Свето Писмо Старога и Новога Завјета – Библија

<<  САДРЖАЈ

 

ПРВА КЊИГА МАКАВЕЈСКА

 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16

 
1. Александар Македонски и насљедници. Цар Антиох IV Епифан и домаћи одступници уводе многобоштво у Јерусалим; пљачка и оскврнављење Храма. Наредба о прогону Закона и побожних Јудеја.

1. И би пошто побиједи Александар, син Филипов, Македонски, који изиђе из земље Хетиим (=Јеладе) и порази Дарија, цара Персијског и Мидског, и царова умјесто њега, претходно пак над Јеладом.
2. И поведе многе ратове, и овлада многим тврђавама и поби цареве земаљске.
3. И прође до крајева земље и узе плијен многих народа. И умири се земља пред њиме; и он се уздиже и погорди се срце његово.* [*1 Језд 28, 2; Дан 8, 25.]
4. И сакупи веома велику војску, и владаше над земљама и народима и владарима, и они му плаћаху данак.
5. И потом паде у постељу и позна да ће умријети.
6. И дозва слуге своје, оне знаменитије, одрасле са њиме од младости, и раздијели им царство своје још за живота.* [*2 дн 11, 4.]
7. И цароваше Александар година дванаест,[1] и умрије.
8. И завладаше слуге његове, сваки у мјесту своме.
9. И пошто он умрије, сви ставише (себи) круне, и синови њихови послије њих за много година. И умножише се зла на Земљи.
10. И произиђе из њих коријен гријеховни – Антиох Епифан, син цара Антиоха,[2] који бјеше талац у Риму. И зацари се године сто тридесет седме[3] царовања Јелинског.
11. У дане оне изађоше у Израиљу синови преступници (Закона) и убјеђиваху многе говорећи: „Хајде да склопимо савез са незнабошцима који су око нас, јер откако се одвојисмо од њих, снађоше нас многа зла.“
12. И допаде се ријеч (ова) у очима њиховим.
13. И показаше се вољни неки из народа (Јудејског), и отидоше цару, и он им даде власт да чине обичаје незнабожаца.
14. И начинише у Јерусалиму училиште по обичајима незнабожаца.
15. И учинише себи необрезања,[4] и одступише од Завјета Светога, и подјармише се незнабошцима, и продадоше се да чине зло.* [*1 цар 21, 20.]
16. И кад се утврди царство Антиохово, намисли он да се зацари и над земљом Египатском, да би царовао над двама царствима.
17. И уђе у Египат са силном војском, са борним колима и слоновима и са коњицом и са бродовљем многим.
18. И започе рат против Птоломеја,[5] цара Египатског; и уплаши се Птоломеј од лица његовог и побјеже, и паде много рањених.
19. И заузе утврђене градове у земљи Египатској, и узе плијен земље Египта.
20. И пошто порази Египат, врати се Антиох, године сто четрдесет треће.[6] И крете против Израиља, и попе се у Јерусалим са силном војском.
21. И уђе у Светињу са гордошћу, и заплијени златни жртвеник кадиони, и свијећњак свјетлости и све сасуде Храма;
22. И сто са хљебовима предложења, и судове за жртве излива вина, и путире, и златне кадионице, и завјесу, и вијенце, и златне украсе који бјеху с лица Храма, и све однесе.
23. И узе сребро и злато и сасуде драгоцјене, и покупи тајне ризнице, које нађе.
24. И узевши све то, врати се у своју земљу. И учини оскврњење убиством, и веома гордо говораше велико богохулство.
25. И би велики плач у Израиљу у сваком мјесту њиховом.
26. И уздисаху начелници и старци, дјевојке и младићи разбољеше се, и измијени се љепота женска.
27. Сваки женик узе на се плач, и невјеста у брачној одаји поста ожалошћена.
28. И потресе се земља на становнике њене, и сав дом Јаковљев одјену се у срамоту.* [*Језд 30, 1-3; 25, 23-37; 26, 31-33; Јер 14, 2-3; 7, 34; 16, 9; 25, 10; ПлЈ 1, 4; 8, 21; Варух 2, 23; Пс 34/35, 26; Јл 2, 16; 2 цар 5, 7; 1 дн 11, 5.]
29. И послије двије године дана, посла цар начелника за порез у градове Јудине, и он дође у Јерусалим с великом војском.* [*2 Мак 5, 24-26.]
30. И говораше им лукавошћу ријечи о миру, и повјероваше му. И нападе изненада на Град, и удари га великом раном, и погуби многи народ из Израиља.
31. И узе плијен из Града, и запали га огњем, и сруши куће његове и зидове око њега.
32. И зароби жене и дјецу; и раздијелише међу собом стоку.
33. И обзидаше[7] град Давидов великим и јаким зидом и с утврђеним кулама, и постаде им тврђава.
34. И поставише ондје народ гријеховни, људе безаконе, који се осилише у њему.
35. И нагомилаше оружја и хране, и сабравши плијен из Јерусалима, положише тамо, и бјеше велика замка.
36. И постаде (та тврђава) засједа Светињи и стални зли противник Израиљу.
37. И пролише крв невиних око Светиње, и оскврнавише Светињу.
38. И побјегоше становници Јерусалима због њих, и постаде стан туђинцима; и (Град) поста туђинац својему породу, и дјеца његова напустише га.
39. Светиња његова опустје као пустиња, празници његови претворише се у жалост, суботе његове у посрамљење, част његова у понижење.
40. Као (раније) слава његова, умножи се (сада) срамота његова, и величина његова претвори се у жалост.
41. И написа цар Антиох проглас свему царству своме: Да сви буду један народ.
42. И да сваки напусти своје законе (обичаје)! И покорише се сви народи по ријечи царевој.
43. И многи се из Израиља сагласише са његовим (идоло)служењем и принијеше жртве идолима и оскврнавише суботу.
44. И посла цар књиге рукама гласника у Јерусалим и у градове Јудине да сљедују обичајима туђинаца земље (Јудине);
45. И да се забране свеспаљенице, и жртве, и жртве излива вина у Светињи, и да се оскврнаве суботе и празници;
46. И да се упрља Светиња и свети (народ).
47. Да се подигну олтари и храмови и идолишта, и да се приносе жртве свињске и од нечистих животиња.
48. И да остављају синове своје необрезане, и да упрљају душе своје у свему нечистоме и скверноме.
49. Да би (тако) заборавили Закон и измијенили све уредбе (Божије).* [*Ис 24, 5.]
50. И ако неко не би поступио по ријечи царевој, биће погубљен.
51. По свим тим ријечима[8] написа свему царству своме, и постави надзорнике над свим народом; и заповиједи градовима Јудиним да приносе жртве од града до града.
52. И придружише се од народа (Јудејског) к њима многи, сваки који напушта Закон. И учинише зла у земљи.
53. И примораше Израиљ да се скрива у сваком збјегу њиховом.* [*1 Сам 13, 6.]
54. И петнаестога дана Хасалева,[9] године сто четрдесет пете,[10] подигоше гнусобу опустошења над Жртвеником, и у градовима Јудиним унаоколо подигоше олтаре (идолима).* [*1 Мак 4, 52-53; Мт 24, 15; Дап 11, 31.]
55. И на вратима кућа и по трговима палише тамјан (идолима).
56. И књиге Закона које нађоше, поцијепаше и спалише на ватри.
57. И гдје налажаху код некога Књигу Завјета, и ако се неко држаше Закона, одлука царева га је убијала.* [*2 Мој 24, 7.]
58. У своме насиљу чињаху тако Израиљу, свима које налажаху из мјесеца у мјесец по градовима.
59. И двадесет петога у мјесецу приношаху жртве на олтару (идолском), који бјеше подигнут на Жртвенику.
60. И жене које обрезиваху дјецу своју, побише по наредби (царевој);
61. И вјешаху дјецу о вратове њихове, и куће њихове пљачкаху, и извршиоце обрезања побише.* [*2 Мак 6, 10.]
62. И (уза све то) многи у Израиљу оснажише се и утврдише у себи да не једу од нечистих (животиња),* [*Пс 26/27.]
63. И изабраше (рађе) да умру да се не би опоганили јелима (идолским) и да не оскврнаве Завјет свети; и помријеше.
64. И бјеше гњев (Божји) врло велики на Израиљу.* [*Зах 1, 2; 7, 12.]

2. Свештеник Мататија и његови синови у Модину устају у одбрану вјере и отацбине. Страдање побожних Асмонеја у пустињи у суботу. Завјет Мататијин синовима и смрт.

1. У дане оне устаде Мататија, син Јована Симоновог, свештеник од синова Јоаривових, из Јерусалима, и настани се у Модину.
2. И бјеше у њега пет синова: Јован звани Гади,
3. Симон звани Таси,
4. Јуда звани Макавеј,
5. Елеазар звани Аваран, Јонатан звани Апфус.
6. И он видје хуле које бивају у Јуди и у Јерусалиму,
7. И рече: „Авај, зашто се родих да видим опустошење (пропаст) народа мога и опустошење Града Светога, и да тамо сједим (залудан) када се он даваше у руке непријатеља и Светиња у руке туђинаца?
8. Храм његов постаде као човјек неславан;
9. Сасуде славе његове заплијењене однијеше; поклаше одојчад његову на трговима његовим, младиће његове мачем непријатеља.* [*ПлЈ 2, 11, 21.]
10. Који још незнабожни народ не наслиједи царство његово и не узе плијен његов?
11. Сав украс његов би одузет; умјесто слободнога постаде роб.
12. И гле, Светиње наше и љепота наша и слава наша опустјеше, и оскврнавише их незнабожни народи.* [*ПлЈ 1, 5-10; 2, 1-16.]
13. Зашто ће нам још живот?“
14. И раздра Мататија и синови његови хаљине своје, и обукоше се у костријет и плакаху горко.* [*1 Мој 37, 34; Јов 1, 20; Јона 3, 6; Јест 4, 1]
15. А људи цареви, који присиљаваху на отпадништво, дођоше у Модин град да принесу жртве.
16. И многи из Израиља приђоше им, а Мататија и синови његови окупише се (посебно).
17. И цареви људи обратише се Мататији и рекоше му говорећи: „Господар си, и славан, и велики у овом граду, и ослоњен на синове и браћу.
18. Сада, дакле, приђи први и изврши наредбу цареву као што учинише сви народи и људи Јудејци и они који су остали у Јерусалиму; и бићеш ти и дом твој међу пријатељима царевим; и ти и синови твоји бићете прослављени сребром и златом и многим даровима.“
19. И одговори Мататија и рече јаким гласом: „Ако и сви народи који су у дому царства царевог, послушају њега да одступи сваки од (бого)служења отаца својих, и прихвате наредбе његове,
20. Ја и синови моји и браћа моја ходићемо у Завјету отаца наших.
21. Нека нам се смилује (Бог) да не оставимо Закон и уредбе Његове.
22. Цареве ријечи нећемо послушати да преступимо (бого)служење наше десно или лијево.“
23. И кад престаде говорити ријечи ове, приступи човјек Јудејац пред очима свију да по наредби царевој принесе жртву на олтару (идолском) у Модину.
24. И видје то Мататија и узревнова, и задрхташе бубрези његови, и подиже гњев по правди, и потрчавши закла га на олтару.
25. И човјека царева који нагоњаше да се принесу жртве, уби у онај час и олтар сруши.
26. И поревнова за Закон, као што учини Финес Замврији, сину Саломовом.* [*4 Мој 25, 6-15.]
27. И повика Мататија у граду снажним гласом говорећи: „Сваки који ревнује за Закон и држи се Завјета, нека изиђе за мном!“
28. И избјеже он и синови његови у горе, и оставише све што имадоше у граду.
29. Тада многи који искаху правду и суд (Божији), сиђоше у пустињу да тамо бораве,* [*Језд 18, 27.]
30. Они и синови њихови и жене њихове и стока њихова, јер се над њима умножише зла.
31. И би јављено царевим људима и војним снагама које бјеху у Јерусалиму у граду Давидовом, да људи који погазише заповијест цареву, изиђоше у склоништа у пустињи.
32. И појурише за њима многи (војници) и достигавши их, утаборише се наспрам њих и спремише против њих рат у дан суботњи.
33. И рекоше им: „Доста је досад! Изиђите и поступите по ријечи царевој, и живјећете. “
34. И рекоше: „Нећемо изићи, нити ћемо извршити ријеч цареву да оскврнимо дан суботњи. “
35. И они убрзаше напад на њих.
36. А ови им не одговорише, нити им каменом узвратише, нити заградише склоништа,
37. Говорећи: „Умримо сви у простоти (невиности) нашој. Свједочи нам Небо и Земља да нас убијате неправедно.“
38. И усташе (војници) против њих на борбу у суботу; и ови изгинуше, и жене њихове и дјеца њихова и стока њихова, око хиљаду душа људских.
39. И дознаде Мататија и пријатељи његови, и плакаху над њима горко.
40. И рече човјек ближњему својему: „Ако сви учинимо као што браћа наша учинише, и не будемо ратовали против незнабожаца за душе наше и за уредбе наше, сада ће нас брзо истријебити са земље.“
41. И одлучише онога дана говорећи: „Сваки човјек који би дошао против нас да ратује у дан суботњи, ратоваћемо против њега, и нећемо изгинути сви као што изгинуше браћа наша у збјеговима.“
42. Тада се сабра к њима сва заједница Асидеја, моћни јунаци из Израиља, сваки добровољац Закона;
43. И сви који бјежаху од зала, придодаше се њима и посташе им подршка.
44. И саставише војну снагу, и нападоше на грешнике у гњеву своме, и на људе безакоња у срџби својој. А остали се разбјежаше по незнабожачким народима да се спасу.
45. И обиђе наоколо Мататија и пријатељи његови и срушише олтаре (идолске).
46. И обрезиваху силом дјецу необрезану коју нађоше у областима Израиљевим.
47. И протјераше синове гордости; и успијеваше дјело (Божије) у рукама њиховим.
48. И брањаху Закон од руку незнабожаца и од руку царева, и не дадоше рог[11] грешноме.* [*Пс 74, 5-6.]
49. И приближише се дани Мататијини да умре, и рече синовима својим: „Сада се утврди гордост и покор, и вријеме пропасти, и гњев јарости.
50. И сада, дјецо, ревнујте за Закон и дајте душе своје за Завјет отаца наших.
51. И сјећајте се дјела отаца наших која учинише у нараштајима својим, и добићете славу велику и име вјечно.
52. Не нађе ли се Аврам вјеран у искушењу, и урачуна му се у праведност?* [*1 Мој 22, 1-12; Рим 4, 9.]
53. Јосиф у вријеме тјескобе своје одржа заповијест (Божију), и постаде господар Египта.* [*1 Мој 39, 4-12; 40, 39-42.]
54. Финес, отац наш, ревнујући ревношћу, доби завјет свештенства вјечнога.* [*4 Мој 25, 7-13.]
55. Исус (Навин), испуњујући ријеч (Мојсијеву), постаде судија у Израиљу.* [*4 Мој 27, 16-23.]
56. Халев, посвједочавајући пред црквом,[12] доби насљеђе земље (обећане).* [*4 Мојс 14, 6-10, 38.]
57. Давид, у милости својој, наслиједи престо царства на вијекове.* [*2 Сам 7, 8-9.]
58. Илија, ревнујући ревношћу за Закон, би узнесен као у небо.* [*1 цар 19, 10, 14; 2 цар 2, 1.]
59. Ананија, Азарија, Мисаил, вјерујући спасоше се из огња.* [*Дан 3, 16-18, 28.]
60. Данило, у простоти би избављен из уста лавова.* [*Дан 6, 16, 22.]
61. И тако схватите из нараштаја у нараштај да сви који се уздају у Њега, неће ослабити.
62. И не уплашите се од ријечи човјека грешника, јер је слава његова у ђубрету и у црвима;
63. Данас се уздигне, а сутра га нема нигдје, јер се врати у прах свој, и помисао његова пропаде.
64. А ви, дјецо, храбрите се и јачајте у Закону, јер ћете се у њему прославити.
65. И, гле, Симеон, брат ваш, знам да је човјек од савјета, њега слушајте у све дане, он ће вам бити као отац.
66. И Јуда Макавеј, силан јунак од младости своје, он ће вам бити војсковођа и ратоваће рат против народа (многобожаца).
67. И ви окупите око вас све који извршују Закон, и осветите правду народу вашем.
68. Узвратите уздарје[13] незнабошцима, и пазите на наредбе Закона.“[14]
69. И благослови их, и би прибројан оцима својим.
70. И умрије у сто четрдесет шестој години;* и погребоше га синови његови у гробове отаца његових у Модину. И оплака га сав Израиљ плачем великим. [*1 Мак 5, 44.]

