Sinaksar Strasne sedmice

Sinaksarsko čtenje na Veliku sredu

U svetu i Veliku sredu da činimo spomen žene bludnice koja pomaza Gospoda mirom, najbožanstveniji Oci nam zapovediše, zato što ovo bi malo pre spasiteljskog stradanja. Nakon što Isus uđe u Jerusalim, i zatim beše u domu Gubavog Simona, žena k Njemu pristupi i izli na Njegovu glavu ono skupoceno miro. To beše ovde učinjeno zbog toga da se, po Spasovoj reči, posvuda i među svima njeno najgorljivije delo propoveda. A odakle se ona podiže i dođe, pošto gledaše Hristovu saosećajnost i zajedništvo sa svima, i još kad sada vide da Ga uvedoše u dom gubavca, za koga zakon zapovedaše da mu se kao nečistom odrekne zajednica? Pomisli, dakle, žena da će kako je onome gubu tako i njenu duševnu bolest isceliti. I tako dok On seđaše za večerom, na vrh Mu glave izleva miro, čija je cena bila tristo dinara, tojest šezdeset asarija, deset novčića, tri srebrenika. Učenici joj zapretiše, a najviše Juda Iskariotski, no Hristos je zaštiti, da ne bi presekli njenu dobru nameru. Zatim On i pogrebenje svoje napominje, odvraćajući Judu od izdaje, i ženu udostojavajući počasti da će se posvuda po vaseljeni propovedati o njenom dobrom delu.
Neka se zna, da se ova žena nekima čini da je jedna kod svih evanđelista. A nije, nego je kod trojice, kako kaže božanstveni Zlatoust, jedna te ista, koja se i bludnicom naziva, a kod Jovana nije ta, nego neka savim druga, koja imade častan život – Marija, sestra Lazareva, koja nije bila bludnica, i Hristos je voljaše. Od njih Mu je, dakle, ova Marija u svome domu u Vitaniji, šest dana pre Pashe, dok je sedeo za večerom, učinila pomazanje mirom, izlivajući ga na Njegove krasne noge, i kosom ih otirući, izobilje imetka na njega trošeći, kao Bogu miro da Mu prinosi. Jer znaše pouzdano da se i u žrtvama Bogu prinosi jelej, i da se sveštenici mirom pomazuju, i da je Jakov u davnini stub pomazao Bogu (Ish 30:30-31; Post 28:18; 35:14). I jasno ga prinese na dar Učitelju kao Bogu, opet zbog oživenja bratovog. Zato joj se ni ne obećava plata, dok samo Juda, kao gramzivac, ropće. A druga je očigledno bludnica koja dva dana pre Pashe, dok je Hristos još bio u toj istoj Vitaniji, i to u domu Simona Gubavog, gde je i tada sedeo za večerom, izliva ono skupoceno miro na glavu, kako sveti Matej i Marko pripovedaju. Zbog ove bludnice i učenici negoduju, žurno predviđajući za milostinju ono što je tačno za Hrista spremljeno. Ovoj se, dakle, i plata dade, da se svuda po vaseljeni proslavi njeno dobro delo. Neki, dakle, kažu da je jedna, a onaj sa zlatnim jezikom da su dve žene.
