен.
1. И свуда гдје је стигла ова наредба (цара Птоломеја), организоване су јавним трошком гозбе незнабошцима са вриском и весељем као да се, одавно у њима укоријењена мржња у срцу (према Јеврејима), сада (заједно) са слободом испољавала.
2. А међу Јудејцима бјеше неутјешна жалост и свеплачни вапај, са сузама, јер им срце бјеше одасвуд распаљено уздисајима, и ридаху због изненада против њих донијете неочекиване пресуде уништења.* [*Јест 4, 3.]
3. Која област, или који град, или које уопште насељено мјесто, или који путеви не бјеху испуњени њиховом кукњавом и лелецима?
4. Јер су тако са грубошћу немилосрдне душе у поворкама одашиљани (цару) од мјесних војних заповиједника, да су, због необичних мучења, и неки од непријатеља, гледајући на опште људско сажаљење и помишљајући на неизвјесну привременост живота, оплакивали њихово злонесрећно одашиљање (у прогонство).
5. Јер одвођено би мноштво стараца украшених сједином, који због спорости ногу усљед старости и погрбљености, бише (од војника) без икаквог стида присиљавани да се брзо крећу, те падаху (по путу).* [*2 Мак 6, 23.]
6. А и младе жене, које су недавно, ради заједнице брака, тек уведене у брачну одају, умјесто у радости узеше удјела у плачу, и коса им, мирисима намазана, би улијепљена прашином, и бише вођене гологлаве, те умјесто свадбених пјесама, све плакаху, растрзаване мукама од туђинаца.
7. И везане бјеху јавно и насилно вучене до укрцавања у лађу.
8. Њихови пак супрузи, у пуном младалачком узрасту, конопцима умјесто младеначким вијенцима везани око вратова, умјесто гозби и младалачке безбрижности, провођаху остале дане брака у плачу, гледајући пакао гдје им већ лежи крај ногу.
9. И бише одведени (у лађе) на начин звијерова, вучени у тешким гвозденим оковима, а (у лађама) неки бише везани вратовима за клупе лађа, а неки опет ногу везаних нераскидивим оковима.
10. И још (уз то), изнад њих би постављен густ ред дасака да би им одасвуд очи биле у мраку, имајући (тако) цијело вријеме пловљења (до Александрије) однос као према злочинацима.
11. А када бише доведени до мјеста званог Схедија и пловидба би окончана, као што је цар био одредио, заповиједи да их окупе у Хиподром испред града (Александрије), који имађаше високо оградно окружење – и бјеше веома погодан за примјер поруге свима који улазе у град и онима који из града одлажаху у унутрашњост земље – да не би (Јудејци) општили ни са његовим војницима, нити уопште били удостојени крова.
12. А када то би, чу (цар) да њихови сународници тајно одлазе из града да изблиза (виде и) оплакују несрећну судбину своје браће;
13. Па се разгњеви и нареди да и њима заједно на исти начин строго учине као онима, те да ни на који начин не избјегну њихову казну.
14. А да се све племе (Јудејско) попише по имену, да их, не као кроз некада раније познате ропске радове, него тјелесно да их унаказе кроз наређена мучења и на крају униште за један дан.* [*2 Мој 1, 11-14; Јест 3, 6-7.]
15. Тако биваше њихов попис са грубом журбом и ревносним утркивањем, од истока сунчевог до запада, у току четрдесет дана, имајући неуспјешан крај.
16. А цар навелико све вријеме испуњаван задовољством, чињаше скупове и гозбе код свих идолишта, хвалећи заблудјелим далеко од истине разумом и прљавим устима глуве идоле, који им не могу говорити ни помагати, а против Превеликога Бога говораше неприличне ствари.* [*Рим 1, 28; Дан 11, 36.]
17. А послије напријед реченога временског периода, извијестише писари цара да више не могу вршити попис Јудејаца усљед њиховог неизбројивог мноштва.
18. Јер их у унутрашњости земље има још врло много, од којих неки бјеху још окупљени по кућама, а други по мјестима (расијани), тако да је (пописивање) било немогуће свим војним заповједницима по Египту.
19. А када им (цар) строже запријети, као да су били подмићени да измисле избјегавање (пописа), деси се да се и он јасно убиједи у то.
20. Јер му са доказом говораху (писари); да им је нестало и хартије и писарских пера којима су се служили.