3. Похвала Јуди Макавеју. Побједа Јудина над Аполонијем. Цар Антиох Епифан иде у Персију, Лисије шале Горгију и Никанора на Јудеју. Јуда се улогорио у Масифи.

1. И устаде Јуда, звани Макавеј, син његов, умјесто њега.
2. И помагаху му сва браћа његова и сви који се придружише оцу његовом; и ратоваху рат Израиљев с радошћу.
3. И рашири (Јуда) славу народа својега, и обуче оклоп као див и опаса се бојним оружјем својим, и учини ратове штитећи табор мачем.
4. И би сличан лаву у дјелима својим, и као лавић који риче на лов.
5. И гоњаше безаконике истражујући их, и смутљивце народа свога спаљиваше.* [*1 Мак 5, 44.]
6. И устукнуше безаконици од страха његовог, и сви дјелатељи безакоња смутише се, и би успјешно спасење (народа) руком његовом.
7. И ојађиваше цареве многе и весељаше Јакова дјелима својим; и довијека ће се благосиљати спомен његов.
8. И прође кроз градове Јудине, и истријеби безбожнике из Јудеје, и одврати гњев (Божији) од Израиља.* [*1 Мак 1, 64.]
9. И поста чувен по имену до краја земље; и сабра оне који гињаху.
10. И сакупи Аполоније[15] незнабошце и из Самарије велику војну силу да завојшти на Израиљ.
11. И дозна то Јуда и изиђе му у сусрет, и порази га, и погуби га; и падоше многи (на смрт) рањени, а преостали побјегоше.
12. И узеше плијен њихов, и мач Аполонијев узе Јуда и ратоваше њиме кроз све дане.
13. И чу то Сирон, начелник војске Сирије, да Јуда сабра скуп и цркву[16] вјерних са њиме, који крећу у рат,
14. И рече: „Стећи ћу себи име и прославићу се у царству, и ратоваћу на Јуду и оне са њиме који презиру ријеч цареву.“
15. И ријеши се (да крене), и узиђе са њиме јака војска безбожника да га помогне да учини освету међу синовима Израиљевим.
16. И приђе до успона Веторона; и изиђе Јуда малобројан у сусрет њему.
17. А када (његови) видјеше војску гдје им долази у сусрет, рекоше Јуди: „Како ми, будући малобројни, можемо ратовати против мноштва толико јаког? А и исцрпљени смо гладујући данас?“
18. И одговори Јуда: „Лако се може рукама мало људи сколити мноштво. А нема разлике пред Богом Неба да спасава са многима или малобројнима.* [*1 Сам 14, 6.]
19. Јер није побједа у рату од мноштва војне силе, него је моћ са Неба.* [*2 Мак 15, 21.]
20. Они долазе против нас са мноштвом увреде и безакоња, да би истријебили нас и жене наше и дјецу нашу, и да нас оплијене.
21. А ми ратујемо за душе наше и за законске уредбе наше.
22. Зато ће их Он (Господ) скршити пред лицем нашим, а ви се немојте бојати од њих.“
23. А када престаде говорити, јуришну изненада међу њих; и скршен би Сирон и војска његова пред њим.
24. И гонише га низ падину Веторона до равнице; и паде од њих осамсто људи, а остали побјегоше у земљу Филистејску.
25. И завлада страх од Јуде и браће његове и трепет захвати незнабошце око њих.
26. И дође до цара име његово. И о војним дјелима Јудиним говораху сви народи.
27. А када чу цар Антиох те ријечи, разгњеви се јарошћу и посла те сабраше војне снаге свег царства његовог, војни табор веома јак.
28. И отвори ризницу своју и даде плату војсци својој за годину, и заповиједи им да буду готови за сваку потребу.
29. И видје да нестаде новца из ризница и приходи земље све су мањи, због неслоге и раздора који створи у земљи укидањем закона који су постојали од првих дана.
30. И побоја се да неће имати до једном и двапут за трошкове и дарове које је раније давао обилном руком, надмашајући претходне цареве.
31. И бјеше у недоумици душе своје веома; па одлучи да иде у Персију и узме данак од земаља[17] и сабере новаца много.
32. И остави Лисија, човјека славнога и од рода царскога, над пословима царским од ријеке Еуфрата до граница Египта.
33. И да одгаја Антиоха, сина његовог, док се он не врати.
34. И предаде му половину војних снага и (бојне) слонове; и даде му наредбе за све што је хтио, и за становнике Јудеје и Јерусалима:
35. Да пошаље против њих војну силу да скрши и уништи моћ Израиљеву и остатак Јерусалима, и да избрише спомен њихов из тог мјеста.* [*2 цар 19, 30-31; Рим 11, 5.]
36. И да настани синове туђинце у свим границама њиховим и коцком подијели земљу њихову.
37. И цар узе преосталу половину војних снага и крете из Антиохије, из града царства свога, године сто четрдесет седме,[18] и пређе Еуфрат ријеку и прохођаше горње земље.
38. А Лисије изабра Птоломеја, сина Дорименова, и Никанора и Горгију, људе силне између пријатеља царевих,
39. И посла са њима четрдесет хиљада људи и седам хиљада коњице да нападну земљу Јудину и опустоше је, по ријечи царевој.
40. И одоше са војном силом њиховом; и дођоше и улогорише се близу Емауса на земљи равници.
41. И (кад) чуше трговци те земље за име њихово, узеше сребра и злата врло много и окова, и дођоше у табор да купе синове Израиљеве као робље. И овима (Лисијевим) придружише се војна сила Сирије и земље иноплеменика.
42. И видје Јуда и браћа његова да се зла умножише и да војне силе продиру у области њихове; и дознаде за ријечи цареве којима је заповиједио да учине народу (његовом) погибао и коначно затирање.
43. И рече сваки ближњему својему: „Да подигнемо од уништења народ наш и да ратујемо за народ наш и за Светиње (своје).“
44. И сабра се збор да буду спремни за рат и да се моле и вапију за милост и милосрђе (Божије).
45. И Јерусалим бјеше ненастањен као пустиња, не бјеше ко би ушао или изашао од дјеце његове, и Светиња бјеше поражена, и синови туђинаца бјеху у тврђави, стану незнабожаца. И узе се весеље из Јакова, и неста свирале и гусала.* [*Јер 33-40, 10, 12; Ис 24, 8-10.]
46. И сабраше се (Јудејци) и дођоше у Масифу наспрам Јерусалима, јер у Масифи бјеше раније мјесто молитве Израиљу.* [*Суд 20, 1.]
47. И постише онај дан, и одјенуше се у костријет, и пепелом посуше главе своје и раздријеше хаљине своје.
48. И отворише књигу Закона (да потраже) оно о чему незнабошци питају кипове својих идола.
49. И донесоше одежде свештеничке, и првине плодова и десетине, и доведоше назиреје који испунише дане (завјета свога).* [*4 Мој 6, 1-13.]
50. И завапише гласом ка Небу говорећи: „Шта да учинимо с овима и гдје да их одведемо?
51. И Светиње Твоје гажене су и скврнављене, и свештеници су Твоји у жалости и понижењу.* [*3 Мак 2, 18.]
52. И, ево, незнабошци се сабраше против нас да нас истријебе. Ти знаш шта смишљају на нас.
53. Како можемо одољети пред лицем њиховим ако нам Ти не помогнеш?“
54. И затрубише у трубе и повикаше гласом великим.
55. И потом постави Јуда старјешине народу: тисућуначелнике, и стоначелнике, и педесетоначелнике, и десетоначелнике.* [*2 Мој 18, 25.]
56. И рече онима који грађаху куће, и онима који се жењаху, и који сађаху винограде и страшљивима: да се, сходно Закону, врате сваки својој кући.* [*5 Мој 20, 5-8.]
57. И подиже се војни табор и улогори се јужно од Емауса.
58. И рече Јуда: „Опашите се и будите синови јуначки, и будите спремни ујутро за бој против ових незнабожаца који су се окупили против нас да истријебе нас и светиње наше.* [*2 Мој 12, 11; 2 Сам 2, 7.]
59. Јер боље нам је умријети у рату него да гледамо зло народа нашега и светиња.
60. И како буде воља на Небу, тако ће и бити!“

4. Битка код Емауса, Јудина побједа над Горгијом и Лисијем. Очишћење Жртвеника и Храма у Јерусалиму и празновање обновљења (= Ханука).

1. И узе Горгија пет хиљада људи и хиљаду коњице изабране; и отиђе та војска ноћу,
2. Да би напала на војни логор Јудејаца и поразила их изненада; а синови тврђаве (Јерусалимске) бјеху му водичи.
3. И чу то Јуда, и отиђе он и јунаци да ударе на војску цареву у Емаусу,
4. Док још бјеху војне снаге расуте ван табора.
5. И дође Горгија у логор Јудин ноћу и не нађе никога; и тражаше их у горама, јер како рече: „Они бјеже од нас.“
6. И заједно са јутром појави се Јуда у равници са три хиљаде људи, али штитове и мачеве не имадоше, као што хтједоше.
7. И видјеше војни табор незнабожаца јак и с оклопима, и коњицу око њега, и они бјеху научени за рат.
8. И рече Јуда својим људима: „Не бојте се мноштва њихова, и напада њихова не уплашите се!
9. Сјетите се како бише спасени оци наши у Црвеном мору када их гоњаше фараон са војском.* [*2 Мој 14, 13-31.]
10. И сада, завапимо к Небу[19] не би ли нас помиловао, и сјетио се Завјета отаца наших и скршио ову војску пред лицем нашим данас.
11. И познаће сви народи да постоји Избавитељ и Спаситељ Израиљу.“* [*Пс 48, 14; Ис 41, 14.]
12. И подигоше иноплеменици очи своје и видјеше ове (Јудејце) да долазе са супротне стране,
13. И изиђоше из логора у бој. И затрубише војници Јудини,
14. И сукобише се, и поражени бише незнабошци и побјегоше у долину,
15. А ови сви падоше од мача. И гонише их (Јудејци) до Газирона[20] и до равница Идумејских и Азота и Јамније. И падоше од њих око три хиљаде људи.
16. И поврати се Јуда и војна сила његова од гоњења за њима,
17. И рече народу: „Не лакомите се на плијен, јер је рат наспрам нас;
18. И Горгија и војна сила на гори су близу нас. Него, станите сада против непријатеља наших и ратујте на њих, а послије ћете слободно узети плијен.“
19. Још док Јуда завршаваше, појави се један дио (војске) извиђајући са горе;
20. И видјеше да су (њихови) поражени и запаљен им логор, јер дим који се види свједочаше о томе;
21. И схвативши то, веома се уплашише; видјећи још и Јудин војни табор у долини готов у бојном поретку,
22. Побјегоше сви у земљу иноплеменика.[21]
23. И поврати се Јуда ради плијењења логора; и узеше много злата и сребра, и јакинта и порфире морске,[22] и богатство велико.
24. И вративши се, хваљаху и благосиљаху Небо (говорећи): „Јер је добро, јер је довијека милост Његова!“
25. И наста спасење велико Израиљу у онај дан.* [*2 дн 20, 21; Пс 135, 1; 1 Сам 14, 45; 19, 5.]
26. А који се од иноплеменика спасоше, дошавши испричаше Лисију све шта се догодило.
27. А он, чувши то, смути се и паде у безнађе, јер се догоди Израиљу не оно што он хтједе, и збило се не оно што му је цар заповиједио.
28. И у сљедећој години сабра (Лисије) шездесет хиљада изабраних људи и пет хиљада коњице да завојшти на њих.
29. И дођоше у Идумеју и улогорише се у Ветсури. И сусрете их Јуда са десет хиљада људи.
30. И видје (Јуда) силни војни табор, и помоли се и рече: „Благословен си, Спаситељу Израиљев, који си скршио налет дива[23] руком слуге Твога Давида, и предао си војни табор иноплеменика[24] у руке Јонатана, сина Сауловог, и носиоца оружја његовог.* [*1 Сам 17, 4-50; 14, 6-14.]
31. Тако, предај војску ову у руке народа твога Израиља, и нека се посраме са пјешадијом и коњицом својом.
32. Дај им страшљивост и расточи дрскост моћи њихове, и нека се поколебају поразом својим.
33. Обори их мачем љубитеља Твојих, и нека Те хвале у пјесмама сви који знају Име Твоје.“
34. И сударише се међу собом, и паде из табора Лисијевог око пет хиљада људи, и падоше наспрам њих (Јудеја).
35. А Лисије, видјевши настали пораз његове војске, а показану смјелост Јудине војске и како су готови или живјети или умријети јуначки, врати се у Антиохију; и најмљујући странце, умножаваше војску смишљајући да опет пође у Јудеју.
36. А рече Јуда и браћа његова: „Ево, поражени бише непријатељи наши. Узађимо (у Јерусалим) да очистимо Светиње[25] и обновимо их.“
37. И сакупи се сав табор и узиђоше на гору Сион.* [*2 Мак 10, 1.]
38. И видјеше Светињу опустошену и Жртвеник оскврнављен и врата (Храма) спаљена, и у предворјима растиње порасло као у шуми или као у некој гори, и оставе разрушене.
39. И раздријеше хаљине своје, и ридаху ридањем великим, и посуше пепео по глави својој;
40. И падоше лицем на земљу, и затрубише трубама знамења и завапише ка Небу.
41. Тада нареди Јуда војницима да нападну на оне (војнике) у тврђави док он очисти Светиње.
42. И изабра свештенике непорочне, добровољце Закона.* [*3 Мој 21-22.]
43. И очисти Светиње, и уклонише камење оскврнављено на мјесто нечисто.* [*2 Мак 10, 3.]
44. И вијећаху за оскврнављени Жртвеник свеспаљеница: шта ће са њиме учинити?
45. И дође им савјет добри да га сруше, да им не буде на срамоту што су га незнабошци оскврнавили; и срушише Жртвеник.
46. И одложише камење на гору Храма, на мјесто погодно, док не дође Пророк да да одговор о њима.
47. И узеше камење нетесано, сходно Закону, и озидаше Жртвеник нови као претходни.* [*5 Мој 27, 5-6.]
48. И изградише Светињу и све унутар Храма и предворја осветише.
49. И начинише свете сасуде, нове, и унијеше свијећњак и жртвеник кадиони и сто хљебни у Храм.
50. И кадише на Жртвенику и запалише свјетиљке на свијећњаку и свјетљаху у Храму.
51. И поставише хљебове на сто и поставише завјесе. И свршише сва дјела која чињаху.
52. И уранише рано двадесет петог (дана) мјесеца деветог – то је мјесец Хаселев (Кислев) – године сто четрдесет осме.[26]* [*1 Мак 1, 54; 2 Мак 10, 5.]
53. И принијеше жртву по Закону на новом Жртвенику свеспаљеница који подигоше.
54. У вријеме и у дан у који га оскврнавише незнабошци, у тај дан се обнови уз пјесме и гусле и харфе и кимвале.* [*1 дн 15, 16; 1 Мак 13, 51; 2 Мак 10, 5.]
55. И паде сав народ ничице и поклонише се, и благословише на Небу Добропомоћника.
56. И празноваху обновљење Жртвеника осам дана, и принијеше жртве свеспаљенице са радошћу, и принијеше жртве спасења и захвалнице.* [*2 дн 33, 16.]
57. И украсише прочеље Храма вијенцима златним и штитовима, и обновише врата и оставе ставивши им врата.
58. И наста веома велика радост у народу, и избрисана би незнабожачка срамота.
59. И одредише Јуда и браћа његова и сва црква (заједница) Израиљева да се празнују дани обновљења Жртвеника у вријеме своје сваке године осам дана, од двадесет петог мјесеца Хаселева, с радошћу и весељем.* [*2 Мак 10, 8.]
60. И изградише у вријеме оно гору Сион, унаоколо зидове високе и куле утврђене, да не би дошли незнабошци и погазили (оскврнавили) их, као што учинише раније.
61. И поставише ондје посаду војну да чувају (гору Сион); и утврдише тако и Ветсуру да је чувају да народ има тврђаву наспрам Идумеје.

