NASLOVNA » Opšte » Osnove pravoslavnog bogosluženja

Osnove pravoslavnog bogosluženja

BOŽANSTVENA LITURGIJA

(tumačenje Svetog Jovana Kronštatskog)

 

 

Šta je to Liturgija? Božanska Večera, Brak Jagnjeta, u kome se Jagnje Božije sjedinjuje sa dušama vernih. Šta je to prestol? To je Sinaj Bogojavljenja, na koji je uzašao istinski Zakonodavac i Sudija sveta. Sveštenik kao Mojsije stoji pred Gospodom, besedi sa Njim kao sa drugom, savršava strašnu Tajnu izmirenja ljudi sa Bogom, prinosi umilostivljujuću i očišćujuću, beskrvnu žrtvu za svoje grehe i za neznanja narodna. Šta je prestol? To je Božanska Golgota, na kojoj je Jagnje Božije raspeto i umrlo za grehe sveta. Evo pred vama je krst koji stoji na prestolu baš kao na Golgoti, pred očima vašim je Majka Božija koja stoji pokraj krsta Sina Svoga i gorko plače, i Jovan Bogoslov, ljubljeni učenik Isusa Hrista koji takođe plače. Pred vama je Golgota, istinska Golgota. Sećajte se živo onoga što se na Golgoti dogodilo radi vas – plačite zbog svojih grehova i ne raspinjite po drugi put Sina Božijeg, jer ako živite bez pokajanja i grešite bez straha, onda iznova raspinjete Jagnje Božije. Šta je to prestol? To je prestol Cara nad carevima i Gospoda nad gospodarima, sa koga On izdaje Svoje zapovesti vernima, to je prestol Sudije Koji će suditi vaseljeni po pravdi, i narodima po istini (Ps. 95, 13), to je katedra Božanskog Učitelja, Koji objavljuje reči života večnoga (Jn. 6, 68). Šta je to oltar? Oltar je nebo, Carstvo Nebesko, raj koji je nekada zbog greha bio zatvoren za zemljorodne, da bi na posletku bio otvoren krstom Sina Božijeg. Šta su Carske dveri? To su vrata Carstva Nebeskog, vrata neba, vrata raja. Zašto se na njima slikaju Blagovesti Presvetoj Bogorodici? Zato što su Blagovesti početak našeg spasenja i uzrok otvaranja vrata Carstva Nebeskog za nas. Presveta Bogorodica se i sama naziva Dverima kroz koje ulazimo u raj, i Vratarkom, jer nam je Ona otvorila raj ovaploćenjem Sina Božijeg od Nje. Na Carskim dverima vidimo Arhanđela Gavrila i Djevu Mariju: to znači da se kroz ovaploćenje nebo sjedinilo sa zemljom, da su se anđeli sjedinili sa ljudima i da predstavljaju jednu Crkvu. Jevanđelisti se na Carskim dverima izobražavaju kao vesnici našeg spasenja, kao vaspitači naši, koji nas vode ka Bogu svojom blagovešću o ovaploćenju, učenju, čudesima, stradanjima, smrti, vaskrsenju i vaznesenju Sina Božijeg, kao istočnici naše vere u Hrista, kroz koju svi bez prepreka ulazimo u raj.

Šta je na zemlji veličanstvenije, dirljivije i životvornije od služenja Liturgije? Sjedinjujući Boga sa ljudima kroz ovaploćenje, kroz bogopoučavanje, kroz stradanja, smrt, pogrebenje i vaskrsenje, tu se izobražava i savršava najveća tajna ljubavi Božije prema ljudskom rodu – tajna obnovljenja i oboženja ljudske prirode, tajna sjedinjenja ljudi sa Bogom posredstvom pričešćivanja Njegovim Telom i Krvlju.

Ova tajna zadivljuje um svojom veličanstvenošću, i svakog razumnog hrišćanina vodi ka pobožnosti, blagodarenju i proslavljanju Boga. Delo Božije koje se savršava na Liturgiji, svojom uzvišenošću prevazilazi sva dela Božija savršena u svetu, pa i samo stvaranje sveta. Ovo zaista nebesko služenje Božije na zemlji, služenje u kome je razumno i dostojno učestvovati, predstavlja blaženstvo, mir i radost za dušu. Ono hrani um, veseli srce, izaziva suze umiljenja, pobožnosti i blagodarnosti, pokreće na samopožrtvovane podvige ljubavi, milosrđa i sastradavanja prema svim ljudima, sjedinjuje sve u jedan bratski savez, sjedinjuje nebo i zemlju – Anđele i ljude, i svima donosi radost nadanja u vaskrsenje i besmrtnost. Zbog čega ljudi tako često bivaju hladni prema Liturgiji? Zbog nedostatka rasuđivanja, zbog maloverja ili nedostatka vere, ili zbog svakodnevnih strasti. Zašto više vole pozorište (ono što Sveti Jovan Kronštatski govori o pozorištu, danas se u punoj meri odnosi na televiziju) nego crkvu, a naklapanja i šale glumaca više od bogosluženja? U pozorištu se predstavlja uobičajen, sujetan ljudski život, ispunjen strastima, nadom, zadovoljstvima i razočaranjima, sa tugom i radošću, sa siromaštvom, bogatstvom i komforom, sa njegovim patriotizmom i izdajstvom, sa porocima i vrlinama, sa njegovom strasnom, telesnom ljubavlju ili mržnjom. Tako čovek u pozorištu vidi sebe kao u ogledalu, zabavlja se sopstvenim problemima, sopstvenim porocima, aplaudira im, odobrava ih, i darežljivo nagrađuje njihovo umetničko predstavljanje. A što se Liturgije tiče, čovek je u većini slučajeva nepripremljen i nedostojan da bi živeo njenim životom, da bi osetio njenu uzvišenost i spasonosnost, da bi je shvatio, da bi se oduhovio i obožio: zemlja privlači svoje. Ali postoje i ljudi za koje je Liturgija sve na svetu.

Neka nikoga ne sablazni jednoličnost Liturgije – to što je u njoj uvek jedno isto, nego neka svaki pravoslavni hrišćanin ušima i srcem pronikne u dubinu sadržaja Liturgije, u visinu, dubinu, širinu i dužinu ljubavi Božije, koja se javila grešnom svetu kada je stradao u gresima; neka svako pomišlja na beskonačno veliku žrtvu koju je Isus Hristos prineo Ocu Nebeskom za grehe sveta; neka svako oseti kako je Bog zavoleo svet, da je dao Sina Svog Jedinorodnog; neka se divi čudu ovaploćenja Sina Božijeg i našem oboženju kroz Njega, neka bude večno blagodaran Gospodu i neka na ljubav odgovara plamenom ljubavlju, tvrdom, kao apostoli, jerarsi, mučenici i prepodobni.

Liturgija je protivteža i oslonac za verne pred stalnim razvraćivanjem koje gospodari u svetu, osvećenje onih koji su oskvrnjeni padom u greh, ispravljanje onih koji greše, podizanje onih koji padaju, prognanje grehovnog smrada i osenjivanje miomirisom Duha Svetoga.

Vi koji ste rođeni od zemlje i bolesni od propadljivosti, očišćenih čula i misli pristupite svetoj Liturgiji i pocrpite iz nje nepropadljivost; vi koji ste od zemlje i koji ste se prilepili uz zemlju, priđite i nasladite se nebeskim dobrima u blagodatnom Carstvu Hrista Boga.

Svi volimo život, ali za nas nema istinskog života bez njegovog Istočnika – Isusa Hrista. Liturgija je riznica, izvor istinskog života: jer u njoj Gospod, Vladika života, predaje Samoga Sebe za hranu i piće onima koji veruju u Njega, i u izobilju daje život pričasnicima Svojim, kako i Sam kaže: Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večni (Jn. 6, 54). Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju (Jn. 10, 10). Ali đavo, vinovnik greha i smrti, svim svojim adskim lukavstvima trudi se da odvrati hrišćane od Čaše života, navodeći na njih maloverje, ravnodušnost i lenjost prema toj najvećoj Svetoj Tajni hrišćanske vere, kako bi ih držao u okovima greha i smrti. U svome srcu treba postojano zagrevati veru u Isusa Hrista, u Njegovu beskonačnu ljubav, treba češće razmišljati o divnim delima Njegovog Promisla, češće čitati Sveto Jevanđelje i udubljivati se u ono što se čita; treba pronicati u sebe, sagledavati svoje duhovno siromaštvo, svoju grešnost, svoje slepilo i golotinju, treba imati glad i žeđ za pravdom, tj. za popravljanjem i istinom, bez čega se ne može iskreno i sa vatrenom ljubavlju, plodotvorno pričešćivati Svetim Tajnama; treba se odreći sklonosti ka zemaljskim nasladama, koje veoma smetaju nebeskoj ljubavi. „Svaku sada životnu brigu ostavimo“ – ove veoma važne reči Heruvimske pesme za većinu hrišćana ostaju glas vapijućeg u pustinji. Od životnih briga i strasti mi smo postali tako sujetni, duhovno tako klonuli. Neki Liturgiju čak porede sa scenom ili sa teatrom. Razlika između Liturgije i teatra je beskonačna, kao između neba i zemlje. Liturgija je u potpunosti nebesko služenje na zemlji, dok je teatar čisto zemaljski proizvod, prožet svakojakim zemaljskim strastima: on je oličenje i škola pohote telesne, i pohote očiju i nadmenosti življenja (1. Jn. 2, 16), on je škola ovog preljubotvornog i grešnog sveta, grešna zabava gresima i strastima, u kojoj se kao u ogledalu ili kaleidoskopu vidi svet sa njegovim ćudima, običajima, sablaznima, težnjama, nepristojnostima i tragedijama.

Kada ne razmišlja o duhovnim predmetima, duša malo-pomalo umire za Boga i za te predmete i postaje gluva za njih. Šta je važnije, veličanstvenije, čudotvornije, svetlije, božanstvenije i dirljivije od Liturgije? Pa ipak, mnogi hrišćani su mrtvi i gluvi za nju, i prisustvuju joj nemarno, hladno, lutajući mislima i pogledima. Zašto? Zbog nedostatka vere u Svetu Tajnu, a naročito zato što ne razmišljaju o njenoj veličini, svetosti i životvornosti, niti o njenim plodovima – o obnavljanju i večnom životu. Mnogi su gluvi zbog privezanosti svojih srca za prolazno i propadljivo bogatstvo, za životna zadovoljstva i razne telesne pohote. Zbog toga moramo veoma paziti na ono što čusmo, da ne skrenemo (Jevr. 2, 1).

Kako smo uvek niski, prizemni, strasni i nedostojni da budemo na Liturgiji, toj nadnebesnoj službi Božijoj, ispunjenoj bezgraničnom ljubavlju Božijom prema ljudima! Mi i Liturgiji pristupamo sa svojom rasejanošću, sa svojim strastima i prizemnim maštanjima, sa nečistotom, sujetom, sa svakodnevnim obavezama i računima, uz koje se privila naša duša.

Slušaj, dušo hrišćanska, šta se peva na početku Liturgije: „Jedinorodni Sine i Reči Božija, besmrtan si, a izvoleo si da se radi našega spasenja ovaplotiš od Svete Bogorodice i Prisnodjeve Marije, i nepromenjivo si postao čovek; bio si raspet, Hriste Bože, smrću si smrt satro; Ti si jedan od Svete Trojice, proslavljan sa Ocem i Svetim Duhom, spasi nas“. Čuješ li? Bog se radi tebe ovaplotio i postao čovek… Ceniš li to, osećaš li to? Oplemenjuje li te to? Odvaja li te od zemlje? Gledaj kako nam snishodi Carstvo Božije, i kako nam se strašno, čudesno i užasno približava! „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha.“ Zamisli! Carstvo Božije na zemlji… O radosti, o ushićenja, o divote! Kakvo je to Carstvo Božije? To je Crkva Isusa Hrista.

Vi, koji ste gordi zbog svetskog znanja, koji ismevate svetu veru, Crkvu i bogosluženje, vi koji posedujete ludu mudrost ovoga sveta, priđite, smirite se i shvatite da ste grešni, bedni, ubogi, slepi i nagi; da ste bolesni i mrtvi. Sažalio se Nebeski Otac na vas svom Svojom žalošću, svom ljubavlju, i poslao vam je, radi izmirenja, Sina Svog Jedinorodnog, da vas Svojim krstom, Svojom smrću i vaskrsenjem, oživi i spase. To je tajna spasenja, to je delo beskrajne dobrote, premudrosti i sile, delo bezmernog čovekoljublja koje se svakodnevno savršava u našim hramovima za vreme Liturgije.

O, kako je veličanstvena, sveta, spasonosna i dragocena Liturgija za hrišćanina! Hram zaista postaje nebo! Jer Bog u Trojici svakoga dana silazi na Sveti životvorni prestol i savršava veliko čudo milosrđa Svoga, pretvarajući hleb i vino u Prečisto Telo i Prečistu Krv Sina Božijeg, i udostojavajući verne da se njima pričeste.

Kakve je samo časti Bog udostojio čoveka useljavajući se u njega kroz Svete Tajne i hodeći u njemu i sa njim, rečju – učinivši ga oduhovljenim hramom Svojim, kako je Gospod i rekao: njemu ćemo doći (tj. onome ko izvršava zapovesti Njegove) i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23)! Međutim, ljudi koji sebe nazivaju hrišćanima najvećim delom ne osećaju ovo bezmerno dobročinstvo Božije, nego hram Božiji – svoje telo i svoju dušu – obeščašćuju svakojakim gresima, svakojakim strastima i pohotama. O neosećajnosti, bezumlja i grešnosti naše! Vaseljena, tako čudesna i veličanstvena, ne može da primi Tvorca i Gospoda svoga i nedostojna je da ga primi, a ljudska duša ga prima, postaje deo Njega, postaje Njegova nevesta. O kako visoka čast, o kakvo Božanstveno dostojanstvo!

U Liturgiji je naša snaga za borbu protiv moćnih neprijatelja i pobeda nad onima koji nas inače često savladavaju našim strastima; u Liturgiji je očišćenje naših nečistota, svetlost naših duša, svetinja, slava naša, naša nada i utvrđenje naše.

Kako nam se Gospod približio kroz ovaploćenje! Mi možemo da Ga okusimo kao hranu i piće, da dišemo Njime, da se oblačimo u Njega! O, kakvo čudesno odjejanije – divno, nepropadljivo, ugodno, svetlo, toplo, okrepljujuće za dušu!

Duh Sveti, Sin Božiji Isus Hristos i Njihov uzrok i istočnik, Bog-Otac, tako su nam bliski, kao ništa na svetu: Oni su nad nama, u nama, i kroz sve nas, posebno u vreme Božanske Liturgije. Naročito je Duh Sveti, Koji je sišao u svet zaslugom Gospoda, uvek sa nama, a ponajpre u vreme savršavanja Liturgije: kao najčistiji duhovni vazduh, kao živonosna svetlost i toplota, kao jelej, kao duhovna hrana i piće, kao očišćenje, mir, svetinja, miomiris, kao ljubav, kao smelost i odvažnost, kao slatka nada, kao životvorna sila, kao čisti dah, kao najprijatniji miomiris koji sve privlači Sebi i onome u kome obitava, kao neopisiva sladost koja čudesno okrepljuje čitavo čovekovo biće, kao duhovna lepota koja čudesno i nepropadljivo ukrašava dušu i telo čovekovo. Eto kakvu nam je riznicu duhovnih dobara doneo Sin Božiji, Isus Hristos; eto kakav je to Duh – Duh Tvorački, Tvorac i Osvetitelj. Poznajte, svi pravoslavni hrišćani, neodložno poznajte ovog Božanskog Dobrotvora – životvornog, očišćujućeg, osvećujućeg, prosvećujućeg, Onoga Koji vas utvrđuje; volite Ga i poštujte sa Ocem i Sinom Očevim, Isusom Hristom.

Samo zahvaljujući postojanju lika Božijeg u ljudskoj duši, palog, ali ne sasvim izgubljenog, bilo je nužno i moguće Ovaploćenje Sina Božijeg, kao i sav domostroj našeg spasenja – Njegovo stradanje, smrt, pogrebenje i vaskrsenje; samo zahvaljujući tom bezmerno dragocenom liku i slici Božijoj u čoveku, nužna je i moguća Liturgija, kao neprestano sećanje na čitav život Gospoda Isusa Hrista na zemlji, na Njegova stradanja, smrt, vaskrsenje i vaznesenje. Kako je veličanstvena ta prednost čovekova – da ima u sebi obraz i podobije Božije.

Božanska Liturgija je neprestano i najveće čudo u blagodatnom Carstvu Božijem; ona je, da tako kažemo, neprestano klanje Jagnjeta Božijeg – beskonačna žrtva Sina Božijeg – i izlivanje Njegove Prečiste Krvi; ona je sećanje na Njegova iskupljujuća stradanja, smrt, vaskrsenje, vaznesenje i na Njegov Drugi dolazak – jer On, Koji je jednom Sebe prineo Bogu Ocu za sav svet, svagda se prinosi i osvećuje one koji se pričešćuju; to je žrtva Bogočoveka Hrista koju On neprestano prinosi, i prinosiće je do kraja sveta Bogu, Ocu Svome, za nas grešne. „Tvoje od tvojih Tebi prinoseći, od svih i za sve“: jer Gospod je postradao za sve, i umro i vaskrsao, i stoga sva ljudska pokolenja u sve dane podseća i podsećaće na Svoju žrtvu, i predaje je svima koji istinski veruju i žele spasenje, kao hranu i piće za osvećenje i obnovljenje do kraja sveta, kako bi svi mogli da se spasu, a nepokajani grešnici da ostanu bez dobrog odgovora.

Kada svet ne bi imao Prečisto Telo i Krv Gospodnju, on ne bi imao glavno dobro – dobro istinskog života (nemate života u sebi – Jn. 6, 53); imao bi samo privid života, jer ne bi imao dar osvećenja, rečju – celinu svih istinskih nepropadljivih dobara. To je onaj životvorni kvasac, koji žena (u priči), tj. Crkva, uzme i metne u tri kopanje brašna dok sve ne uskisne (Mt. 13, 33). Da, to je istinski kvasac duhovnog života, nebeskog i svetlog, koji je položen u ljudski rod: jer ljudska duša je trojna, prema tri svoje sile: razumu, srcu i volji; istina, svetinja i ljubav treba da prožmu sve te sile i uopšte čitav ljudski život: misli, reči i dela.

Ako pobožno i čistim srcem savršavamo Liturgiju, onda možemo i treba čvrsto da se nadamo da ćemo kroz nju od Boga izmoliti sve što je potrebno za naše duše i tela: oproštaj grehova, zdravlje i spasenje, i napredak u svemu onima koji su živi, a onima koji su se prestavili u veri, pokajanju i nadi u život večni – oproštaj grehova i upokojenje sa svima Svetima. Liturgija je svemoćna i svedelotvorna – zamislite samo kakva se žrtva na njoj prinosi!? Prinosi se Sam Jedinorodni Sin Božiji. Ako Bog ni Sina Svog Jedinorodnog nije poštedeo radi nas, kako nam onda ne bi dao sve sa Njim? Apostol se pita da li bi i moglo da bude drugačije. Dakle, sveštenici svete Pravoslavne Crkve, tvrdo znajte i pamtite kakvo se sredstvo za umilostivljenje Boga prema svim ljudima, čak i prema celom svetu, nalazi u vašim rukama, jer je to žrtva za ceo svet, i trudite se da Liturgiju uvek savršavate plamenim duhom, uzvišenim umom i srcem, ostavivši svaku životnu brigu. O, kakvu neprocenjivu, strašnu, nebesku i nadnebesku žrtvu prinosite, čudesnu i strašnu čak i za same Nebeske Sile. Istrajno molite Gospoda, da biste dostojno savršavali ovu divnu Svetu Tajnu.

Liturgija je duh i život; njena ideja je: da svi jedno budu u Hristu (Jn. 17, 21) – sve treba nositi u srcu i za sve se treba iskreno moliti. Bog je beskrajno zavoleo čoveka kao obličje Božije; čovek je palo obličje Božije, obnovljeno krajnjim iscrpljivanjem Sina Božijeg za njega. Blagodarimo Svetoj Trojici koja nas je spasla! Čovek se neprestano obnavlja i spasava Prečistim Telom i Krvlju Hristovom i tako se obožuje. Liturgija je najveće i neprestano čudo dobrote, premudrosti i svemoći Gospoda Boga: savršavanju Liturgije uvek treba da prisustvujemo sa radošću i strahom, sa ljubavlju prema Bogu i ljubavlju jedan prema drugom. U vreme Liturgije uvek nevidljivo služe Nebeske Sile.

Liturgija je neprestano gromko svedočanstvo Božanskog milosrđa prema nama, svedočanstvo iskupljenja, oboženja, svemoći Božije, premudrosti, pravde i svetinje. Blagoslov koji se daje rukama sveštenika jeste takođe neprestano svedočanstvo ljubavi Hrista Boga prema nama grešnima, ljubavi koja prevazilazi razum i zbog koje nas je On iskupio od prokletstva zakona, postavši za nas prokletstvo (jer je napisano: Proklet je svaki koji visi na drvetu) (Gal. 3, 13), izdejstvovavši nam tako svima blagoslov Oca Svoga, blagoslov koji treba visoko da cenimo. Sa usrdnošću i ljubavlju predajte, jereji, blagoslov Gospodnji ljudima; budite verna oruđa Spasitelja svoga.

Liturgija, i uopšte bogosluženje naše Pravoslavne crkve – praznično i svakodnevno, a naročito praznično, stavlja nas u živu vezu sa Glavom Crkve, Gospodom Isusom Hristom, sa Prečistom Vladičicom Bogorodicom, sa Nebeskim bestelesnim anđelskim Silama i sa svima Svetima, Koje neprestano proslavljamo, kojima blagodarimo, koje molimo da nas zastupaju, da nas pomiluju i da nam pomognu; Gospod je rekao: evo, ]a sam sa vama u sve dane do svršetka sveta (Mt. 28, 20). Prisustvo našeg Vladike i Boga mi naročito osećamo na bogosluženju, a pre svega na Liturgiji, kada se na najsuštinskiji način sjedinjujemo sa Njim kroz pričešćivanje Njegovim Svetim Tajnama. Tokom godišnjeg vremenskog kruga, Gospod kao da se svake godine pred našim očima rađa, obrezuje, sreće u hramu sa Simeonom, biva kršten, izlazi u svet na propoved, čini čudesa, trpi neprijateljstvo i mržnju književnika, fariseja i prvosveštenika, strada, umire na krstu, biva pogreben, vaskrsava, uznosi se na nebo i šalje Duha Svetog onima koji veruju u Njega.

Kako radosna misao oživljava srce ako shvatiš da svi pravoslavni hrišćani predstavljaju jedno duhovno carstvo Božije, kao sinovi Carstva, i jednu Crkvu Božiju, jedno telo, jedan duh, jednu vinovu lozu sa velikim rodom: da u svima caruje Bog u Hristu Isusu, i da u svima živi Duh Božiji, kao što je rečeno: Vi ste hram Boga živoga (2. Kor. 6, 16), kako reče Bog: useliću se u njih i pohodiću ih i biću im Otac, i oni će mi biti sinovi i kćeri, kaže Gospod Svedržitelj, ili: ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? (1. Kor. 3, 16). O, kada bi u svima carovao Bog, kako se molimo: da dođe Carstvo Tvoje; o, kada bi svi živeli po volji Božijoj, odbacujući svoju lažnu, pogubnu volju! Kada bi se svi trudili da žive pravedno i sveto, kao što je svet Gospod Bog naš! Kada bi u svima obitavao Duh Sveti, Kojim smo svi rođeni i zapečaćeni! Kada bi u svima živeo Hristos! Kada bi svi duhovno sazrevali na njivi Božijoj, kao duhovna pšenica! Kada bi svuda vladali: mir, tišina, vernost, ljubav, čistota, uzdržanje i sve dobrodetelji! Kako bi veličanstven prizor tada predstavljala zemlja! Kako bi svi bili srećni i zadovoljni! Za sve to treba se usrdno moliti, naročito na Liturgiji. Čudesna je Božanska Liturgija Pravoslavne Crkve, zbog te široke ljubavi kojom obuhvata ceo svet, sve ljude, naročito sve pravoslavne hrišćane. O, kako čist srcem i uzvišen duhom treba da bude jerej koji služi Liturgiju i druge službe, i prinosi Bogu takve zajedničke i saglasne molitve za ceo svet, za sve ljude, za žive i umrle, i žrtvu blagodarnosti Gospodu za sve Svete i za Samu Prečistu Bogorodicu! On treba da bude iznad svega zemaljskog, iznad svake vezanosti za zemaljsko, iznad svih demonskih strahova. On treba da bude ispunjen plamenom serafimskom ljubavlju prema Bogu i prema svetu koji je Bog tako zavoleo, da je Sina Svog Jedinorodnog dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn. 3, 16).

Liturgija nas neprestano podseća na najveće čudo koje je Bog savršio na zemlji iz svoje beskonačne ljubavi prema ljudima – na to da se Bog javio na zemlji u našem telu, da je poučavao ljude, da je postradao i umro za nas, i vaskrsao iz mrtvih – i kroz to nas podseća na ljubav prema Bogu, prema istini, svetosti, milosrđu i duhovnoj mudrosti.

To što se savršava za vreme Liturgije, svojom uzvišenošću, blagošću, premudrošću, beskonačnom moći i beskonačnom pravdom zadivljuje sve anđelske umove: tj. tajna ovaploćenja, život na zemlji Gospoda Slave, učenje, čudesa, stradanja, smrt i vaskrsenje, pretvaranje hleba i vina u istinsko Telo i istinsku Krv Samog Gospoda i pričešćivanje vernih njima. A mi, zbog kojih se ova Sveta Tajna i savršava, često smo ravnodušni, ili pak strasni kada je telo u pitanju, skloni pohotama i vezani za svet koji leži u zlu.

Liturgija – to je tajna očišćenja, osvećenja, prosvećenja, obnove i oživotvorenja čoveka za život večni; to je tajna Božanske ljubavi; to je tajna proslavljanja i oboženja obeščašćenog, uniženog i u greh palog čoveka.

Na učešće u služenju Liturgije tokom proskomidije pozivaju se i svi Sveti, počev od Majke Božije. Sa sveštenikom u služenju učestvuju svi Sveti i svi anđeli.

