NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » BOGOSLOVSKO DELO ARHIEPISKOPA JOVANA (iz knjige „SV. JOVAN ŠANGAJSKI“)

BOGOSLOVSKO DELO ARHIEPISKOPA JOVANA (iz knjige „SV. JOVAN ŠANGAJSKI“)

OTAC SERAFIM ROUZ

Bogoslovsko delo arhiepiskopa Jovana i pitanje „zapadnog uticaja“ na pravoslavno bogoslovlje

1. „Bogoslovlje sviše“
 
Danas praznujemo praznik Svetih Otaca Vaselenskih Sabora, koji se svake godine praznuje 16 jula. Po Službi posvećenoj njima, Sveti Oci Vaselenskih Sabora jesu sedam stubova premudrosti na kojima je Hristos, Bog naš, ustanovio Crkvu Veoma je važno da na današnji dan razmišljamo o tome šta je to bogoslovlje. Pre svega, moramo biti potpuno svesni da bogoslovlje nije stvar onih koji idu na (bogoslovske) škole, gde se, proučavajući Sveto Pismo i dela Svetih Otaca, bogoslovski školuju da bi, potom – što sami što zajedno sa drugima – logički dosledno pametovali o tome šta, po njima, jeste to u šta Crkva veruje. Tu se radi o „bogoslovlju“ shvaćenom iz perspektive ljudskoga poimanja. Ali, (istinsko) bogoslovlje je nešto neuporedivo uzvišenije.
Pomenimo ovde o. Mihaila Pomazanskog iz Džordanvila , vrlo uglednog bogoslova naše Crkve danas, bogoslova starije generacije koja polagano nestaje, (bogoslova) čiju poruku moramo da prihvatimo ako hoćemo da ostanemo Pravoslavni. Svestan svih opasnosti koje danas prete Pravoslavlju od onih koji koji su zapali u pogrešna učenja, kao i svih takvih iskušenja sa kojima se suočavamo, on je u jednom pismu napisao: „Potuno smo sigurni u jedno: u Božansku Liturgiju“. A to je zbog toga što Božanska Liturgija sadrži u sebi svecelo pravoslavno bogoslovlje, kako su to isticali takvi veliki Oci kao što je Sv. Jovan Damaskin i mnogi drugi, još u vremenima Vaseljenskih Sabora, u kojima je svecelo dogmatičko učenje Crkve bilo čvrsto zasnovano. O.Mihail nam, dakle, poručuje da je Božanska Liturgija sigurna kotva u vremenima kada ljudi počnu da prihvataju pogrešna učenja. On nas, u istom pismu, podseća i na kondak posvećen tim Ocima. Ovaj kondak, koji se peva i u drugim prilikama tokom godine kada se praznuje spomen Svetih Otaca, glasi: Propoved Apostola i dogmati Otaca jednu Veru Crkve zapečatiše; odeždu Istine noseći, satkanu od bogoslovlja sviše, (Crkva) dobro upravlja i slavi veliku tajnu Pobožnosti. Iz ovog kondaka vidimo da je (istinsko) bogoslovlje poput odežde satkane sviše: „odežda Istine, satkana od bogoslovlja sviše“. Ovakvo shvatanje bogoslovlja je očigledno beskrajno daleko od onih akademskih kurseva koji se nazivaju “ bogoslovljem“. Bogoslovlje, kao znanje o Bogu i nauka o Bogu, jeste znanje i nauka koja dolazi sviše – Božanskim nadahnućem. Učenje koje su Sveti Oci, ispunjeni Duhom Svetim, artikulisali i proglašavali na Saborima, opovrgavajući jeresi, nije bilo puki izraz ljudske mudrosti, već učenje koje je dolazilo sviše.