Ima i nekih koji kažu da ih je bilo i tri: dve gorespomenute, koje su bile kada se stradanje Hristovo dverima približavalo, a treća da je bila pre ovih, štaviše prva, koja ovo učini tamo blizu, usred propovedanja Evanđelja, koja beše i bludnica i grešnica, a koja ne u domu Gubavog, nego Simona Fariseja izli miro odjednom i na noge samog Hrista; kada se i jedan farisej sablažnjavaše, a njoj kao platu Spas daruje oproštaj grehova. A o ovoj samoj jedino božanstveni Luka u svom evanđelju pripoveda, blizu sredine, kako rekosmo (Lk 7:36-50). I posle povesti o ovoj bludnici, odmah navodi ovo, govoreći: I bi posle ovoga, i On prolažaše kroz gradove i sela, blagovesteći i propovedajući Carstvo Božije. Po tome se projavljuje da ovo ne beše u vreme stradanja. Čini se, dakle, i po vremenu, i po onima koji Ga primiše, i po mestu, i licima, i domovima, pa još i od naravi miropomazanja, da su ovo tri žene: dve su dakle bludnice, a treća je Lazareva sestra Marija, koja životom sijaše časnim. I da je drugi, dakle, dom fariseja Simona, drugi Gubavog Simona u Vitaniji, a drugi opet dom Marije i Marte, sestara Lazarevih, u toj istoj Vitaniji, kako se po ovome podrazumeva. Tako Hristu i dve večere behu, i obadve u Vitaniji: jedna dakle šest dana pre Pashe u domu Lazarovom, kada jeđaše sa Njim i Lazar, kao što pripoveda Sin groma, ovako govoreći: Šest dana pre Pashe dođe Isus u Vitaniju, gde beše umro Lazar, kojeg podiže iz mrtvih. Napraviše Mu, dakle, večeru tamo, i Marta služaše, a Lazar beše jedan od onih koji su sedeli za stolom sa Njim. Marija, dakle, uzevši litru mira nardovog čistog skupocenog, pomaza noge Isusove i otra vlasima svojim noge Njegove. (Jn 12:1-3) A druga Mu večera bi dva dana pre Pashe, dok još beše u Vitaniji Hristos, u domu Simona Gubavog, kada i bludnica dođe k Njemu, izlivajući skupoceno miro, kako sveti Matej pripoveda da Hristos učenicima kaže: Znate da će za dva dana biti Pasha. I uskoro opet izjavljuje: A Isusu kad beše u Vitaniji, u domu Simona Gubavog, pristupi k Njemu žena, alavastar mira držeći dragocenog, i izlivaše na glavu Njegovu dok je sedeo za trpezom. (Mt 26:1, 6-7) Sa njim se saglašava i Marko, govoreći: A beše Pasha i Presnaci za dva dana, i dok je On u Vitaniji u domu Simona Gubavog sedeo za trpezom, dođe žena… i tako dalje (Mk 14:1-3).
A oni koji uveravaju i govore da je kod četvorice evanđelista jedna te ista žena koja pomaza Gospoda mirom; koji misle da je jedan te isti Simon, i farisej i Gubavi, koga neki predstaviše i kao Oca Lazara i sestara njegovih Marije i Marte; i da je jedna te ista večera i jedan te isti taj dom u Vitaniji u kome se i zastrta gornjica pripremi, i u kome tajna večera beše – ti ne misle dobro. Jer ovo dve večere behu Hristu izvan Jerusalima u Vitaniji, dva dana i šest dana pre zakonske Pashe, kako rekosmo, kada i žene mira različito Hristu prinesoše. A tajna večera i zastrta gornjica se unutar grada Jerusalima blagougodiše jedan dan pre zakonske Pashe i stradanja Hristova. Neki kažu u domu nepoznatog čoveka, a neki u domu naprsnika (ljubimca) i učenika Jovana, u svetom Sionu, gde i učenici radi straha od Judeja behu skriveni, te gde beše i Tomino doticanje, i dolazak Svetoga Duha na Pedesetnicu, i još se štošta neizrečeno i tajanstveno svrši.
Zato mi se i istinito čini da je ono od Zlatorečivog najtačnije – da se dve žene ovo smatraju: jedna dakle, kako rekosmo, kod trojice evanđelista, bludnica i grešnica, koja je na glavu Hristovu izlila miro; a druga kod Jovana, Marija, sestra Lazarova, koja ga donese do samih božanskih nogu Hristovih i izli. Jer drugo je večera u Vitaniji, a drugo ona Tajna. I jasno je kod onih da posle povesti o ovoj bludnici Spas šalje učenike u grad da pripreme Pashu. Idite, veli, u grad tome i tome, i kažite mu: Učitelj kaže: kod tebe ću učiniti Pashu sa učenicima svojim. I opet: i srešće vas čovek koji nosi krčag vode i on će vam pokazati veliku gornjicu, zastrtu: tamo nam zgotovite. A oni otišavši, veli, nađoše kao što im kaza i ugotoviše Pashu, očigledno onu zakonsku koja je bivala kod vrata, koju dođe i učini sa učenicima, kako kaže božanstveni Zlatoust. Kada zatim bi Večera, ona Tajna, i kad usred nje izvrši božansko pranje, opet seda za jelo i predaje našu Pashu na samoj trpezi, kako to pripoveda i Jovan zlatnog jezika, i to dakle beše tako. A božanstveni Jovan, uz njega i Marko, božanstveni evanđelisti, dodadoše nešto i o kakvoći mira, koje nazvaše pravo i skupoceno. A namisliše da ga nazovu pistikon, dakle pravo, nelažno i nerastvoreno i očuvano u čistoti, a izgleda da ovo bi i neki naziv najosobitijeg i prvog mira. A Marko dodaje da žena iz gorljivosti razbi i posudu, pošto beše uskog grla, koju zove i alabastar. A ova posuda je staklena, kako kaže svešteni Epifanije, napravljena bez ijedne drške, za koju se kaže i vikion. A ono miro beše sastavljeno i od mnogih drugih tvari, ali ponajviše od ovih: smirne, miomirisnog cveta cimeta, to jest mirišljavog štapića, i ulja.
