НАСЛОВНА » Реч уредника

Реч уредника

Данашња дубока црквена криза почела је падом последње Православне империје и убиством њеног самодршца цара који је своју светску власт црпео из древног византијског црквеног чина миропомазања. Катаклизма цивилизације у последња два светска рата, као и тектонска идеолошка померања геополитике и њеног новог става према хришћанима, довели су до тешких последица које озбиљно угрожавају црквену слободу и тако прете данашњој Православној еклисиологији. Посебно напомињемо савремено или интелектуално одбацивање њене таинствене бити па се образовање у Цркви своди на најгрубљи књижни реализам и схоластику. Ове појаве одбацују црквеност која образује човека, која га подиже и обнавља када му таинствено-онтолошки пружа конкретно знање о Цркви и о Православној антропологији уопште.

Црква је таинствено-благодатни организам који се бави човеком и њени изражаји бриге за човека и предавања знања вековима су преношени управо путем богослужења. На овај начин она се реално, суптилно и личносно борила за човека. Суштина Цркве која учи најсадржајнија је и најизраженија у богослужењима познатим под називима доксолошко или славословно богословље. То је једино њено Православно богословље које си излаже сваком члану Цркве. Дакле, поред тога што је њен храм небо на земљи он је и учионица онтолошких предавања о истинама Цркве. Ми смо у њему ученици благодати, а тако и самосазнања у нашем жељеном богопознању.

Знајући ту непролазну вредност и реалност Светог Духа који Речју учи у Цркви, ми смо одавно у страху да је њена освећена методика код нас Срба давно запостављена. Црква која на свој уникатан и таинствен начин учи озбиљно је хендикепирана! То слободно кажемо, јер једноставно знамо да се огромна већина богослужбених књига више не користи на данашњим „модерним“ богослужењима. Ово је најјачи ударац који је задат Цркви која учи!

Убеђени смо да је за то највећи кривац данашња „евхаристијска“ теологија која, упркос својој академској ерудицији и високим акредитацијама, насумице и неопредељено говори о Литургији. Оваква теологија никада није желела да се бави Литургијом дана кога описује Шестодњев, него увек неком скраћеном верзијом Литургије која не садржи огромну већину богослужења пуне Литургије дана. Јер, како се данас службе дана скраћују до њихове непрепознатљивости већина богослужбених књига више нема никакву улогу на нашим богослужењима. И то је наша катастрофа о којој морамо да говоримо!

Ми смо често говорили да Црква не образује човека идејно него логосно, лично у Заједници, када му путем својих богослужења преноси богато знање о свему у Цркви. Занемаривање или избацивање богослужбених књига из богослужења једноставно представља најгрубље затварање уста Цркви. И када она на ово насиље ћути, на њено место долазе неки други људи који немају много заједничког са њом, а желе да нешто говоре у њено име?! Тако се они данас усуђују да „уче“ о њој. Ово је највећи проблем нашег Православља данас.

Како је Црква суштински тесно везана за славословно богословље, које живо и молитвено истиче из њених богослужења, њој су неминовно потребне богослужбене књиге. Што се мање скраћују службе по Типику утолико је више образовања за нашег црквеног човека. Са великим жаљењем примећујемо да наша званична СПЦ одавно није заинтересована да се ухвати у коштац са овим проблемом и да га реши, јер њу отворено више не занима црквенословенски језик. То је једини језик који морамо да применимо у целовитим богослужењима или да га макар преведемо на наш говорни српски језик. Више је него јасно да није проблем у овом дивном и богатом језику, него у томе што СПЦ не занима да преведе богослужбене књиге на савремени српски језик. Дакле њу не интересује целовито богослужење, са којим се модернизам бори ево већ 100 година, него се данас највише заговара реформа богослужења?! Суштина те „обнове“ као реформе је у томе да њој нису потребне „црквене“ књиге и суштински богословски материјал које оне садрже. Изгледа да садржина богослужења које се налази у овим књигама „модерном“ човеку одузима време. А време је смртна категорија у којој човек увек губи.

У молитвеној нади апелујемо, и у исто време јавно замерамо и опет понизно молимо, да СПЦ нешто учини да се што пре вратимо црквенословенском језику. Најпре због тога што је она непрофесионално, неадекватно и нерадно, дакле без основне богослужбене логистике, увела говорни језик у богослужење. У супротном, ако СПЦ сматра да је црквенословенски језик изгубио сваку шансу онда нека се што пре, чак хитно, преведу све богослужбене књиге на српски језик.

Сагледавајући и дубоко преживљавајући све ове проблеме који се јављају због све отвореније аљкавости и небриге у СПЦ, ми уз велику радост на овом сајту објављујемо велику збирку богослужбених књига већином на црквенословенском језику али и српском, бар оно што је до сада преведено. Богослужбене књиге не смеју да буду овако запостављене! Ми морамо да разумемо да без њих не може богословски да се „сазна“ Црква, јер она кроз богослужење учи, образује и тако обнавља Човека у нама. Убеђени смо да ће оне донети многима велику корист и олакшање да се наша богослужења лакше служе, што више и боље разумеју, и да ће тако да (про)буде свест на молитву која у себи и собом садржи литургичко образовање. Тада ћемо моћи да разумемо да ради нашег богопознања, и чисте вере која води Њему, не смемо да избацујемо нити скраћујемо богослужбене књиге, јер су оне срце Православног богословља.

Захваљујемо на труду добрих људи који увек за овако важне подухвате одвајају своје време и помажу да се корисни материјали нађу на сајту светосавље.орг. У овој нашој искреној благодарности помолимо се за њих.

Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић