NASLOVNA » Opšte » Osnove pravoslavnog bogosluženja

Osnove pravoslavnog bogosluženja

Nedeljno bogosluženje

Svenoćno bdenije (nedeljno)

 

Nedeljno bogosluženje se razlikuje od svakodnevnih službi po tome što je svečanije i duže, i po tome što se večernje spaja sa jutrenjem u vidu svenoćnog bdenija.

Pitanje: Šta je svenoćno bdenije?

Odgovor: Svenoćno bdenije je bogosluženje koje obuhvata večernje, jutrenje i prvi čas. Tamo gde je usrdnost onih koji se mole velika, gde se peva bez žurbe i gde se čita sve prema tipiku, ovo bogosluženje počinje uveče i traje do svitanja. Primer svenoćne službe u Starom Zavetu pruža car David koji se molio Bogu uveče, u ponoć i ujutro (Ps. 55, 17; 42, 8).

Gospod naš Isus Hristos noći je često posvećivao molitvi Bogu Ocu Svome (Lk. 6, 12); i noć pred stradanje proveo je na molitvi u Getsimanskom vrtu (Mt. 26, 39). Vrlo rano ujutro, dok je još bio mrak, žene mironosice su došle na grob da traže Prečisto telo Hristovo (Mk. 16, 2; 2. Jn. 20, 1). U gradu Filipima apostol Pavle se u ponoć molio u tamnici i pevao hvale Bogu (Dap. 16, 25); i u gradu Troadi apostol Pavle je u nedeljni dan besedio sa vernima od večeri do jutra (dakle svu noć) uz mnoštvo sveća (Dap. 20, 7-11). Prvi hrišćani su se u kući Marije, majke Jovanove, noću molili za apostola Petra, koji je po Irodovoj naredbi bio zatočen (Dap. 12, 5, 12).

Svi ovi primeri poslužili su kao temelj za običaj da se noć posvećuje bogosluženju. Tako je zaista i bilo. Naročito u prva tri veka posle Hristovog rođenja, u vreme gonjenja, usled neprijateljstva neznabožaca, hrišćani su bili prinuđeni da bogosluženje savršavaju samo noću. Hrišćani su naročito voleli da noć posvete molitvi uoči nedeljnog dana ili uoči praznika.

Pitanje: Šta se izobražava na svenoćnom bdeniju?

Odgovor: Na svenoćnom bogosluženju izobražavaju se pre svega starozavetni događaji. Osim toga, na svenoćnom bdeniju sećamo se i mnogih važnih novozavetnih događaja koji su se odigrali noću. Tako, na primer, i samo Rođenje Hristovo zbilo se noću; vitlejemski pastiri noću su saznali za taj događaj. Po Vaskrsenju Hristos se Svojim učenicima i ženama-mironosicama javljao najčešće kasno noću ili veoma rano izjutra.

Ovi novozavetni događaji spominju se u drugom delu svenoćnog bdenija – na jutrenju.

Pitanje: A čega se ponajviše sećamo na nedeljnom svenoćnom bdeniju?

Odgovor: Za vreme nedeljnog svenoćnog bdenija proslavljamo i sećamo se prvenstveno Vaskrsenja Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegovih za ljude spasonosnih dela, kao i Njegovih javljanja posle Vaskrsenja onima koji veruju u Njega.

Pitanje: Kada se to spominje?

Odgovor: Na svenoćnom bdeniju Vaskrsenje Hristovo spominje se onda kada se peva „Hvalite imja Gospodnje“ i dalje „Blagosloven jesi, Gospodi“, kada se čita nedeljno jutarnje Jevanđelje i kada se Jevanđelje iznosi pred narod radi poklonjenja i celivanja.

 

 

Večernje

 

Pitanje: Šta je predstavljeno na večernju?

Odgovor: Na večernju su predstavljeni glavni događaji sveštene istorije Starog Zaveta koji se odnose na iskupljenje; poju se pesme u čast Spasitelja, Majke Božije i Svetih, i prinose molitve za naše potrebe.

Na početku svenoćnog bdenija otvaraju se Carske dveri.

Đakon (ako i on služi) traži od nastojatelja blagoslov da počne službu: „Vladiko, blagoslovi.“

Sveštenik u oltaru pred prestolom Božijim najpre vozglašava slavu Bogu: „Slava Svetoj, Jednosuštnoj, Životvornoj i Nerazdeljivoj Trojici svagda, sada i uvek, i u vekove vekova“. Zatim sveštenik uzima kadionicu, đakon sveću, i obojica pozivaju sve da se poklone Hristu, Caru i Bogu našem, kao uzročniku spasenja pale ljudske prirode.

U pevnici se peva 103. psalam Davidov koji govori o stvaranju sveta i o javljanju svemoći, premudrosti i dobrote Božije u svetu: „Blagoslovi dušo moja Gospoda! Blagosloven jesi Gospode! Gospode, Bože moj, velik si veoma, obukao si se u veličanstvo i krasotu…“

Dok se pevaju ovi stihovi 103. psalma sveštenik sa kadionicom, a đakon sa svećom, obilaze i kade najpre sveti oltar, potom svete ikone, dalje celu crkvu sa onima koji se u njoj mole, i vraćaju se u oltar u trenutku kada u pevnici završavaju pojanje rečima: „Divna su dela Tvoja Gospode! Sve si premudro stvorio! Slava Ti Gospode koji si stvorio sve!“ Sveštenik i đakon ulaze u oltar i zatvaraju carske dveri.

Pitanje: Šta označava sve ovo?

Odgovor: Početak svenoćnog bdenija je slika stvaranja sveta i života prvih ljudi u raju. Oni su se u raju naslađivali potpunim blaženstvom, te su stoga u izobilju radosti i blagodarnosti slavili Svetu, Jednosuštnu, Životvornu i Nerazdeljivu Trojicu.

Upravo nas na ovaj prvobitni položaj našeg praroditelja Adama u raju na zemlji i podseća prvi vozglas sveštenika, koji proslavlja Boga Višnjega, i njegovo obilaženje hrama sa miomirisnom kadionicom i sa svećom koju pred njim nosi đakon. Ovaj svečani hod predstavlja život i hod Adamov u raju; a pojanje hvalebnog psalma o stvaranju sveta od strane pojaca izobražava blagodarna i radosna osećanja Adamove duše pri pogledu na tek stvoreni svet Božiji. Svetlost sveće označava radost i podseća na prvu svetlost koja se pojavila u svetu; dim koji izlazi iz kadionice podseća na vreme stvaranja sveta, kada se Duh Sveti dizao nad vodom.

Prvi ljudi nisu dugo ostali u raju. Oni nisu poslušali zapovesti Božije, i zato su bili isterani iz raja.

Na zemlji, lišenoj blagoslova Božijeg, za Adama i njegovo potomstvo sve se promenilo na gore. U jadnom i žalosnom položaju Adamu i njegovom potomstvu preostalo je samo da se kaju zbog učinjenog greha i da traže pomilovanje i zaštitu od Gospoda. Upravo to duševno stanje Adamovo, kao i njegove potrebe, a zajedno sa njim i potrebe svih nas grešnih, izobražava prva, tzv. velika jektenija, koju proiznosi đakon stojeći pred već zatvorenim Carskim dverima, kao pred izgubljenim rajem.

1) „U miru Gospodu se pomolimo“,tj. uznesimo molitvu Gospodu u miru sa svojom dušom, sa Bogom i sa bližnjima (Mt. 5, 23-24).

2) „Za višnji mir“, tj. ne za zemaljski, nego za nebeski, duševni mir, kao posledicu dobre molitve i dobrog života, i za „spasenje duša naših Gospodu se pomolimo“. Ovo radosno stanje verni doživljavaju posle usrdne molitve ili posle pokajanja ili u vreme Svetog Pričešća ili posle blagovremeno date milostinje.

3) „Za mir celoga sveta (tj. svih ljudi), za nepokolebivost (tj. za dobar spoljašnji položaj i unutrašnje stanje) svetih Božijih (pravoslavnih) crkava (zajednica rasejanih po raznim mestima, npr. u Rusiji, Bugarskoj, Srbiji, Palestini, Egiptu) i sjedinjenje svih (ljudi različitih vera u Pravoslavlje) Gospodu se pomolimo.“

4) „Za ovaj sveti hram i za one koji sa verom, pobožnošću i strahom Božijim ulaze u njega, Gospodu se pomolimo.“

5) Zatim se proiznose molitve za eparhijskog arhijereja i sav klir crkveni,

6) za najblagočestivijeg cara, carsku porodicu, dvor i vojsku,

7) da bi Gospod pomogao i da bi pod noge našeg cara pokorio sve neprijatelje i protivnike,

8) za carski (prestoni) grad i svaki grad, kraj i zemlju, i za sve koji sa verom i pobožnošću žive u njima.