 
2. Bogoslovlje arhiepiskopa Jovana
Mi, u našem vremenu, (vremenski) vrlo blizu nas, imamo bogoslova koji je bogoslovstvovao upravo na taj (svetootački) način: to je arhiepiskop Jovan Maksimović, koji nam je, po blagodati Božijoj, dat u ovim poslednjim vremenima. U njemu otkrivamo mnogo, zaista mnogo toga (predanjskog) što nam pomaže da ostanemo istinski pravoslavni Hrišćani u preteškim vremenima koja su pred nama. Arhiepiskop Jovan je sveti čovek, pravi asketa sa molitvenim pravilom, (pastirskim) pravilom pomaganja bližnjima i (podvižničkim) pravilom neodmaranja. Njegov primer je preuzvišen i svenadahnjujući: mi koji ne živimo na takav način vidimo u njemu nadahnjujući primer Svetoga Oca našega doba, nastavljajući da u njemu otkrivamo mnoga nova blaga… Danas smo se sabrali u spomen desetogodišnjice njegovoga upokojenja, koju smo obeležili pre mesec dana. Desilo se da u ove dane padne i pedesetogodišnjica njegovog zamonašenja i rukopoloženja za jeromonaha. Zato je ovo veoma pogodan trenutak da se udubimo u otkrivanje još jednog blaga koje nam je ostavio arhiepiskop Jovan: blaga njegovog bogoslovskog dela, o kome se do danas malo zna čak i na ruskom jeziku. Do sada smo uspeli da sakupimo neke od njegovih spisa, tačnije tek nekoliko, što nam je bilo dovoljno da uvidimo da je arhiepiskop Jovan, iako nije bio (u bogoslovskim krugovima) prihvaćen kao veliki bogoslov, ustvari bio mnogo veći bogoslov od mnogih koji su (u tim krugovima) bili veličani kao bogoslovi. Ali, onje bio bogoslov upravo u smislu „bogoslovlja sviše“, a ne u smislu akademsko-školskog teologisanja… Iz njegovih bogoslovskih spisa možemo da naučimo vrlo bitne pouke o tome kako da postanemo i ostanemo svesni, istinski pravoslavni Hrišćani i kako da sačuvamo riznicu našeg pravoslavnog Predanja, kome danas preti opasnost iščezavanja sa lica zemlje.
Što se tiče njegovog bogoslovskog obrazovanja, arhiepiskop Jovan se, za vreme svog boravka u Srbiji, po završetku studija prava, upisao na Bogoslovski fakultet, gde je, potom, stekao ono što danas zovemo zvanjem doktora teologije, jednom rečju prošao je kroz celokupno bogoslovsko školovanje, te je, stoga, zasigurno bio upoznat sa svim najbitnijim bogoslovskim pitanjima i problemima. U vezi sa ovim, postoji nešto što je još bitnije za jednog istinskog bogoslova, a pod istinskim bogoslovom podrazumevamo ne onoga koji samo ponavlja ono što je pročitao u bogoslovskim knjigama, već onoga koji istinski (živi i) govori reči Božije. Naime, arhiepiskop Jovan je bio poreklom iz vrlo pobožne porodice, sam je još od detinjstva imao vrlo snažnu veru, imao je iskustvo predrevolucionarne Svete Rusije, odlazio je u manastire, išao je na poklonjenje čudotvornim ikonama, poštovao je Svete i sretao se sa ljudima svetoga života, čitao je Žitija Svetih, jednom rečju upio je u sebe atmosferu tadašnje, pobožne Rusije. Zbog toga je kasnije i mogao da postane tako veliki bogoslov i sveti čovek.
Pored toga, tu je bila i jedna crkvena ličnost koja je veoma nadahnula arhiepiskopa Jovana, premda ne u smislu u kome se danas za nekoga kaže da je izvršio „uticaj“ na nekog drugog, jer ne možemo reći da je ta ličnost (bogoslovski) „uticala“ na arhiepiskopa Jovana, već pre da ga je nadahnula da se sav posveti Crkvi i da postane bogoslov. Ta ličnost je bio mitropolit Antonije Hrapovicki. On je bio poglavar Ruske Zagranične Crkve, veliki arhijerej poslednjih dana stare Rusije i vrlo važna istorijska figura našega vremena… On je bio poznat po svojoj otvorenosti, po svojoj neodstupnosti i potome što se nimalo nije ustručavao kada su u pitanju bile stvari od značaja za Crkvu. On je bio svesni borac za pravoslavno Predanje. Onje neprestano naglašavao potrebu „povratka Svetim Ocima“, što je arhiepiskop Jovan, naravno, potpuno prihvatio (kao svoju bogoslovsku orijentaciju). Mitropolit Antonije je smatrao da je pravoslavno bogoslovlje nerazdvojno od duhovnog i moralnog života, a ne nešto što se uči u bogoslovskim školama i potom papagajski ponavlja.
No, bogoslovsko delo mitropolita Antonija se, istovremeno, veoma razlikuje od bogoslovskog dela arhiepiskopa Jovana, jer je mitropolit Antonije imao mnogo više veze sa akademskim svetom. On je bio dekan na nekoliko bogoslovskih fakulteta, te je, zbog toga, sasvim prirodno morao stalno da bude u toku sa svim problemima svoga vremena. On je, na primer, morao da zna šta misle tolstojevci, koji su pokušavali da podriju veru u Boga i Crkvu, i on je naprosto bio primoran da neprestano razmišlja o tome kako da saopšti poruku Pravoslavlja takvim ljudima. Mitropolit Antonije je često vodio polemike o raznim bogoslovskim pitanjima, jer je bio veoma zaokupljen problemima svedočenja Pravoslavlja ljudima kojima Pravoslavlje nije blisko. Sve u svemu, za nas su spisi mitropolita Antonija mnogo manje nadahnjujući od spisa arhiepiskopa Jovana, o kome ćemo sada da kažemo koju reč.