5. Побједнички поход Макавеја изван Јудеје: на Идумеју и Амонце, у Галилеју и Галадиту преко Јордана – да ослободе прогоњене Израиљце.

1. И би кад чуше околни незнабошци да је саграђен Жртвеник и обновљена Светиња (Храм) као раније, разљутише се веома;
2. И одлучише да истријебе род Јаковљев, оне који бјеху међу њима. И почеше у народу убијати и истрјебљивати.
3. И ратоваше Јуда против синова Исавових у Идумеји, у Акраватини, јер (тамо) опколише Израиљце; и порази их поразом великим и сакруши их, и узе плијен њихов.
4. И опомену се злобе синова Вејана, који бјеху народу (Израиљском) замка и саблазан, јер их сретаху засједама на путевима.
5. И бише од њега опкољени у кулама, и нападе на њих и прокле их (уништи их), и запали им куле огњем са свима који бјеху у њима.
6. И пређе даље на синове Амонове, и нађе руку јаку и народ многи и Тимотеја, вођу њиховог;
7. И учини многе бојеве против њих, и бише сатрвени пред лицем његовим, и порази их.
8. И заузе Јазир и кћери његове,[27] и врати се у Јудеју.
9. И сакупише се незнабошци који су у Галаду на Израиљце који су у њиховим предјелима, да их истријебе, и (ови) побјегоше у тврђаву Датему.
10. И послаше писма Јуди и браћи његовој говорећи: „Окупили су се на нас незнабошци који су око нас да нас униште,
11. И спремају се да дођу и заузму тврђаву у коју смо се склонили, а Тимотеј предводи војну силу њихову.
12. Зато сада, дођи и избави нас из руке њихове, јер паде мноштво од наших;
13. И сва браћа наша која су у земљи Товијиној убијена су, и заробише жене њихове и дјецу и имовину, и погубише тамо око једну хиљаду људи.“
14. Још док се посланице читаху и, гле, дођоше други гласници из Галилеје, који раздријеше хаљине своје казујући слично претходним ријечима говорећи:
15. „Окупили су се на нас из Птолемаиде и Тира и Сидона, и сва Галилеја иноплеменика, да нас искоријене.“
16. Како чу Јуда и народ те ријечи, сабра се црква (скупштина) велика да се савјетују шта да учине за браћу своју која су у невољи и нападнути су од њих (од непријатеља).
17. И рече Јуда Симону, брату својем: „Изабери себи људе и иди, те избави браћу своју која су у Галилеји, а ја и Јонатан брат мој поћи ћемо у Галадиту.“
18. И остави Јосифа, сина Захаријина, и Азарију за вође народу, са осталом војском у Јудеји ради чувања (одбране).
19. И заповиједи им говорећи: „Штитите народ овај и немојте започињати рат с незнабошцима док се ми не вратимо.“
20. И издвојише се Симону три хиљаде људи да иду у Галилеју, а Јуди осам хиљада људи у Галадиту.
21. И отиђе Симон у Галилеју и учини бојеве многе против незнабожаца, и бише сатрвени незнабошци од лица његовог;
22. И гоњаше их до врата Птолемаиде. И падоше из незнабожаца око три хиљаде људи, и узе плијен њихов.
23. И узе (Јудејце) који бјеху у Галилеји и у Арватима, са женама и дјецом и свим њиховим имањем, и доведе их у Јудеју са великим весељем.
24. А Јуда Макавејац и Јонатан, брат његов, пређоше Јордан и ходише три дана пута у пустињи.
25. И сусретоше Навутејце,[28] а ови их сретоше мирољубиво, и приповиједаху им све што се десило браћи њиховој (Јудејцима) у Галадити,
26. И да су многи од њих затворени у Восори и Восору, у Алеми, Хасфу, Македу и Карнаину, и све су то градови утврђени и велики.
27. И у другим градовима Галадите затворени су, и за сјутра се спремају (незнабошци) да нападну тврђаве, и узму их и истријебе све њих у један дан.
28. И окрете изненада Јуда и војска његова пут кроз пустињу за Восору, и заузе град и поби све мушко оштрицом мача и узе сав плијен њихов и запали га огњем.
29. И отиђе одатле ноћу и дође до тврђаве (Датема).
30. И кад би ујутру подигоше (Јудејци) очи своје и, гле, народ велик којему не бјеше броја, носећи љествице и справе да заузму тврђаву, и нападаху на њих.
31. И видје Јуда да је борба почела, и вика из града узиђе до неба с трубама и јаком виком;* [*1 Сам 5, 12.]
32. И рече људима војницима: „Борите се данас за браћу вашу!“
33. И изиђе са три војне трупе са леђа њима, и затрубише трубама и повикаше у молитви.
34. И позна војска Тимотејева да је то Макавејац, и побјегоше од лица његова. И порази их великом раном, и падоше између њих онога дана око осам хиљада људи.
35. И скрену (Јуда) у Алему и нападе на њу, заузе је и поби све мушко у њој и узе плијен њен и запали је огњем.
36. Одатле отиђе и заузе Хасфу, Макед и Восор и остале градове Галадите.
37. И послије ових ријечи (догађаја), прикупи Тимотеј другу војску и улогори се наспрам Рафона, на другој страни потока.
38. И посла Јуда да извиде војни логор, и саопштише му говорећи: „Окупљени су са њиме сви незнабошци који су око нас, војска је врло велика.
39. И Арапе су најмили у помоћ себи, и улогорили се преко потока, готови да дођу у рат на тебе.“ И пође Јуда у сусрет њима.
40. И рече Тимотеј старјешинама војске своје када се приближаваше Јуда и његова војска на поток водени: „Ако пређе нама први, не можемо издржати против њега, јер је јак и надјачаће нас.
41. Ако ли се пак уплаши и улогори преко ријеке, прећи ћемо њему и надјачаћемо га.“
42. А кад се приближи Јуда потоку воденом, постави писаре народне на потоку и заповиједи им говорећи: „Немојте пустити ни једног човјека да разапне шатор, него нека сви крећу у борбу.“
43. И пређе против њих први и сав народ за њиме; и бише поражени пред лицем његовим сви незнабошци, и бацише оружје своје у храм (идолски) у Карнаину.
44. И заузе (Јуда) тај град, и храм запали огњем, са свима који бјеху у њему. И би поражен Карнаин, и не могаше више супротставити се пред лицем Јудиним.
45. И сабра Јуда сав Израиљ, оне у Галадити, од малога до великога, и жене њихове и дјецу њихову и имовину, скуп веома велики, да дођу у земљу Јудину.
46. И дођоше до Ефрона, и то је град велики на путу (у земљу), веома утврђен, и није било могуће мимоићи га десно или лијево, него (само) кроз њега проћи.* [*2 Мак 12, 27.]
47. И закључаше се они из града и запријечише врата камењем.
48. И посла им Јуда (поруку) са мирољубивим ријечима, говорећи: „Да прођемо кроз земљу вашу одлазећи у земљу нашу, и нико вам неће нанијети зла, само ћемо пјешке проћи.“ И не хтједоше отворити му.
49. И нареди Јуда да се објави по војсци да се сваки построји на мјесту у којем је.
50. И постројише се борци војске, и нападаху на град цијели дан онај и цијелу ноћ, и предаде се град у руке његове.
51. И погуби све мушко оштрицом мача, и искоријени град и узе плијен његов, и прође кроз град преко побијених.
52. И пређоше Јордан у равницу велику наспрам Ветсана.[29]
53. А Јуда сакупљаше оне посљедње[30] и утјешаваше народ током цијелог пута док не дођоше у земљу Јудину.
54. И узађоше на гору Сион у радости и весељу, и принесоше жртве свеспаљенице, јер не паде нико од њих док се не вратише у миру.* [*2 Мак 12, 31.]
55. А у дане у које бјеше Јуда и Јонатан у земљи Галадској, и Симон брат његов у Галилеји наспрам Птолемаиде,
56. Чу Јосиф, син Захаријин, и Азарија, вођа војске, за добре подвиге и за рат, шта све учинише (Макавеји).
57. И рекоше: „Стецимо и ми себи име и пођимо да ратујемо против незнабожаца око нас.“
58. И наредише онима из војске која бјеше са њима, и пођоше на Јамнију.
59. И изиђе Горгија из града и људи његови на сусрет њима за борбу.
60. И би поражен Јосиф и Азарија, и гоњени бише до граница Јудеје; и падоше у онај дан од народа Израиљског око двије хиљаде људи.
61. И би велики пораз у народу Израиљевом зато што не послушаше Јуду и браћу његову сматрајући да ће учинити подвиге.
62. Али они не бјеху од сјемена оних људи којима је дат спас Израиљу руком њиховом.
63. А муж[31] Јуда и браћа његова прославише се веома пред свим Израиљем и свима незнабошцима гдје год се чуло за име њихово.
64. И окупљаху се око њих похваљујући их.
65. И изиђе Јуда и браћа његова и ратоваху против синова Исавових у земљи јужној, и порази Хеврон и кћери његове,[32] и сруши утврђења његова и куле његове запали унаоколо.
66. И подиже се да иде у земљу иноплеменика, и похађаше Марису.
67. У онај дан падоше свештеници у борби, хотећи да учине подвиге кад изиђоше и они у борбу без савјета (Јудиног).
68. И скрете Јуда у Азот, земљу иноплеменика,[33] и поруши олтаре њихове и кипове богова њихових спали огњем, и заплијени плијен градова, и врати се у земљу Јудину.

6. Смрт Антиоха Епифана. Јуда опсиједа тврђаву у Јерусалиму. Поход новог цара Антиоха V са Лисијем, битка код Ветзахарије: Елеазар убија слона, цар заузима Ветсуру и опсиједа Сион. Примирје, цар даје вјерску слободу Јудејцима.

1. А цар Антиох прохођаше горње земље,[34] и чу да има у Персији Елимаида град, славан богатством сребра и злата;* [*2 Мак 9, 1-2.]
2. И храм у њему веома богат, и тамо војни предмети златни и оклопи и оружје, што је тамо оставио Александар, син Филипов, цар Македонски, који први царова међу Јелинима.* [*1 Мак 1, 1.]
3. И дође и покуша узети град да га оплијени, и не могаше јер би јављена намјера његова онима у граду.
4. И супротставише му се они у рат, и побјеже, и отиде оданде са великом жалошћу да се врати у Вавилон.
5. И дође неко у Персију казујући му да су поражене војске његове које су ишле у земљу Јудејску.* [*2 Мак 9, 3.]
6. „И отиђе, (рече), прво Лисије са јаком војском, и би поражен од лица њихова, и надјачаше оружјем и снагом и плијеном многим што узеше из војних логора које поразише;
7. И срушише мрзост[35] што га подиже (Антиох) на Жртвенику у Јерусалиму, и Светињу[36] као и прије окружише зидовима високим; и Ветсуру, град његов.“[37]
8. И би, када цар чу вијести ове, запрепасти се и потресе веома, и паде у постељу разбољевши се од јада што му не би како је замислио.
9. И би тамо више дана, јер изнова дође на њега велики јад, и сматраху да умире.
10. И позва све своје пријатеље и рече им: „Одступи сан од очију мојих, и срце ми се сломи од бриге.
11. И рекох срцу: „До какве ли жалости дођох и буре велике у којој сам сада? А добар и омиљен бијах у владавини мојој.
12. Сада, пак, сјећам се зала која учиних у Јерусалиму, и узех све сасуде сребрне и златне у њему, и послах да без разлога искоријене становнике Јудеје.
13. Схватих, дакле, да ме због њих снађоше зла ова и, ево, пропадам од великог јада у земљи туђој.“
14. И дозва Филипа, једнога од пријатеља својих, и постави га над свим царством својим.* [*2 Мак 9, 29.]
15. И даде му круну и плашт свој и прстен (с печатом) да васпитава Антиоха, сина његовог, и одгоји га да царује.
16. И умрије тамо Антиох цар године сто четрдесет девете.[38]
17. И дознаде Лисије да је цар умро, и постави да царује[39] син његов, кога је одгајивао у дјетињству, и надјену му име Евпатор.
18. А они у тврђави (Јерусалимској) стјешњаваху Израиљ око Светиње (Храма), и тражаху зла свакако, и бјеху подршка незнабошцима.
19. И одлучи Јуда да их искоријени. И сазва на збор сав народ за опсаду против њих.* [*5 Мојс 4, 10.]
20. И окупише се заједно и опсиједаху је године сто педесете.[40] И начинише против њих бацаче стријела и опсадне справе.
21. И изиђоше неки од њих из опсаде; и њима се придружише неки од безбожних из Израиља,
22. И отидоше цару и рекоше: „Докле ћеш чекати да не извршиш правду (=суд) и не осветиш браћу нашу?
23. Ми добровољно служисмо оцу твоме, и владасмо се по ономе што је он говорио и сљедовасмо наредбе његове.
24. И због тога синови народа нашега опсиједају око тврђаве и отуђују се од нас; уз то, и које од нас нађу убијају, и наше насљеђе (=имовину) разграбљују.
25. И не само на нас пружише руке, него и на све границе њихове (=изван Јудеје).
26. И, ево, опколише данас тврђаву у Јерусалиму да је заузму, а Светињу и Ветсуру су оградили утврђењем.
27. И ако их не предухитриш брзо, они ће учинити више од овога, и нећеш их моћи зауставити.“
28. И разгњеви се цар[41] кад то чу, и окупи све пријатеље своје, начелнике војне силе и оне над коњицом;
29. И од других царева и морских острва дођоше му најамничке војске.
30. И би број војних снага његових сто хиљада пјешадије и двадесет хиљада коњице и тридесет два слона научена ратовању.
31. И дођоше преко Идумеје и опсједнуше Ветсуру, и ратоваху дана много, и начинише опсадне справе. Но изиђоше (Јудејци из опсаде) и запалише их огњем и борише се мушки.
32. И подиже се Јуда од тврђаве (Јерусалимске) и улогори се у Ветзахарији насупрот табору царевом.
33. И порани цар ујутро и покрену табор у стремљењу своме по путу ка Ветзахарији, и распореди се војска за борбу и затрубише трубама.
34. И слоновима показаше крв од грожђа и дудова, да их подстакне на борбу.
35. И размјестише животиње међу бојне редове, и придодаше сваком слону хиљаду пјешака у оклопима од ланаца и са бронзаним шљемовима на главама њиховим, и по пет стотина изабрана коњаника придодата свакој животињи.
36. Они (коњаници) на вријеме бијаху тамо гдје би била звијер, и гдје год би она пошла, ишли би заједно не одвајајући се од ње.
37. И бјеху на њима куле дрвене утврђене и одбрамбене на свакој звијери, повезане на њој подвезима, и на свакој по три војника који ратоваху на њима, и Индијац (вођа) њен.
38. И осталу коњицу постави са једне и са друге стране, на два краја војске, да нападају и да штите у бојном строју.
39. А кад обасја сунце по златним и бакарним штитовима, одбљеснуше од њих горе и засјаше се као пламене зубље.
40. И разви се један дио бојног реда царевог по горским висовима, а други по низини, и иђаху у чврстом и уређеном поретку.
41. И задрхташе сви који чујаху јеку мноштва њиховог и топот покрета масе и звекет оружја, јер бјеше бојни строј велик и јак.
42. И ступи Јуда и његов бојни строј у борбу; и падоше из царевог табора шест стотина људи.
43. И видје (брат му) Елеазар, звани Аварон, једнога од слонова покривеног оклопом царским, и бјеше далеко већи од свих звјерова, и помисли да је на њему цар;
44. Па жртвова себе да спасе народ свој и стекне себи вјечно име.
45. И појури слону са смјелошћу усред бојног строја, и убијаше десно и лијево, и раздвајаху се од њега тамо и овамо.
46. И продре до под слона и прободе га одоздо, и уби га. И паде (слон) на земљу преко њега, и он умрије ондје.
47. И видјеше (Јудејци) снагу царства и јуриш војске, те одступише од њих.
48. А они из табора царевог кретоше горе у Јерусалим да их тамо сретну; и завојшти цар на Јудеју и на гору Сион.
49. И учини мир са онима из Ветсуре, и изиђоше из (тог) града, јер не бјеше тамо хране да би се затворили у њега, пошто бјеше суботња година земљи.* [*2 Мак 9, 29.]
50. И заузе цар Ветсуру и постави тамо посаду да је чувају.
51. И опсиједаше Светињу много дана, и постави тамо бацаче стријела и опсадне справе и бацаче пламена и бацаче камена и скорпионе, да би избацивали стријеле и праћке.
52. А начинише и ови (Јудејци) справе наспрам справа њихових, и ратоваху много дана.
53. А хране не бјеше у оставама због тога што бјеше седма (суботња) година, а и они[42] који се из незнабожаца спасаваху у Јудеји, појели су остатке хране из остава.
54. И остадоше у Светињи малобројни људи, јер их надвлада глад, а остали се разиђоше сваки у своје мјесто.
55. И чу Лисије да се Филип, кога је цар[43] док још бјеше жив оставио да одгаји[44] сина његовог да царује,
56. Вратио се из Персије и Мидије и са њим војске које су ишле са царем, и да тражи да преузме послове (царства).
57. И пожури нагло да оде (од тврђаве) и каже цару и вођама војске и људима: „Ми оскудијевамо свакодневно, и хране нам је мало, и мјесто на које нападамо утврђено је, а предстоје нам послови царства.
58. Зато сада, дајмо десницу (мира) овим људима (Јудејцима) и склопимо мир с њима и са свим народом њиховим;
59. И допустимо им да слиједе за Законима својим као раније, јер због Закона својих, које ми укинусмо, они се разгњевише и учинише све ово.“
60. И допаде се ријеч пред царем и великашима, и посла к њима да склопе мир, и они прихватише.
61. И закле им се цар и великаши; и на то изиђоше (опсједнути) из утврђења.
62. И узиђе цар на гору Сион, и видје утврђење Места, и погази заклетву којом се закле, и заповиједи да сруше зид около (Храма).
63. И отиђе брзо и врати се у Антиохију, и нађе Филипа гдје влада градом, и завојшти на њега, и заузе град силом.