No ti koji se pomaza umnim mirisom, Hriste Bože, oslobodi nas dolazećih stradanja i pomiluj nas, kao jedini svet i Čovekoljubac. Amin.

Sinaksarsko čtenje na Veliki četvrtak

U sveti i Veliki četvrtak, božanstveni Oci koji sve dobro urediše, primopredajno od božanstvenih Apostola i sveštenih i božanstvenih Evanđelja, predadoše nam četvoro da praznujemo: sveto pranje; tajnu večeru; jasno predanje ovih naših strašnih tajni; natprirodnu (izvanrednu) molitvu, i samo ono izdajstvo, jer se naime jevrejska pasha[1] (jagnje) petkom imala žrtvovati.
Pošto beše prikladno da (pred)izobraženju posleduje i stvarnost, a u njemu jasno i ovoj našoj pashi – Hristu, da se žrtvuje, preduhitrivši (jevrejsku pashalnu večeru) Gospod naš Isus Hristos, kako božanstveni Oci kažu, izvršava je sa učenicima u veče četvrtka. Jer to se veče i sav petak (danju) kod Jevreja kao jedan dan računa; jer ovako oni broje, „noćodanstvo“ to nazivajući. Izvrši On dakle ovu (pashalnu večeru) i tada – kako neki rekoše, a od kojih je jedan i božanstveni Zlatoust – sa učenicima po Zakonu svrši. Prvo uspravno stojeći i opojasani, u obuću obuveni, palicama se podupirući, i drugo što Zakon zapoveda, da se ne bi pomislilo da je zakonoprestupnik.[2] A ovo sve je pripremio Zevedej[3], jer on beše onaj „koji nosi krčag vode“, kako kaže Veliki Atanasije, ako drugi i drugačije o tome govore. A potom ono još savršenije pokazujući učenicima, i tajnu ove naše Pashe predaje u gornjici, kada već nastupi noć.
Kada, veli, bi večera, sede sa Dvanaestoricom za trpezu. No gledaj da ovo ne beše Pasha po Zakonu, jer beše večera i sedenje za trpezom, i hleb, i voda, a tamo je sve pečeno na ognju i beskvasno. A pre no što poče da se jede (ovo kaže božanstveni Zlatoust), ustaje od večere i polaže dole haljine, i vodu u umivaonik uliva, sam sve samoizvršavajući, te ujedno i Judu postiđuje, a ujedno i drugim učenicima napominje da ne traže starešinstva. Tako i posle pranja poučava: Koji hoće da bude prvi, neka bude od svih poslednji, samog Sebe postavivši za primer. A otkriva se da je pre svih Hristos oprao Judu, koji je bestidno predsedavao, a na posletku i do Petra dolazi. A ovaj, budući gorljiviji od drugih, Učitelju to zabranjuje, pa onda još naglije odustaje.
Umivši im, dakle, noge, i uzvišenost preslavnu smernošću pokazavši, opet uzev haljine i sedavši za trpezu, poučava ih da ljube jedan drugog i da starešinstvo ne traže. A dok su jeli i o izdajstvu započinje. Dok se učenici od ovih reči uznemiravaju, kaže Isus Jovanu nasamo i tajno: Kome ja umočivši hleb podam, taj je izdajnik moj. (Jer ako bi Petar znao ovu reč, ubio bi Judu.) I opet: Koji umoči sa mnom u zdelu ruku; a ovo se obadvoje zbilo. Zatim malo šta ostavivši, uzev hleb, kaže: Primite, jedite; pa slično tome čašu: Pijte iz nje svi, još rekavši: Ovo je krv moja Novoga zaveta, ovo činite u moj spomen. No ovo čineći, i sam jeđaše i pijaše sa njima. A vidi kako hlebom naziva telo svoje, a ne presnacem; neka se stide dakle oni koji na žrtvu presnac prinose. A preko hleba uđe u Judu satana, pošto ga već pre toga beše iskušavao. Sada se svekonačno u njega useli.[4] I izašavši, veli, nagodbu predloži prvosveštenicima da im ga izda za trideset srebrenika.