 
3. Predanjski uravnoteženi bogoslov
Bogoslovski spisi arhiepiskopa Jovana su malobrojni. Nismo ih do sada sve pronašli, niti ih je iko do sada sabrao na jedno mesto. Nalazili smo ih po starim časopisima, obično crkvenim koji su, po pravilu, bili nevelikoga tiraža i koje je, zbog toga, veoma teško naći. Neke od njegovih članaka smo pronašli u crkvenim časopisima koji su izlazili dvadesetih i tridesetih godina u Jugoslaviji. Druge, u malim časopisima koje je on sam izdavao u Kini i Americi. Jedan obimniji članak smo otkrili potpuno slučajno – naravno, po blagodati Božijoj: taj tekst je objavljen 1930. godine u Varšavi i do danas sačuvan možda samo u par primeraka. Mnogi od njegovih spisa su neveliki članci, nastali iz njegovih (bogoslovski) dubokih propovedi. Tu je i nekoliko dužih tekstova od 20 do 40 strana, koji su od velike bogoslovske važnosti. Arhiepiskop Jovan je pisao protiv jeresi o. Sergija Bulkagova i sofijanizma. On je pisao o Majci Božijoj u studiji koju trenutno prevodimo za novi pravoslavni svet. Onje, takođe, pisao o Svetoj Rusiji, o Novomučenicima, o Crkvi kao Telu Hristovom, o značaju ruske Dijaspore (to jest, pravoslavnih Rusa u izgnanstvu), o pravoslavnoj monarhiji i mnogim drugim temama.
Iz njegovih bogoslovskog dela vidimo da je arhiepskop Jovan bio potpuno drugačiji bogoslov od mitropolita Antonija Hrapovicog. Glavna karakteristika koju uočavamo u bogoslovskim spisima arhiepiskopa Jovana jeste sloboda. Arhiepiskop Jovan se potpuno pogruzio u pravoslavno Predanje te je i sam postao istočnik istinskog pravoslavnog bogoslovlja. Kod njega nema nikakvih tuđinskih uticaja niti prenaglašavanja jednog dela Predanja na račun drugog u pogledu pojedinih spornih pitanja. To ga čini izuzetno vrednim autoritetom i u pogledu pitanja o kome se danas veoma raspravlja u pravoslavnom bogoslovlju na engleskom govornom području, a to je pitanje takozvanog „zapadnog uticaja“ na pravoslavno bogoslovlje u poslednjih sedam stotina godina. U članku koji je napisao na temu pravoslavne ikonografije, na primer, on insistira na autentičnom pravoslavnom ikonografskom stilu, ali istovremeno se ne uzbuđuje mnogo zbog pravoslavnih ikona zapadnoga stila ako su one ikonopisane u određenim prihvatljivim okvirima i ako su osveštane od strane Crkve.