7. Нови цар Димитрије I Сотир шаље Вакхида и првосвештеника Алкима на Јудеју. Никаноров поход на Јудеју, претња Храму, пораз код Адасе и смрт његова.

1. Године сто педесет прве[45] изиђе Димитрије,[46] син Селевка,[47] из Рима и искрца се са малим бројем људи у (један) приморски град и зацари се тамо.
2. И би, када он улажаше у дом царства отаца својих, ухватише војне снаге Антиоха[48] и Лисија, да их доведу њему.
3. А кад му јавише ствар, он рече: „Не показујте ми лица њихова.“
4. И поби их војска. И сједе Димитрије на престо царства свога.
5. И дођоше к њему сви људи безаконици и безбожници из Израиља, и предвођаше их Алким, који се намјерио да буде (прво)свештеник.
6. И оптуживаху народ пред царем говорећи: „Јуда са браћом његовом погуби све пријатеље твоје, и нас растјера из земље наше.
7. Зато сада, пошаљи човјека којему вјерујеш и отишавши, нека види сву погибао коју учини (Јуда) нама у земљи царевој , и нека казни њих и све који их помажу. “
8. И изабра цар Вакхида између пријатеља царевих, управитеља области с ову страну ријеке (Еуфрата) и моћнога у царству и вјернога цару.
9. И посла њега и Алкима безбожнога, којему одобри (прво)свештенство, и заповиједи му да учини освету међу синовима Израиљевим.
10. И отидоше и дођоше са великом војском у земљу Јудину. И послаше гласнике Јуди и браћи његовој мирољубивим ријечима са лукавошћу.
11. Али они (Макавеји) не придадоше пажњу ријечима њиховим, јер видјеше да су дошли са великом војском.
12. Сабра се (ипак) код Алкима и Вакхида скуп књижевника[49] да праведно размотре ствар.
13. А први Асидеји[50] бјеху међу синовима Израиљевим и тражаху од њих мир.
14. Јер рекоше: „Човјек свештеник од сјемена Ароновог дође с војском, и неће нам учинити неправду.“
15. И овај говораше с њима ријечи мирољубиве, и закле им се говорећи: „Нећемо тражити зла вама и пријатељима вашим.“
16. И повјероваше му. А он ухвати између њих шездесет људи и поби их у један дан, по ријечи коју написа Пророк:
17. „Тијела преподобних („хасидим“) твојих и крв њихову пролише око Јерусалима, и не бјеше ко да их сахрани.“* [*Пс 78/79, 2-3.]
18. И нападе страх и трепет од њих на сав народ, јер рекоше (Израиљци): „Нема у њима истине и суда (=правде), јер погазише договор и заклетву којом се заклеше.“
19. И отиђе Вакхид из Јерусалима и улогори се код Витзете, и посла те похваташе многе од оних људи који њему бјеху добјегли, и неке од народа, и закла их (и баци) у велики бунар.
20. И предаде управу земље Алкиму и остави с њим војску да му помаже; и врати се Вакхид цару.
21. И вођаше Алким борбу око првосвештенства.
22. И сабраше се к њему сви који смућиваху народ свој, и овладаше земљом Јудином, и учинише велику рану у Израиљу.
23. И видје Јуда (Макавеј) све зло које учини Алким и они са њиме међу синовима Израиљевим више него незнабошци.
24. И изиђе у све предјеле Јудеје унаоколо, и учини освету међу људима који су одбјегли (непријатељима), и бише спријечени да ходе по земљи.
25. А када видје Алким да ојача Јуда и они са њиме, и позна да се не може супротставити њима, врати се цару и оптужи их зло.
26. И посла цар Никанора, једнога од славних великаша својих, који је мрзио и непријатељевао Израиљу, и заповиједи му да искоријени (тај) народ.
27. И дође Никанор у Јерусалим са многом војском и посла Јуди и браћи његовој (поруку) мирољубивим ријечима са преваром, говорећи:
28. „Нека не буде борбе између мене и вас; доћи ћу са неколико људи да видим ваша лица с миром.“
29. И дође Јуди, и поздравише један другога мирно. А непријатељи бјеху спремни да зграбе Јуду.
30. И дојавише ту ствар Јуди да је с преваром дошао к њему, и побоја се од њега, и не хтједе више видјети лице његово.
31. И дознаде Никанор да би откривена намјера његова, и изиђе на сусрет Јуди у рату, близу Хафарсалама.
32. И падоше од Никанорових људи око пет стотина, и (остали) побјегоше у град Давидов.
33. И послије тих ријечи[51] узиђе Никанор на гору Сион. И изиђоше неки од свештеника из Светиње и од старјешина народних да га поздраве мирољубиво и да му покажу жртву свеспаљеницу приношену за цара.
34. И наруга им се, и исмија их, и оскврни их, и говораше надмено.
35. И закле се гњевом говорећи: „Ако се не преда Јуда и војни табор његов у руке моје сада, биће кад се вратим у миру, да ћу запалити овај Храм.“ И отиђе са гњевом великим.* [*2 Мак 14, 33.]
36. И уђоше свештеници и стадоше пред лицем Жртвеника и Храма и плакаху, и рекоше:
37. „Ти си, изабрао Дом овај да се призива Име Твоје у њему, да буде Дом молитве и мољења народу Твоме.* [*1 цар 8, 43, 29, 59.]
38. Учини освету на овоме човјеку и његовој војсци, и нека падну од мача! Опомени се хуљења његових и не дај им опстанка!“
39. И изиђе Никанор из Јерусалима и улогори се у Веторону, и срете га[52] војска из Сирије.
40. А Јуда се улогори у Адаси са три хиљаде људи. И помоли се Јуда и рече:
41. „Када послани од цара Асирског (Сенахирима) богохулише, изиђе Анђео Твој (Господе) и поби међу њима сто осамдесет пет хиљада.* [*2 цар 19, 35; 2 Мак 8, 19; 15, 22.]
42. Тако сатри војску ову пред нама данас, и нека познају остали да зло говорише на Светиње Твоје; и суди му по злоби његовој!“
43. И сукобише се војске у боју тринаестога (дана) мјесеца Адара; и скрши се табор Никаноров, и паде он први у борби.* [*2 Мак 15, 28.]
44. А кад видје табор његов да Никанор паде, бацише оружје своје и побјегоше.
45. И гонише их (Јудејци) један дан пута од Адасе док не дођоше у Газиру, и трубљаху за њима трубама знамења.
46. И изиђоше из свих села Јудеје унаоколо и опколише их; и повратише се једни на друге; и падоше сви од мача и не оста од њих ни један.* [*ИНав 8, 22.]
47. И узеше (Јудејци) плијен и добит, и главу Никанорову одсјекоше и десницу његову коју испружи гордо, и донесоше и објесише пред Јерусалимом.* [*2 Мак 15, 35.]
48. И обрадова се народ веома много, и празноваху дан онај као дан великог весеља.
49. И одредише да празнују сваке године тај дан тринаестог Адара.
50. И смири се земља Јудина за мало дана.

8. О Римљанима и савез Јевреја са њима. Писмо Римљана Јудејцима.

1. И чу Јуда за име[53] Римљана: да су моћни снагом, и да су благонаклони према свима који им се придружују, и с онима који им приђу склапају пријатељство; и да су моћни снагом.
2. Испричаху му за њихове ратове и храбре подвиге које чинише међу Галима, и да их надвладаше и потчинише под данак;
3. И шта учинише у земљи Шпанији да овладају тамо рудницима сребра и злата.
4. И овладаше свим оним подручјем разборитошћу својом и стрпљивошћу; а мјесто бјеше врло удаљено од њих. И цареве који нападоше на њих са краја земље, скршише их и поразише их раном великом, а остали им плаћају данак сваке године.
5. И Филипа[54] и Персеја, цара Китијског (из Македоније), и (друге) који устадоше на њих, побиједише их у рату и покорише их.
6. И Антиоха Великог,[55] цара Азије, који је пошао у рат на њих имајући сто двадесет слонова и коњицу и борна кола и веома велику војску, и би поражен од њих;
7. И ухватише га живог, и одредише да њима плаћају данак велики он и они који послије њега буду царовали; и да даје таоце; и издвајање.
8. И (то) земљу Индијску и Мидију и Лидију, најбоље области од тих земаља, и узевши од њега, дадоше их Евменију цару (Пергамском).
9. И како су неки из Јеладе намјеравали да дођу и истријебе их;
10. А они (Римљани) дознаше ту ствар, и послаше на њих једног војсковођу, и ратоваху против њих, и падоше од њих многе жртве; и заробише жене њихове и дјецу њихову и узеше плијен њихов, и овладаше земљом њиховом, и порушише утврђења њихова и поробише их до овога дана.
11. И остала царства и острва, која им се некад супротставише, они скршише и покорише себи.
12. Са пријатељима, пак, својим и онима који се ослањају на њих, одржаше пријатељство. И овладаше царевима оближњим и даљим, и који чуше за име њихово, бојаху се од њих.
13. А којима одлуче да помогну да царују – они и царују; за које пак одлуче (другачије) – њих свргавају. И веома се узвисише.
14. И у свему томе не стави нико од њих круну и не огрну се порфиром да би се њоме узвеличао.
15. И вијеће[56] сачинише себи и свакодневно држаху вијеће триста двадесет (сенатора) који стално вијећаху о мноштву[57] ради његовог благостања.
16. И повјеравају једноме човјеку[58] да влада над њима за годину и да управља свом земљом њиховом, и сви слушају тога једнога, и нема зависти ни суревњивости међу њима.
17. И изабра Јуда Евполемона, сина Јованова, сина Акосова, и Јасона сина Елеазарова, и посла их у Рим да утврде са њима пријатељство и савез.
18. И да скину јарам са њих, јер видјеше да царство Јелинско поробљава Израиљ ропством.
19. И отидоше у Рим, и пут бјеше врло далек. И уђоше у вијеће,[59] и обратише им се и рекоше:
20. „Јуда звани Макавеј и браћа његова и народ Јудејаца послаше нас к вама да утврдимо с вама савез и мир, и да нас упишете у савезнике и пријатеље своје.“
21. И допаде се та ријеч њима.
22. А ово је препис посланице коју написаше на бронзаним плочама и послаше у Јерусалим да буде код њих тамо спомен мира и савеза:
23. „Добро нека буде Римљанима и народу Јудејском на мору и на копну вавијек! И нека се мач и непријатељ удаљи од њих!
24. Ако ли, пак, настане рат најприје Риму или свима савезницима њиховим у цијелој владавини њиховој,
25. Бориће се (као савезник) народ Јудејски, како им вријеме одреди, срцем пуним;
26. И непријатељима неће дати нити дотурати пшеницу, оружје, новац, лађе – како би угодно Риму. И да сачувају обавезе своје, ништа (за то) не узимајући.
27. А на исти начин, ако се народу Јудејском деси најприје рат, бориће се (као савезници) из душе Римљани, како им вријеме одреди;
28. И савезницима (непријатеља) неће се дати пшеница, оружје, новац, лађе – како би угодно Риму. И сачуваће обавезе ове, и (то) не са преваром.
29. Под овим условима тако склопише Римљани савез са народом Јудејским.
30. Ако, пак, послије ових услова одлуче једни и други да нешто додају или одузму, нека то учине од воље своје, и оно што додају или одузму, нека буде важеће.
31. А за зла која цар Димитрије чини њима, написасмо му говорећи: Зашто си отежао јарам твој над пријатељима нашим и савезницима Јудејцима?
32. Ако се, дакле, још једном пожале на тебе, учинићемо им правду[60] и завојштићемо на те на мору и на копну.“

9. Повратак Вакхида у Јудеју, битка код Верије, погибија Јуде Макавеја. Пораст безакоња. Јонатан вођ Јудејаца. Склањање у пустињу Текое. Убиство Јована Макавеја у освети. Борба на ријеци Јордану. Смрт Алкимова, нови поход Вакхида, склапање мира.

