NASLOVNA » Opšte » Osnove pravoslavnog bogosluženja

Osnove pravoslavnog bogosluženja

Tumačenje Božanske Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog

 

Božanska Liturgija je blagodarno podsećanje na beskonačnu ljubav Spasiteljevu prema nama. Kroz svoje sveštene radnje ona izobražava istoriju zemaljskog života Hrista Spasitelja. Na njoj se osvećuju Darovi kojima se pričešćuju verni.

Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog se tokom godine savršava češće od ostalih Liturgija. Ona se ne savršava u onih deset dana za koje je određeno da se služi Liturgija Svetog Vasilija Velikog, ne savršava se ni u sredu i petak Sirne sedmice, niti u dane Velikog Posta, osim subote, niti tokom cele Strasne sedmice, osim na praznik Blagovesti. U svojim glavnim crtama ona je ista kao i drevna Liturgija, a svoj današnji sadržaj i oblik dobila je od Svetog Jovana Zlatoustog, arhiepiskopa konstantinopoljskog, koji je živeo u IV veku.

Pitanje: Iz čega se sastoji Liturgija?

Odgovor: Liturgija se sastoji iz tri dela: proskomidije, Liturgije oglašenih i Liturgije vernih.

 

 

a) Proskomidija

 

Pitanje: Šta je to proskomidija?

Odgovor: Reč proskomidija znači prinošenje. To je prvi deo Liturgije za vreme koga se prosfore donose u oltar i pripremaju za osvećenje.

Drevni hrišćani su dolazeći u crkvu u nedeljne i praznične dane donosili sa sobom ne samo hleb, nego i vino i druge stvari potrebne za bogosluženje. Ovih usrdnih prinosa obično je bivalo više nego što je bilo potrebno za savršavanje Svete Tajne. Zato su sveštenoslužitelji birali najbolji hleb za Svetu Tajnu, a iz ostalih su uzimali samo čestice za sećanje na one koji su doneli Darove i za one u čiji su spomen Darovi prineseni; sve ostalo doneto u hram, upotrebljavali su posle Liturgije svi hrišćani, za stolom koji je bio zajednički sa sirotima i ubogima – na takozvanoj večeri ljubavi. Ovi prinosi na grčkom su nazivani prosforama.

Došlo je vreme kada su hrišćani oslabili u revnosti za hram Božiji i kada su se dobrovoljni zajednički prinosi za crkvene potrebe smanjili. Tada je sama crkva za sveštenosluženje odredila potrebnu količinu prosfora, tj. pšeničnih, kvasnih hlebova, dvodelnih, okruglih, na čijem je vrhu izobražen krst i reči koje označavaju pobedu Hristovu: IS HS NI KA – Isus Hristos Pobednik.

Danas prosfore pripremaju lica koja su pri crkvi za to posebno određena.

Za sveštenosluženje se obično upotrebljava pet prosfora, za spomen na to da je Hristos sa pet hlebova čudesno nahranio pet hiljada ljudi (Jn. 6, 9 i dalje). No, za savršavanje same Svete Tajne na svakoj Liturgiji potrebna je samo jedna prosfora (1. Kor. 10, 17), ma koliko vernih da se pričešćuje.

 

 

Način savršavanja proskomidije

 

Pošto obuče sveštene odežde, sveštenoslužitelj prilazi žrtveniku, klanja se pred njim i uzima prvu prosforu u spomen Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, Jagnjeta Božijeg koje uzima grehe sveta; uz sveštene reči pomoću koplja vadi iz prosfore središnji deo (Sveti Hleb, Agnec = Jagnje Božije) na kome se nalazi natpis i, pošto ga sa donje strane krstoliko raseče, polaže ga na diskos. Posle toga se u Sveti putir (čašu) ulivaju vino i voda. Iz druge prosfore se uzima čestica u čast Majke Božije i polaže se na diskos s desne strane svetog Hleba. Iz treće prosfore uzima se devet čestica u čast devet činova Svetih: u čast arhanđela Mihaila i Gavrila, kao i svih Bestelesnih Sila, u čast Svetog Jovana Preteče i svih svetih proroka, u čast apostola, Svetitelja, mučenika, prepodobnih, besrebrenika, bogootaca, tj. roditelja Majke Božije – Joakima i Ane, i konačno u čast Svetitelja čija se Liturgija savršava, Vasilija Velikog ili Jovana Zlatoustog. Ovih devet čestica polažu se sa leve strane Agneca u tri reda. Iz četvrte prosfore uzimaju se čestice za zdravlje živih, a iz pete za upokojene u pravoslavnoj veri i ređaju se u dva reda ispod Agneca.