Arhiepiskop Jovan je, takođe, napisao članak pod naslovom „Za šta se Hristos molio u Getsimanskom vrtu?“. U tom tekstu ga vidimo kao stručnjaka u bavljenju pitanjem koje je, u to vreme, bilo sporno. A to je pitanje bilo sporno zato što je sam njegov učitelj, mitropolit Antonije – suprotstavljajući se onome štoje smatrao sholastičkim tumačenjem (stradanja Hristovih kao) „plate plaćene razgnevljenom Bogu“ – otišao predaleko u suprotnom pravcu i prenaglasio značaj molitve Hristove u Getsimanskom vrtu, tvrdeći da je ona predstavljala najvažniji deo našeg iskupljenja, čime je, u izvesnom smislu, potcenio značaj samog Krsta . To se često dešava kada se bogoslovi upuste u polemike i rasprave sa drugim bogoslovima. Jedni obično zapadnu u jednu krajnost, a drugi – suprotstavljajući se ovim prvima – u drugu. Arhiepiskop Jovan je kao bogoslov bio vrlo uravnotežen u ovakvim stvarima i nije nikada zapadao u krajnosti, što pokazuje koliko je zdrav bio njegov bogoslovski stav. On je prihvatio najbolji deo učenja mitropolita Antonija o ovom pitanju – onaj o sastradalnoj ljubavi Hristovoj prema čitavom rodu ljudskom – ali je, u isto vreme, ispravio izvesne greške koje je mitropolit Antonije počinio u svom razmatranju pomenutog pitanja. Na primer, mitropolit Antonije je rekao da nije pravilno misliti da se Isus Hristos (u Getsimaniji) uplašio dolazećih stradanja, dok, naprotiv, većina Svetih Otaca tvrdi daje, upravo, bilo
tako: da se Gospod (kao čovek) zaista uplašio dolazećih stradanja i da to predstavlja potvrdu čovečanske prirodu Njegove. Arhiepiskop Jovan je ukazao na ovu grešku mitropolita Antonija, istovremeno usvojivši i najbolji deo Antonijevog tumačenja događaja u Getsimanskom vrtu, onaj o sastradalnoj ljubavi Hristovoj. Bogoslovi su vodili polemike o ovom pitanju, jedni su zastupali jedno, a drugi – drugo gledište, a arhiepiskop Jovan je razmotrio ovo pitanje, ne sporeći se ni sa kim. I zaista, iz njegovog članka niko ne bi mogao ni da pretpostavi da je postojao ikakav spor (oko ovog pitanja), što najbolje pokazuje da je arhiepiskop Jovan bio veoma uravnoteženi bogoslov.
 
4. „Zapadni uticaj“
Mitropolit Antonije je, takođe, mnogo pisao i o pitanju „zapadnog uticaja“ (na pravoslavno bogoslovlje). Veoma je važno da shvatimo šta je to tačno – „zapadni uticaj“, jer činjenica je da je Pravoslavna Crkva, nekoliko stotina godina unazad, kroz svoje bogoslovlje primala izvesne uticaje sa Zapada, naročito iz rimokatolicizma. No, neki pravoslavni bogoslovi, govoreći o tom zapadnom uticaju, idu predaleko, preteruju i žele da odbace sve što se u pravoslavnom bogoslovlju dešavalo za poslednjih sedam stotina godina. To je, naravno, pogrešan stav. A mi vidimo daje arhiepiskop Jovan i u pogledu pitanja „zapadnog uticaja“ bio uravnotežen bogoslov kao što je to bio i onda kada su neki bogoslovi napali učenje mitropolita Antonija Hrapovickog.
Kada smo jednom prilikom upitali arhiepiskopa Jovana o nekim spornim mestima u učenju mitropolita Antonija, on je samo odmahnuo rukom i rekao: „To je potpuno nebitna stvar“, čime je ustvari rekao da učenje mitropolita Antonija ima svoje izuzetno vredne delove i da su greške, ako ih je i bilo u tom učenju, manje bitne i od drugostepenog značaja.
Arhiepiskop Jovan je imao sličan stav i u pogledu jedne druge velike ličnosti pravoslavnog bogoslovlja. Radi se o mitropolitu Petru Mogili, koji je živeo u XVII veku, u vreme Sv. Jova Počajevskog, u zapadnoj Rusiji. Mitropolita Petra su mnogi optuživali da je bio pod velikim zapadnim uticajem, a neki su, čak, hteli da ga potpuno odbace, govoreći da uopšte nije pravoslavan. No, arhiepiskop Jovanje imao veliko poštovanje prema njemu i u takvom njegovom stavu opet vidimo nešto što je veoma važno za čitavo pitanje o zapadnom uticaju na pravoslavno bogoslovlje.
Pitanje zapadnog uticaja se postavilo pred Pravoslavnu Crkvu naročito posle Florentinskog sabora 1439. Bilo je to vreme kada su, zbog političkih razloga, vodeći vizantijski bogoslovi otišli na Zapad i tamo „kapitulirali“, tj. položili oružje pred rimokatolicizmom i prihvatili izvesna učenja koja nisu pravoslavna. Svi oni su (na Florentinskom saboru) potpisali Uniju sa Rimom, svi osim velikog borca za Pravoslavlje, Sv. Marka Efeskog. Posle Florentiske unije nastupilo je teško vreme za Pravoslavnu Crkvu.