9) „Za one koji plove, putnike, bolesnike, paćenike, zarobljenike i za njihovo spasenje Gospodu se pomolimo.“

10) „Da nas izbavi od svake opasnosti, gneva i nužde Gospodu se pomolimo.“

Ali pošto su sve ono što tražimo ljudi dobijali ili dobijaju samo po milosti Božijoj, i to je izraženo kroz poslednje moljenje u jekteniji: „Zastupi, spasi, pomiluj i sačuvaj nas Bože blagodaću (tj. milošću) Tvojom.“

Na svako od tih moljenja pojci, a u starini i svi koji su se molili, odgovaraju: „Gospodi, pomiluj.“ Ovo kratko opšte moljenje predstavlja stalno molitveno uzdisanje čitavog palog ljudskog roda.

Po okončanju velike jektenije sveštenik uvek ispoveda Božiju moć i dobrotu, i proslavlja Svetu Trojicu proiznoseći sledeći vozglas: „Jer Tebi dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova.“

Posle sveštenikovog vozglasa, koji sledi nakon jektenije, obično se poju stihovi iz prvog, drugog i trećeg psalma: „Blažen muž“.

 

Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnih.
Jer zna Gospod put pravednih,
i put bezbožnika propašće.
Služite Gospodu sa strahom
i radujte se Njemu s trepetom.
Blaženi su svi koji se uzdaju u Njega.
Ustani, Gospode, spasi me Bože moj.
Gospodnje je spasenje
i na narodu Tvome blagoslov je Tvoj.
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu:
Aliluja, aliluja, aliluja.
I sada i uvek i u vekove vekova, amin.
Aliluja, aliluja, aliluja, slava Tebi Bože!

 

Kroz sve te stihove izlažu se dve misli: prva – izobražava se Adamovo kajanje zbog greha, njegova žalost zbog izgubljenog raja (Ps. 1, 1) i nada na Izbavitelja (Ps. 3, 9); druga – čuje se pouka o potpunoj poslušnosti volji Božijoj, koja kao da je iz Adamovih usta upućena potomstvu (Ps. 2, 11).

Zatim se peva „Gospodi vozvah“, kako bi se ljudi podsetili da je bez blagodati Božije teško živeti na zemlji; nama je Božanska pomoć potrebna stalno, i danju i noću.

Upravo to duševno stanje predstavljeno je rečima psalmopojca Davida, koji je poput nas i sam u životu video mnogo jada i nevolje, bio gonjen od neprijatelja, i iz mraka pećine, pritisnut takvim okolnostima, dozivao: „Gospode, vičem k Tebi…“

Slede stihire na „Gospodi vozvah“ koje se uvek poju u jednom od osam glasova. To su pesme koje se pevaju posle kratkih psalamskih stihova i čiji je autor Sveti Jovan Damaskin.

Pre no što će sveštenik da izađe prema Carskim dverima, upravo u vreme večernjeg vhoda, poje se pesma u čast Presvete Bogorodice. Budući da je Majka Božija – Ona Koja je rodila Spasitelja sveta – bila Posrednica u olakšavanju života starozavetnih ljudi, odmah nakon pojanja starozavetnih stihova i stihira, peva se pohvalna pesma Majci Božijoj.

Ova pesma, koja sledi nakon pripeva „Slava (Ocu i Sinu i Svetome Duhu). I ninje (i prisno i vo vjeki vjekov. Amin)“, zove se Bogorodičan, jer opeva Bogorodicu. U ovoj pesmi se izlaže i istinsko učenje tj. dogmat o ovaploćenju Sina Božijeg. Zato se Bogorodičan zove još i Dogmatik.

Izlazak sveštenika iz oltara dok se peva Bogorodičan izobražava silazak Spasitelja sa nebesa na zemlju radi našeg spasenja, shodno starozavetnim proročanstvima – naročito cara Davida i proroka Isaije.

Đakon koji sa kadionicom ide pred sveštenikom izobražava Preteču Gospodnjeg koga su najavili proroci.

Rukom koja drži kadionicu đakon pred Carskim dverima čini znak krsta i proiznosi reči: „Premudrost prosti!“

Vozglas „Premudrost“ u pravoslavnom bogosluženju uvek izražava dve istorodne misli: kao prvo, on označava da će sada biti proiznešeno premudro, Božansko učenje iz sveštenih knjiga ili iz usta pastira, a kao drugo, znači da će biti savršena premudra, tajanstvena sveštena radnja. Zato treba da budemo prosti, tj. da ustanemo, da stojimo pravo, a ne da sedimo. Dakle, ova dva vozglasa označavaju to, da sa naročitom pažnjom i u stojećem stavu treba da pratimo uzvišenu sveštenu radnju koja se savršava, ili da pazimo na Božansko učenje koje će sada da bude objavljeno.

Posle vozglasa „Premudrost prosti!“ u pevnici se poje „Svjete tihij“, umilna pesma kojom se blagodari Bogu za protekli dan i koju su na istoku u starini pevali uveče, pri zalasku sunca, pod blagim zracima njegove svetlosti.

 

Tiha Svetlosti svete slave
besmrtnog Oca Nebeskog, Svetog, Blaženog,
Isuse Hriste.
Dođosmo na zapad sunca, videsmo
svetlost večernju,
pesmom slavimo Oca, Sina i
Svetog Duha, Boga.
Dostojan Si da Te u sva vremena
pesmom slave glasovi prepodobnih,
Sine Božiji, Koji život daješ.
Zato Te slavi svet.

 

Uz tihu večernju svetlost Crkva se seća našeg Spasitelja, Tihe Svetlosti sveta, Koji je „umirio svetlost Svoje Božanske slave pod pokrovom Prečistog Tela, i na taj način posle ovaploćenja postao Svetlost Tiha, poput sunčeve svetlosti u smiraj dana“, tj. postao je pristupačan svakom grešniku koji se kaje, želi spasenje i blagodatno ozarenje.

Znak krsta koji rukom čini sveštenik blagosiljajući verne izobražava krsnu žrtvu koju su predskazali proroci i koju je Sin Božiji prineo za svet. Sveštenik potom odlazi na gornje mesto, tj. do visokog sedišta koje se nalazi do istočnog zida, odmah iza časne trpeze. Njegov odlazak na gornje mesto označava u Starom Zavetu predskazano zacarenje ovaploćenog Sina Božijeg nad čitavim svetom i njegovo sedenje s desne strane Boga Oca. Odmah zatim peva se prokimen „Gospod vocarisja“, tj. „Gospod se zacari, u lepotu obuče se“ (Ps. 92, 1-5). Inače, prokimen je stih iz psalma koji prethodi čitanju apostola, Jevanđelja ili parimeja (parimeji su odlomci iz StarogZaveta). Prokimenu se dodaju odgovarajući stihovi. Na večernju prokimen se peva pre čitanja parimeja ili samostalno.

Posle prokimena proiznosi se suguba jektenija. Suguba znači udvojena, tj. usiljena. To je niz usrdnih moljenja od kojih se svako osim prva dva završava trikratnim pevanjem „Gospodi, pomiluj“. Na kraju sugube jektenije sveštenik vozglašava: „Jer si Ti milostiv i čovekoljubiv Bog i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova.“

Nakon sugube jektenije čita se molitva „Spodobi Gospodi“, da bi nam Bog pomogao, tj. da bi nas udostojio da veče provedemo bez greha.

Na kraju večernjeg prinosimo večernju molitvu u vidu zaključne, prosbene jektenije:

„Dopunimo večernju molitvu našu Gospodu.

Udostoj nas Gospode da ovo veče provedemo u savršenstvu: sveto, mirno i bez greha.

Anđela mira, vernog vođu, čuvara duša i tela naših, od Gospoda molimo.

Oproštaj i otpuštenje grehova i sagrešenja naših od Gospoda molimo.

Dobro i korisno dušama našim i mir svetu od Gospoda molimo.

Ostatak života svoga u miru i pokajanju da provedemo, od Gospoda molimo.

Kraj života našega da bude hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran, i da dobar odgovor damo na Strašnom Hristovom sudu, molimo.

Pomenuvši Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, Slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju, sa svima Svetima, sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo.“

Sveštenik potom vozglašava: „Jer si blag i čovekoljubiv Bog i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu sada i uvek i u vekove vekova.“

Zatim blagosiljajući narod govori: „Mir svima.“

Pojci i narod se klanjaju i odgovaraju svešteniku: „I duhu tvome“, tj. želimo mir i tvojoj duši.

Đakon tada poziva one koji stoje u crkvi da sagnu glave, što svi verni neizostavno i treba da učine, dok sveštenik čita molitve.

Posle nekoliko stihira čita se ili poje bogonadahnuta predsmrtna pesma pravednog Simeona Bogoprimca „Ninje otpuščaješi“:

 

Sad otpuštaš u miru (mene)
slugu Svojega Gospode (iz ovoga u onaj svet),
po reči Svojoj (tj. po obećanju Svome);
jer videše oči moje spasenje Tvoje,
koje Si ugotovio pred licem sviju naroda.
Svetlost, da prosvećuje neznabošce,
i Slavu naroda Tvojega Izrailja.
(Lk. 2, 29-32)

 

Na kraju večernje, pred odlazak na počinak, koji predstavlja sliku smrti, sveta Crkva nas podseća na predsmrtnu pesmu Simeona Bogoprimca i time nas podstiče da se svake večeri sećamo sopstvene smrti; ona bi želela da i mi, poput Simeona, možemo spokojno da dočekamo smrt i da se pobožnim životom pripremimo za nju.