A učenici posle večere izađoše na goru Maslinsku, na jedno polje zvano Getsimani. I posle mnogo drugog, kaže im Isus: Vi svi ćete se sablazniti o mene u noći ovoj. A Petar reče: Ako se i svi, ja se neću odreći Tebe. A beše kasno, odnosno duboka noć. I On reče: Pre nego se oglasi petao dvaput, odreći ćeš me se triput, što i bi. Što bojazan neizmerna uhvati Petra, to Bog pokazivaše nemoć prirode, i ujedno zato što mu vaseljenu uruči, da bi (Petar) od svoje prirode ono blagoprimerno razumeo, te milostiv bio prema onima koji greše. No trikratno Petrovo odricanje izobražavaše greh svih ljudi prema Bogu. Prvo – zapovest koju prestupi Adam; drugo – prestup pisanog Zakona; i treće – u vezi samog ovaploćenja Slova. Ovo sve opet naposletku Spasitelj isceli trostrukim pokajanjem, radi kojeg: Petre, ljubiš li me?, triput izreče. I posle toga, čovečanski pokazujući kako je strašna svima smrt, kaže učenicima: Žalosna je duša moja do smrti. I prešavši koliko kamena dobačaj, pomoli se triput, rekavši: Oče moj, ne može li čaša ova proći me, da je ne pijem? I opet: Oče, da li je moguće da mimoiđe me čaša ova, da je ne pijem? Ujedno, dakle, i kao čovek ovo govori, a ujedno i đavola vešto prelazi, da ovaj, misleći i za Njega da je čovek zato što se izgleda boji krsne smrti, ne bi presekao tajnu. I vrativši se i našavši učenike u san utopljene, Petru se obraća, ovako govoreći: Zar ni jedan čas ne mogoste probdeti sa mnom? Odnosno: Ti koji kažeš da ćeš se i do smrti podvizavati, tako snevaš sa drugima.
I došavši na drugu stranu potoka Kedarskog, gde beše vrt, otpočinu tamo sa učenicima svojim. A imaše običaj često tamo da dolazi. Tako i Juda znaše mesto: on neke od vojnika uzevši, sa narodom koji mu je sledio dođe na Isusa, davši im znak poljupca. A za ovo im reče zato što je (Hristos) mnogo puta bio zadržan, pa neprimećen iz sredine njihove prolazio. Tako i ovde prvo sam Hristos njima prilazi, govoreći: Koga tražite? A oni Ga još ne prepoznavahu no ne stoga što im je noć u smetnju bila, jer svetiljke i sveće behu, veli, upaljene, i sa strahom pavši, odvojiše se, i kad opet dođoše sam im odgovaraše. A Judi, koji učini nagodbu, Hristos kaže: Druže, na to si došao, odnosno: Na to što si došao, Judo, blagovremeno je. I opet kaže: Kao na razbojnika li iziđoste sa noževima i koljem da me uhvatite? A u noć dođoše da ne bi kakav nemir u narodu bio. Tada najgorljiviji Petar, pošto od večere behu na takvo šta spremni, udarivši prvosveštenikovog slugu po imenu Malho, desno mu uho odseče. A Isus znaše da će prvosveštenici reći: Nije dobro Zakon slušao i učio. Hristos je dakle ovo zabranio Petru, pošto nije dobro onome koji je poslušnik duhovnog muža da mač upotrebljava, a Malhovo uho je iscelio.
I uhvativši dakle Isusa, svezana ga dovode na dvor prvosveštenika Ane, koji beše tast Kajafin, jer tamo behu okupljeni svi koji protiv Hrista pričahu, fariseji i književnici. Ovde ono Petrovo odricanje zbog sluškinje biva, i pošto noć uto prođe, petao se oglasi treći put, a on setivši se zaplaka gorko. I kad vreme već do jutra dođe, Hrista od Ane do prvosveštenika Kajafe dovode, gde i pljuvanje primi, i lažesvedoci pozvani biše. A kad se ozari dan, Kajafa Ga šalje Pilatu. A oni koji Ga dovedoše, veli, ne uđoše u pretor da se ne oskvrnu, no da mogu jesti pashu. Okupljaju se, dakle, prvosveštenici i arhijereji, jer izgleda bezakonito učiniše i odložiše Pashu, kako kaže božanstveni Zlatoust; jer te noći je trebalo da je jedu, ali radi Hristovog ubistva je odložiše. A da im je tada bilo obavezno da je jedu, to je pokazao Hristos, koji je prvo noću (pashalnu) večeru jeo, a zatim tajnonaučio savršenom; ili (je pojeo) zato što je u obrazu Zakona, kako je rečeno, trebalo da bude i sama stvarnost; jer Jovan kaže: pre praznika Pashe (Jn 13:1). Radi svega ovoga što bi u četvrtak i tu noć, i mi praznujemo spomen strašnih i neizrečenih onih dela i delanja, sa strahom to čineći.