Mi ove događaje danas razmatramo sa odstojanja od pet stotina godina. I možemo reći da je Florentinska unija, naravno, (u konačnom ishodu) bila odbačena i da je Pravoslavna Crkva nikada nije prihvatila. Ali u to vreme i neko vreme posle toga, tačnije čitavih stotinak godina, pitanje Florentinske unije je bilo vrlo težak problem za Pravoslavnu Crkvu. Čim se vratio u Rusiju i tamo rekao: „Potpisao sam Uniju!“, mitropolit Isidor je bio svrgnut. Kažu, ušao je u crkvu, a tamo ga je čekao car koji ga je upitao: „Šta si to učinio? Zar si potpisao Uniju sa Rimom?“. Car je javno i potpuno odbacio Uniju, a mitropolita Isidora bacio u tamnicu. Mitropolit Isidor je kasnije, preko Poljske, pobegao na Zapad, da bi, na kraju, postao kardinal u Rimokatoličkoj crkvi i otpadnik od Pravoslavlja.
Sv. Marko Efeski je, sa druge strane, odbacio Uniju, još dok je bio na Zapadu, a potom i kada se vratio u Grčku, gde je oko sebe sabrao Hrišćane koji su bili protiv Unije. Potom je, samo dvadesetak godina posle Florentinskog sabora, po dopuštenju Božijem, a možda i zbog toga što je Vizantija prihvatila Uniju – pao Konstantinopolj. U vremenu posle pada Vizantije, vidimo patrijarha Genadija, učenika Sv. Marka Efeskog, koji je, takođe, odbacio Uniju. No, u Grčkoj Crkvi su još dugo posle toga trajale velike smutnje zbog Unije. Postoji čitava knjiga o ovoj temi (Eustratios Argenti, Oxford, 1963), koju je napisao, potonji o. Kalist, a tada Timoti Ver i koja se bavi razmatranjem pitanja grčkog stava prema Rimu u vekovima posle 1453. Iz te knjige vidimo da je u tadašnjoj Grčkoj vladala velika pometnja u pogledu toga da li rimokatolici pripadaju Crkvi ili ne. Mnogo puta su, u to vreme, pravoslavni episkopi pozivali franciskance i jezuite da propovedaju u njihovim crkvama. Rimokatolici su, čak, vršili bogosluženja u istim crkvama (gde i pravoslavni), premda (treba reći da) su u mnogim mestima u Grčkoj (pravoslavni i rimokatolici) služili na zasebnim žrtvenicima. Očigledno je da tadašnji Grci nisu baš tačno znali da li treba ili ne treba da prihvate Uniju. Bilo je i mnogo onih koji su se žestoko protivili Uniji, ali i mnogo onih koji su govorili.“ Potpisali smo (Uniju), svi su potpisali, patrijarh je potpisao, car je potpisao. Zar nas to ne obavezuje?“.
U Grčkoj su problemi sa Unijom bili mnogo teži nego u Rusiji, ali su se slične stvari dešavale i u Rusiji. Latinski misionari su preplavili zapadne delove Rusije, (neumorno) nastojeći da prevedu pravoslavne Ruse na rimokatolicizam. Tako su počeli problemi sa zapadnim uticajem u Rusiji.
Ti problemi su trajali više od jednoga veka kada su Latini, krajem XVI veka, nametnuli novu uniju, ali sada u zapadnim delovima Rusije, takozvanu Brest-Litovsku uniju, protiv koje se borio Sv. Jov Počajevski. Jasno je da su Latini (na ovaj način) hteli da stave pod svoju kontrolu čitav pravoslavni Istok. Latini su se koristili pometnjom koja je vladala među pravoslavnima u Grčkoj u pogledu toga da li je Unija prihvaćena ili ne, i to su koristili kao priliku da zasnuju svoje „misionarske“ punktove, da postavljaju svoje biskupe po grčkim gradovima i da im to bude odskočna daska za preuzimanje čitavog pravoslavnog Istoka, počevši od Grčke pa sve do Rusije.
Bilo je to kritično vreme za Pravoslavlje. Veliki Oci Crkve su znali da su rimokatolici zabludeli u svojim učenjima i da su otpali od Crkve, ali je u to vreme sprovođena široka propaganda o tome da su pravoslavni deo Latinske crkve, kao i da je rimski papa još uvek prvi po časti među svim (hrišćanskim) episkopima. U isto vreme na Zapadu počinje „Renesansa“: kulturni pokret koji je, u velikoj meri, predstavljao obnovu drevnih paganskih ideja. Renesansu možemo, pojednostavljeno govoreći, shvatiti kao svojevrsni nastavak sholasticizma, koji je pre toga vladao na Zapadu. Drugim rečima, Renesansu je karakterisao razvoj svetovne učenosti, koja nije ni od kakve koristi za spasenje duše. U vreme Renesanse prirodne nauke su počele da dobijaju značaj koji imaju danas, ljudi su počeli da se bave proučavanjem jezika i prevođenjem, sa starogrčkih i starorimskih klasika, o kojima se već vekovima gotovo ništa nije znalo, skinut je veo zaborava… Opšti obrazovni nivo ljudi se uvećao i oni su počeli da se bave istorijom, naukom i svetovnim znanjem…
No, samo po sebi ovo svetovno znanje nema nikakvog značaja (za spasenje), ali kada ga čovek jednom prihvati, ono u njemu formira osobeno nastrojenje uma. To nastrojenje uma pak nije samo po sebi neprijateljsko prema spasenju, ali čovek mora da ga postavi na pravilan način da bi uopšte mogao da otkrije kako da se spasi ako ga već ima u sebi. A kako stvari stoje, ovaj pokret zapadne učenosti se u XX veku proširio na čitav svet. Svako ko danas prilazi Pravoslavlju, osim možda pripadnika nekih afričkih plemena u Ugandi ili Keniji ili njima sličnih, već se u sebi nosi sa pitanjem: kako da se spasemo kada smo već prihvatili znanje ovoga sveta i kada smo kao oni koji poznaju istoriju, nauke i tome slično – postali intelektualno sofisticirani.