1. И чу Димитрије[61] да паде Никанор и војна снага његова у рату, па накнадно одлучи да Вакхида и Алкима по други пут пошаље у земљу Јудину и десно крило војске с њима.
2. И они отидоше путем у Галгалу и нападоше на Месалот код Арвила; и заузеше га и побише душе многих људи.
3. И првога мјесеца[62] године сто педесет друге[63] улогорише се код Јерусалима.
4. Па отидоше и пређоше у Верију са двадесет хиљада људи и двије хиљаде коњице.
5. А Јуда бјеше улогорен у Еласи и три хиљаде људи изабраних с њиме.
6. И видјеше (његови људи) мноштво војних снага, и уплашише се веома; и избјегоше многи из логора, те не остаде од њих осим осамсто људи.
7. И видјевши Јуда да се растури табор његов, а битка га притискиваше, сломи му се срце, јер немаше времена да их сакупи,
8. И сможден, рече преосталима: „Устанимо и изађимо на противнике, можда ипак можемо ратовати против њих.“
9. И одвраћаху га говорећи: „Нећемо моћи, него спасимо сада душе наше, и вратићемо се с браћом и ратоваћемо против њих, а сами смо малобројни.“
10. И рече Јуда: „Нека ми не буде да учиним ту ствар – да бјежим од њих! Ако нам је дошло вријеме, нека и умремо храбро за браћу нашу и немојмо дати повод за каљање славе наше.“* [*1 Мој 44, 17.]
11. И крете војска (сиријска) из логора и постави се за сусрет са њима, и раздијелише коњицу у два дијела, и они са праћкама и стријелама иђаху испред војске, и сви први снажнији међу борцима.
12. А Вакхид бјеше на десном крилу. И приближи се бојни строј са двије стране и трубљаху трубама.
13. И затрубише и они око Јуде трубама, и потресе се земља од јеке војних табора; и би борба прса у прса од јутра до вечера.
14. И видје Јуда да је Вакхид и главна снага војске на десној страни, те се сабраше око њега сви који имађаху јуначко срце.
15. И скршише они десно крило (непријатеља), и гонише за њима до горе Азота.
16. А они на лијевом крилу видјеше да је скршено десно крило, па се окренуше у стопу за Јудом и његовима отпозади.
17. И би тешка борба, и падоше многи смртно рањени од једних и других.
18. И паде Јуда, а остали побјегоше.
19. Узеше Јонатан и Симон Јуду, брата свога, и погребоше га у гробу отаца његових у Модину.* [*1 Мак 2, 70.]
20. И оплакаше га и ридаше за њим сав Израиљ плачем великим, и жаљаху много дана, и рекоше:* [*1 Мој 50, 10.]
21. „Како паде моћни (јунак), спас Израиљев!“* [*Суд 3, 9.]
22. И остале ријечи[64] Јудине, и ратови, и добри подвизи које учини, и величанственост његова, нису записани, јер су врло многобројни.
23. И би по скончању Јудином, избише (у јавност) безаконици у свим предјелима Израиља, и изникоше сви делатељи неправде.* [*Пс 91, 8.]
24. У дане оне наста врло велика глад, а издаде и земља заједно с њима.
25. А Вакхид изабра безбожне људе и постави их за управитеље земље.
26. И они тражаху и испитиваху пријатеље Јудине и вођаху их пред Вакхида, и чињаше им освету и извргаваше их руглу.
27. И би велика невоља у Израиљу, која не би од дана од кад се не појави Пророк међу њима.
28. И окупише се сви пријатељи Јудини и рекоше Јонатану:
29. „Од када брат твој Јуда сконча, нема човјека сличног њему да изађе и стане против непријатеља и Вакхида и мрзитеља народа нашега.
30. Зато, дакле, тебе изабрасмо данас да нам будеш умјесто њега начелник и војсковођа да ратујеш рат наш.“
31. И прихвати Јонатан у оно вријеме вођство, и устаде умјесто Јуде, брата свога.
32. И дозна то Вакхид и тражаше да га убије.
33. И дозна Јонатан и Симон, брат његов, и сви они с њиме, и побјегоше у пустињу Текое, и улогорише се на води Јездера Асфар.
34. И дозна Вакхид у дан суботњи, и дође он и сва војска његова преко Јордана.* [*1 Мак 9, 43.]
35. И посла Јонатан брата свога (Јована), вођу народа за њим, и замоли Навутеје пријатеље његове, да им повјере своју многу комору.
36. И изиђоше синови Јамврини из Мидава, и ухватише Јована и све што имађаше (са собом) и са тим отидоше.
37. А послије тих ријечи[65] јавише Јонатану и Симону, брату његовом, да синови Јамврини праве велику свадбу и доводе невјесту из Надавата, кћер једног од угледних великаша Хананејских, са великим слављем.
38. И сјетише се крви Јована, брата свога, и изиђоше и сакрише се под окриљем горе.
39. И подигоше очи своје и видјеше и, гле, бјеше жагор и сватови велики; и изиђе женик и пријатељи његови и браћа његова у сусрет онима (с невјестом) са бубњевима и музиком и многим оружјем.
40. И подигоше се на њих из засједе (Јонатан и његови), и побише их; и падоше многи (смртно) рањени, а преостали побјегоше у гору; и узеше сав плијен њихов.
41. И претвори се свадба у жалост, и звук музике њихове у плач.
42. И осветише освету крви брата свога, и вратише се у блато код Јордана.
43. И чу Вакхид, и дође у дан суботњи до каменитих обала Јордана са многом војском.
44. И рече Јонатан људима око себе: „Устанимо и боримо се за душе наше, јер није данас као јуче и прекјуче.
45. Јер, ево, рат је испред нас и иза нас, а вода Јорданска одовуд и одонуд, и блато и шума, и нема мјеста да се склонимо.
46. Сада, дакле, завапите ка Небу, да се спасете од руке непријатеља наших.“
47. И започе борба, и пружи Јонатан руку своју да удари Вакхида, и овај измаче од њега уназад.
48. И ускочи Јонатан и они са њиме у Јордан и препливаше на другу страну, а (противници) не пређоше на њих преко Јордана.
49. И падоше у Вакхида онога дана око хиљаду људи.
50. И врати се (Вакхид) у Јерусалим, и подизаше градове утврђене у Јудеји: тврђаву у Јерихону, и Емаус и Веторон и Ветиљ и Тамнату и Фаратон и Тефон, са зидовима високим и вратима и запорима.
51. И постави посаду у њима да непријатељује Израиљу.
52. И утврди град Ветсуру и Газару и тврђаву (у Јерусалиму), и постави у њима војске и резерве хране.
53. И узе синове старјешина земље за таоце и стави их у тврђави у Јерусалиму у затвор.
54. И у години сто педесет трећој,[66] другога мјесеца, нареди Алким да сруше зид унутрашњег дворишта Светиње; и разори дјела пророка (Божијих), и поче рушити.
55. У то вријеме Алким доживје удар, и спријечена бише дјела његова, и завезаше му се уста, и поста одузет, и не могаше више изговорити ријеч, и заповиједати о дому своме.
56. И умрије Алким у оно вријеме са муком великом.
57. И видје Вакхид да умрије Алким и врати се цару. И мирна би земља Јудина двије године.
58. И одлучише се сви безаконици говорећи: „Гле, Јонатан и они с њиме увјерени су да живе у миру. Сада, дакле, доведимо Вакхида и похватаће их све у једној ноћи.“
59. И отишавши, савјетоваху му то.
60. И подиже се (Вакхид) и дође (у Јудеју) са великом војском; и посла тајно посланице свима својим савезницима у Јудеји да ухвате Јонатана и оне са њиме. И не могаху, јер јављена би намјера њихова.
61. И похваташе (Јонатан и његови) од људи из земље око педесет људи коловођа зла, и побише их.
62. И склони се Јонатан и Симон и они са њиме у Ветвасију, која је у пустињи, и сагради рушевине њене и утврди је.
63. И дозна то Вакхид и сабра све мноштво своје и позва оне у Јудеји.
64. И дошавши утабори се код Ветвасије, и ратова против ње много дана, и направи опсадне справе.
65. А Јонатан остави Симона, брата свога, у граду, па изиђе у околну земљу, и изиђе са малим бројем (војске).
66. И порази Одомира и браћу његову и синове Фасиронове у њиховим шаторима; и (потом) поче нападати и узлазити с војском.
67. А Симон и они са њиме изађоше из (опсједнутог) града и спалише опсадне справе.
68. И ударише на Вакхида, и би скршен од њих. И стјешњаваху га веома, јер намјера његова и поход његов би узалудан.
69. И разгњеви се (Вакхид) јарошћу на људе безакоња, који су му савјетовали да дође у земљу (Јудејску), и поби многе од њих, и одлучи да оде у земљу своју.
70. И дозна то Јонатан и посла к њему посланике да склопи мир са њим и да им преда заробљенике.
71. И он прихвати, и поступи по ријечима његовим, и закле му се да му неће тражити зло у све дане живота његовог.
72. И предаде му заробљенике што је заробио раније из земље Јудине и, вративши се, отиђе у своју земљу, и не одлучи се више да дође у границе њихове.
73. И преста мач у Израиљу. И настани се Јонатан у Махмасу. И стаде Јонатан судити народу, и истријеби безбожнике из Израиља.

10. Александар Валас цар. Повластице Димитрија I Јонатану. Писмо и повластице Александра цара: Јонатан првосвештеник. Писмо и обећања Димитрија I, Јонатан одбија. Женидба цара Вале, Јонатан управитељ Јудеје. Нови цар Димитрије II: Аполонијев напад и пораз.

1. У години сто шездесетој[67] узиђе Александар,[68] син Антиоха[69] (названог) Епифан, и заузе Птолемаиду; и примише га, и зацари се тамо.
2. И чу то Димитрије цар и сабра врло велику војску и изиђе му у сусрет у рат.
3. И посла Димитрије Јонатану посланице с мирољубивим ријечима (обећавајући) да ће га узвеличати.* [*1 Мак 10, 48-50.]
4. Јер рече: „Предухитримо да склопимо мир са њим прије но што он склопи са Александром против нас;
5. Јер ће се сјетити свих зала које смо учинили њему и браћи његовој и народу његовом.“
6. И даде му власт да окупља војску и прави оружје, и да буде његов савезник, и за таоце у тврђави (Јерусалимској) рече да му их предају.
7. И дође Јонатан у Јерусалим и прочита посланице да чује сав народ и они из тврђаве.
8. И уплашише се (непријатељи) страхом великим када чуше да је цар дао власт (Јонатану) да окупља војску.
9. И предадоше они из тврђаве Јонатану таоце, и предаде их родитељима њиховим.
10. И настани се Јонатан у Јерусалиму, и поче изграђивати и обнављати Град.
11. И рече онима који су вршили радове: да изграђују зидове и гору Сион унаоколо од камења клесаног ради утврђења, и учинише тако.
12. И побјегоше иностранци (плаћеници) који бјеху у тврђавама које сагради Вакхид,
13. И сваки остави мјесто своје и отиђе у земљу своју.
14. Али у Ветсури осташе неки који напустише Закон и заповијести (Божије), јер им то бјеше уточиште.
15. И чу Александар,[70] цар, за обећања која посла Димитрије[71] Јонатану, и испричаше му о ратовима и јуначким подвизима које учини он и браћа његова, и о трудовима које имађаху;
16. И рече: „Можемо ли наћи таквог човјека? И зато сада учинимо га пријатељем и савезником нашим.“
17. И написа посланице и посла му са сљедећим ријечима, говорећи:
18. „Цар Александар брату Јонатану – да се радује!
19. Чули смо за тебе да си човјек моћан јунак и достојан си да нам будеш пријатељ.
20. И зато те постависмо данас за првосвештеника народа твојега и да се називаш пријатељем царевим – и посла му порфирни огртач и вијенац златни – и да пристајеш уз нас, и да држиш пријатељство са нама.“
21. И обуче Јонатан свету одежду седмога мјесеца, године сто шездесете,[72] на празник Сјеница. И сакупи војску и изради много оружја.
22. И чу Димитрије за те ријечи,[73] и ожалости се и рече:
23. „Шта смо то учинили да нас је претекао Александар, те успоставио пријатељство са Јудејцима на утврђење (себи)?
24. Написаћу им и ја ријечи увјерљиве, и о високим (почастима), и о поклонима, да ми они буду на помоћ.“
25. И написа им ријечима овим: „Цар Димитрије народу Јудејском – да се радује!
26. Пошто сте одржали уговоре с нама и остали у пријатељству с нама и нисте пришли непријатељима нашим, чусмо то и обрадовасмо се.
27. И сада, останите и даље да држите вјерност према нама, и узвратићемо вам доброчинствима за оно што нам чините.
28. И опростићемо вам давања многа,[74] и даћемо вам дарове.
29. И сада, ослобађам вас и разрешавам све Јудејце од дажбина и пореза соли и од крунског пореза;
30. И умјесто трећине плодова земље и умјесто половине плодова дрвећа, што ми припада да узимам, остављам од данас па надаље да узимам од земље Јудине и од трију покрајина које су јој придодате од Самарије и Галилеје, и то од данашњег дана и на сва времена.
31. И Јерусалим нека је свети и слободан, и подручја његова, од давања десетка и осталих дажбина.
32. Препуштам и власт над тврђавом у Јерусалиму и дајем је првосвештенику, да постави у њој људе које сам изабере да је чувају.
33. И сваку душу Јудејску која је заробљена из земље Јудине у читавом царству моме пуштам на слободу без откупа; и сви нека буду ослобођени од пореза, и (од пореза) за стоку своју.
34. И сви празници и суботе и новомјесечја, и дани (Законом) одређени, и три дана прије празника и три дана по празнику, нека буду сви дани беспорезни и (дани) отпуштања свима Јудејцима који су у царству мојем.
35. И неће имати власти нико да наплаћује или узнемирава икога од њих за било коју ствар.
36. И нека се упишу од Јудејаца у војску цареву тридесет хиљада људи, и даће им се плата као што припада свим војницима царевим.
37. И биће постављени неки од њих у великим царским утврђењима, и други од њих поставиће се на поверљиве службе царства; и заповједници њихови и старјешине нека буду између њих, и нека сљедују за својим законима, као што је одредио цар у земљи Јудиној.
38. И три покрајине које су придодате Јудеји од земље Самарије, нека се придодају Јудеји да се сматрају сједињене са њом у једно, те да не слушају другу власт осим првосвештеникове.* [*1 Мак 11, 34.]
39. Птолемаиду и област која јој припада, дајем као дар Светињи у Јерусалиму за надлежне трошкове Светињи.
40. И ја дајем годишње петнаест хиљада сикала сребра из доходака царевих из мјеста која ми припадају.
41. И све преостало што (службеници) нису дали од дуговања, као у пређашњим годинама, од сада ће давати за потребе Дома.[75]
42. И уз то, пет хиљада сикала сребра, које сам узимао од доходака Светиње према годишњем убирању, и то се оставља да то припада свештеницима који врше службу.
43. И они који затраже уточиште у Светињи у Јерусалиму и у свим подручјима његовим, дугујући цару порез или неку другу ствар, нека буду слободни и они и све што је њихово у царству мојем.
44. И да се изграде и обнове радови око Светиње, и трошак ће се дати из дохотка царевог.
45. И да се изграде зидови Јерусалима и да се утврди унаоколо, а трошак ће се дати из дохотка царевог, и да се изграде зидови (по градовима) у Јудеји.“
46. Кад, пак, чу Јонатан и народ ове ријечи,[76] не повјероваше им, нити их прихватише, јер се присјетише зла великога које (цар) учини у Израиљу и како их је много угњетавао.
47. И већма пристадоше са Александром, јер им је он први упутио мирољубиве ријечи, и бише његови савезници у све дане.
48. И сакупи Александар цар велику војску и завојшти против Димитрија.* [*1 Мак 10, 2.]
49. И започе рат два цара, и побјеже табор Димитријев, и гоњаше га Александар и надјача их;
50. И појача рат жестоко до заласка сунца, и паде Димитрије у онај дан.
51. И посла Александар посланике Птоломеју, цару Египатском,[77] са сљедећим ријечима, говорећи:
52. „Пошто се повратих у земљу царства мога и сједох на престо отаца мојих, и узех власт, и скрших Димитрија и овладах земљом нашом;
53. И започех са њиме борбу, и би поражен он и војска његова од нас; и сједосмо на престо царства његовог.
54. И зато, да склопимо међу собом пријатељство, и сада дај ми кћер твоју за жену и постаћу ти зет, и даћу дарове теби и њој достојне тебе.“
55. И одговори Птоломеј цар говорећи: „Срећан је дан у који си се вратио у земљу отаца твојих и сјео на престо царства њихова.
56. И сада, учинићу ти што си (ми) написао, но дођи ми у Птолемаиду да видимо један другога, и учинићу те зетом, као што си рекао.“
57. И изиђе Птоломеј из Египта, он и Клеопатра, кћи његова, и дођоше у Птолемаиду године сто шездесет друге.[78]
58. И изиђе му Александар цар у сусрет, и (овај) му даде Клеопатру, кћер своју, и учини свадбу њену у Птолемаиди, као цареви у слави великој.
59. И написа Александар цар Јонатану да му дође у сусрет.
60. И отиде (Јонатан) са славом у Птолемаиду и сусрете двојицу царева; и даде им сребро и злато и пријатељима њиховим, и дарове многе, и стече наклоност њихову.
61. И скупише се против њега људи погубни из Израиља, људи безаконици, да би га оптужили, но цар им не обрати пажњу.
62. И нареди цар да скину Јонатану одјећу његову и да му обуку порфиру, и учинише тако.
63. И посади га цар крај себе и рече својим великашима: „Прођите са њиме посред града и објавите да нико не долази да говори против њега за било коју ствар, и да га нико не узнемирава из било ког разлога.“
64. И би, кад видјеше они тужитељи славу његову, као што се објави, и да је огрнут порфиром, сви побјегоше.
65. И прослави га цар, и записа га у прве пријатеље, и постави га за војног заповједника и управитеља области (Јудеје).
66. И врати се Јонатан у Јерусалим с миром и весељем.
67. И у години сто шездесет петој[79] дође Димитрије,[80] син Димитрија,[81] са Крита у земљу отаца својих.
68. И чу Александар цар и ожалости се веома и врати се у Антиохију (из Птолемаиде).
69. И постави Димитрије Аполонија, начелника над Целесиријом, (за стратега), и сакупи војску велику и улогори се у Јамнији. И посла к Јонатану првосвештенику говорећи:
70. „Ти се једини гордиш на нас, а ја бих извргнут подсмјеху и порузи због тебе! И зашто ти владаш против нас у горама?
71. Сада, дакле, ако се уздаш у војску твоју, сиђи на нас у долину, и одмјерићемо се тамо међу собом, јер је са мном војска из градова.
72. Запитај и дознај ко сам ја и остали који нам помажу, и рећи ће ти: Не можеш ни на ноге стати пред лицем нашим, јер два пута бише побијеђени оци твоји у земљи својој.
73. И сада не можеш одољети коњици и оваквој војној сили у долини, гдје нема камена ни заклона ни мјеста за бјежање.“
74. А када чу Јонатан ријечи Аполонијеве, потресе се срцем, и изабра десет хиљада људи и изиђе из Јерусалима, и сусрете га Симон, брат његов, да му помогне.
75. И улогори се код Јопе, и затворише је они из града, јер бјеше стража Аполонијева у Јопи. И нападоше је,
76. И уплашивши се, отворише они из града, и Јонатан завлада Јопом.
77. И чу то Аполоније, и сакупи табор од три хиљаде коњице и велику војску и пође у Азот, као да ће само проћи, и заокрену одмах у долину зато што имађаше велику коњицу и уздаше се у њу.
78. И гоњаше за њим (Јонатан) до Азота, и ту се табори сукобише у борби.
79. Али остави Аполоније хиљаду коњаника скривених иза њих.
80. И дозна Јонатан да има засједа иза њега. И (непријатељи) опколише његов табор и избациваху стријеле на народ[82] од јутра до вечера.
81. Но народ стајаше као што заповиједи Јонатан, и уморише се коњаници њихови.
82. Тада Симон уведе своју војску и нападе на бојни ред, јер коњица (им) бјеше изнемогла. И бише (непријатељи) сломљени од њега, и побјегоше,
83. И коњица се разбјеже по долини. И побјегоше у Азот и уђоше у Вит Дагон, идолиште њихово, да се спасу.
84. И запали Јонатан Азот и градове око њега, и узе плијен њихов; и храм Дагона и избјегле у њега запали огњем.
85. И палих од мача са спаљенима бјеше око осам хиљада људи.
86. И отиде оданде Јонатан и утабори се на Аскалон, и изиђоше они из града у сусрет њему са слављем великим.
87. И врати се Јонатан у Јерусалим са онима око њега, носећи плијен многи.
88. И би, кад чу Александар цар ове ријечи, одлучи да још више прослави Јонатана.
89. И посла му златну копчу, као што је обичај давати сродницима царевим; и даде му Акарон и све подручје његово у насљеђе.