21. А ово бјеше дјело непобједивог промисла Онога Који с неба помагаше Јудејцима.
5. Пропадају прва и друга наредба царева да опијени слонови изгазе и униште Јевреје, јер Бог смути цара заборавом. Превртљиви цар опет пријети уништењем Јевреја, који се усрдно моле Богу.
1. Тада (цар), дозвавши Ермона, надлежнога за старање о слоновима, и испуњен великим гњевом и јарошћу по свему непромјенљив,
2. Заповиједи (му) да сљедећег дана обилним прегрштима тамјана и са што више јаког вина напоји слонове, којих бјеше пет стотина на број; па кад подивљају од обилног напијања, да их изведе у сусрет са смрћу Јудејаца.
3. И он, наредивши ово, отиђе на пировање, окупивши од пријатеља и из војске оне који највише мржаху Јудејце.* [*2 Мак 5, 23.]
4. Начелник пак слонова Ермон заповијеђено пажљиво извршаваше.
5. А службеници одређени за то изиђоше увече и везиваху руке несрећним (Јудејцима) и стараху се за остало обезбјеђење око њих сматрајући да ће током ноћи племе (Јудејско) заједно доживјети коначно уништење.
6. А Јудејци, који незнабошцима изгледаху лишени сваке заштите због невоље која их је одасвуд оковима захватила,
7. Сведржитеља Господа и над сваком силом Господарећега, милостивога Бога и Оца свога, непрестаним вапајем сви са сузама призиваху молећи се:* [*Јов 13, 4.]
8. Да измијени безбожну одлуку против њих и да их величанственом појавом избави од смрти спремљене им крај ногу.
9. Њихово, дакле, усрдно мољење уздизаше се на небо.
10. А Ермон, напојивши немилосрдне слонове, насићене многим давањем вина испуњеног тамјаном, дође ујутру у двор да о томе обавијести цара.
11. А од вјечнога времена добра творевина, давана ноћу и дању од Даваоца онима којима Он хоће – сан, би послат дио њега цару.
12. И слатким и дубоким (сном) захваћен, дејством Владара (небеског), он доста промаши од своје безаконе намјере, и од своје упорне намисли би много обманут.
13. А Јудејци, мимоишавши унапријед одређени час, хваљаху Светога Бога свога и опет мољаху Благопомирљивога да покаже снагу своје великомоћне Деснице гордим незнабошцима.
14. Када пак наступи већ скоро и десети час,[5] надлежни за позивање, видјећи да су се позвани (на гозбу) већ окупили, уђе к цару и закуца.
15. И једва га пробудивши, каза му да час гозбе већ пролази, подносећи му о томе извјештај.
16. Размисливши цар о томе, отиђе на пиће и нареди присутнима на гозби да залегну наспрам њега.
17. Док гозба трајаше, он подстицаше оне који у пировању уживаху да садашње учешће у гозби, којим су почаствовани, проводе у што већем весељу.
18. Док је дружење и разговор подуже трајао, цар позва Ермона и запитиваше са строгом пријетњом из којег разлога бише остављени Јудејци да преживе овај дан.
19. А кад му овај показа да је заповијеђено још током ноћи потпуно испунио, и пријатељи му то посвједочише;
20. Имајући свирепост гору од Фаларида (тиранина), цар рече: „Нека они (Јудејци) захвале данашњем сну, али за сјутрашњи дан неодложно припреми на исти начин слонове за уништење безаконих Јудејаца.“
21. Када то цар рече, одмах се сви присутни с радошћу сагласише, па одоше сваки своме дому.
22. И утрошише вријеме ноћи не толико на сан, колико на смишљање свакојаких поруга овима које сматраху несрећницима.
23. А чим јутарњи пијетао запјева, и Ермон раздражи звјерове и покрену их ка великим стубовима,
24. Мноштво пак народа из града окупи се на ово најжалосније позориште, очекујући јутро с нестрпљењем.
25. А Јудејци у ово кратко (предсмртно) вријеме, борећи се с душом, са многим сузама и плачевним пјесмама мољаху се пружајући руке Небу, молећи Превеликога Бога да им опет брзо помогне.
26. Но још сунчеви зраци не изгријаше и цар дочекиваше пријатеље, предстаде му Ермон и позиваше на излазак, указујући да је царева жеља спремна за извршење.
