Psaltir

Psalam 103.
Davidov, (o svetskome bitiju). (MT: Psalam 104)

1. BLAGOSILJAJ, dušo moja, Gospoda.
   Gospode, Bože moj, uzveličao se jesi veoma.
   U slavu i veličanstvo obukao se jesi,
2. svetlošću kao haljinom odevaš se,
   prostireš nebo kao kožu,
3. Koji vodama pokrivaš visine njegove.
   Postavio si oblake za podnožje Svoje,
   hodiš na krilima vetrova.
4. Koji činiš Anđele Svoje duhovima, [1]
   i služitelje Svoje plamenom ognjenim.
5. Zemlju utemeljuješ na tvrđi njenoj,
   neće se pokolebati do veka;
6. bezdan je kao haljina ogrtač njen,
   i na gorama vode se zaustavljaju.
7. (One) beže od zapovesti Tvoje,
   i uzdrhte od glasa groma Tvoga.
8. Uzlaze na planine i silaze u doline,
   na mesto koje si im odredio.
9. Granicu si postavio koju neće preći,
   niti će se vratiti da poplave zemlju.
10. Ti izvodiš izvore u dolinama,
    između planina protiču vode.
11. (One) napajaju sve zveri poljske,
    očekuju je jeleni za žeđ svoju.
12. Ptice nebeske kraj njih se nastanjuju,
    i između stena čuju se glasi (njihovi).
13. Napajaš gore sa visina Svojih,
    nasitiće se zemlja od plodova dela Tvojih.
14. Prouzrastaš travu za stoku,
    i zelen na službu ljudima,
    da proizvedu hleb iz zemlje,
15. i vino veseli srce čoveka;
    da uljem ulepša lice svoje,
    i hleb srce čoveka ukrepljuje.
16. Nasitiće se (vlagom) drveće poljsko,
    i Livanski kedri koje si zasadio.
17. Tamo će ptice gnezda (svoja) sviti,
    rodino obitalište predvodi ih.
18. Gore visoke dao si jelenima,
    stena je pribežište zečevima.
19. Stvorio si mesec za vremena,
    sunce poznaje zalazak svoj.
20. Prostireš tamu, i nastaje noć,
    u njoj izlaze sve zveri šumske,
21. lavići što riču i grabe,
    i sebi hranu od Boga traže.
22. A kad se sunce rodi, sakupljaju se,
    i odlaze da legnu u obore svoje.
23. Tad izlazi čovek na delo svoje,
    i na posao svoj do večera.
24. Kako su veličanstvena dela Tvoja, Gospode!
    sve si premudrošću stvorio;
    ispuni se zemlja tvorevine Tvoje.
25. Ovo je more veliko i prostrano,
    tamo su gmizavci kojima broja nema,
    životinje male i velike.
26. Tamo lađe plove,
    i kit onaj kojeg si stvorio da se igra u njemu.
27. Sve od Tebe očekuje,
    da im daješ hranu na vreme (svoje),
28. kad im dadeš, oni se okupljaju.
    Kada otvoriš ruku Tvoju, sve i sva se ispunjuje dobrotom.
29. A kada lice Tvoje okreneš, smute se (i kolebaju);
    kad im oduzmeš dah njihov oni nestaju,
    i u prah se svoj vraćaju.
30. Kad im pošalješ Duha Tvoga, opet se izgrađuju,
    i (tako) obnavljaš lice zemlje.
31. Neka je doveka slava Gospodnja,
    radovaće se Gospod delima Svojim.
32. On Koji pogleda na zemlju, i čini da se trese;
    Koji se dotiče gora , i one se dime.
33. Pevaću Gospodu u životu mome,
    psalmopojaću Bogu mome dokle postojim.
34. Njemu će mio biti razgovor moj,
    i ja ću se radovati Gospodu (svome).
35. Neka nestanu sa zemlje bezbožnici,
    i bezakonici da ih više ne bude.
    Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda.

[1]

Jevr. 1, 7