11. Цар Птоломеј узима приморске градове и Клеопатру преудаје за Димитрија II. Сукоб царева и смрт обојице. Јонатану потврђена звања, војска помаже Димитрију. Нови цар Антиох VI признаје Јонатана. Побједа над иноплеменицима у Галилеји.

1. И цар Египта[83] сабра многе војне снаге као пијеска на обали мора и многе лађе, и тражаше са преваром да завлада царством Александровим и да га придода царству своме.
2. И изађе у Сирију са ријечима мирољубивим, и отвараху му (врата) они из градова и сусретаху га, јер бјеше наредба цара Александра да га сусретају, пошто му је био таст.
3. Када пак улажаше Птоломеј у градове, постављаше војне снаге као посаду у сваком граду.
4. А кад се приближи Азоту, показаше му храм Дагона спаљен, и Азот и предграђа његова срушена, и тијела разбацана и спаљена, оних које (Јонатан) спали у рату, јер их сакупише на гомиле крај пута његовог.
5. И испричаше цару шта учини Јонатан да би га оптужили, а цар оћута.
6. И сусрете Јонатан цара у Јопи са славом, и поздравише један другога, и спаваху ондје.
7. И иђаше Јонатан са царем до ријеке зване Елефтер, и врати се у Јерусалим.* [*1 Мак 12, 30.]
8. А цар Птоломеј овлада градовима приморја од Селевкије приморске, и смишљаше на Александра мисли зле.
9. И посла посланике Димитрију цару говорећи: „Дођи да склопимо међу собом савез, и даћу ти кћер моју коју има Александар, и цароваћеш царством оца свога.
10. Јер се покајах давши њему кћер моју, пошто тражаше да ме убије.“
11. И оклевета га зато што пожеље царство његово.
12. И одузевши му кћер, даде је Димитрију и отуђи се од Александра, и показа се непријатељство њихово.
13. И уђе Птоломеј у Антиохију, и стави на се круну Азије; и стави двије круне на главу своју: Египта и Азије.
14. А Александар бјеше у то доба у Киликији, јер се бјеху одметнули људи оних мјеста.
15. И чу Александар и дође на њега ратом. И изведе Птоломеј војску, и сусрете га моћном руком, и побиједи га.
16. И побјеже Александар у Арабију да се тамо сакрије. А цар Птоломеј се уздиже.
17. И одсјече Завдил Арапин главу Александрову и посла је Птоломеју.
18. И цар Птоломеј умрије трећега дана, и они који бјеху у тврђавама његовим (крај мора) бише побијени од житеља тврђава.
19. И зацари се Димитрије године сто шездесет седме.[84]
20. У дане оне сабра Јонатан људе из Јудеје да завојује против тврђаве у Јерусалиму, и начини на њу многе опсадне машине.
21. И отидоше неки (Јудејци) мрзитељи народа свога, људи безаконици, цару и јавише му да Јонатан опсиједа тврђаву.
22. И чувши то, разгњеви се, па како чу, одмах крете и дође у Птолемаиду и написа Јонатану да не опсиједа тврђаву, и да најхитније дође и сусретне га у Птолемаиди ради разговора с њиме.
23. А када Јонатан чу то, нареди да опсиједају (и даље тврђаву); и изабра (са собом неке) од старјешина Израиљевих и од свештеника, и изложи себе опасности.
24. И узевши сребра и злата и одијела и других многих дарова, отиде цару у Птолемаиду; и би цару по вољи.* [*1 Мак 10, 60-61.]
25. И дођоше (цару) и говорише против њега неки безаконици из народа (Јудејског).
26. Но цар му учини као што му учинише они прије њега, и уздиже га пред свима пријатељима својим.
27. И потврди му првосвештенство и остале почасти што је имао раније, и учини га да буде међу првим пријатељима његовим.
28. И затражи Јонатан од цара да ослободи Јудеју од пореза и три топархије[85] Самарије, и обећа му триста таланата.* [*1 Мак 11, 34.]
29. И би по вољи цару, и написа Јонатану посланице о свему томе, које имају овакав садржај:
30. „Цар Димитрије Јонатану брату – да се радује, као и народу Јудејском!
31. Препис посланице коју написасмо Ластену, сроднику нашем, за вас, написасмо и вама, као што видите:
32. Цар Димитрије Ластену оцу[86] – да се радује!
33. Народу Јудејском, пријатељима нашим, који чувају правични однос према нама, одлучисмо да учинимо добро због њихове наклоности према нама.
34. Потврђујемо им, дакле, границе Јудеје и три области: Аферему[87] и Лиду и Ратамин,[88] придодате Јудеји од Самарије, и сва мјеста која им припадају – свима који приносе жртве у Јерусалиму, умјесто царских (пореза) које је раније добијао цар од њих сваке године од плодова земље и од плодова дрвећа;* [*1 Мак 10, 30, 38.]
35. И остало што нам припада од сада од десетина и од пореза које нам припадају и од точила соли и од крунског данка што нам припада, све потпуно препуштамо њима.
36. И неће се одузети ништа од тога од сада и на сва времена.
37. Зато сада, постарајте се да начините препис овога, и нека се да Јонатану и нека се постави на Гори Светој (Сиону) на мјесту истакнутом.“
38. И видје Димитрије цар да се умири земља пред њим и ништа му се не противи, па распусти сву војску своју, свакога у своје мјесто, осим стране војске коју је најмљивао са острва незнабожаца. Али га (зато) замрзоше војне силе (остале) од отаца.
39. А Трифон бјеше раније међу присталима уз Александра,[89] и видје да се сва војска буни против Димитрија, и отиђе код Ималкуа Арапина, који одгајиваше Антиоха, дијете Александрово.
40. И упорно му тражаше да му да дјечака да би се зацарио умјесто оца свога. И исприча му шта учини Димитрије и непријатељство којим непријатељује против њега војска његова. И остаде тамо много дана.
41. И посла Јонатан (људе) Димитрију цару (тражећи) да изагна оне из тврђаве из Јерусалима, и оне у тврђавама (Јудеје), јер то бјеху (непријатељи) који војују против Израиља.
42. И одговори Димитрије Јонатану говорећи: „Не само то учинићу теби и народу твоме, него славом прославићу тебе и народ твој кад добијем прилику.
43. Сада, пак, добро ћеш учинити ако ми пошаљеш људе који ће се борити уза ме, јер ме напусти сва војска моја.
44. И посла му Јонатан три хиљаде људи снажних јунака у Антиохију; и дођоше цару, и обрадова се цар њиховом доласку.
45. И сакупише се они из града усред града, око сто двадесет хиљада људи, и хтједоше да убију цара.
46. И побјеже цар у двор, и заузеше грађани улице градске и почеше ратовати.
47. И позва цар Јудејце у помоћ; и скупише се код њега сви заједно, па се растрчаше по граду и побише у граду онога дана око сто хиљада.
48. И запалише град и узеше плијен многи онога дана, и спасоше цара.
49. И видјеше они из града да Јудејци овладаше градом како хтједоше, и изнемогоше духом својим, и повикаше цару с молбом говорећи:
50. „Дај нам десницу (мира) и нека престану Јудејци да војују на нас и на град.“
51. И бацише оружје, и учинише мир. И прославише се Јудејци пред царем и пред свима у царству његовом; и вратише се у Јерусалим имајући многи плијен.
52. И сједе Димитрије цар на престо царства свога, и умири се земља пред њим.
53. Али слага све што рече, и отуђи се од Јонатана, и не узврати за наклоности које му указа, и притискиваше га веома.
54. Послије тога, врати се Трифон и Антиох[90] са њим, млад дјечко, и зацари се и стави круну.
55. И окупише се око њега све војне снаге које распусти Димитрије, и војеваху против њега, и он побјеже, и би поражен.
56. И узе Трифон звијери[91] и овлада Антиохијом.
57. И написа Антиох Млађи Јонатану говорећи: „Потврђујем ти првосвештенство и постављам те над четири области, и да си међу пријатељима царевим.“
58. И посла му златно посуђе и за служење (на трпези), и даде му власт да пије из златних чаша, и да носи порфиру и да има златну копчу.
59. И Симона, брата његовог, постави за војног заповједника од степеница Тира до граница Египта.
60. И изиђе Јонатан и хођаше с ову страну ријеке[92] и по градовима; и сабраше се к њему сва војна снага Сирије у савезништву, и дође у Аскалон, и сусретоше га они из града славно.
61. И отиђе оданде у Газу; и затворише му (град) они из Газе, и опсједе је, и запали предграђа њена, и опљачка их.
62. Тада замолише они из Газе Јонатана, и даде им десницу (мира), и узе синове великаша њихових за таоце и посла их у Јерусалим. И прође земљу до Дамаска.
63. И чу Јонатан да дођоше великаши Димитријеви у Кадес који је у Галилеји, са многом војском, намјеравајући да га изагнају са положаја.[93]
64. И пође им у сусрет, а брата свога Симона остави у земљи (Јудејској).
65. И завојшти Симон на Ветсуру и војеваше на њу много дана, и притијесни је.
66. И молише га (грађани) да добију десницу (мира), и даде им. И изагна их оданде и заузе град, и постави у њему војну посаду.
67. А Јонатан и војска његова улогорише се на језеру Генисар(етском); и поранише ујутру у долину Асор.
68. И, гле, табор иноплеменика срете га у долини, и бјеху избацили засједу на њега у горама, а они га сусретоше насупрот.
69. А засједе устадоше из својих мјеста и започеше борбу. И побјегоше они око Јонатана сви;
70. Ниједан од њих не остаде, осим Мататије, сина Авесаломова, и Јуде, сина Халфијева, начелника војних снага.
71. И раздра Јонатан одјећу своју, и баци прах на главу своју и помоли се Богу.
72. И поврати се на њих војујући, и побиједи их, и побјегоше.
73. И видјеше бјегунци његови и вратише му се, и гоњаху их с њиме до Кадеса, до логора њиховог, и војеваху тамо.
74. И падоше међу иноплеменицима у дан онај око три хиљаде људи. И врати се Јонатан у Јерусалим.

12. Јонатан обнавља савез с Римом и Спартанцима. Битка у Целесирији и побједа над царском војском. Обнова Јерусалима. Трифон преваром заробљава Јонатана у Птолемаиди.