27. Када (цар) то саслуша, изненади се због непрописаног изласка (из двора), па сасвим захваћен заборавношћу, запита каква је то ствар за коју је спремно за њега извршење.
28. А и ово заборављање бјеше дјело Бога Господара над свима, који је навео на његов ум заборав свега што је раније намислио.
29. Ермон пак и сви пријатељи указиваху: „Звјерови и војска припремљени су, царе, сходно твојој изричитој наредби!“
30. А он се на те ријечи испуни великим гњевом – зато што се промислом Божијим о овоме расија сва његова замисао – ,па погледавши с пријетњом, рече:
31. „Кад би овде били (твоји) родитељи или дјеца, онда бих овим дивљим звјеровима спремио богату храну умјесто невиних према мени и мојим прецима Јудејаца, који су (нам) изузетно показивали сасвим поуздану вјерност.
32. Али, да није због љубави дружбе (од дјетињства) и службе (твоје), ти би умјесто њих био лишен живота.“
33. Тако Ермон поднесе неочекивану и опасну пријетњу, те се изгледом и лицем смркну.
34. И сваки од пријатеља (царевих) постиђен повуче се, и сакупљени народ отпустише свакога на свој посао.
35. А Јудејци, чувши ово од цара, хваљаху јављенога Бога и Цара над царевима зато што се удостојише да и ову помоћ његову добију.* [*2 Мак 15, 34.]
36. А цар опет по истим правилима учини гозбу, и подстицаше (званице) да се предају уживању.
37. И позвавши Ермона, са пријетњом рече: „Колико ти пута треба заповиједати за једно исто, несрећниче?
38. Сада опет припреми слонове за сјутра ради уништења Јудејца.“
39. А великаши који са њиме сјеђаху, чудећи се његовом непостојаном уму, рекоше ово:
40. „Царе, докле ћеш нас као неразумне искушавати заповиједајући већ трећи пут да их униште, и опет кад дође до саме ствари, промјеном опозиваш своје наредбе?
41. Због тога је град усљед ишчекивања у метежу, и испуњује се мноштвима, и већ више пута је у опасности да буде разграбљен.“
42. Тада цар (Филопатор), у свему као (тиранин) Фаларид, испунивши се безумља, и не сматрајући за ишта настале у њему душевне промјене за заштиту Јудејаца, закле се неостваривом заклетвом, одредивши да их неодложно пошаље у пакао здробљене ногама и стопама звјерова;
43. И да ће војним походом на Јудеју брзо је сравнити са земљом огњем и копљем, а њихов за нас неприступни Храм да ће одмах огњем оборити, и учинити га за сва времена пустим за оне који тамо приносе жртве.
44. Тада пријатељи и сродници (цареви) отидоше радосни и увјерени, а заповиједише да војне снаге чувају најважнија мјеста града.
45. А начелник слонова доведе звијери, скоро да кажемо, до стања помахниталости напајањем миришљавим вином мијешаним с тамјаном, и (уз то још) опремљене страшним оруђима.
46. У зору, док град већ бјеше испуњен неизбројивим мноштвима према Хиподрому, он уђе у двор (царев) подсјећајући цара на предстојеће.
47. А овај, испунивши свој безбожни разум великим гњевом, са свом снагом јурну за звјеровима желећи непопустивим срцем и зеницама (сопствених) очију да види болну и несрећну пропаст унапријед осуђених (Јудејаца).
48. И док слонови и пратеће наоружане снаге излажаху на капију, Јудејци, видјећи прашину од кретања мноштва и чувши потмули топот те гужве,
49. Сматрајући да им је то посљедњи тренутак живота и крај најнесрећнијег очекивања, ударише у тужни плач и вапаје, и љубљаху једни друге грлећи се са сродницима и падајући им на рамена: родитељи дјеци и мајке кћерима; друге пак жене имаху новорођену дјецу на дојкама која сисаху посљедње млијеко.
50. Па онда, сјећајући се и раније заштита с Неба, падоше сви заједно ничице на земљу, и дјецу одвојивши од дојки,* [*2 Мак 8, 19.]
51. Завапише гласом веома великим преклињући Господара сваке силе да им се својом појавом смилује, јер се већ налазе пред вратима пакла.* [*2 Мак 3, 24.]
6. Молитва свештеника Елеазара. Бог шаље анђеле да казне гонитеље. Промјена царевог расположења према Јудејцима, и опраштање. Народ Божији слави Бога и свјеткује празник избављења.
1. А неки Елеазар, муж знаменит, од свештеника из унутрашњости земље, већ достигао у старачки узраст и украшен сваком врлином у животу, зауставивши старије око себе да призивају Светога Бога, помоли се овако:* [*2 Мак 6, 18.]
2. „Царе Великомоћни, Свевишњи, Сведржитељу Боже, који сву твар управљаш милосрђем,* [*2 Мак 1, 24-27.]
3. Погледај на сјеме Аврамово, на дјецу освећенога Јакова, на народ освећенога удјела Твога, туђинца у туђој земљи, неправедно злостављаног, Оче!* [*1 Мој 15, 4-6; 5 Мој 32, 8-9.]
4. Ти си фараона, ранијег господара овога Египта, који имађаше многа борна кола, који се погордио безаконом дрскошћу и великорјечивим језиком, погубио са гордом војском потопивши га у море, пројавивши свјетлост милости роду Израиљевом.* [*2 Мој 14, 26-28.]
5. Ти си погорђенога безбројном војском Сенахирима, тиранског цара Асирског, који је копљем био већ потчинио сву земљу и погордио се против Светога Града твога, говорећи надменошћу и дрскошћу тешке (хуле), Ти си га, Владико, скршио јавно показавши многим незнабошцима твоју моћ.* [*4 цар 18-19; 1 Мак 7, 41; 2 Мак 12, 28.]
6. Ти си три пријатеља (младића) у Вавилону, који су добровољно огњу предали свој живот да не би служили испразним (идолима), оросивши ужарену пећ избавио неповријеђене сачувавши им и косу, пославши пламен на све противнике.* [*Дан 3, 20-27.]
7. Ти си Данила, оклеветанога завишћу и баченога у ров лавовима за храну звјеровима, извео на свјетлост неповријеђенога.* [*Дан 6, 16-24.]
8. И Јону, у утроби кита, у морској дубини немилосрдно потопљенога, показао си неповријеђенога свима својима, Оче!* [*Јона 2, 1-10.]
9. И сада, Ти који мрзиш гордост, Многомилостиви, Заштитниче свега; брзо се појави овима од рода Израиљева, вријеђанима од мрских и безаконих незнабожаца.
10. И, ако је у расејању безбоштвима био обузет живот наш, онда, избавивши нас из руке непријатеља, како изволиш, Владико, погуби нас Ти смрћу;* [*Јов 13, 3-5.]
11. Да се не би сујетномудри (људи) похвалили сујетним (идолима) за пропаст љубљених твојих говорећи: Ни Бог њихов не избави их!
12. А Ти, Вјечни, Који имаш сваку снагу и свецијелу власт, погледај сада: Помилуј нас, безумном увредом безаконика лишаване живота на начин злочинаца!
13. Нека се данас устраше незнабошци Твоје непобједиве силе, Пречасни Који имаш силу за спасење рода Јаковљева!* [*1 Мак 4, 11.]
14. Моли Те усрдно све мноштво мале дјеце и родитеља њихових са сузама.
15. Нека се покаже свима незнабошцима да си са нама, Господе, и да ниси одвратио лице Твоје од нас, него, као што си рекао, да: „кад су у земљи непријатеља њихових, нисам их презрео“, тако и учини, Господе!“* [*Пс 26/27, 9; 3 Мој 26, 44.]
16. И кад Елеазар већ завршаваше молитву, цар са звијерима и свом гордошћу војне силе стиже до Хиподрома.
17. И видјећи то, Јудејци повикаше веома јако према Небу, тако да и околне долине заједно одјекнуше, те изазваше неиздржив страх у читавој војсци.
18. Тада Великославни Сведржитељ и Истинити Бог јавивши своје свето Лице, отвори небеске двери, из којих два славна, страшног изгледа анђела сиђоше, видљиви свима, осим Јудејцима;* [*2 Мак 3, 26-29; Дан 9, 15-19.]
19. И стадоше насупрот војној сили непријатеља, и испунише је метежом и страхом, и свезаше је чврстим свезама.
20. И само царево тијело би захваћено ужасом, и заборав обузе његову многогњевљиву дрскост.
21. И звијери се повратише назад на наоружане војне снаге које су их пратиле, и газише их и сатираше.