Oproštajna pesma Simeona Bogoprimca predstavlja poslednje reči starozavetnog sveta o spasenju i Spasitelju. Tu se završavaju starozavetne predstave o Mesiji koji dolazi.

Rečima „Bogorodice Djevo, raduj se!“ najavljuju se novozavetni događaji.

Na važnije i svečanije praznike, tokom svenoćnog bdenija savršava se takozvana litija, a zatim na sred crkve biva „blagosiljanje hlebova“, pšenice, vina i jeleja.

Litija je prilježno, usrdno moljenje koje se savršava u zapadnom delu hrama, u priprati. Ona nas danas podseća na drevne litije po ulicama, koje su savršavane naročito noću, i na usrdnu molitvu koju su hrišćani tokom tih litija uznosili u slučaju velikih društvenih nesreća. Na molitve sveštenoslužitelja pravoslavni su i tada odgovarali i sada odgovaraju dugotrajnim ponavljanjem „Gospodi, pomiluj!“. Ovim se izražava naša stalna potreba za milošću Božijom, jer grešimo u svakom trenu. Najpre se „Gospodi, pomiluj“ poje 40 puta, potom 30 puta, a zatim 50 puta. Na litiji se, između ostalog, uznose molitve za izbavljenje od gladi, zemljotresa, poplave, ognja, mača, najezde neprijateljskih vojski i međusobnog rata.

Blagosiljanje hlebova. Svenoćno bdenije je trajalo od večeri do jutra, tokom čitave noći, i zato su, za potkrepljenje vernih koji bi po svu noć ostajali u crkvi, posle odsluženog večernja obično lomili i delili hleb, pšenicu, vino i ulje. Potom bi sveštenik, na kraju večernjeg, pošto bi dao blagoslov Gospodnji prisutnima u hramu, sa đakonom izlazio iz oltara. Svi prisutni poslužili bi se blagoslovenom hranom sa uljem. Tada bi počinjalo čitanje Svetog Pisma, iz Dela apostolskih ili iz poslanica, i trajalo bi sve dotle dok jedu. Ovaj običaj je i do danas opstao u nekim manastirima, npr. na Svetoj Gori i u Bugarskoj. Po završetku ove trpeze i okončanju čitanja zvonila bi velika i mala zvona. Odatle vodi poreklo naše drugo zvono na svenoćnom bdeniju. Ono daje znak da je večernje završeno i da počinje novi, drugi deo bdenija – jutrenje.

 

 

Jutrenje

 

Pitanje: Kog se istorijskog vremena Crkva seća na početku jutrenja?

Odgovor: Na samom početku jutrenja, anđelskim slavoslovljem „Slava vo višnjih Bogu i na zemlji mir, v čelovecjeh blagovoljenije“, sveta Crkva podseća na javljanje obećanog Iskupitelja na zemlji, tj. seća se Rođenja Hristovog u vitlejemskoj pećini.

Šestopsalmije. Posle anđelskog slavoslovlja, sa umiljenjem i u opštoj dubokoj tišini čita se šest psalama. Oni opisuju bedno stanje palog ljudskog roda, ali u isto vreme i nadu u pomoć sviše.

Izlazak sveštenika pred Carske dveri. Nakon što se pročitaju prva tri psalma šestopsalmija, sveštenik, koji je dotle bio u oltaru, tiho izlazi odatle na severne dveri (pored leve pevnice), staje pred Carske dveri, i tamo tajno čita molitve za sebe i za sve pravoslavne, blagodari Gospodu za prošlo vreme i moli ga za buduće milosti prema ljudima – da nas pomiluje i prosveti naš um i volju Svojim svetim zakonom.

Pitanje: Šta označava ovaj skromni izlazak sveštenika?

Odgovor: Svojom skromnom pojavom pred Carskim dverima sveštenik nas podseća na ono vreme zemaljskog života Hristovog kada je On potpuno nepoznat živeo u gradu Nazaretu, do uzrasta od trideset godina, odlazeći u Jerusalimski hram retko, samo u određene praznične dane, zajedno sa drugim Svojim sugrađanima.

Velika jektenija. Posle čitanja šestopsalmija đakon proiznosi veliku jekteniju; u njoj on ispred svih iskazuje ili ponavlja one sveopšte duhovne i telesne potrebe koje su se kod čoveka pojavile posle pada u greh, a koje zadovoljava Gospod (veliku jekteniju smo već izložili i objasnili).