1. И видје Јонатан да му вријеме помаже, и изабра људе и посла у Рим да потврде и обнове с њима пријатељство.
2. И Спартанцима и другим мјестима посла посланице са истим циљем.
3. И отидоше у Рим и уђоше у вијеће[94] и рекоше: „Јонатан првосвештеник и народ Јудејски посла нас да обновите пријатељство међу собом и савез као раније.“
4. И (Римљани) им дадоше посланице за њих по (римским) мјестима, да их испрате у земљу Јудину с миром.
5. А ово је препис посланица које написа Јонатан Спартанцима:
6. „Јонатан првосвештеник и герусија[95] народа и свештеници и остали народ Јудејски Спартанцима браћи – да се радују!
7. Још раније бише послане посланице Онији првосвештенику од Арија, цара вашега, да сте браћа наша, као што је препис у прилогу.
8. И прими Онија посланога човјека (вашег) са славом, и прими посланице у којима је било изложено о савезу и пријатељству.
9. Ми, дакле, мада немамо потребе у томе – имајући за утјеху Свете Књиге које су у нашим рукама, –
10. Настојасмо да пошаљемо да братство и пријатељство са вама обновимо да се не бисмо отуђили од вас, јер су прошла многа времена од када сте нам писали.
11. Ми, зато, у свако вријеме непрестано, и о празницима и о осталим установљеним данима, сјећамо се вас над жртвама које приносимо, и у молитвама, као што је праведно и прилично сјећати се браће.
12. И радујемо се слави вашој.
13. Нас, пак, опколише многе невоље и ратови многи, и војеваху на нас цареви који су око нас.
14. Ипак, не хтједосмо узнемиравати вас и остале савезнике и пријатеље наше у тим ратовима.
15. Јер имамо с Неба помоћ која нам притиче, и избависмо се од непријатеља наших, и поништише се непријатељи наши.
16. Изабрасмо, пак, Нуминија, сина Антиоховог, и Антипатра, сина Јасоновог, и посласмо (их) Римљанима да обновимо са њима раније пријатељство и савез.* [*1 Мак 14, 22.]
17. И заповиједисмо им да дођу и до вас и да вас поздраве, и да вам предају наше посланице о обновљењу братства нашег.
18. И сада, добро ћете учинити ако нам на ово одговорите.“
19. А ово је препис посланица које они послаше Онији:
20. „Арије, цар Спартанаца, Онији великом свештенику – да се радује!
21. Нађе се у спису (старом) о Спартанцима и Јудејцима да су браћа и да су од рода Аврамовог.
22. И сада, кад дознасмо то, добро ћете учинити да нам напишете о миру вашем.
23. А и ми вама отписујемо: наша стока и наша имовина ваша је, и ваша је наша. Зато заповиједамо (посланицима) да вам саопште сходно овоме.“
24. И чу Јонатан да су се повратили великаши Димитријеви са многом војском, више него раније, да ратују против њега.
25. И диже се из Јерусалима и сусрете их у Аматитској земљи, јер им не допусти да ступе на земљу његову.
26. И посла извиђаче у логор њихов, и вратише се и казаше му да се тако распоређују да ударе на њега ноћу.
27. А када зађе сунце, нареди Јонатан онима крај њега да будно пазе, и да буду при оружју, и спремају се за борбу током цијеле ноћи, и да истакну предстраже око табора.
28. И чуше противници да се Јонатан и они са њиме припремио за борбу, и побојаше се и устрашише се срцем својим, те запалише ватре у свом логору (и побјегоше).
29. А Јонатан и они с њиме не схватише до ујутру (да су побјегли), јер видјеше да ватре горе.
30. И гоњаше Јонатан за њима и не достиже их, јер пређоше реку Елефтер.
31. И скрену Јонатан на Арапе зване Завадеје, и нападе их и узе плијен њихов.
32. И повративши се, дође у Дамаск и прохођаше по свој земљи.
33. А Симон изиђе и прође до Аскалона и околних утврђења, и скрену у Јопу и предухитри је.
34. Јер чу да намјеравају да тврђаву предају Димитријевим људима, и постави тамо посаду да је чувају.
35. И врати се Јонатан и сазва на сабор старјешине народне и савјетоваше се са њима да изграде утврђења У Јудеји;
36. И да још повисе зидове Јерусалима и да подигну велико узвишење између тврђаве и Града, да је одваја од Града, да она буде посебно, да (из тврђаве) нити купују нити продају.
37. И окупише се да изграђују Град, јер бјеше пао дио зида изнад потока (Кедрона) са истока; и обновише (дио Града) звани Хафената.
38. А Симон изгради Адиду у Сефили, и утврди је и постави врата и запоре.
39. И тражаше Трифон да се зацари над Азијом и да стави круну, и пружи руку на Антиоха цара.* [*1 Мак 13, 31.]
40. И побоја се да му неће допустити Јонатан и да ће заратити против њега, и тражаше начина да ухвати Јонатана и погуби га. И отишавши дође у Ветсан.[96]
41. И изиђе Јонатан у сусрет њему са четрдесет хиљада људи, изабраних у бојном строју, и дође у Ветсан.
42. И видје Трифон да је стигао Јонатан са великом војском, и побоја се да пружи руку на њега.
43. И прими га славно, и представи га свим пријатељима својим, и даде му дарове, и заповиједи војсци својој да га слушају као њега.
44. И рече Јонатану: „Зашто си намучио сав тај народ кад нема рата међу нама?
45. А сад их пошаљи својим кућама, а себи изабери мало људи који ће бити с тобом, и хајде са мном у Птолемаиду, и предаћу ти њу и остала утврђења и остале војне снаге и све службенике, и кад се вратим отићи ћу, јер сам за то и дошао.
46. И повјеровавши му, (Јонатан) учини као што рече и одасла војне снаге и оне отидоше у земљу Јудину.
47. А остави са собом три хиљаде људи, од којих двије хиљаде остави у Галилеји, а хиљаду пођоше са њиме.
48. Када, пак, уђе Јонатан у Птолемаиду, затворише Птолемаиђани врата и ухватише га, и све који уђоше са њиме побише мачем.
49. И посла Трифон војску и коњицу у Галилеју и у равницу велику[97] да погуби све Јонатанове људе.
50. И дознаше (војници Јонатанови) да је ухваћен Јонатан и да је погубљен и они с њиме, и бодраху један другога, и иђаху збијени готови на борбу.
51. И видјеше гонитељи да је овима (борба) за душу,[98] и вратише се.
52. И дођоше сви с миром у земљу Јудину и оплакиваху Јонатана и оне са њиме; и страховаху веома. И плакаше сав Израиљ плач велики.
53. И тражаху сви незнабошци око њих да их сатру. Јер рекоше: „Немају вођу и помоћника, зато сада војујмо против њих и избришимо из људи спомен њихов.“

13. Симон насљеђује Јонатана. Поход Трифонов, Јонатанова смрт и погреб. Трифон узурпатор убија цара Антиоха VI, Симон се окреће Димитрију II: ослобађање Јудеје од пореза и ослобађање тврђаве у Јерусалиму.

1. И чу Симон да Трифон сакупи многу војску да дође у земљу Јудину и да је сатре.
2. И видје да је народ уплашен и устрашен, па узиђе у Јерусалим и сабра народ.
3. И утјеши их и рече им: „Сами знате шта смо све ја и браћа моја и дом оца мојега учинили за Законе и Светиње; и ратове и стјешњења која видјесмо.
4. Ради тога погибоше браћа моја сва за Израиљ, и остадох ја сам.
5. И сада, нека ми не буде да поштедим душу своју у свако вријеме невоље, јер нисам бољи од браће моје.
6. Али ћу се осветити за народ мој и за Светиње и за жене и дјецу нашу, јер се сабраше сви незнабошци да нас сатру, услед непријатељства.“
7. И оживје дух народа чим чуше ријечи ове.
8. И одговорише гласом великим говорећи: „Ти си нам вођа умјесто Јуде и Јонатана, брата твога!
9. Ратуј рат наш, и све што нам кажеш, учинићемо!“* [*2 дн 32, 8.]
10. И сакупи све људе ратнике и похита да доврши зидове Јерусалима и утврди га унаоколо.
11. И посла Јонатана, сина Авесаломова, и са њим довољну војску у Јопу, и изагна оне који бијаху у њој, и остаде тамо у њој.
12. А крете Трифон из Птолемаиде са војском великом да уђе у земљу Јудину, и са њим Јонатан заробљен.
13. А Симон се улогори у Адиди наспрам долине.
14. И дозна Трифон да устаде Симон умјесто Јонатана, брата свога, и да ће ступити са њиме у рат, и посла посланике њему говорећи:
15. „Због новца који дуговаше Јонатан, брат твој, царској каси, због потреба које имађаше, задржали смо га.
16. И сада пошаљи сто таланата сребра и два сина његова као таоце, да не би он, ослобођен, одметнуо се од нас, па ћемо га пустити.“
17. И познаде Симон да му преварно говоре, али посла да дају сребро и дјецу да не би подигао велико нерасположење код народа,
18. Који би говорио: Није му послао сребро и дјецу, и (зато Јонатан) би погубљен!
19. И посла дјецу и сто таланата. А (Трифон) слага и не пусти Јонатана.
20. А послије тога дође Трифон да продре у земљу (Јудину) и сатре је, и опколи пут који води у Адору. А Симон и војска његова супротстављаху му се на сваком мјесту гдје год би пошао.
21. А они из тврђаве (у Јерусалиму) послаше Трифону посланике пожурујући га да им дође кроз пустињу и пошаље им хране.
22. И припреми Трифон сву коњицу своју да дође, и би ону ноћ врло велики снијег, и не дође због снијега; па се подиже и дође у Галадиту.
23. А када се приближи код Васкаме, уби (заробљеног) Јонатана, и би погребен тамо.
24. И врати се Трифон и отиђе у земљу своју.
25. И посла Симон и узе кости Јонатана, брата својега, и сахрани их у Модину, граду отаца својих.* [*1 Мак 2, 70.]
26. И оплака га сав Израиљ плачем великим и жалише га много дана.* [*1 Мак 2, 65; 3, 1-9; 14, 4-12.]
27. И изгради Симон над гробом оца свога и браће своје (споменик) од камена тесаног сприједа и отпозади, и уздиже га да се види (издалека).
28. И постави седам пирамида, једну наспрам друге, оцу и мајци и четворици браће.
29. И на њима изради умјетничке украсе, придодавши стубове велике, и на стубовима изради свеоружје за вјечно име, и крај свеоружја лађе извајане да виде сви који плове морем.
30. То је гроб који начини у Модину, до данашњега дана.
31. А Трифон се опхођаше преварно са Антиохом царем, Млађим, и уби га.
32. И зацари се умјесто њега, и стави круну Азије, и учини велику рану по земљи.
33. А Симон изгради утврђења по Јудеји, и огради високим пирговима и великим зидовима, и врата и запоре стави, и снабдје храном утврђења.
34. И изабра Симон људе и посла их Димитрију цару да учини ослобођење земљи (од пореза), јер сва дјела Трифонова бјеху отимачина.[99]
35. И одговори му Димитрије цар по тим ријечима. И одговори му и написа му овакву посланицу:
36. „Цар Димитрије Симону првосвештенику и пријатељу царева, и старјешинама и народу Јудејском – да се радују!
37. Вијенац златни и палмову гранчицу, коју сте послали, окитисмо се (тиме), и готови смо да вам учинимо мир велики, и да напишемо службеницима да вам изоставе порезе.
38. И што смо утврдили са вама, утврђено је; и тврђаве које сте изградили, нека вам буду.
39. Опраштамо учињено из незнања и погрешке до данашњег дана, и крунски порез који дугујете, и ако се још нешто опорезивало у Јерусалиму, да се више не опорезује.
40. И ако су неки од ваших (људи) погодни да се упишу у наше (страже), нека се упишу. И нека буде међу нама мир!“
41. (Тако), године сто седамдесете[100] би скинут јарам незнабожаца са Израиља.
42. И поче народ Израиљски писати у списима и уговорима: „Године прве за (вријеме) Симона, првосвештеника великога и војсковође и игемона Јудејскога.“
43. У дане оне улогори се (Симон) код Газара и опколи га бојним редовима и начини тврђаворазарач и приведе га граду, и сруши једну кулу и продре (у град).
44. И изиђоше они који бјеху у тврђаворазарачу у град и настаде велика пометња у граду.
45. И попеше се они из града са женама, и дјецом на зид, и раздеравши хаљине своје, завапише гласом великим молећи Симона да им да десницу (мира).
46. И рекоше: „Немој поступити с нама по залима нашим, него по милости твојој.“
47. И сагласи се Симон и не нападе их; и изагна их из града, и очисти куће гдје бјеху идоли, и тако уђе у њега хвалећи и благосиљајући (Бога).
48. И изагна из њега сваку нечистоту и настани тамо људе који извршују Закон, и додатно га утврди, и подиже у њему себи боравиште.
49. А они из тврђаве у Јерусалиму бјеху спречавани да излазе и улазе у унутрашњост земље и да купују и продају, па изгладњеше веома, и многи од њих умираху од глади.
50. И завапише Симону да добију десницу (мира), и пружи им. И изагна их отуда и очисти тврђаву од оскврњења (идолских).
51. И уђоше (Јудејци) у тврђаву двадесет трећег дана другога мјесеца, године сто седамдесет прве,[101] са хвалама (Богу) и палмовим гранчицама и с харфама и кимвалима и гуслама и с химнама и пјесмама, јер сатрт би велики непријатељ из Израиља.* [*1 дн 15, 16; 1 Мак 4, 54.]
52. И одреди (Симон) да се сваке године празнује тај дан са весељем. И додатно утврди гору Светилишта (Храма) која је покрај тврђаве; и обитаваше тамо он и они око њега.
53. И видје Симон Јована, сина свога, да је муж одрастао, и постави га за начелника свих војних снага; а он борављаше у Газари.

14. Димитрије II Никатор пада у руке Персијанцима. Похвала Симону, вођи народа. Обнова савеза са Спартом и Римом. Почасни указ о дјелима Симоновим.

1. И године сто седамдесете[102] сабра Димитрије цар војску своју и отиде у Мидију да прибави помоћ себи да би војевао на Трифона.
2. И чу Арсак, цар Персије и Мидије, да је дошао Димитрије у његове границе, и посла једнога од великаша својих да га ухвати жива.
3. И отиђе и нападе табор Димитријев, и ухвати га и доведе га Арсаку и врже га у тамницу.
4. И умири се земља Јудина у све дане Симонове, и он искаше добра народу своме, и допаде им се власт његова и слава његова у све дане.
5. И са свом славом својом узе Јопу за пристаниште и учини приступ острвима морским.
6. И прошири границе народу своме и владаше (чврсто) земљом.
7. И сакупи много заробљеника,[103] и загосподари Газаром и Ветсуром и тврђавом (Јерусалима), и истријеби нечистоте из ње. И не бјеше ко би му се супротставио.* [*1 Мак 5, 23; 9, 72.]
8. И бјеху (Јудејци) земљодјелци земље своје у миру; и земља даваше род свој и дрвеће пољско плод свој.
9. Старији сјеђаху на трговима; сви разговараху заједно о добрима, и младићи обукоше славу и одијело ратничко.* [*Зах 8, 4-6.]
10. Градовима даваше храну и постави им справе утврђења, док се спомињаше име славе његове до крајева земље.
11. Учини мир на земљи, и весељаше се Израиљ весељем великим.
12. И сједе сваки под чокот свој и смокву своју, и није било ко би их плашио.* [*Мих 4, 4.]
13. И нестаде ратујућег против њих на земљи, и цареви бише сатрвени у дане оне.
14. И укријепи све смирене[104] народа свога. Закон истраживаше, и искоријени сваког безаконога и лукавога.* [*Пс 17, 28; 118, 34.]
15. Светињу прослави и умножи сасуде њене.
16. И чу се у Риму да умрије Јонатан, и до Спарте, и ожалостише се веома.
17. А када чуше да Симон, брат његов, постаде првосвештеник умјесто њега, и да он влада земљом и градовима у њој,
18. Написаше му на таблицама бронзаним да обнове с њим пријатељство и савезништво које установише са Јудом и Јонатаном, браћом његовом.
19. И бише прочитане пред црквом[105] у Јерусалиму.* [*Нем 8, 1-2.]
20. И ово је препис посланица које послаше Спартанци: „Начелници Спартанаца и град – Симону, свештенику великом, и старјешинама и свештеницима и осталом народу Јудејском, браћи – да се радују!
21. Посланици послани народу нашем јавише нам о слави вашој и части, и обрадовасмо се доласку њиховом.
22. И исписасмо речено од њих у записнике народне овако: Нуминије, син Антиохов, и Антипатар, син Јасонов, посланици Јудејаца, дођоше нам обнављајући пријатељство са нама.
23. И би угодно народу да примимо ове људе славно и да унесемо препис ријечи њихових у званичне народне књиге да народ Спартанаца има успомену. А препис овога написасмо Симону првосвештенику.“
24. Послије овога посла Симон Нуминија у Рим с великим златним штитом тешким хиљаду кеса да утврди савез са њима.
25. А кад народ (римски) чу те ријечи, рекоше: „Каквом ћемо захвалношћу узвратити Симону и синовима његовим?
26. Јер остаде чврст, он и браћа његова и дом оца његова, и ратом отјераше непријатеља Израиља од њих и стекоше себи слободу.“ И уписаше у таблице бронзане и ставише на стубове на гори Сиону.
27. А ово је препис писма: „Осамнаестога дана мјесеца Елула, године сто седамдесет друге[106] – а то је трећа година Симона, првосвештеника великога, у Асарамелу –
28. На великој скупштини свештеника и народа, и великаша народних и старјешина земље, обзнанише нам:
29. Пошто много пута настадоше ратови у земљи, а Симон син Мататијин, свештеник од синова Јоаривових, и браћа његова, изложише себе опасности и супротставише се противницима народа њиховог, да би опстала Светиња њихова и Закон, и славом великом прославише народ свој.
30. И сабра Јонатан народ њихов и постаде им првосвештеник, и би придодан народу своме.
31. И намјерише непријатељи њихови да наступе на земљу њихову (да сатру земљу њихову) и пруже руку на Светињу њихову.
32. Тада устаде Симон и војева за народ свој, и потроши новац многи од своје имовине, и снабдје оружјем људе војске народа свога и даде им плате.
33. И утврди градове Јудеје, и Ветсуру која је на границама Јудеје, гдје је раније било оружје непријатеља, и постави тамо војну посаду – људе Јудејце.
34. И Јопу утврди која је на мору, и Газару која је на границама Азота, гдје су раније боравили непријатељи, и настани тамо Јудејце; и све што је било погодно за њихову поновну изградњу ставио је у њих.
35. И видје народ вјерност Симонову и славу коју намјераваше учинити народу своме, и поставише га за игемона[107] свога и првосвештеника, јер је он учинио све то, и правду, и вјеру, коју је очувао народу своме, и тражаше на сваки начин да уздигне народ свој.
36. И у данима његовим би дат успјех рукама његовим да искоријени незнабошце из земље њихове и оне у граду Давидову у Јерусалиму, који начинише себи тврђаву из које излажаху и скврнављаху унаокруг Светиње и чињаху велику рану у Месту Чистом.
37. И настани у њој[108] људе Јудејце и утврди је за безбједност Земље и Града, и узвиси зидове Јерусалима.
38. И цар Димитрије потврди њему првосвештенство сходно томе;
39. И уврсти га међу пријатеље своје и прослави га славом великом.
40. Јер чу да се Јудејци зову од Римљана пријатељима и савезницима, и да су славно дочекали посланике Симонове;
41. И да су благоизволели Јудејци и свештеници да им Симон буде игемон и првосвештеник вавијек, докле не устане Пророк Вјерни.
42. И да буде над њима стратег и како ће он сам собом да за Светињу поставља (надлежна лица) над пословима њиховим, и над земљом, и над оружјем, и над утврђењима;
43. И како ће он бринути о Светињи; и како га сви слушају, и како се пишу са именом његовим сви (званични) списи у земљи; и како носи порфиру и златну копчу;
44. И није могуће никоме од народа и свештеника да порекне нешто од тога или да противрјечи ономе што он говори; или да окупи збор у земљи без њега; или да огрне порфиру или да понесе златну копчу.
45. А ако неко и поред тога учини или прекрши нешто од тога, биће кривац.“
46. И благоизвоље сав народ да одобри Симону да ради по овим ријечима.
47. И прихвати Симон и благоизвоље бити првосвештеник и стратег и етнарх[109] Јудејаца и свештеника и да првенствује над свима.
48. И рекоше да се овај напис[110] стави на таблице бронзане и оне ставе у двориште Светиње на мјесту истакнутом.
49. А преписи овога да се ставе у ризницу, да имају Симон и синови његови.