Pravoslavni! Kada se molite za vreme Liturgije, a naročito kada dajete da se vade čestice za zdravlje i spasenje, kao i za pokoj duša, vi se na proskomidiji i za vreme Liturgije sjedinjujete sa Gospodom, sa Bogomajkom, Pretečom, prorocima, apostolima, mučenicima, prepodobnima i svima Svetima. O, blagorodnosti hrišćana! O, sreće i blaženstva! Sa kim se sjedinjujem? Kakvog i kako velikog zastupništva sam se udostojio? (Njihovim – svetiteljskim – molitvama, poseti nas Bože). Osim toga, ja svakodnevno obnavljam svoje opštenje u Hristu sa celom Crkvom na zemlji. O, Liturgijo celoga sveta, Liturgijo vaseljenska! O, Liturgijo zaista Božanska i obožujuća za ljude – nebeska, koja ljude od zemaljskih pretvaraš u nebeske!

Uzvišenost, svetost, životvornost i beskrajna širina strašne žrtve Hristove vidi se već i u prvom delu Liturgije, u Proskomidiji, na kojoj se priprema tvar (predmet) Svete Tajne Evharistije – hleb i vino, ili Jagnje Božije (Agnec), koje se svagda kolje za grehe celog sveta i (prinosi) kao žrtva blagodarnosti za sve Svete. Tu s desne strane Agneca, u vidu trougaone čestice izvađene iz prosfore, staje Carica neba i zemlje, presveta Djeva Marija, u pozlaćene rize odevena (Ps. 44, 110) i Duhom Svetim preukrašena, a posle Nje po redu staju, u vidu istih takvih čestica, sveti Božiji: 1) Preteča; za njim: 2) stari proroci: Mojsije i Aron, Ilija i Jelisej, David i Jesej, Danilo i drugi sveti proroci; za njima: 3) Sveti apostoli Petar i Pavle i drugi Sveti apostoli; 4) Svetitelji Hristovi: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust, Nikolaj Mirlikijski, Petar, Aleksije i Jona Moskovski, i drugi Svetitelji; za njima: 5) sveti mučenici i mučenice; 6) prepodobni muževi i žene; 7) sveti besrebrenici; 8) sveti pravedni bogooci Joakim i Ana; Svetitelji koji se slave toga dana i 9) Svetitelj čija se Liturgija savršava; – to znači da će se strašna, iskupiteljska žrtva za ceo svet savršavati i za njih, tj. kao blagodarnost Bogu za njih, kao za one koji su krsnom žrtvom Hristovom već iskupljeni od zemlje i savršeni, i raduju se u proslavljenoj Crkvi Nebeskoj. Zatim staju oni koji su u vojujućoj Crkvi na zemlji – Njeni pastiri, episkopi, časno sveštenstvo, u Hristu đakonstvo i sva bratija u Hristu, prizvana milosrđem Božijim u zajednicu sa Gospodom. Za njima staju prvi porfironosni sin Crkve, Gospodar naš sa Suprugom i Decom, sav carski dom i svi pravoslavni hrišćani. Zatim, u vidu malih čestica (koje sveštenoslužitelj vadi iz prosfore), za živima slede upokojeni u veri i nadi na vaskrsenje i život večni. To znači da se iskupiteljska, strašna Žrtva prinosi „za sve“, tj. kao zastupništvo i umilostivljenje za sve njih: „za sve“ – za žive i mrtve. Kakva velika Žrtva Božija! Koliko je ona beskrajna i široka! Kako mnogo je onih koje je iskupila, koliko je samo grehova pokrila, koliko je duša oživotvorila, obnovila, osvetila i osnažila u borbi protiv grehova, iskušenja i neprijatelja, telesnih i bestelesnih! Koliko ih je samo onebesila, osvežila miomirisom, učinila nepropadljivim, obesmrtila i proslavila! Za kako se bezbrojno mnoštvo duša koje žive na zemlji, i za one ljude koji su se već upokojili, ona prinosi, radi umilostivljenja Gospoda Boga i kao zastupništvo da bi bili pomilovani i da bi im bilo oprošteno – ili pak za njihovo dobro, za zdravlje i spasenje! Kakva beskrajna širina! Kako se samo iskupljujuće rasprostire beskrajna ljubav prema bezbrojnom mnoštvu ljudi, živih i upokojenih, lečeći, prosvećujući i obožujući! Čudesna Žrtva! Zaista Božanska Žrtva! Sa kako širokom i sveobuhvatnom ljubavlju je sveštenik dužan da je savršava! A mi, jereji, obično smo skloni ugađanju telu, lenji, grešni, nečisti, nemarni, privezani za zemaljsko i propadljivo. O, Care nebesni, Utešitelju, Duše istine, Koji svuda jesi! Riznice dobara i davaoče života, dođi i useli se u nas i očisti nas od svake nečistoće, da bismo dostojno, čistim srcem, uzvišenim umom i duhom savršavali tako veliku Svetu Tajnu! Proskomidija je kao nekakav sadržaj, prikaz (sinopsis) Liturgije.

Zadivljen sam pred uzvišenošću žrtve Tela i Krvi Hristove, pred njenom svetošću, premudrošću, sveobuhvatnošću, pred bezmernom ljubavlju koja je u njoj skrivena, pred njenom iskupljujućom silom – koja kod onih što se kaju i sa verom pričešćuju može da očisti svaki greh – pred večnim životom koji je u njoj pohranjen, pred njenom silom Božijom koja obogotvoruje nas smrtne, pred njenom divotom. O, Gospode Isuse Hriste! Ti si sav tu – vidimo Te, dodirujemo i osećamo.

Liturgija počinje rečima: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“. Odlazeći u hram Božiji, kao u Carstvo Božije, prinesite Bogu pre svega pokajanje zbog svojih grehova, jer u Carstvo Božije neće ući ništa prljavo ili nečisto.

Višekratno ponavljanje reči: „Premudrost!“ po okončanju jektenija na početku Liturgije vernih, podseća nas da dolazi vreme savršavanja velike Tajne u kojoj se projavila beskonačna premudrost Božija koja spasava ljudski rod, i da celokupnu silu našeg poznanja sada treba da usmerimo ka tome da spoznamo ljubav Božiju koja spasava čoveka. Govorimo premudrost Božiju u tajni sakrivenu, koju predodredi Bog pre vekova za slavu našu, koju nijedan od knezova ovoga veka nije poznao (1. Kor. 2, 7-8).