Bog Gospod i javisja nam. Posle trideset godina običnog života Hristos je izašao u svet na propoved. Videći ga kako smireno dolazi na reku Jordan, Preteča Gospodnji je sabranom narodu sa radošću i pobožnošću ukazao na Njega: Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grehe sveta! Bog Gospod nam se javi!

I mi čujemo: po okončanju velike jektenije, đakon ili sveštenik, kao da vidi Gospoda našeg Isusa Hrista kako je izašao na Svoje slavno služenje svetu, gromoglasno objavljuje: „Bog Gospod i javisja nam! Blagosloven grjadij vo imja Gospodnje“ (Bog Gospod nam se javi! Blagosloven je Onaj Koji dolazi u ime Gospodnje!). Poslednje reči: „Blagosloven grjadij vo imja Gospodnje!“ kod Jevreja bile su pozdrav za svakog javnog dobrotvora – za cara, sudiju, pobednika, tj. za svakoga ko je doneo mnogo dobra i slave svome narodu. Tako i mi dočekujemo Hrista – kao Bogočoveka, Cara, Sudiju i Pobednika.

U pevnici četiri puta poju ovaj stih za sećanje na to da je Hristos u vreme svoga života na zemlji gotovo četiri godine slavno delovao na dobro ljudi, starajući se o njihovom prosvećenju i spasenju. Ali ljudi su se pokazali kao krajnje neblagodarni i čak veoma zli u odnosu prema svom Nebeskom Dobrotvoru i Spasitelju. Jedni ga nisu prihvatali kao istinskog Čudotvorca; drugi su se sablažnjavali Njegovim neznatnim poreklom; zavidljivi književnici i fariseji trudili su se da ubiju Spasitelja. Upravo o toj bezosećajnosti i zlobi ljudskoj, koja je ubila Pravednika, govori se u proročkim psalmima koji se u crkvi čitaju nakon što se otpeva: „Bog Gospod i javisja nam!“ i tropar.

Čitanje katizmi. Na nedeljnom jutrenju čitaju se druga i treća katizma. U Psaltiru je rečeno da je Pravednik posramio zlobu neprijatelja. On je vaskrsao; pobeđen je ad; neprijatelji su poraženi; verni ljudi su dobili spasenje. O tome se upravo i govori u poslednjem, 23. psalmu treće katizme, koji se čita na nedeljnom jutrenju. U njemu je proročki predskazano da je Onaj Koga su osudili i predali na smrt vaskrsao iz groba, da nam je otvorio rajske dveri i da Sam prvi ulazi na njih.

Evo poslednjih reči toga psalma: Vrata! Uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata večna! Ovo je glas anđela koji su odvalili kamen sa groba Gospodnjeg i koji se obraćaju drugim nebožiteljima. Ide Car Slave. Ko je taj Car Slave? – pitaju anđeli s neba? Gospod krepak i silan, Gospod silan u boju – odgovaraju anđeli sa zemlje, i iznova ponavljaju svoju misao.

Nastupaju svečani trenuci. Sada će se uz otvorene Carske dveri i puno osvetljenje pevati pohvalna pesmu Bogu.

Polijelej (Hvalite imja Gospodnje). Pevaju se stihovi 134. i 135. psalma, pri čemu se posle svakog stiha ponavlja „Jako vo vjek milost Jego“ (Jer je doveka milost Njegova). Takođe, pale se sva kandila i sveće. Pevanje ovih stihova podseća nas na ono vreme kada su ljudi tek saznali za Vaskrsenje Gospoda Spasitelja našeg: evo, otvaraju se Carske dveri, kao što su se dveri rajske kroz Vaskrsenje Hristovo otvorile za sve verne, i ljudima na zemlji objavljuje se Radosna vest o Vaskrsenju Spasitelja Gospoda Koji je postradao za nas.

Ovaj deo svenoćnog bdenija, naročito radostan i svečan, sastoji se iz više važnih radnji. Pošto se Carske dveri otvore, sveštenik sa miomirisnom kadionicom i đakon sa upaljenom svećom izlaze i kade svete ikone, a zatim i one koji se mole, i tako obilaze čitav hram. Time oni podsećaju na vreme kada su žene mironosice i drugi učenici Gospodnji dolazili na grob, u rano jutro, pre svitanja, i na to kako su potom, saznavši za Vaskrsenje Spasiteljevo, pričali svim Hristovim učenicima o Njegovom Vaskrsenju. Miomiris kandila podseća na miomiris dragocenog mira koje su na grob Spasiteljev donele mironosice. Sveća u rukama đakona predstavlja svetlost i radost vesti o Vaskrslom Hristu, kao i svetlost vere u Vaskrsenje Gospodnje i u naše buduće vaskrsenje. Obilaženje hrama podseća nas na povratak učenika Gospodnjih i žena mironosica sa groba, i na to kako su nosili vest o Vaskrsenju Hristovom i saopštavali je svima vernima.