22. И измијени се царев гњев на сажаљење и сузе, због онога што је сам раније намислио.
23. Јер чувши крик, и видјећи све (Јудејце), пале ничице за погубљење, заплака (цар) и са гњевом запријети пријатељима говорећи;
24. „Злоупотребљавате царство, и тиране превазиђосте свирепошћу, и мене самога, добротвора вашег, покушавате већ да лишите власти и духа живота, тајно смишљајући оно што је штетно царству.
25. Ко је тај ко ове што вјерно држаше наша утврђења у земљи, одведе од куће свакога и безразложно окупи овдје?
26. Ко је ове који од почетка наклоношћу према нама по свему превазилазе све народе, и који више пута горе од (свих) људи доживјеше невоље, подвргнуо овако безаконим мукама?
27. Разријешите, раскините неправедне окове! Пошаљите их с миром својим кућама! Опозовите све што раније учинисте (против њих)!
28. Ослободите синове Сведржитеља небеског, Бога Живога, Који од наших предака до сада са славом даје неометану постојаност нашим (државним) стварима.“
29. Цар, дакле, ово изговори, а они (Јудејци), у кратком времену ослобођени, благосиљаху Светога Спаситеља, Бога свога, тога часа смрт избјегнувши.* [*2 Мак 8, 27.]
30. Затим цар, вративши се у град, позва начелника над приходима и нареди да вина и осталог потребног за гозбу даје Јудејцима у току седам дана, пресудивши да у оном мјесту у којем изгледаше да ће доживјети погибију, да на том истом мјесту у сваком весељу прославе спасење.* [*Јест 2, 18.]
31. Тада они, раније поругани и близу пакла, боље рећи, већ у њега ушли, умјесто горке и плачевне смрти, учинише гозбу спаситељну; па мјесто спремљено за њихово затирање и гроб, пуни радости раздијелише на сједалишта.
32. И окончавши свеплачну пјесму ридања, започеше пјесму отачку, хвалећи Спаситеља и Чудотворца Бога. Одбацивши сваку кукњаву и јадиковку, саставише хорове – знак мирне радости.* [*2 Мак 15, 21.]
33. А тако исто и цар, сабравши тим поводом велику гозбу, стално се Небу велељепно захваљиваше за чудесно спасење које му се догодило.
34. Они, пак, који су њих раније сматрали одређенима за погибао и храну за птице грабљивице, и с радошћу их (за то) пописивали, (сада) застењаше навукавши на себе срамоту и стидно угасише распламсалу дрскост.* [*2 Мак 9, 15.]
35. А Јудејци, као што напријед рекосмо, саставивши већ поменути хор,[6] слављаху са гозбом у радосним хвалама (Богу) и у псалмима.
36. И одредише заједнички о томе закон за сваку њихову заједницу кроз нараштаје: уредише да празнују ове речене дане као радосне, не ради пића и преједања, него због спасења које им је дошло од Бога.* [*Јест 9, 15-17; 2 Мак 15, 36.]
37. А дођоше и цару молећи да их отпусти својим кућама.
38. А пописиваху их од двадесет петог (дана) мјесеца Пахона[7] до четвртога (дана) мјесеца Епифа,[8] током четрдесет дана. А чинише њихову погибао од петог до седмог (дана) мјесеца Епифа, током три дана,
39. У којима и великославно пројави милост Своју Господар свију, избавивши их све, заједно неповријеђене.
40. И гошћаху се, снабдјевени од цара свим потребним, до дана четрнаестога (мјесеца Епифа), у који дан и молбу учинише за своје отпуштање.
41. И цар, одобривши им, написа им нижепотписану посланицу (упућену) војним заповједницима по градовима, која великодушно имађаше препоруку (за њих).
7. Писмо – наредба цара Птоломеја у корист Јудејаца. Они кажњавају своје издајнике. Повратак народа у своја мјеста и захвалност Богу.
1. Цар Птоломеј Филопатор, војним заповједницима у Египту и свима постављенима над стварима (државним) – да се радују и буду здрави!* [*2 Мак 9, 18-19.]
2. Здрави смо и ми и дјеца наша, пошто Велики Бог управља стварима (државним) као што желимо.