Tako je Hristos, Agnec Božiji, okružen Crkvom Svojom, nebeskom i zemaljskom.

 

Pitanje: Čega se sećamo u vreme čitanja časova?

Odgovor: Čitaju se treći i šesti, a ponekad i deveti čas. Na trećem času pominju se dobrovoljna stradanja Hristova pre Njegovog izlaska na Golgotu, a takođe i silazak Duha Svetoga na apostole. Na šestom času sećamo se osude Gospoda i Njegovog odlaska na Golgotu pod bremenom Krsta, kao i pribijanja na Krst. Na devetom času sećamo se predsmrtnih stradanja Gospodnjih i same smrti Njegove. Ali pri tome se spominje i ovaploćenje i rođenje Hrista, Koji je došao da strada i da spase ljude.

Shodno tome, gotovo svaka stvar koja se upotrebljava za vreme proskomidije ima dvojako značenje; tako žrtvenik predstavlja i vertep i Golgotu; diskos – i jasle i grob; pokrovi – i pelene mladenca i pogrebnu plaštanicu; čaša, kadionica i tamjan predstavljaju zlato, tamjan i smirnu – darove koje su novorođenom Spasitelju doneli mudraci, a isto tako predstavljaju i miro i miomirise koje su pripremile mironosice, Nikodim i Josif Arimatejac za umrlog Hrista.

 

 

b) Liturgija oglašenih

 

Pitanje: Šta je to Liturgija oglašenih?

Odgovor: Liturgija oglašenih je drugi deo Liturgije, kome su u starini mogli da prisustvuju oglašeni, pokajnici, pa čak i neznabošci.

Pitanje: Čega se na njoj sećamo?

Odgovor: Na njoj se kroz psalmopojanje, čitanje sveštenih knjiga, molitve i obrede sećamo svega onoga što se dogodilo od rođenja Spasiteljevog pa do Njegovog stradanja ili do poslednjih dana Njegovog života.

Pitanje: Kada počinje Liturgija oglašenih?

Odgovor: Liturgija oglašenih počinje otvaranjem zavese na Carskim dverima i – posle tajnih molitava sveštenoslužitelja – glasnim đakonovim traženjem blagoslova od sveštenika da se počne sa službom „Blagoslovi vladiko“. Ako pak nema đakona onda Liturgija počinje sveštenikovim rečima: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha…“.

Pitanje: Kada se Liturgija oglašenih završava?

Odgovor: Završava se đakonovim obraćanjem oglašenima: „Vi koji ste oglašeni, iziđite… Niko od oglašenih da ne ostane“.

Na velikoj jekteniji na početku Liturgije oglašenih đakon se zajedno sa prisutnima moli za sve razumne potrebe čoveka-hrišćanina, za sve ono što je neophodno za dušu i telo, za sve ljude, naročito za hrišćane raznih pravoslavnih pomesnih crkava, da bi nepokolebljivo prebivali u jedinstvu vere i ljubavi, za one koji plove, putuju, za bolesnike, za one koji stradaju, za sužnje itd.

Niz moljenja sveštenik obično završava slavoslovljem Svetoj Trojici: „Jer Tebi priliči svaka slava…“

Posle velike jektenije pevaju se Izobraziteljni psalmi – 102. i 145. Tako se nazivaju zato što izobražavaju i pohvaljuju milosti od Gospoda Koji očišćuje sva bezakonja naša. A ko je naš Izbavitelj od svih bezakonja naših? To je – Jedan od Svete Trojice. Eto zbog čega se odmah potom peva pesma u čast Sina Božijeg, koju je u VI veku sastavio vizantijski car Justinijan – „Jedinorodni sine“.

Pitanje: Šta su to antifoni?

Odgovor: Ako je praznik Hristov, pevaju se antifoni, tj. stihovi koje naizmenično pevaju obe pevnice (oba hora). Pevaju se stihovi iz Starog Zaveta, vezani sa događajem koji hrišćani praznuju, a uzeti su ponajviše iz 91, 92. i 94. psalma. Naizmenično ili antifono pevanje je u hrišćansku crkvu uvedeno u II veku od strane Svetog Ignjatija Bogonosca, koji je čuo serafime kako proslavljaju Boga pevajući u dva hora i po uzoru na njih ustanovio ovaj način pevanja.

(Ako služba pada u dane u koje se ne pevaju Blaženstva, onda se pevaju tzv. svakidašnji antifoni.)

 

 

Jedinorodni Sine i Reči Božija

 

Jedinorodni Sine i Reči Božija, besmrtan si, a izvoleo si da se radi našega spasenja ovaplotiš od Svete Bogorodice i Prisnodjeve Marije, i nepromenjivo postao si čovek; bio si raspet, Hriste Bože, smrću si smrt satro; Ti si jedan od Svete Trojice, proslavljan sa Ocem i Svetim Duhom, spasi nas.