Kroz stihove koje se poju u vreme dok sveštenik kadi hram i verne na molitvi (Blagosloven jesi Gospode), Pravoslavna Crkva se seća žena mironosica koje su došle na grob Gospodnji, ali tamo nisu zatekle našeg Spasitelja. Evo tih stihova:

 

Blagosloven jesi Gospode, nauči me naredbama Svojim.
Svi anđeli se začudiše gledajući među mrtvima
Tebe, Spasitelju,
Koji si razorio silu smrti
i sa Sobom Adama podigao, i iz ada sve oslobodio.
Blagosloven jesi Gospode, nauči me naredbama Svojim.
Zašto mešate miro sa žalosnim suzama, učenice
– svetli anđeo u grobu govoraše mironosicama –
pogledajte grob i shvatite,
jer Spasitelj vaskrse iz groba.
Blagosloven jesi Gospode, nauči me naredbama Svojim.
Vrlo rano mironosice trčahu na grob Tvoj plačući,
ali anđeo stade pred njih i reče: prestalo je
vreme ridanja, ne plačite, nego objavite vaskrsenje
apostolima…

 

Veličanije. Na velike praznike peva se veličanije, tj. proslavljanje Spasitelja ili majke Božije ili Svetoga pred ikonom koja stoji na nalonju u sredini hrama. Pevanje veličanija počinju sveštenoslužitelji, a posle njih nekoliko puta ga ponavljaju pojci.

Na prazničnom ili polijelejnom, ne vaskršnjem jutrenju, često se peva i antifon 4. glasa „Ot junosti mojeja“:

  1. „Od mladosti moje mnoge strasti me muče. No Ti Sam me zaštiti i spasi, Spasitelju moj.“
  2. „Vi koji mrzite Sion (tj. neprijatelji Crkve Hristove) postidite se (tj. bićete posramljeni) pred Gospodom; kao trava u ognju uvenućete.“
  3. „Svetim Duhom svaka duša živi (tj. oživljena je) i čistotom se uzvisuje, svetleći sveštenotajno trojičnim jedinstvom (tj. postajući svetlija usled tajanstvenog, svetog uticaja Trijednog Boga na nju).“

Čitanje Jevanđelja. Vaskrsavši iz groba Gospod Isus Hristos se uskoro javio Svojim učenicima. I sveta Crkva, odmah nakon pesama o ženama mironosicama, čitanjem vaskrsnog Jevanđelja objavljuje ljudima jedno od deset javljanja Vaskrslog Gospoda. Nakon što je u oltaru – na samom prestolu kao na kamenom grobu Gospodnjem, na mestu samog vaskrsenja Hristovog – obavljeno čitanje vesti o vaskrsenju iz Jevanđelja, Pravoslavna Crkva je ustanovila da se Sveto Jevanđelje iznosi na sredinu hrama radi pobožnog poklonjenja i celivanja. Sveta Crkva time kao da želi da i mi sami sazercavamo vaskrsenje Gospodnje i Samog Vaskrslog Hrista. Na to nas poziva pesma „Voskresenije Hristovo vidjevše“:

 

Vaskrsenje Hristovo videvši, poklonimo se Svetom Gospodu Isusu,
Jedinom Bezgrešnom.
Krstu Tvome se klanjamo Hriste,
i Sveto Vaskrsenje Tvoje pojemo i slavimo.
Jer Si Ti Bog naš. Osim Tebe drugoga ne znamo,
Ime Tvoje prizivamo.
Priđite svi verni poklonimo se Svetom Hristovom
Vaskrsenju,
jer, gle, dođe radost čitavom svetu…

 

Svetom Jevanđelju, na kome je najčešće izobraženo Vaskrsenje Hristovo, najpre se klanjaju i celivaju ga sveštenik i đakon, a zatim se, u prisustvu sveštenika, kao anđela-vesnika vaskrsenja, svi hrišćani sa pobožnošću i radošću klanjaju vaskrslom Hristu i celivaju Sveto Jevanđelje koje sadrži spasonosnu vest o vaskrsenju Hristovom.

Celivanje praznične ikone i pomazivanje jelejem. U praznični dan, posle veličanija i Jevanđelja, celiva se praznična ikona u znak blagodarnosti za milost Božiju. A posle celivanja svete ikone sveštenik krstoliko pomazuje verne blagoslovenim jelejem u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, za osvećenje našeg uma i srca, i za ograđivanje od svakog zla.