Neizrečenom Tvojom blagoutrobnošću, Hriste Bože naš, pomiluj nas.

Sinaksarsko čtenje na Veliki petak

U sveti i Veliki Petak, svete i spasiteljske i strašne strasti (stradanja) savršavamo, Gospoda i Boga našega Isusa Hrista, koje nas radi voljno prima: pljuvanja, bijenja, udarce, uvrede, ismejavanja, bagrenu odeždu, trsku, sunđer, ocat, klinove, koplje, i posle ovoga svega – Krst i smrt; a sve ovo se u petak desi.
Jer kada nakon toga što za trideset srebrenika od druga i učenika svoga beše prodat i izdat, prvo Ga vode kod Ane prvosveštenika, koji Ga šalje kod Kajafe; ovde dok je bio pljuvan, i udaran po obrazima, a ujedno i izrugivan i ismevan, čuo je: Proreci nam, Hriste, ko je taj koji te udario? Tamo i lažesvedoci dođoše, klevetajući da reče: Razorite hram ovaj, i za tri dana podići ću ga; i kako reče da je Sin Božiji, kada i prvosveštenik, ne trpeći „hulu“, haljine svoje razdera.
Kada bi jutro, vode Ga kod Pilata u pretor, a oni sami ne uđoše, da se, veli, ne oskvrnu, no da jedu pashu. A Pashom naziva sav praznik, pa i tada beše kako je i trebalo. A Hristos jedan dan pre ovu zakonsku pashu učini, hoteći da se u petak zajedno (sa pashalnim jaganjcima) zakolje. I izašavši, Pilat ih pita za šta Ga optužuju. I pošto ništa podobno ne nađe u optužbi, šalje Ga kod Kajafe, a ovaj opet kod Pilata; jer on beše onaj koji se na Njegovo ubistvo ustremljivao. A Pilat kaže: Uzmite Ga vi i raspnite i po Zakonu vašem sudite. A oni opet kažu: Ne dopušta nam se nikoga da ubijemo, podstičući Pilata da Ga razapne. Pa pita Pilat Hrista, da li je Car Judeja. A On, Večni, ne priznaje, već kaže: Nije od sveta ovoga moje Carstvo. Hoteći, dakle, da Ga pusti, Pilat najpre onima kaže da nijednu pristalu krivicu ne njemu ne nalazi. Zatim običaj predlaže da se oslobađa jedan sužanj za svaki praznik, a njima se Varava ugodniji od Hrista čini. I Pilat učinivši dar Jevrejima, prvo šiba Isusa, pa ga sa vojnicima izvodi obučenog u crvenu odeću, pokrivenog trnovim vencem, u desnicu mu trsku (palicu) stavivši, dok mu se vojnici izruguju govoreći: Raduj se, Care judejski. Ipak, ovako se blagodati narugavši, Pilat opet kaže: Ni jednu smrtnu krivicu ne nalazim na njemu. A oni će: No mi ćemo Njega ukrotiti, vele, zato što sebe naziva Sinom Božijim. Na ovo što rekoše, Isus ćutaše, a narod klicaše Pilatu: Raspni, raspni Ga. Jer nečasnom Ga smrću htedoše pokriti, da Mu razvodnje blagu uspomenu od srede. Pilat, kao da ih posramljuje, kaže: Cara li vašega da raspnem? A oni kažu da nemaju drugoga cara osim kesara. Jer pošto pohulivši ništa ne uspeše, na kesara se pozivaju, da barem ovako ispune ludost. Jer kažu: Svaki koji sebe carom čini, protivi se kesaru. Dok ovo bivaše, žena Pilatova, pobojavši se strašnih snova, posla k njemu, govoreći: Ništa između tebe i toga Pravednika da ne bude, jer zbog Njega već mnogo noću postradah. A ovaj opravši se, odbacuje krivicu za krv Njegovu. A oni klicahu: Krv Njegova na nas i na decu našu; ako ovoga ostaviš slobodna, nisi drug kesaru. Ovoga se, dakle, pobojavši, mada je tačno znao da je On nevin, Pilat Ga predaje na krsnu osudu, pustivši Varavu. Ovo videvši i bacivši srebrenike Juda odlazi, i otišavši davljenju se predade, na drvo se obesivši, a naposletku, veoma se naduvši, prsnu.