 

Ova pesma podseća na vreme kada je Bog Otac na Jordanu prilikom krštenja Gospoda našeg Isusa Hrista posvedočio: Ovo je sin Moj ljubljeni.

Posle ove pesme sledi mala jektenija, a odmah potom čita se molitva: „Vo carstviji Tvojem pomjani nas Gospodi“, i takozvana blažena.

Pitanje: Zašto se to čita, i zašto baš u tim trenucima?

Odgovor: Hristos je ubrzo posle Svoga krštenja izašao na propoved o Carstvu Nebeskom i o tome da će u ovo Carstvo ući ljudi siromašni duhom, krotki, milostivi, mirotvorci i sl. Eto zbog čega se na Liturgiji odmah posle pesme „Jedinorodni Sine“ izlaže učenje o dobrodeteljima: smirenju, miroljubivosti, trpljenju, pravdoljubivosti – što je neophodno za zadobijanje Carstva Nebeskog: Blaženi siromašni duhom…

 

 

Mali vhod

 

Pitanje: Šta označava Mali vhod?

Odgovor: To je hod sveštenika i đakona sa Jevanđeljem od severnih do Carskih dveri, a označava odlazak Isusa Hrista posle krštenja na propoved i Njegovo približavanje ljudima. Sveća koja se nosi pred Jevanđeljem na Malom vhodu označava da jevanđelsko učenje predstavlja blagodatnu svetlost za ljude.

Kod Carskih dveri đakon, čineći Jevanđeljem znak krsta, govori:

„Premudrost, smerno stojmo!“ tj. sada će biti objavljeno premudro, uzvišeno i božansko učenje iz Apostola i Jevanđelja, zato stojte na svojim mestima i pažljivo slušajte ono što će biti pročitano. Jevanđelje sadrži premudrost Božiju, zato svi treba pobožno da stoje i da se poklone Hristu Koji izlazi na propoved. Zbog toga se i peva: „Priđite, poklonimo se i pripadnimo Hristu“. U starini su u tom trenutku svi, od cara do siromaha, padali na zemlju klanjajući se pred Jevanđeljem, jer ono predstavlja Samog Isusa Hrista Koji tek što je izašao na propoved i pred Čije su noge oni tako padali. Ovaj dirljivi običaj naših predaka treba da podražavamo i danas.

Pošto je Jevanđelje, koje predstavlja Samog Gospoda, posle Malog vhoda položeno na prestol, sveštenoslužitelji i svi koji se mole u hramu odmah potom traže milost od Gospoda, kao da vide Njega Samog kako je došao k njima. Đakon kaže: „Gospodi! Spasi blagočestivija i usliši ni“, a pojci počinju: „Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni, pomiluj nas!“

Na praznike Rođenja i Krštenja Hristovog, Pashe i Pedesetnice, kao i u Lazarevu i Veliku Subotu umesto „Svjatij Bože“ peva se „Jelici vo Hrista krestistesja, vo Hrista oblekostesja. Aliluja“.

Po stupanju Hrista na javno služenje, ljudi su usrdno slušali Njegovo učenje. I mi, ubrzo nakon prenošenja Jevanđelja na Svetu trpezu, slušamo čitanje Apostola i Jevanđelja.

 

 

Čitanje Apostola i Jevanđelja

 

Pitanje: Šta predstavlja kađenje u vreme čitanja Apostola?

Odgovor: Ono predstavlja radosno širenje jevanđelske blagovesti, tj. propovedi o Hristu i o hrišćanskom životu od strane apostola po svoj zemlji. Kao što dim iz kadionice koji se širi hramom prija onima koji se mole, tako je radosna i prijatna bila propoved apostola svima koji su želeli spasenje. I Sveti apostol Pavle zahvaljuje Bogu zato što kroz nas (apostole) javlja miris poznanja Svojega na svakome mestu (2. Kor. 2, 14).

Pitanje: Sa kojim se ciljem čitaju Apostol i Jevanđelje?

Odgovor: Za nas, hrišćane, Sveto Pismo Novog Zaveta predstavlja dragoceno i uvek potrebno učenje koje nas podseća na naše obaveze. Ono nam pruža i sliku života prvih hrišćana.

Čitanje Apostola i Jevanđelja mogli su da slušaju i oglašeni, tj. oni koji su iskreno izučavali Pravoslavlje sa željom da se krste. Njih je čitanje novozavetnih knjiga upoznavalo sa životom Hrista i Njegove Crkve i sa istinskim hrišćanskim učenjem.