Zašto se na Liturgiji savršava Veliki vhod? Radi sećanja na odlazak Spasiteljev sa krstom na Golgotu, izvan gradskih vrata, jer je Hristos izvoleo, kako kaže Apostol (Jevr. 13, 12), da postrada izvan Jerusalima, zajedno sa razbojnicima, od kojih se jedan, blagorazumni, obratio Hristu: Seti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu Svome (Lk. 23, 42); takođe, savršava se radi sećanja na raspeće Njegovo na krstu i na to kako su ga Josif i Nikodim skinuli sa krsta. Uopšte, sve sveštene radnje i sve molitve sveštenoslužitelja na Liturgiji, zahtevaju pažnju i očišćeno razumevanje, čio duh i vatrenu veru i ljubav: jer celokupno ovo sveštenosluženje predstavlja premudrost Božiju. Za tako kratko vreme i na tako malom prostoru spominje se toliko najuzvišenijih događaja koji su se odigrali u različito vreme i na raznim mestima – događaja koji izražavaju bezdan Božanske premudrosti, dobrote, sile, dugotrpljenja, pravde i milosrđa. Svaku reč, svaki postupak i čin tu treba u svakom trenutku pratiti pogledom, sluhom, mišlju i srcem, kako ništa ne bi promaklo, kako ništa ne bi prošlo neopaženo, bez pouke i koristi. Da, Liturgija traži podvižničku, očišćenu dušu, nevezanu za svakodnevne potrebe i brige, dušu ustremljenu prema gore („gore imajmo srca“). Zašto razmišljaš o nevažnim stvarima dok stojiš na ovoj Nebeskoj i Božanskoj Liturgiji? Zašto je tvoja duša obuzeta svakodnevnim poslovima, računima, ulepšavanjem i ukrašavanjem pomoću nakita? Bogu tada pokaži dušu ukrašenu verom, celomudrenošću, krotošću, smirenjem, milosrđem, bestrasnošću, podvigom. To je odežda tvoja! To je tvoje zlato koje je ugodno Bogu.

S premudrošću pazimo!“ – tj. uzvišenim srcem, slobodnim od svega zemaljskog, životnog, grehovnog.

Na Liturgiji vernih hrišćani pevaju Simvol vere, isto kao pred krštenje, pred pričešćivanje bolesnika, pred Svetu Tajnu ispovesti, pred rukopoloženje za episkopa, tj. kao neophodan uslov za dostojno učešće u Svetoj Tajni i za primanje sile Svete Tajne: ako veruješ od sveg srca, onako kako veruje sveta pravoslavna Crkva, možeš (Dap. 8, 37) da prisustvuješ savršavanju Svete Tajne, ili da primiš Svetu Tajnu kada dođe vreme, ukoliko si se pripremio pobožnošću i pokajanjem od sveg srca; ako pak ne veruješ, onda si nedostojan čak i da prisustvuješ, a kamoli da se pričestiš. Svetu Tajnu u oltaru savršavaju sveštenoslužitelji koji predstavljaju Isusa Hrista. Ako služi sveštenik, a ne arhijerej, Carske dveri su zatvorene – jer tu Svetu Tajnu je prvobitno savršio Isus Hristos u naročito ukrašenoj gornjoj odaji, gde su prisutni bili samo Njegovi učenici – kako bi velika Tajna bila sačuvana od očiju nedostojnih i radi veće pobožnosti vernih: jer ljudsko srce i oko zbog svoje nečistote nisu dostojni da posmatraju Tajnu na koju i Anđeli gledaju sa strahom.

Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha da budu sa svima vama.“ Nema povoljnijeg trenutka da sveštenoslužitelj izgovori apostolski blagoslov nego što je ovaj – pred samo savršavanje Svete Tajne.

„Blagodat Isusa Hrista“, koja miluje, očišćuje, spasava, prosvećuje, i okrepljuje dušu našu, potrebna nam je stalno, a naročito sada, u ovim strašnim nebeskim trenucima, kada s nama služi mnoštvo nebeskih vojski, koje sa trepetom okružuju prestol Božiji, jer ona prosvećuje i okrepljuje slabe i rasejane sile duha, da bismo mogli da shvatimo uzvišenost i važnost Svete Tajne koja je pred nama.

„Ljubav Boga i Oca“ – u tim trenucima svi treba da osetimo bezgraničnu ljubav Boga i Oca prema nama, jer On je tako zavoleo svet da je Sina svojega Jedinorodnog dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn. 3, 16); i mi sami zavoleli smo Njega, sa Jedinorodnim Sinom i Duhom Svetim, odbacivši privezanost za životne brige.

„Zajednica Svetoga Duha“ neophodna nam je najpre u ovom trenutku, jer bez te zajednice ne možemo zavoleti Boga Oca, pošto Njemu samo u Duhu Svetome možemo sa iskrenom ljubavlju da se obratimo: Avva, Oče! Jer samo nas blagodat Duha Svetoga očišćuje, osvećuje, umiruje i okrepljuje za dostojno i dobrokorisno stajanje pred najsvetijom Tajnom.

Gore imajmo srca“ – kliče sveštenik pred uznošenje Svetih Darova. Na njegov poziv narod odgovara: „Imamo ih ka Gospodu“. Da li odgovaramo iskreno? Ne, ne odgovaramo, ili je onih koji iskreno odgovaraju veoma, veoma malo, zato što su srca većine ljudi prikovana za zemlju, privezanošću za različite životne brige. Srce se na nebo, ka Gospodu, ne uznosi lako i odjednom, jer da bi se iskreno srcem uzneo ka Bogu, hrišćanin treba neprestano da živi po Bogu, da ga ljubi, da duboko razmišlja o delima Njegovog promisla, da im pripisuje istinsku, spasonosnu vrednost, da ih dušom i srcem usvoji i da na zemlji bude građanin neba. A mi dolazimo u hram rasejani, sa različitim životnim strastima i pohotama, prikovani za zemlju. Gde su tu „gore srca“? Ali teško nama ako nam u tim trenucima najvećih čudesa milosti Božije srca nisu gore – to znači da smo bezosećajni i nerazumni, jer se tada od nas traži potpuna predanost Gospodu Isusu Hristu, Njegovoj Prečistoj Majci, potpuno poverenje (vera), savršena nada, u svim okolnostima života, u svim moljenjima, blagodarenjima i pohvalama, i pri tome – čisto srce, mržnja prema grehu u svim njegovim oblicima, i vatrena ljubav prema istini u svim njenim projavama.

Na svakoj Liturgiji mi prinosimo žrtvu blagodarnosti za Presvetu Bogorodicu i za sve Svete – oni nas zastupaju pred Gospodom i mole za oproštaj naših grehova i veliku milost.