 
5. Dati pravoslavni odgovor zapadnjacima i odbraniti veru
I u Rusiji i u Grčkoj XVII veka, pravoslavno obrazovanje je bilo na vrlo niskom nivou. U to vreme u Rusiji je delovao mitropolit Petar Mogila, kojije shvatao da od takozvane „mudrosti ovoga sveta“, tj. „fakultetske učenosti“ koja je dolazila sa Zapada, preti velika opasnost Pravoslavlju, jer su, u to vreme, pravoslavci u velikoj većini bili krajnje prostodušni ljudi.
Sv. ap. Petar nas u svojoj Poslanici uči da moramo biti spremni da u svakoj prilici damo odgovor onima koji nas pitaju o našoj Veri. Dešava se da prostodušni ljudi, koji veruju u Pravoslavlje onakvo kakvo mu je (od predaka) predato, nisu u stanju da daju odgovor učenim i intelektualno sofisticiranim ljudima kada im ovi postave razna pitanja o (pravoslavnoj) Veri, i to ne obavezno sa rđavim namerama.
Već smo naveli primer za ovo u našem jučerašnjem razgovoru. Čitamo u Žitijima Svetih da se dešavalo da aždaja napadne Svetoga kao što se to, na primer, desilo Svetoj Marini ili Sv. Jovanu Mnogostradalnom. No, ako ovo pročitate ljudima koji žive ovde u Platini ili u San Francisku ili bilo gde u modernom svetu, a koji nisu odrasli u duhu pravoslavne pobožnosti, oni će vam se na to jednostavno nasmejati u lice. Vi ćete pokušati da im objasnite: „Pa dobro, u to vreme su postojale aždaje“, a oni će vam reći: „Ma dajte, nemojte da nas zamajavate. To su praznoverice. Nije valjda da još uvek verujete u tako nešto?“. Šta ćete im onda odgovoriti? Ili, ako neko od vaše dece čita kod kuće o životu nekog Svetitelja i, potom, ode u školu i ispriča to svojim drugovima, svi će mu se smejati, rugajući se; „Nije valjda da čitaš takve gluposti? 0 aždajama, kojima iz usta suklja veliki plamen?“. U Žitijima Svetih, zaista, stoji daje plamen koji je kuljao iz usta aždajinih stvarno oprljio kosu Sv. Marine i bradu Sv. Jovana Mnogostradalnog. Kako to da razumemo? Sv. Marina se tada nalazila u tamnici. Kako je aždaja prošla pored straže? Kako je prošla kroz zaključana vrata? Šta se to tada ustvari desilo? Da li, pre svega, uopšte postoje takva bića kao što je aždaja? Ako ste prostodušne vere, reći ćete: „Verujemo zato što je to ono što su nam predali Sveti Oci“. A ljudi ovoga sveta će vam, onda, reći: „Naravno, ali onda morate da uzmete spise Svetih Otaca i da ih ispravite i da iz njih izbacite takve stvari“. I ako pogledate šta danas radi Rimokatolička crkva videćete da ona upravo čini takvu stvar. Mnogi moderni rimokatolici misle da Sv. Nikola i Sv. Georgije nisu ni postojali, odbacuju ih zato što sve to smatraju za praznoverje.