Vojnici Mu, dakle, trskom se iznad glave Njegove izrugavši, tovare Krst, zatim prinudivši Simona iz Kirinije, meću ovome Krst da nosi. U treći čas, na mestu zvanom Lobanja Ga raspinju, sa obadve Mu strane i druga dva razbojnika obesivši, da se i On kao zločinac uračuna. I vojnici iz rđavosti razdeljuju Njegove haljine, a Njegovu nešivenu odeždu žrebom daju, svaku uvredu prevršavajući. I ne samo to, no dok i na Krstu beše, rugajući Mu se govorahu: Ua, Ti koji rušiš hram i za tri dana ga sagrađuješ, spasi se sam. I opet: Druge spase, sebe li ne može spasti? I opet: Ako je Car Izrailjev, neka siđe sa Krsta, i verovaćemo u Njega. I kad bi, dakle, istinu govorili, trebali bi besumnje da Mu pristupe: ne samo da se poznavalo da je Car Izrailja, već i celog sveta. Jer zašto htede da se sunce na tri časa pomrači, i to usred dana? Da svima bude stradanje objavljeno! Da se zemlja trese, kamenje da puca – izobličavajući predobrazac Jevreja. Da mnoga tela vaskrsnu – u potvrdu opšteg vaskrsenja i u objavu sile Onoga koji strada. Da se zavesa hramovna pocepa – kao da se hram ljuti zato što strada Onaj koji se u njemu slavi, te mnogim otkriva nevidljivo. U treći se čas, dakle, raspe Hristos, kako kaže božanstveni Marko. A od šestog časa do devetog nastade tama, kada i Longin stotnik, videvši preslavno i više od sunca, snažno povika: Uistinu, Ovaj beše Sin Božiji.
Od razbojnika, dakle, jedan vređaše Isusa, a drugi mu to zabranjivaše, najstrože mu preteći, i ispoveda da je Hristos Sin Božiji. A na veru njegovu uzvraćajući, Spasitelj mu obećava prebivanje sa Sobom u raju. Da se svaka uvreda nad Njim ispuni, Pilat napisa i natpis nad Njim, koji kaže: Isus Nazarećanin, Car Judejski. Mada oni zabranjivahu da se piše ovako, nego da (se napiše) „On reče ovako“, Pilat opet odvrati: Što pisah, pisah. Zatim kada Spas reče: Žednim, isop mu sa octom rastvoriše. I rekavši: Svrši se, prekloni glavu i predade duh. Dok svi otidoše, Mati Njegova predstojaše kod Krsta, i sestra Njena Marija Kleopina (koju rodi Jakov, a njen Kleopa bezdetan umre), pa još i ljubljeni Mu učenik Jovan.
Nerazumni Judeji, koji ne behu zadovoljni ni na Krstu Telo da gledaju, moliše Pilata, pošto beše veliki dan Pashe i petak, da osuđenima prebiju goleni, da bi brže došla smrt. I onoj dvojici prebiše goleni, jer još behu živi. Kada do Isusa dođoše, te videše da već beše umro, odustadoše od prebijanja. A jedan od vojnika zvani Longin, ugađajući bezumnome, podigavši koplje, među desna rebra probada Hrista. I odmah izađe krv i voda, jedno kao od Čoveka, a drugo kao iznad Čoveka. To jest, krv radi pričešća božanstvenim osveštanjima, a voda radi krštenja. Jer On je zaista dvoistočni izvor koji sadrži ovu našu tajnu; ovo i Jovan videvši posvedoči, i istinito je svedočanstvo njegovo, jer predstajao je pri svemu, i videći piše. I kad bi lažno imao da govori, ne bi Učitelju na beščašće izmišljotine napisao. On, vele, koji tamo beše, posudama nekim prihvati božanstvenu i svetu Krv od živototočivih rebara.