3. Неки од пријатеља, злонаравношћу (својом) чешће нам долазећи, убиједише нас да Јудејци који су под нашим царством буду сабрани у једну скупину и буду мучени страшним казнама одступника;* [*2 Мак 12, 27.]
4. Говорећи као да никад неће наше (државне) ствари бити у благостању, због непријатељства које ови (Јудејци) имају према свима народима, докле се то не учини.
5. Они их и доведоше свезане, уз мучења, као робље, боље рећи, као издајнике, и без икаквог саслушања и испитивања настојаху да их убију, испуњени свирепошћу дивљачкијом од обичаја Скита.* [*2 Мак 4, 47.]
6. Ми, пак, запријетивши о томе строже, по благости коју имамо према свима људима, једва таквима живот опростисмо; и знајући да небески Бог поуздано штити Јудејце, као Отац што се за синове свагда бори,
7. А узимајући у обзир сигурно пријатељство које имају према нама и наклоност према прецима нашим, с правом их ослободисмо од сваке кривице.
8. И заповиједисмо свакоме: да се сви врате својим кућама, да им ни у једном мјесту нико уопште не чини штету, нити да их вријеђа због онога што се бесмислено догодило.
9. Јер знате: да ако против њих подло снујемо неко зло, или их уопште ожалостимо, тада ћемо не човјека, него Господара над сваком силом, Бога Свевишњега, имати по свему неизбјежно и заувијек као свога противника ради освете тих ствари. Будите здрави!“* [*2 Мак 3, 38.]
10. Примивши ту посланицу, (Јудејци) не пожурише одмах са одласком, него још замолише цара (за дозволу) да они од рода Јудејскога, који су Светога Бога и Божији Закон самовољно преступили, буду од њих дужно кажњени.
11. Говораху цару: да они који су због стомака преступили божанске заповијести, никада неће бити наклоњени ни стварима царевим.* [*Рим 16, 18; Флп 3, 19.]
12. А он, прихвативши да говоре истину и сагласивши се, даде им дозволу за све: да преступнике Божијег Закона погубе по свим мјестима под његовим царством, слободно без икакве (накнадне) цареве власти или надзора.
13. Онда, похваливши га веома као што доликоваше, њихови свештеници и све мноштво (народа) узвикну: Алилуја! – па са радошћу отидоше.* [*2 Мак 1, 23.]
14. Тада свакога истонародника (свога) од оних оскврњеника,[9] којега сретоше на путу, кажњаваху и, с показивањем за примјер (другима), убиваху.
15. И онога дана убише преко триста људи. И провођаху празновање с радошћу, убијајући опогањене.* [*Јест 9, 15.]
16. Сами пак они који се до смрти држаху Бога, добивши уживање потпуног спасења, отидоше из града овјенчани сваким миомирним цвијећем, с весељем и клицањима, похвалним и свемелодичним химнама благодарећи Богу отаца својих, вјечном Спаситељу Израиља.
17. И стигавши у Птолемаиду, која се због својствености мјеста називаше Родофорос,[10] гдје их, сходно њиховој заједничкој жељи, очекиваху бродови, седам дана,
18. Тамо учинише гозбу спаситељну, пошто им је цар добродушно дао свакоме све што треба док не стигне до своје куће.
19. А када стигоше у миру с одговарајућим похвалама (Богу), и тамо такође одредише да те дане празнују као радосне[11] за све вријеме њиховог привременог боравка (у туђини);* [*1 Мак 13, 52.]
20. Које и посветише (и записаше) на стубу, и на мјесту гозбе установише мјесто молитве, па отидоше неповријеђени, слободни, прерадосни, земљом и морем и ријеком, заштићивани царевом наредбом, сваки у свој дом.
21. И већу него раније међу непријатељима власт добише, са славом и страхом, више ни од кога не бише узнемиравани у својим посједима.
22. И сви добише све своје (имање) по попису тако да они (сусједи) који имађаху нешто њихово, враћаху им то са великим страхом: јер Превелики Бог учини савршено велика дјела ради спасења њиховог.
23. Благословен Избавитељ Израиљев у вјечна времена!
24. Амин.
НАПОМЕНЕ:
[1] савет стараца
[2] робова
[3] цијењени
[4] жречева дионизијских мистерија
[5] десети час = 4 часа послије подне
[6] коло
[7] Пахон = април/мај
[8] Епиф = јун/јул
[9] преступника
[10] Ружоносна
[11] празничне