15. Нови цар Антиох VII признаје власт Симону. Јудејски посланици долазе из Рима, проглашење савеза. Царев човјек Атиновије пријети Симону; Симон брани насљеђе отаца својих. Поход Кендевеја на Јудеју.

1. И посла Антиох,[111] син Димитрија[112] цара, посланице с острва морских Симону (прво)свештенику и етнарху Јудејаца и свему народу.
2. И бјеху са оваквим садржајем: „Цар Антиох – Симону, великом свештенику и етнарху и народу Јудејском – да се радује!
3. Пошто неки људи погубни овладаше царством отаца наших, и намјеравам да поново добијем царство да бих га васпоставио како је било прије, па најмих мноштво војске и начиних ратне лађе;
4. И намјеравам да се искрцам у земљу да бих казнио упропаститеље земље наше и опустошитеље многих градова у царству мојем.
5. Сада, дакле, потврђујем ти сва ослобођења пореза која су ти отпустили цареви прије мене, и остала давања што су ти отпустили.
6. И дозвољавам ти да чиниш ковање сопственог новца земљи твојој;
7. А Јерусалим и Светиња да буду слободни; и све оружје које си направио, и утврђења која си саградио и држиш, нека ти остану.
8. И свако дуговање царско, и будућа давања царска, од сада и на сва времена, отпуштају ти се.
9. А када будемо овладали царством нашим, прославићу тебе и народ твој и Светињу славом великом, тако да буде позната слава ваша по свој земљи.“
10. Године сто седамдесет четврте[113] дође Антиох у земљу отаца својих, и приђоше му све војне снаге, тако да малобројне осташе са Трифоном.
11. И гоњаше га Антиох цар, и бјежећи дође у Дору, која је на мору.
12. Јер видје да се скупише на њега зла, и остави га војска.
13. И улогори се Антиох код Доре и са њим сто двадесет хиљада људи ратника и осам хиљада коњице.
14. И опколи град, и лађе са мора приђоше, и притискаше град са копна и са мора, и не пусти никога да изиђе или уђе.
15. И дође Нуминије и они са њиме из Рима имајући посланице (упућене од њих) царевима и земљама, у којима бјеше написано ово:
16. „Левкије, конзул Римљана, Птоломеју цару[114] – да се радује!
17. Посланици Јудејаца дођоше к нама, пријатељи наши и савезници, обнављајући од почетка пријатељство и савезништво, послани од Симона првосвештеника и народа Јудејског.
18. И донесоше штит златни од хиљаду кеса (вриједности).
19. Би нам, зато, угодно да напишемо царевима и земљама да им не траже зла и не ратују против њих и градова њихових и земље њихове; и да не буду савезници непријатељима њиховим.
20. А би нам по вољи да примимо штит од њих.
21. Ако, пак, неки погубници побјегоше из земље њихове вама, предајте их Симону првосвештенику да им пресуди по закону њиховом.“
22. И исто написаше Димирију[115] цару, и Аталу,[116] Ариарату[117] и Арсаку,[118]
23. И у све земље, и у Сампсаму, и Спартанцима, и на Дилос, и у Миндо, и у Сикион, и у Карију, и на Самос, и у Памфилију, и у Ликију, и у Халикарнас, и на Родос, и у Фасилиду, и на Кос, и у Сиду, и у Арадон, и у Гортину, и у Книду, и на Кипар, и у Кирину.
24. А препис њихов написаше[119] Симону првосвештенику.
25. А Антиох цар улогори се код Доре по други пут, пружајући на сваки начин на њу руке, и правећи опсадне справе; и затвори Трифона да не може улазити ни излазити.
26. И посла њему Симон двије хиљаде људи изабраних да се боре уз њега, и сребро и злато и оруђа довољно.
27. И не хтједе их примити, него одбаци све што му је раније обећао, и отуђиваше се од њега.
28. И посла к њему Атиновија, једнога од пријатеља својих, да са њиме поразговара, говорећи: „Ви држите Јопу и Газару и тврђаву у Јерусалиму, градове царства мога.
29. Њихове околине опустошисте и учинисте рану велику на земљи; и загосподаристе многим мјестима у царству мојем.
30. Сада, дакле, предајте градове које заузесте и порезе мјеста којима овладасте, изван граница Јудеје.
31. Ако ли не, дајте умјесто њих петсто таланата сребра, и за рушење што порушисте и за порезе градова још других петсто таланата. Ако ли не, доћи ћемо и заратити против вас.“
32. И дође Атиновије, пријатељ царев, у Јерусалим и видје славу Симонову, и одају са златним и сребрним сасудима, и славу велику, и би задивљен. И изнесе му ријечи цареве.
33. И одговоривши, Симон му рече: „Нити туђу земљу узесмо, нити туђе држимо, него је насљеђе отаца наших, које од непријатеља наших за неко вријеме бјеше неправедно овладано.
34. Ми, пак, имајући прилику, држаћемо насљеђе отаца наших.
35. А за Јопу и Газару, које тражиш, оне чињаху народу рану велику у земљи мојој, за њих ћемо дати сто таланата.“
36. И не одговори му (Атиновије) ни ријеч, него се врати са љутином цару и каза му ове ријечи, и славу Симонову и све што је видио. И разгњеви се цар гњевом великим.
37. А Трифон, ушавши у лађу, побјеже у Ортосију.
38. И постави цар Кендевеја за надстратега Приморја, и даде му снаге пјешадијске и коњичке.
39. И нареди му да се улогори наспрам Јудеје, и заповиједи му да изгради Кедрон и утврди врата, и да (отуда) војује против народа (Јудејског); а сам цар гоњаше Трифона.
40. И дође Кендевеј у Јамнију и поче узнемиравати народ и наступати у Јудеју и заробљавати народ и убијати.
41. И сагради Кедрон и постави тамо коњанике и војску, да би излазећи одатле пролазио путевима Јудеје, као што му нареди цар.

16. Побједа Симонових синова над Кендевејем. Смрт Симонова преваром зета његовог код Јерихона. Син Јован Хиркан насљеђује Симона.

1. И изиђе Јован из Газаре и јави Симону, оцу своме, шта учини Кендевеј.
2. И дозва Симон двојицу синова својих старијих, Јуду и Јована, и рече им: „Ја и браћа моја и дом оца мојега ратовасмо ратове Израиљеве од младости до данашњег дана, и би дат успјех рукама нашим да избавимо Израиљ много пута.
3. А сада остарих, а ви сте, по милости (Божјој), довољно узрасли годинама. Будите умјесто мене и брата мога, и изађите и борите се за народ наш, а помоћ са Неба нека буде са вама!“
4. И изабра (Јован) из земље двадесет хиљада људи ратника и коњанике, и отидоше на Кендевеја, и спаваху у Модину.
5. И уставши ујутру, отидоше у долину и, гле, велика војска у сусрет њима, пјешадија и коњица; и бјеше поток између њих.
6. И построји се наспрам лица њихова он (Јован) и народ његов. И видје народ уплашен да пређе поток, и пређе он први, и видјеше га људи[120] па пређоше за њим.
7. И раздијели народ[121] и коњанике (стави) усред пјешадије. А коњица непријатеља бјеше врло велика.
8. И затрубише свештеним трубама; и би поражен Кендевеј и табор његов; и падоше између њих (на смрт) рањени многи, а преостали побјегоше у тврђаву.
9. Тада би рањен Јуда, брат Јованов. А Јован их гоњаше док не дође у Кедрон који саградише.
10. И они побјегоше у куле које су у пољима Азота, и запали их огњем. И падоше од њих око двије хиљаде људи. И врати се (Јован) у земљу Јудеју с миром.
11. А Птоломеј, син Авувов, бјеше постављен за стратега у пољу Јерихона, и имаше сребро и злато много;
12. Јер бјеше зет првосвештеников.[122]
13. И узнесе се срце његово и намисли да овлада земљом, и смишљаше превару против Симона и синова његових да их убије.
14. А Симон обилажаше градове у земљи и стараше се за потребе њихове. И сиђе у Јерихон он и Мататија и Јуда, синови његови, године сто седамдесет седме,[123] мјесеца једанаестога – то је мјесец Сават.[124]
15. И прими их с лукавошћу син Авувов у тврђавицу звану Док, коју сагради, и учини им богату гозбу, а сакри тамо људе (војнике).
16. И кад се напи Симон и синови његови, устаде Птоломеј и они с њиме, и узеше оружје своје и јурнуше Симону у собу гозбе, и убише њега и двојицу синова његових и неке од слугу његових.
17. И учини вјероломство велико, и узврати злом за добро.
18. И написа о овоме Птоломеј те посла цару да му пошаље војску у помоћ, и предаће му земљу њихову и градове.
19. И посла друге (људе) у Газару да убију Јована, и тисућницима (у војсци) посла писма да му дођу по сребро и злато и дарове;
20. И друге посла да заузму Јерусалим и гору Светиње.
21. И претекавши, неко каза Јовану у Газари да је убијен отац његов и браћа његова, и да је послао (Птоломеј) и тебе да убију.
22. И чувши то, ужасну се веома (Јован), и похвата људе који бјеху дошли да га убију и погуби их, јер је дознао да су тражили да га погубе.
23. И остале ријечи[125] Јованове, и ратовања његова, и добри подвизи његови којима се подвизаваше, и грађење зидова које изгради, и дјела његова,* [*1 Мак 5, 56, 61, 67; 8, 2.]
24. Гле, све је то записано у књизи дана[126] првосвештеништва његовог, од када постаде првосвештеник послије оца свога.* [*2 цар 10, 20; 20, 34; 1 цар 14, 29; 16, 27.]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 336-323. г. прије Христа.
[2] Антиох III Велики
[3] 175. г. прије Христа.
[4] преправише обрезање
[5] Птоломеј VI Филомитор
[6] 169. г. прије Христа.
[7] Антиохови људи
[8] питањима
[9] Кислева мјесеца
[10] 8. децембра 167. г. прије Христа
[11] моћ и побједу
[12] сабрањем народним
[13] дуг, одмазду
[14] 166. г. прије Христа.
[15] управник Самарије
[16] заједницу
[17] сатрапија
[18] 165. г. прије Христа.
[19] Богу
[20] Газера
[21] Филистејаца
[22] плавог и црвеног скерлета
[23] Голијата
[24] Филистејаца
[25] Храм
[26] 14. децембра 164. г. прије Христа.
[27] подручја његова
[28] Арапе
[29] Скитопоља
[30] заостале у колони
[31] племенити
[32] села његова
[33] Филистејаца
[34] на Иранској висоравни
[35] идол Зевсов
[36] Храм
[37] царев
[38] 163. г. прије Христа.
[39] Антиох V
[40] 162. г. прије Христа.
[41] Антиох V Евпатор
[42] Јудејци избјеглице
[43] Антиох IV
[44] Антиох V
[45] 163. г. прије Христа.
[46] I Сотир
[47] IV Филопатор
[48] V Евпатор
[49] законозналаца
[50] “Хасидим“ = побожни Јудејци
[51] збивања
[52] придружи се
[53] славу
[54] Македонског
[55] III Селевкида
[56] Сенат
[57] о народу
[58] конзулу
[59] Сенат
[60] освету
[61] I Сотир
[62] Нисана
[63] 160. г. прије Христа.
[64] историје
[65] догађаја
[66] 159. г. прије Христа.
[67] 152. г. прије Христа.
[68] Александар Валас
[69] Антиох IV
[70] Александар Валас
[71] Димитрије V Сотир
[72] 152. г. прије Христа.
[73] догађаје
[74] порезе
[75] Храма
[76] обећања
[77] VI Филомитор
[78] 150. г. прије Христа.
[79] 147. г. прије Христа.
[80] Димитрије II Никатор
[81] Димитрије I Сотир
[82] војску Јонатанову
[83] Птоломеј VI Филомитор
[84] 145. г. прије Христа.
[85] области
[86] очинском пријатељу
[87] Аферем = Јефрем
[88] Ратамин = Ариматеја
[89] Александар Валас
[90] Антиох VI Епифан Дионис
[91] ратне слонове
[92] западно од Еуфрата
[93] стратега
[94] Сенат
[95] сабор стараца
[96] Скитопољ на Јордану
[97] Ездраелову
[98] на живот или смрт
[99] пљачке
[100] 142. г. прије Христа.
[101] јуна 141. г. прије Христа.
[102] 141. г. прије Христа.
[103] Јудејаца из туђих руку
[104] понижене
[105] народним сабрањем
[106] 139. г. прије Христа.
[107] вођа
[108] тврђава
[109] војни и политички вођа народа
[110] текст
[111] Антиох VII Сидет
[112] Димитрије I Сотир
[113] 138. г. прије Христа.
[114] Птоломеј цар VII Фискон Евергит
[115] Димитрије II Никатор
[116] Атала Пергамски
[117] Ариарат Кападокијски
[118] Арсак Персијски
[119] доставише
[120] војници
[121] пјешаке
[122] Симонов
[123] 134. г. прије Христа.
[124] Сават = фебруар
[125] историја
[126] љетопису, хроници

Коментарисање није више омогућено.