Posle čitanja Jevanđelja proiznosi se suguba jektenija.

Nakon sugube jektenije, koja se proiznosi za potrebe živih pravoslavnih hrišćana, sledi naročita jektenija za upokojene bližnje, i to samo za one koji su skončali u pravoslavnoj veri u Boga – makar i sa začecima dobra, ako već nisu uspeli da daju plodove svoga pokajanja. O značaju molitve za upokojene govorićemo kasnije.

 

 

Jektenija za oglašene

 

Pošto su pomenuti živi i upokojeni pravoslavni hrišćani, Sveta Crkva moli Boga i za one koji još ne mogu da se nazovu njenim članovima, ali se spremaju da to postanu. Ona moli Boga za oglašene, da bi ih On pomilovao, da bi ih naučio reči istine i sjedinio ih sa nama, pravoslavnim hrišćanima, radi proslavljanja Najsvetijeg Imena Njegovog: „Da i oni sa nama slave prečasno i veličanstveno Ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha.“

Molitvom za oglašene i pozivom da izađu iz crkve završava se Liturgija oglašenih.

 

 

v) Liturgija vernih

 

Pitanje: Šta je to Liturgija vernih?

Odgovor: Liturgija vernih je onaj deo Liturgije kome mogu da prisustvuju samo verni tj. Pravoslavni – oni koji se nalaze u opštenju sa Svetom Crkvom.

Pitanje: Čega se sećamo na Liturgiji vernih?

Odgovor: Na Liturgiji vernih se kroz sveštene radnje sećamo Tajne Večere Spasiteljeve, Njegovih stradanja, smrti, pogrebenja, vaskrsenja i vaznesenja na nebo.

Pitanje: Koje njene glavne delove možemo da razlikujemo?

Odgovor: Razlikujemo četiri sledeća dela:

1) Prenošenje Darova sa žrtvenika na Sveti presto radi osvećenja (Heruvimska pesma, Veliki vhod);

2) Osvećenje Darova u vreme pojanja pesme „Tebe pojem“;

3) Pripremanje vernih za Sveto Pričešće.

4) Samo pričešćivanje i blagodarenje za to.

Pitanje: Kojim rečima počinje Liturgija vernih?

Odgovor: Liturgija vernih počinje rečima: „Vi koji ste verni, opet i opet u miru Gospodu se pomolimo“. Posle dve kratke jektenije, uz otvorene Carske dveri, peva se Heruvimska pesma.

Pitanje: Zašto se ona tako naziva?

Odgovor: Zato što počinje rečima „Mi, koji Heruvime tajanstveno izobražavamo“, i zato što se u njoj pominje pesma heruvima: Aliluja (Otk. 19, 4). Ova pesma ušla je u sastav Liturgije za vreme cara Justina mlađeg (518-526.), kako bi hrišćane koji se pripremaju za Sveto Pričešće podstakla na veću pažnju.

 

 

Heruvimska pesma

 

Mi koji Heruvime tajanstveno izobražavamo,
i Životvornoj Trojici Trisvetu pesmu pevamo,
svaku životnu brigu sada ostavimo. Amin.

Kao oni koji će primiti Cara svih,
Anđelskim silama nevidljivo praćenoga.
Aliluja, aliluja, aliluja.

 

Devet anđelskih činova predstavljaju nebesku vojsku koja okružuje i svuda prati Nebeskog Cara, stalno mu pojući hvalebnu pesmu „Aliluja“.

 

 

Veliki vhod

 

Usred Heruvimske pesme biva Veliki vhod, tj. prenošenje Darova sa žrtvenika na Sveti presto radi njihovog osvećenja. U drevnoj Crkvi su za vreme vhoda pominjani poimence kako oni koji su prineli Darove, tako i oni za koje su Darovi prineseni. Ali pošto je zbog mnoštva imena njihovo detaljno nabrajanje postalo previše teško i dugotrajno, ustanovljeno je da se na Velikom vhodu pominju samo po činu i vlasti glavni članovi Crkve, tj. car i ceo carski dom, kao i nadležni arhijerej, a svi ostali pod zajedničkim imenom – pravoslavni hrišćani.

Posle Velikog vhoda proiznosi se jektenija u kojoj molimo da Gospod, kad dođe vreme, osveti tek prenete i predložene časne Darove. Zatim se proiznosi poziv na bratsku ljubav i mir: „Ljubimo jedni druge…“

Posle prenošenja Darova nastupaju važni trenuci tokom kojih svi verni prisutni u hramu treba da zaborave na sve zemaljsko i da imaju samo pobožne misli kako bi se u miru sa svima i čiste duše pričestili (prisajedinili) Svetim Tajnama. Eto zbog čega đakon posle jektenije za predložene Darove poziva verne da se sjedine u bratskoj ljubavi: „Ljubimo jedni druge, da bismo jednodušno (tj. sa istim mislima) ispovedali…“ Koga ispovedali? Narod dopunjava poziv đakona: „…Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu jednosuštnu i nerazdeljivu“.