I kad se ovo tako natprirodno desi, pošto beše već blizu veče, izlazi Josif od Arimateje, i on poput drugih najpre potajni učenik, i došavši kod Pilata sa hrabrošću, pošto beše znan, moli za Telo Isusovo. I on mu naređuje da Ga uzme. I sa Krsta ga, dakle, skinuvši, svepobožno ga položi. I kad već dođe noć, dolazi Nikodim, noseći od smirne i aloje neku smesu, sastavljenu nakon nekog vremena, i kako Judejima beše običaj da čine, plaštanicom Ga obaviše i blizu položiše, u Josifovom grobu isečenom u kamenu, gde niko pre nije lažao; da ne bi kad Hristos vaskrsne, nekom drugom vaskrsenje pripisali. A uz smesu aloja i smirne, koji su služile za prilepljivanje, evangelist se seća da kada (po vaskrsenju) vide plaštanicu i ubrus ostavljene u grobu, ne misle da je On ukraden; jer kako bi (kradljivci), kada ne beše toliko slobode, strgali ove stvari ovako pričvršćene uz Plot?! Ovo sve što se preslavno zbilo u vreme toga petka, i nama zapovediše bogonosni Oci da se toga svega sećamo sa skrušenošću srca i umilenjem.
Zna se, dakle, da se u šesti dan sedmice – jasno u petak – raspe Gospod, jer se ispočetka u šesti dan sazdao čovek. No i u šesti čas dana beše okačen, jer u taj čas, kako vele, i Adam se ispruživši ruke dotaknu odrečenog (zabranjenog) drveta, i umre. Jer je trebalo da u onaj čas kada beše i oboren, u taj da se opet nanovo sazda. A u vrtu, kao i Adam u raju. Gorko piće (žuč i vino), izobražavalo je kušanje (od zabranjenog ploda). Udarci – našu slobodu objavljivaše. Pljuvanje i besčasno provođenje – našu čast. Trnov venac – teranje kletava sa nas. Bagrena odežda – za kožne haljine, i za carsku opremu našu. Klinovi – svekonačno nepodizanje našeg greha. Krst – ono drvo u raju. Probodena rebra – izobražavaju Adamovo rebro, od kojega je Eva, a od nje je prestup. Koplje – odvraća od mene plameno oružje. Voda iz rebra – obraz krštenja. Krv i trska – njima nam kao Car drevno otačastvo darova i potpisa. Kaže se za Adamovu glavu da leži tamo gde se i Hristos, Glava svih, raspe. Krsti se dakle (Adam) isteklom Hristovom krvlju. A ono se zove mesto Lobanje zato što u potopu, kada Adamova glava izvan zemlje ispliva, bez kostiju beše nošena, kao neko vidljivo čudo, te nju Solomon sa čašću praoca, sa svom svojom vojskom, kamenjem mnogim pokri. Zato se i to mesto Litostroton, tojest Kamenopokriveno, otada nazva. Kažu tako oni vrsni među svetima da od Predanja imaju, da je i sam Adam tamo od anđel? bio pogreben. A gde je trup, tamo i orao dođe – Hristos, večni Car, Novi Adam, koji starog i preko drveta palog Adama Drvetom isceljuje.
Natprirodnom i nama neizmernom Tvojom blagoutrobnošću, Hriste Bože, pomiluj nas. Amin.

Sinaksarsko čtenje na Veliku subotu

U svetu i Veliku subotu, bogotelesno pogrebenje Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, i Njegov silazak u ad praznujemo. Njima od iskvarenja naš rod pozvan bivši, ka večnom životu pređe. Od svih drugih dana sveta Četrdesetnica je prevashodnija, a od nje je opet ova sveta i Velika sedmica najveća; a od Velike sedmice opet najveća je ova Velika i sveta subota. A naziva se Velika sedmica ne zato što ima veće dane ili časove, nego zato što se velika i natprirodna čuda i izvrsna dela Spasitelja našega u njoj desiše, i to prvenstveno danas. Kako prilikom prvog stvaranja sveta Bog svako delo sačinivši i naposletku u šesti dan najgospodstvenije sazdavši čoveka, u sedmi dan počinu od svih dela Svojih, i osveti ga, subotom ga nazvavši, što se tumači kao odmor. Tako i u sačinjenju umnog sveta sve izvrsno sačinivši, i u šesti (dan) opet sazdavši iskvarenog čoveka, i obnovivši živonosnim Krstom i smrću, u sadašnji ovaj sedmi dan odmori se, savršenim odmorom od del?, životoprirodnim i spasiteljskim usnuvši snom. Silazi dakle Božije Slovo ploću u grob, a spušta se i u ad neiskvarivom i božanstvenom Svojom Dušom, koja se u smrti razdeli od Tela, i koju predade u ruke Ocu, Kome i Svoju krv prinese, za koju On nije molio, a koja bi naše izbavljenje. Jer nije u adu Gospodnja Duša bila, kao duše drugih svetih, zadržana. Pa kako bi i bila, kad uopšte nije potpadala pod praroditeljsku kletvu kao oni. No ako je nas i držao, ni Krv, kojom bejasmo kupljeni, ne uze naš neprijatelj đavo. Pa kako bi to, osim ako ne od Boga? No i Boga Njegov razbojnik đavo imaše da uhvati. Međutim i telesno i sa Božanstvom koje se sa ploću krajnje sjedinilo useli se u grob Gospod naš Isus Hristos. I beše i sa razbojnikom u raju, i u adu beše, kako rekosmo, sa oboženom Svojom Dušom. A natprirodno i sa Ocem beše, i uz Duha sedeći, a kao Bog neopisani posvuda beše, dok u grobu Božanstvo ništa nije stradalo, kao ni na Krstu. Telo Gospodnje dakle, pretpe i pogibao (tl?n?e), to jest razrešenje Duše od Tela, a nipošto trulenje (rastl?n?e), raspadanje ploti i udova, odnosno savršeno (potpuno) upropašćenje.