Prema tome, preti opasnost da prostodušni i neobrazovani pravoslavci u suočenju sa učenim zapadnjacima neće umeti da daju odgovor i da odbrane Veru. Na kraju će se sve svesti na malo ostrvo pravoslavnih koji će jednostavno ponavljati: „Verujem, zato što mije to upravo tako predato“, ali ljudi koji imaju zapadno obrazovanje neće moći na taj način da veruju. Vidimo, dakle, da postoji velika potreba da se upoznamo sa zapadnom učenošću, da bismo mogli da zapadnjacima odgovorimo njihovim sopstvenim argumentima, kao i da im objasnimo o čemu se radi u našoj veri.
A mi, zapravo, za to imamo (žive) argumente. To su ljudi koji čitaju i veruju u Žitija Svetih upravo zato što su nam ih takva predali Sveti Oci, ali koji su, istovremeno, stekli zapadno obrazovanje i koji znaju štaje to zapadni um. Ustvari, svaki pravoslavac danas, kao što smo to već rekli, već ima zapadni um. Očigledno je da, osim malobrojnih preostalih ljudi koji žive u udaljenim selima, više nema pravoslavaca koji su zadržali takav jednostavni mentalitet. Većina pravoslavnih Hrišćana danas – bilo da se radi o pravoslavnim Hrišćanima u Grčkoj, u Sovjetskom Savezu, u svim ostalim zemljama iza „Gvozdene zavese“ ili na Bliskom Istoku – zatrovana je zapadnom učenošću i, stoga, (kao pravoslavni) moramo dati odgovor upravo u svetlu ove činjenice.
Nešto tako se desilo u Rusiji u XVII veku. Radi se o jednom istorijski dalekovidom čoveku – mitropolitu kijevskom Petru Mogili, koji je shvatio da pravoslavni Hrišćani ne mogu dati odgovor Zapadu ukoliko se najpre ne upoznaju sa onim što znaju zapadnjaci. Pošto je postao mitropolit kijevski, on je video da u Kijevu postoje samo niže, slovensko-grčke škole, u kojima se učilo o Predanju kakvo je ono došlo do nas, a da ljudi koji su izlazili odatle nisu bili kadri da odgovore na pitanja ljudi obrazovanih u zapadnom duhu. Zato je mitropolit Petar naredio da se otvori i latinska škola. Ljudi su se užasnuli, govoreći: „Pa to je nešto tuđe i strano našem Predanju“. A njegov odgovor je glasio: „Ne, mi moramo da naučimo ono što oni znaju da bismo mogli da im odgovorimo“. Tako je on osnovao latinsku školu i više od jednoga veka bogoslovsko školovanje u Rusijije bilo, uglavnom, na latinskom jeziku i iz latinskih udžbenika. Naravno, to nije bilo nimalo bezopasno. Treba biti (duhovno i bogoslovski) kadar da se razlikuje šta je istinsko Pravoslavlje, a šta su latinska zastranjenja od Pravoslavlja. A latinske zablude u to vreme nisu bile tolike kao danas, jer su danas Latini potpuno zastranili, dok su, u to doba, još čuvali neke ostatke iskustva što su ga imali pre Raskola (1054.). Prema tome, pravoslavni Hrišćanin koji ima (duhovno-bogoslovsko) rasuđivanje i trezvenje može čitati i latinske tekstove, rasuđujući u čemu su oni ispravni a u čemu su pogrešni…
Bilo je slučajeva kada se mitropolit Petar Mogila koristio frazama koje su bile neposredno preuzete iz latinskog jezika i kojih nije bilo kod istočnih crkvenih Otaca. Međutim, ovo ne bi trebalo da nas dovedeu zabunu. Pravoslavno Predanje je Predanje Istine i ta Istina sama (kroz one koji joj služe) svagda ispravlja greške kada god i gde god bi (u bogoslovlju) došlo do udaljavanja od Istine. Jedan grčki bogoslovje, kasnije, ispravio „Katihizis“ mitropolita Petra Mogile. Taj „Katihizis“ su, potom, ispravili mitropolit Platon i, konačno, mitropolit Filaret Moskovski, veliki jerarh ruski koji je upravo ukinuo bogoslovsko školovanje na latinskom jeziku. Mitropolit Filaret je živeo početkom XIX veka, dakle skoro dva veka posle mitropolita Petra. U to vreme, zapadna učenost je već potpuno prodrla u Rusiju i više nije bilo potrebe za obrazovanjem na latinskom jeziku. Rusi su imali svoje ruske knjige, opšti nivo obrazovanosti je znatno porastao i ljudi koji su studirali na pravoslavnim bogoslovijama i bogoslovskim akademijama su bili upoznati sa zapadnom učenošću gotovo isto onoliko koliko i ljudi na Zapadu. Došlo je, dakle vreme, da pravoslavni Hrišćani u Rusiji prestanu da se bogoslovski obrazuju na latinskom i da počnu da to čine na ruskom jeziku. Mitropolit Filaret Moskovski je tada govorio: „Prošlo je vreme kada smo zavisili od zapadnog školovanja na zapadnom jeziku. Školujmo se sada na našem sopstvenom jeziku i potrudimo se da naše školstvo očistimo od svega što nije potpuno pravoslavno“.