Pitanje: Šta znače reči: „Dveri, dveri!“?

Odgovor: Đakon vozglašava: „Dveri, dveri!“, tj. čuvajte crkvene dveri. U drevnoj Crkvi reči: „Dveri, dveri!“ bile su upućene đakonima, ipođakonima ili crkvenjacima koji su stajali kod ulaznih dveri, kako ne bi dopustili ulazak u crkvu nikome ko je nedostojan da prisustvuje savršavanju evharistije, a takođe da ne dopuste vernima izlazak iz crkve u tako važnim trenucima, kada treba naročito da paze na ono što se u hramu događa.

„S premudrošću pazimo!“, tj. budimo naročito pažljivi u odnosu na Svetu Tajnu, na sveštenosluženje, i na uzvišeno hrišćansko učenje izloženo u pravoslavnom Simvolu vere koji će sada biti proiznešen.

Podsećajući na svoje pređašnje značenje, reči: „Dveri, dveri!“ danas nas opominju da sprečimo ulazak ružnih misli i utisaka u našu dušu u tako svetim trenucima kada treba da bude proiznesen Simvol vere i kada je pred nama najuzvišenija i najsvetija Tajna.

Pošto je objavljeno da treba strogo čuvati dveri, zavesa sa Carskih dveri se uklanja. Ovo uklanjanje zavese označava da će u trenucima koji nastupaju oni koji su ostali u hramu direktno, neposredno, jednim srcem i ustima moći da izgovore svoju zakletvu tj. „Vjeruju“, i da ispovede veru pred samim Prestolom Božijim: „Verujem u Jednoga Boga…“

 

 

Kanon Evharistije

 

Posle proiznošenja Simvola vere, đakon podstiče verne da budu naročito usredsređeni i kaže: „Stojmo smerno, stojmo sa strahom, pazimo da Sveti Prinos u miru uznesemo“.

A pojci, dopunjujući đakonove reči, pevaju: „Milost mira, žrtvu hvale“.

Pitanje: Šta je to što se uznosi?

Odgovor: Uznose se hleb i vino, pripremljeni za pretvaranje u Telo i Krv Hristovu. Ovi darovi su znak bratske ljubavi i mira koji među nama vladaju, bez čega ni darovi nisu ugodni Bogu. Oni predstavljaju dug mira, tj. izmirenja sa Bogom i stoga dug blagodarnosti Bogu, „žrtvu hvale“ Njemu, jer i hleb i vino i svako dobro koje imamo dolaze od Boga.

Sveštenik predaje narodu blagoslov Svete Trojice: „Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha, da bude sa svima vama“.

Narod odgovara: „I sa duhom tvojim“ (tj. mi isto to želimo tebi).

Zatim sveštenoslužitelj opominje verne da zaborave na sve zemaljsko: „Gore (ka nebu) imajmo (tj. upravimo) srca!“

Narod odgovara: „Imamo ih ka Gospodu“, tj. upravili smo ih ka Gospodu.

Pošto je od onih koji se mole čuo da su njihova srca pobožno upravljena, arhijerej ili sveštenik koji služi poziva ih da najpre zablagodare Bogu za sva Njegova dobročinstva prema nama, poznata i nepoznata: „Zablagodarimo Gospodu“.

Narod odgovara: „Dostojno je i pravedno blagodariti Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Trojici jednosuštnoj i nerazdeljivoj“.

Pitanje: Zašto proslavljamo Gospoda? Zašto blagodarimo Gospodu?

Odgovor: Sveštenoslužitelj u ime svih, kao prvo, proslavlja beskonačna savršenstva Trijednog Boga, Njegovu svemoć, premudrost i dobrotu; kao drugo, blagodari Bogu za naše stvaranje i iskupljenje; kao treće, za Njegova stalna dobročinstva prema nama, poznata i nepoznata; kao četvrto, zato što nas grešne, kroz Sveto Pričešće, približava Sebi i prima naše služenje iako ga okružuju i služe mu najčistiji i najsvetiji duhovi – serafimi, heruvimi i drugi anđeli, koji mu stalno pevaju, kliču, uzvikuju i govore pesmu:

„Svet je, Svet, Svet Gospod Savaot, puno je nebo i zemlja slave Tvoje; Osana na visinama, blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje; Osana na visinama“. Ovu anđeosku pesmu peva narod ili pojci. Predstavljajući Hristovo približavanje Jerusalimu radi dobrovoljnog stradanja, pojci kao da se pridružuju ljudima koji su pozdravljali Gospoda prilikom Njegovog svečanog ulaska u Jerusalim, nedugo pre raspeća: Osana! („Osana“ znači: spasi, pomozi, podaj svako dobro) Blagosloven Koji dolazi u ime Gospodnje (Jn. 12, 13). Ovom pesmom Jevreji su dočekivali careve i druge znamenite ljude koje je Bog slao da bi izbavili narod od nesreća. Istim pozdravom i mi hrišćani pozdravljamo Isusa Hrista, Uzročnika svakog dobra, Koji nevidljivo silazi u hram da bi na prestolu prineo Sebe na žrtvu Bogu Ocu radi spasenja ljudi.

Dok se peva „Svjat, svjat, svjat…“, sveštenik u molitvi spominje velika dobročinstva Božija projavljena naročito u slanju Sina Božijeg na zemlju, kao i Njegovu Tajnu Večeru sa apostolima koju je za sva vremena ustanovio radi spasenja vernih, da bi potom izgovorio reči Hristove: „Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje, koje se radi vas lomi za otpuštenje grehova“ i „Pijte iz nje svi: ovo je Krv Moja Novoga Zaveta, koja se radi vas i radi mnogih proliva za otpuštenje grehova“. Narod koji se moli u hramu potvrđuje svoju veru u Svetu Tajnu Evharistije tako što na ova dva sveštenikova vozglasa dva puta odgovara rečju „Amin“. To znači da i mi verujemo da se na Božanskoj Liturgiji vernima daju Telo i Krv Hristova za otpuštenje grehova.

 

 

Osvećenje Darova

 

Pitanje: Kada ono biva?

Odgovor: U vreme pevanja „Tebe pojem“, posle vozglasa: „Tvoje od tvojih Tebi prinoseći radi svih i za sve“.

Pitanje: Zašto osvećenje Darova biva baš tada?

Odgovor: Zato što je Hristos, izgovorivši pomenute reči („Uzmite, jedite… Pijte iz nje svi…“), zapovedio apostolima i njihovim učenicima da do svršetka veka savršavaju Tajnu Večeru u spomen na Njega, tj. kao blagodarno sećanje na Njegovu ljubav prema ljudima, i Sam je ukazao na hleb i na vino kao na najpogodnije tvari za savršavanje Svete Tajne.

Pitanje: Kako se savršava ovaj svešteni čin?

Odgovor: Sveštenik se u ovom momentu Božanske Liturgije sa blagodarnošću seća ove zapovesti Spasiteljeve, a takođe i Njegove velike ljubavi prema nama, smrti, pogrebenja, vaskrsenja, vaznesenja na nebesa i drugog dolaska Njegovog.

Posle kratke molitve kojom se blagodari za sve ovo, sveštenik smireno podiže nad prestolom svete sasude sa predloženim Darovima, hlebom i vinom, prinosi ih na žrtvu Bogu Ocu i govori: „Tvoje od tvojih Tebi prinoseći radi svih i za sve“, tj. kao blagodarnost za sva dobročinstva i kao umilostivljenje za upokojene i za žive pravoslavne hrišćane.

Evo šta znači ovaj vozglas: Gospode, mi nemamo ništa čime bismo dostojno mogli da Ti se zahvalimo za sva Tvoja dobročinstva. Zato sada primi od nas hleb i vino – jer njih je Sin Tvoj Jedinorodni, naš Spasitelj, izabrao između sveg bezbrojnog mnoštva darova koje dobijamo od Tebe. Mi Ti ih prinosimo zbog svega što je maločas u molitvi pomenuto i kao blagodarnost i umilostivljenje za sve. To je značenje beskrvne Žrtve.

Pojci (narod) dovršavaju vozglas: „Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš.“

Dok se peva ova pesma, sveštenik moli Boga da pošalje Duha Svog Svetog na njega samog, na sve verne i na predložene Darove, i moli da svemogućom silom budu pretvoreni: hleb – u istinsko Telo Hristovo, a vino – u istinsku Krv Spasitelja našeg. Zatim tri puta blagosilja Darove – najpre hleb, potom vino, i na kraju, trećim krstolikim blagoslovom, zajedno hleb i vino, uz reči: „Pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim“.

U tim trenucima savršava se velika Tajna, tj. hleb postaje istinsko Telo, a vino istinska Krv Hristova.

Prema svedočanstvu Svetog Jovana Zlatousta u to vreme pored sveštenika stoje anđeli i sav prostor oko prestola ispunjen je nebeskim silama. Strašni, veliki trenuci! Molitva treba da bude veoma pažljiva.