Uzmite, jedite Pijte iz nje svi…“ Ko će razumeti uzvišenost dobra koje nam čini Gospod naš Isus Hristos u Svetoj Tajni Evharistije ili Pričešća? Apsolutno niko – čak ni anđeoski um: jer to dobročinstvo je bezgranično i neobuhvativo, baš kao i Sam Bog, kao Njegova dobrota, premudrost i svemoć. Kakva se samo ljubav prema nama grešnima svakodnevno pokazuje na Liturgiji! Kakva bliskost Božija! Evo, On se tu, na prestolu, svakodnevno, svim Svojim bićem, svom Svojom Božanskom i Ljudskom prirodom, daje vernima, ili ga pak sveštenik nosi u domove vernih i tamo daje bolesnima. Kakvo čudesno opštenje, kakvo sjedinjavanje Božanstva sa našom palom, nemoćnom, grešnom ljudskom prirodom, ali ne i sa grehom, koji se spaljuje ognjem blagodati! Kakva sreća i blaženstvo naše prirode, koja u sebe prima Božansku i ljudsku prirodu Hrista Boga i sjedinjuje se sa Njim! U tom primanju Hrista u sebe sa verom je očišćenje, osvećenje i izbavljenje naše od grehova i neprijatelja naših, sila naša, obnavljanje naše, utvrđivanje srca našeg, mir naš, naša sloboda, slava, život i besmrtnost. O, kolika nam dobra Bog daje kroz Liturgiju! A kako se hrišćani odnose prema njoj? Uglavnom hladno, nepažljivo, ravnodušno; Svetim Tajnama se pričešćuju sasvim retko, kao po nuždi ili po navici, jednom godišnje. I čega se sve tako lišavaju – kakve neprocenjive Božanske riznice, kakvog besmrtnog, životvornog dara Božijeg! Kakve se pomoći Božije lišavaju! Eto zbog čega kod pravoslavnih hrišćana nema istinskog života – života u duhu Hristovom. Eto zbog čega su se umnožili poroci i nesreće. Eto zbog čega je protiv nas ustala sva tvorevina i, uzvraćajući neprijateljima Božijim, sve stihije – voda, oganj, vazduh i smrt u svim oblicima.

U rečima „Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje, koje se radi vas lomi za otpuštenje grehova“ i „Pijte iz nje svi: ovo je Krv Moja“ nalazi se bezdan Božanske ljubavi prema ljudskom rodu. Ima o čemu da se zamisli svako ko se nepristrasno udubljuje u sebe samog i u sudove Božije o ljudskom rodu. Svešteni trepet prožima sve udove i čitavo biće svakoga čoveka koji nema predubeđenja i koji nije vezan svetskim pohotama i uživanjima, kada sluhom svoga srca začuje te reči iz usta sveštenoslužitelja. O, ljubavi najsavršenije! O, ljubavi koja sve obuhvata! O, ljubavi najsilnije! A šta mi prinosimo Bogu kao blagodarnost za tu ljubav prema nama? Hranimo li gladne, pojimo li žedne? Odevamo li nage? Posećujemo li bolesne i one koji su zatočeni u tamnicama? Upravo u licu njih, kao udova Svojih, pomoć od nas traži Sam Hristos, Spasitelj naš, Koji je Sebe prineo na žrtvu za nas!

Evo Božanstvenog prizora – Liturgija! Posvuda slika beskonačne ljubavi, premudrosti, svemoći, pravde, svetosti, i osećaj beskonačne sladosti, krasote, svetlosti i blaženstva – jer su u ovoj Svetoj Tajni, za razumne i pobožne, skriveni beskonačna sladost, krasota, svetlost, blaženstvo, svetost, večna pravda, svemoć, blagodat i premudrost Božija. Prilikom razmišljanja o ovoj Tajni bezgranične ljubavi Božije prema stradalnom ljudskom rodu, um se neće zasititi slatkim i svetlim sazercanjima, niti srce ushićenjem i blaženstvom. A mi ostavljamo Crkvu i pretpostavljamo joj pozorište, tu školu sujete, gde nema hrane za naš besmrtni duh, gde nema izlečenja, očišćenja i pomoći, gde se ponekad sve sveto izvrće ruglu, gde se ime Božije ne izgovara drugačije nego licemerno i u šali, gde se ljudi u potpunosti prepuštaju tzv. dobrim strastima, i gde preljubotvorni i grešni svet, koji je raspeo i raspinje Gospoda, visoko podiže svoju glavu.

Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš.“ Dok se pevaju ove reči, čitava crkva, svi koji stoje u hramu, treba da se mole zajedno sa onima koji sveštenodejstvuju – kako bi Otac Nebeski nisposlao Duha Svetoga na nas i na predložene Darove – i da izgovaraju u sebi molitvu: „Gospode, Koji si u treći čas apostolima Svojim nisposlao Presvetog Duha Tvoga, Njega, Blagi, ne oduzmi od nas, no obnovi nas koji Ti se molimo… Srce mi čisto sazdaj, Bože, i Duh prav obnovi u meni… Ne odbaci me od lica Tvoga i Duha Tvoga Svetog ne oduzmi od mene“. U tom trenutku ni jedna duša ne treba da ostaje hladna, nego treba da plamti ljubavlju prema Bogu; a dušu, opet na to podsećam, hlade životne brige i strasti, kao što su: uživanja, korist, sticanje, gnev, neprijateljstvo, mržnja, ljubomora. Neka vaše duše upravo u tom trenutku plamte kao svetiljke, kao kandilo koje gori kao dim tamjana koji se penje uvis i širi miomiris.

Da ove Svete Tajne budu onima koji se pričešćuju na otrezvljenje duše…“ Ove reči predstavljaju nastavak prethodne molitve: „Molimo Te, i prizivamo, i preklinjemo: nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene darove“, a njihov je smisao sledeći: nispošlji nam Duha Tvoga Svetoga u ovaj čas, da bi Sveti Darovi bili onima koji se pričešćuju na otrezvljenje duše od životnih strasti, na otpuštenje grehova, na zajednicu Duha Svetoga, na ispunjenje Carstva Nebeskog u njima, na smelost prema Bogu, a ne na sud ili na osudu. Nakon ovoga, vojinstvujuća Crkva na zemlji kao da predstavlja Jagnjetu Božijem – Koje je na Sebe uzelo grehe sveta i iskupilo ih Krvlju Svojom – sve one koji su živeli u Starom zakonu i one koji su živeli u Novom: praoce, oce, patrijarhe, proroke, apostole, propovednike, jevanđeliste, mučenike, ispovednike, podvižnike i sve pravednike koji su preminuli u veri; Crkva blagodari za njih Jagnjetu Božijem, Koje je u poslednje godine izvolelo da se ovaploti od Prečiste Djeve i da primi punoću naše prirode, da nas prosveti, da postrada i umre za nas; a naročito prinosi razumnu službu blagodarnosti za Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, Slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju; potom spominje Svetoga ili Svete koji se slave toga dana i moli Gospoda da nas poseti njihovim molitvama.