A Josif, dakle, skinuvši sveto Telo Godpodnje, pogrebava Ga u novom grobu, u vrtu, blizu Judeja, i postavi nad ulazom veoma veliki kamen. A Judeji posle petka, pristupivši Pilatu kažu: Gospodaru, setismo se da varalica onaj reče dok beše živ: Posle tri dana ustaću. Čini nam se, dakle, da je dobro da tvoja vlast naredi vojsci da utvrdi grob. Odgovori Pilat: Ako je, dakle, varalica, zašto se brinete za njegove reči dok beše živ; jer onda on besumnje umre.
A kada reče: Ustaću? Izgleda da to izvukoše iz pouke o Joni. A svakako, ako se utvrdi grob, kažu bezumnici, neće se ukrasti. O, kako onda bezumnici ne razumevahu da ono što radi sebe činjahu, protiv sebe činjahu! Kada Pilat naredi, sami sa vojničkom četom i brižljivim pečatom utvrdiše grob, da ne bi bez straže i pečata Vaskrsenje Gospodnje bilo slagano. No odsad se ad, osećajući tvrđu silu, sunovraćuje i izbezumljuje nepravednim zalogajem koji će uskoro izbljuvati – Hrista Gospoda, najtvrđi i krajeugaoni kamen, kao i ono što od veka pojede i stavi u utrobu.
Neizrečenim snishođenjem Tvojim, Hriste Bože naš, pomiluj nas. Amin.

Prevod sa ruskog: Alen Novalija


NAPOMENE:

  1. Pashom („prelazom“) se označava i sam praznik izlaska iz Egipta preko Crvenog mora, i jagnje koje se na taj dan žrtvovalo, kao i cela večera koja je pored jagnjeta uključivala i presnace (beskvasne hlebove), i još neke gorke trave.
  2. To potvrđuju i bogoslužbene pesme: „Zakonsko okončavši naređenje, On koji ploče zakona napisa na Sinaju, pojede dakle pashu drevnu i senovitu, a postade Pasha tajna i životožrtvena.“ (Povečerje Velike srede, pesma 8, tropar 1).
  3. Zevedej je otac svetih apostola Jakova i Jovana Bogoslova.
  4. Juda je dakle, kako kaže i bogosluženje, primio sveto pričešće, pa tek onda izašao. Satana nije ušao u Judu preko Hristovog tela, nego običnog komada hleba. „Ruke si ispružio, kojima si Hleb neiskvarenja prihvatio, da primiš srebrenike, usta na celivanje prinoseći prevarno, kojima si Telo Hristovo i Krv primio. No teško tebi, kako reče Hristos.“ (Pov. Vel. sr., pes. 9, trop. 7) „Primaše Telo koje rešava od greha nesavesni, i Krv božanstvenu koja se izliva za svet; no ne stiđaše se da pije Nju koju prodavaše za novac, i o zloći ne negodova, i klicati ne spozna: Gospoda pevajte, dela, i preuznosite Ga u sve vekove.“ (Jutr. Vel. čet., pes. 8.trop. 3) „Nebesni Hleb u ustima noseći, na Spasa izdajstvo učini.“ (Več. Vel. čet., stih. na Slavu) „Poljupcem prevarnim Juda tada usta otvaraše Tebi, kojima Telo Tvoje, Slove, nedostojno kvasiše, kličući Tebi: ‚Raduj se, Učitelju’; poljubljivač i izdajnik, sluga i varalica.“ (Poveč. Vel. čet., Kanon prep. Andreja Krit., pes. 5. trop. 4)

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.