Žrtva koja tek što je prinesena ima trojako značenje: a) blagodarno, b) umilostivljujuće, v) očišćujuće.

a) Sveštenik blagodari Bogu zato što je pravednima darovao opštenje sa Sobom na nebu i što je blagoizvoleo da ih učini našim zastupnicima. Pri tome sveštenik spominje praoce, patrijarhe, proroke, mučenike i druge pravednike, a „osobito“, tj. pre svih, spominje i proslavlja našu Zastupnicu, Majku Božiju: „Osobito za Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, Slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju.“

Narod tada peva:

 

Dostojno je vaistinu
da blaženom zovemo Tebe, Bogorodicu,
uvek blaženu i svebesprekornu,
i Mater Boga našega.
Časniju od Heruvima
i slavniju neuporedivo od Serafima,
Tebe što Boga Reč neporočno rodi,
vaistinu Bogorodicu,
mi Te veličamo.

b) Sveti Darovi predstavljaju umilostivljujuću žrtvu za sve upokojene u pravoslavnoj veri i nadi na milosrđe Božije. Sveštenik se istovremeno moli i za oproštaj njihovih grehova. Korist od žrtve i molitve za umrle je nesumnjiva i velika.

v) Sveti Darovi predstavljaju očišćujuću i zastupničku žrtvu za žive članove Crkve. Sveštenik moli Boga za „blagoverni i hristoljubivi narod“, da bi poživeli „tih i miran život… u svakoj pobožnosti i čistoti“.

Potom glasno govori: „Najpre pomeni, Gospode, preosvećenog episkopa našeg…“

Prisutni u hramu, sećajući se u molitvama i svojih srodnika i prijatelja, završavaju sveštenikov vozglas pevajući: „I vsjeh (tj. muškarce) i vsja (tj. žene)“ – „I sve i sva“, tj. pomjani Gospode sav verni narod.

Čitav ovaj svešteni čin sveštenik završava sa dva vozglasa. U jednom od njih moli Boga da nam daruje jednodušnost u proslavljanju Njegovog Prečistog Imena, dok u drugom narodu predaje blagoslov u ime Isusa Hrista: „I da budu milosti velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista sa svima vama.“

Priprema vernih za Sveto Pričešće počinje prosbenom jektenijom kojom se oni podstiču na dostojnije i pobožnije pričešćivanje. Sveta Crkva se moli da nam Gospod Bog nispošalje Božansku blagodat i dar Svetoga Duha.

Za jektenijom sledi vozglas: „I udostoj nas, Vladiko, da smelo i neosuđeno smemo prizivati Tebe…“.

Posle jektenije za Svete Darove i da nam Bog nispošalje Svoju blagodat, sveštenik se moli da mi grešni i nedostojni smemo bez osude da prizivamo Njega, Svesvetog Boga, i da ga nazivamo svojim Ocem.

„…da smelo i neosuđeno smemo prizivati Tebe Nebeskoga Boga Oca i govoriti…“

Govoriti šta? Molitvu koju nam je darovao Spasitelj i u kojoj Boga nazivamo našim Ocem: „Oče naš, Koji si na nebesima…“

Na kraju molitve Gospodnje sveštenik ispoveda svemoć Gospoda, Koji može da ispuni sve ono što mi u molitvi tražimo, budući da je Bog – Car sveta: „Jer je Tvoje Carstvo i sila i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“.

Dirljivo je videti kako se hrišćani u hramu, kao poslušna deca Oca Nebeskog, mole Bogu uz tiho zajedničko pevanje molitve Gospodnje.

 

 

Šta znači: „Svetinje Svetima“?

 

Posle vozglasa zavesa na Carskim dverima se zastire. Đakon govori: „Pazimo!“ Sveštenik, svestan svoje nedostojnosti, govori: „Svetinje svetima!“ tj. da Svetim Darovima mogu pristupiti samo Sveti – oni koji su svoju dušu očistili pokajanjem zbog grehova.

Oni koji se u hramu mole na ovo odgovaraju: „Jedan je svet, jedan Gospod Isus Hristos, u slavu Boga Oca. Amin.“ Ovim rečima hrišćani pokazuju kako su svesni toga da sami po sebi nemaju potrebnu čistotu da bi se pričestili Svetim Darovima, ali da dobijaju osvećenje od Isusa Hrista, Spasitelja našeg, Uzročnika svetosti.