Dirljiva je zatim molitva Crkve Jagnjetu Božijem za sve upokojene i za žive; ona preminule zastupa pred Bogom kako bi bili upokojeni tamo gde sija svetlost Lica Božijeg, i moli Gospoda da pomene svo episkopstvo pravoslavnih koje pravilno upravlja rečju istine, svo prezviterstvo, u Hristu đakonstvo, i sav sveštenički red; potom Crkva prinosi razumnu službu za vaseljenu, za svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, za sve koji prebivaju u čistoti i časnom životu (tj. naročito za monahe koji su dali zavet čistote i celomudrenosti), za cara i sav carski dom, za ceo dvor i vojsku, i moli od Gospoda mir u carstvu, kako bismo i mi poživeli tih i miran život u svakoj pobožnosti i čistoti; potom sveštenik glasno pominje najvišu duhovnu vlast u dotičnom mestu, tj. arhijereja grada ili oblasti, i moli Sveblagog da arhijereja daruje svetim crkvama u miru, čitava, časna, zdrava, dugovečna i da pravo upravlja rečju istine, a ne da mudruje lukavo i izopačeno. Zatim Crkva moli Gospoda da pomene grad ovaj u kome živimo (ili selo, ili manastir), svaki grad i zemlju, i one koji verom žive u njima. Dalje, Ona moli za moreplovce, putnike, bolesnike, stradalnike, zarobljenike, sužnje, prognanike, za spasenje njihovo, za one koji plodove donose i one koji dobro tvore u svetim Crkvama, za one koji se sećaju sirotinje, i da Gospod na sve nispošalje milost Svoju radi ove velike i strašne žrtve.

Potom sveštenik glasno govori: „I daj nam da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo prečasno i veličanstveno Ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha“. Blagovremeni vozglas i molitva predstavljaju veliko delo – svi se mole jednim ustima i jednim srcem: takvom jednodušnom molitvom mogu se od Boga izmoliti svakojaka dobra; zato svakoga treba što je moguće više i češće nagovarati na jednodušnu molitvu i tražiti od Boga takvu molitvu. No, đavo često rasejava kao pšenicu one koji stoje u crkvi.

I da budu milosti velikoga Boga i Spasa našeg Isusa Hrista sa svima vama“. Pomenuvši najpre sve pojedinačno, Crkva sada svima zajedno želi milost od Boga.

Sledi prosbena jektenija. Jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego Sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26). Za šta se moli Duh Sveti, kada se moli za nas? Za sav dan savršen, svet, miran i bezgrešan i za drugo.

Kopno i more, reke, jezera, prinose ti, čoveče, darove Božije; tebi se, konačno, i Sam Sin Božiji predaje u Svome Telu i Krvi. I šta ti još nedostaje? A kako si samo nezahvalan! Kako si samo bezosećajan i nerazuman!

Kako je uzvišena Liturgija Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog! Kakav nebeski duh! Kakva širina ljubavi prema Bogu i prema ljudima! Kakvo nebesko srce! Daj mi Gospode duh nebeski, srce čisto, puno ljubavi, ne svezano nikakvim životnim pohotama i strastima: jer niko od onih koji su svezani životnim pohotama ili nasladama ne može da dolazi, niti da se približava, niti da služi Tebi, Care slave! (Sveštenik mora da bude kao orao koji leti visoko i vidi daleko, snažan i hitar). Daruj, Gospode! Sva zemlja, sa svim njenim blagom, lepotama i sladostima, nije ništa pred takvom Svetom Tajnom kao što je Prečisto Telo i Krv Gospodnja, kao što je sveštenodejstvo Liturgije.

Ovo činite Meni u spomen.“ Bez Svete Tajne Tela i Krvi, bez Liturgije, moglo bi da bude zaboravljeno najveće delo ljubavi, premudrosti i svemoći Spasitelja našeg, mogli bi da se izgube plodovi Njegovog stradanja. Zato je On zapovedio da tvorimo Tajnu Tela i Krvi Njegove, u spomen na Njega, i ne samo u spomen, nego i radi najtešnje zajednice sa Njim. Ova Sveta Tajna se gromoglasno i jasno savršava u celom svetu. Njeni su plodovi – svetost, nepropadljivost i život večni.

Naša vera je preispunjena čudesima dobrote, premudrosti i svemoći Božije; ljudskoj prirodi je i u ovdašnjem životu darovano neobično mnogo, a ono što nam je darovano kao nada, u životu posle smrti, to se ne može ni opisati: što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube (1. Kor. 2 ,9). A kako smo mi nerazumni i nezahvalni pred Bogom! Kako smo besmisleno vezani za propadljiva dobra ovdašnjeg života! Kako smo lenji kada je u pitanju ispunjavanje zapovesti Božijih.

U vidu komada hleba položeno je i vidi se Samo Jagnje Božije, isto kao što se na proskomidiji, u vidu čestica hleba izvađenih iz prosfore, pominju i ljudi iskupljeni Krvlju Njegovom. Ovim se pokazuje jedinstvo ljudske i Božanske prirode koje su nesliveno sjedinjene u Isusu Hristu i u nama koji se njime pričešćujemo. Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv u Meni prebiva i Ja u Njemu (Jn. 6, 56). A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime (1. Kor. 6, 17).

Liturgija je najbolji probni kamen našeg duhovnog stanja: da li smo živi ili mrtvi, šta se krije u nama – kakve strasti, kakve duševne slabosti? O, sa kakvom se brižljivošću uvek treba pripremati za savršavanje ove prenebesne, strašne, životvorne Svete Tajne – ove žrtve za čitav svet: za one koji su na nebesima, za one koji su na zemlji i ispod nje.

Veliki je zadatak i veliki duhovni trud za sveštenika da savršava Liturgiju: jer mu je potrebna pažljiva priprema za službu, i to stalna, a ne samo onda kada se Liturgija savršava; njemu je, jednom rečju, potrebna anđeoska bestrasnost, plamena ljubav prema Bogu i prema ljudima, uzvišen um, isto takvo srce, i volja koja je u potpunosti podudarna sa voljom Božijom.

Tajna iskupljenja – to je najvrednija, nezaboravna Tajna, Tajna beskonačne dobrote, bezmernog snishođenja, nepojmljive premudrosti, neograničene moći: eto kakve se Tajne sećamo na Liturgiji! Osim toga, ona se ponavlja svaki dan, jer se svakodnevno savršava velika, spasonosna, nadnebesna i strašna Sveta Tajna Prečistog Tela i Krvi Gospodnje. Svagda se za nas kolje Jagnje Božije, osvećujući one koji se pričešćuju. Slava milosrđu Tvome Gospode!

Savršavajući Liturgiju i vadeći čestice u čast Majke Božije i Svetih, a zatim čestice za žive i upokojene – seti se kako je tesna veza između Gospoda i Njegovih Svetih, između Njega i onih koji pobožno žive na zemlji ili su umrli u veri i pobožnosti; seti se kako je tesna veza između nas i Svetih, i između nas i onih koji su se upokojili u Hristu, i sve ih zavoli kao udove Gospoda i kao sopstvene udove.

Kako su blizu jedan drugome žitelji neba i žitelji zemlje, i Majka Božija i svi Sveti, i svi mi, pravoslavni hrišćani, kada se savršava Božanska, sveobuhvatna, nadnebeska i svesjedinjujuća Liturgija! Bože moj! Kakvo preradosno, životvorno opštenje!

 

 

 

 

 

 

Komentarisanje nije više omogućeno.