Pevanje irmosa kanona. Vest o vaskrsenju Hristovom predstavlja radost za svakog istinskog hrišćanina. A radosno raspoloženje duše obično se projavljuje kroz pesmu. Eto zbog čega je sveta Crkva ustanovila da se nakon čitanja Jevanđelja pevaju, a ne čitaju, irmosi kanona koji se sastoji od devet pesama. Ovaj kanon sadrži pesme onih blagočestivih lica koja su u Starom Zavetu ispevala pesme u slavu Božiju, od Mojsija do Zaharije, oca Jovana Preteče. To je ustanovljeno zato što je Sam Gospod po Vaskrsenju Svome na putu za Emaus objasnio učenicima sva starozavetna proroštva o Sebi: počev od Mojsija, On je objasnio sve što je u Svetom Pismu kod proroka rečeno o Njemu. Posle osme pesme kanona đakon kadeći svetu trpezu kaže: „Bogorodicu i mater svjeta vo pjesnjeh vozveličim“, a pojci počinju devetu pesmu: „Veličit duša moja Gospoda“. To su reči Same Presvete Djeve: Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, što pogleda na smernost sluškinje svoje; jer gle, od sada će me zvati blaženom svi naraštaji.

Veliko slavoslovlje. Pevanje kanona u starini je trajalo do svanuća. Eto zbog čega ubrzo posle pevanja kanona sveštenik, kao da vidi svitanje, sa radošću i blagodarnošću kliče: „Slava Tebje, pokazavšemu nam svjet“ (Slava Tebi, Koji si nam pokazao svetlost).

Odmah potom pojci tiho, razgovetno i polako počinju da pevaju Veliko slavoslovlje i molitvu za naše ozarenje duhovnom svetlošću. Ovo slavoslovlje počinje pesmom koju su anđeli ispevali prilikom rođenja Hristovog („Slava v višnjih Bogu“) a završava se pesmom Serafima („Svjatij Bože, Svjatij Krjepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas!“). Ovo znači da su nebo i zemlja, anđeli i ljudi zajedno načinili jedan veliki hor kako bi proslavljali Vaskrslog Gospoda. Odatle se ova pesma i naziva Veliko slavoslovlje. Posle slavoslovlja peva se, s obzirom na vladajući glas, jedna od sledećih pesama: ako je prvi, treći, peti ili sedmi glas – „Dnjes spasenije miru bist“, a ako je drugi, četvrti, šesti ili osmi, onda – „Voskres iz groba“.

Po završetku svenoćnog bdenija sledi prvi čas.

 

 

Prvi čas

 

Prvim časom naziva se prvi čas dana i shodno tome prvi čas molitve. Hrišćanin to vreme treba da pre svega osvećuje molitvom i da traži od Boga pomoć kako bi nastupajući dan proveo onako kako dolikuje pravoslavnom.

Između ostalog tu se čita psalam „Milost i sud“.

Osim toga, na prvom času hrišćanin se podseća na onaj poznati prvi čas dana kada je Hristos, prodat od strane bezakonika Jude, bio vezan i noću vođen od suda do suda – od Kajafe do Pilata.

Prvi čas se završava: a) otpusnom molitvom sveštenika, b) pohvalno-blagodarnom pesmom „Vozbranoj Vojevodje“ (Izabranoj Vojvotkinji), koju su u čast Majke Božije spevali konstantinopoljski hrišćani, jer je njihov grad mnogo puta izbavljala od najtežih nesreća.

 

Po čemu se svakodnevno večernje i jutrenje razlikuju od svenoćnog bdenija?

 

Svenoćno bdenije koje obično biva u praznične i nedeljne dane, svečanije je, sa više svetlosti i pojanja. A na svakodnevnom večernju i jutrenju ima više čitanja.

Tako se, na primer, na svakodnevnom večernju, na samom njegovom početku, ne otvaraju Carske dveri, nema ni kađenja, niti se poje psalam o stvaranju sveta – „Blagoslovi duše moja Gospoda“. Ne peva se „Blažen muž“. Nema ni večernjeg vhoda, ni čitanja parimeja, ni litije, ni blagosiljanja hlebova.

Isto tako i na jutrenju, posle početnog vozglasa i kratkih zajedničkih molitava: „Svjatij Bože“ i ostalo, čitaju se dva psalma, kratka jektenija, i onda šestopsalmije.

Zatim, na svakodnevnom jutrenju nema ni polijeleja, ni pojanja vaskrsnih tropara ili veličanja, ni čitanja Jevanđelja, ni pomazivanja jelejem; takođe, veliko slavoslovlje se čita, a ne peva.

 

Komentarisanje nije više omogućeno.