 

 

Pričešćivanje sveštenoslužitelja i vernog naroda

 

Dok se peva pričastan, sveštenoslužitelji se u oltaru pričešćuju Svetim Darovima. Verni koji su se pripremili za Sveto Pričešće celivaju svete ikone tražeći zastupništvo pred Bogom, a zatim se klanjaju ljudima koji stoje u hramu tražeći od njih oproštaj kako bi mogli da pristupe Svetom Pričešću izmireni sa svima. Zatim se otvaraju Carske dveri i Sveti Darovi se iznose. Ovo označava Vaskrsenje Hristovo.

Verni se pozivaju na pričešće: „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite.“

Kada se pojave Sveti Darovi prisutni u hramu im se pobožno klanjaju kao da vide Samog Gospoda, pozdravljajući Njegovo javljanje rečima: „Blagosloven je Koji dolazi u Ime Gospodnje; Bog je Gospod i javi se nama“, a zatim pristupaju Svetom Pričešću.

Posle pričešćivanja mirjana sveštenoslužitelj proiznosi vozglas: „Spasi, Bože, narod Tvoj i blagoslovi nasleđe Tvoje“, tj. pravoslavne hrišćane.

 

 

Liturgijske pesme koje se pevaju posle pričešćivanja Svetim Tajnama

 

„Vidjehom Svjet istinij“:

Videsmo Svetlost istinsku;
primismo Duha Nebeskoga;
nađosmo veru istinitu,
klanjajući se nerazdeljivoj Trojici,
jer nas je Ona spasla.

 

Pitanje: Šta označava vozglas: „Svagda, sada i uvek i u vekove vekova“?

Odgovor: Ovaj vozglas nas podseća na obećanje vaskrslog Spasitelja da će svagda prebivati sa vernima: sada i uvek.

Ovaj vozglas se proiznosi onda kada sveštenik posle pričešćivanja poslednji put tokom Liturgije pokazuje iz oltara vernom narodu Svetu čašu, da bi potom otišao Svetom predloženju i tamo je sklonio.

Šta to znači? Podizanje Čaše i njeno poslednje pokazivanje narodu podsećaju nas na vaznesenje Spasiteljevo sa Maslinske gore, gde ga je oblak zaklonio od učenika.

Na vozglas prilikom poslednjeg pokazivanja Svetih Darova pojci odgovaraju „Amin“ i zatim nastavljaju „Da ispolnjatsja“:

 

Neka se ispune usta naša hvale Tvoje, Gospode,
da pevamo slavu Tvoju,
jer si nas udostojio da se pričestimo
Svetim Tvojim, Božanskim, Besmrtnim
i Životvornim Tajnama;
sačuvaj nas u Tvojoj svetinji,
da se sav dan poučavamo pravdi Tvojoj.
Aliluja, Aliluja, Aliluja.

 

 

U miru iziđimo

 

Posle pričešćivanja proiznosi se jektenija kojom se blagodari za primljene Darove i poziv sveštenika narodu da hram napuste u spokojnom raspoloženju duha: „U miru iziđimo“.

Prisutni u hramu ne izlaze iz hrama drugačije, nego „u ime Gospodnje“, tj. s blagoslovom Božijim. Zato sveštenik koji je izašao na amvon, među hrišćane koji se mole, da bi im predao blagoslov Božiji, čita molitvu: „Gospode, Ti blagosiljaš one koji Tebe blagosiljaju…“. U toj molitvi on traži blagoslov od Gospoda najpre za one koji ljube krasotu doma Božijeg, tj. brinu se o lepoti hrama, a potom traži mir za ceo svet, naročito za crkve, sveštenstvo, cara, vojsku, i sve pravoslavne. A u vreme čitanja zaamvone molitve, đakon stoji pred ikonom Spasitelja pognute glave, držeći orar u ruci do kraja molitve.

Šta znači sve ovo? To nas podseća na vreme kada su hrišćani pred izlazak iz crkve saginjali glave kako bi dobili blagoslov od sveštenika, a sveštenik je, polažući svoje ruke na njih, uz molitvu blagosiljao hrišćane. Tako i danas, hrišćanima koji se spremaju da izađu iz crkve upravo posle zaamvone molitve sveštenik daje blagoslov: „Neka blagoslov Gospodnji dođe na vas…“

Posle zaamvone molitve u hramu se deli antidor (nafora). Antidor znači „umesto Dara“; to su oni delovi prve prosfore, na proskomidiji pripremljene za osvećenje, koji ostaju na žrtveniku. Antidor se daje iz sledećih razloga: s jedne strane, kao sećanje na večere ljubavi koje su u starini savršavane posle Božanske Liturgije, a s druge, antidor se daje umesto osvećenih Darova onim hrišćanima koji toga dana nisu ništa jeli i bili su u crkvi, ali se, po slabosti ljudskoj, nisu pripremili za Sveto Pričešće.

 

Komentarisanje nije više omogućeno.