Danas se nalazimo u situaciji kadaje Pravoslavlje, prošavši kroz vodu i vatru zapadne učenosti, već kadro da se nosi sa zapadnjacima i to na njihovom terenu. To znači da su pravoslavni Hrišćani danas postali jednako intelektualno sofisticirani koliko i zapadnjaci. Upoznati smo sa modernim naukama i modernom učenošću, i više nismo u poziciji prostodušnih seljaka koji ne znaju šta da odgovore kada neko pred njima počne da se ismejava na račun aždaja (iz Žitija Svetih).
Naprotiv, onaj pravoslavni Hrišćanin koji danas (u Žitijima Svetih) čita o takvim aždajama, može lako da pronađe i svetootačko tumačenje pojava aždaja (u Žitijima Svetih), to jest – tumačenje toga kako je nematerijalni đavo mogao da oprlji bradu Sv. Jovana Mnogostradalnog. Mi znamo da, kako nas uče Sv. Makarije Veliki i drugi Oci, đavo nije potpuno nematerijalan. Jedino je Bog potpuno nematerijalan. I Anđeli i đavoli imaju svoja tela, samo što su ona duhovna i neuporedivo „finija“ od naših. Tako su i aždaje, koje su napadale Sv. Marinu ili Sv. Jovana Mnogostradalnog, imale upravo takvo duhovno telo. To nisu bile neke čudnovate zveri, već demoni koji su uzimali obličja zveri da bi zaplašili podvižnike. Znamo, takođe, i to da su te aždaje, kada bi Svetac načinio znak krsta ili se pomolio Bogu, jednostavno nestajale. Očigledno je, dakle da se ovde radilo o pojavi demona.
Postoje i drugi slučajevi kao što je to bio slučaj sa aždajom Sv. Georgija, gde se, po svoj prilici, radilo o stvarnoj aždaji, stvarnoj zveri. Takve zveri su, zaista, postojale i postoje istorijski zapisi o njima… Nedavno, pre nekih tridesetak godina, more je izbacilo nekakvo čudovište na plažu u Monetreju: radilo se o vrlo neobičnoj životinji kojaje ličila na ono što zovemo „morskim čudovištem“. Tu se, dakle, radi o potpuno drugačijoj stvari, o stvarnim zverima koje ne nestaju kada se spram njih načini znak krsta i čija se mrtva tela mogu vući ulicama, kao što je to učinio Sveti Georgije.
Naravno, mi i na mnogim drugim planovima moramo znati kako da tumačimo ono što su nam predali Sveti Oci Znajući šta i kako misle intelektualno sofisticirani zapadnjaci, mi to možemo da učinimo To je bila i pozicija mitropolita Petra Mogile koji je, uprkos nekim svojim formulacijama koje su kasnije bile ili ispravljene ili odbačene, ipak, u celini gledajući, bio značajan Otac. On nam je predao Pravoslavlje i pomogao Pravoslavlju da se odbrani od jeretika koji su pokušavali da nam oduzmu veru pravoslavnu i da je potpuno stave pod uticaj latinskog Zapada i njegovog svetovnog znanja. Mitropolitu Petru Mogili dugujemo to što smo danas kadri da se suprotstavimo zapadnjacima na njihovom terenu.
 
6. Sv. Nikodim Agiorit i Sv. Makarije Korinški
Pitanje takozvanog „zapadnog uticaja“ (na pravoslavno bogoslovlje i duhovnost) možemo da razmatramo i u svetlu činjenice da su mnogi istočni Oci, kako grčki tako i ruski, preradili veći broj zapadnih knjiga (za pravoslavnu upotrebu) Na primer, čitavih 150 godina pre mitropolita Petra Mogile, imamo u Grčkoj Oca Crkve, Sv Nikodima Agiorita, koji je neposredno sa Zapada preuzeo (i preradio) nekoliko knjiga, među kojima je najpoznatija (Skupolijeva) „Nevidiva borba“. Neki su to kritikovali, govoreći „Zašto da uzimamo knjige sa Zapada kada još uvek imamo naše knjige sa Istoka9“ Mi moramo da shvatimo koji je bio smisao toga što je činio Sv Nikodim. Ovde se radi o donekle različitoj stvari nego u slučaju mitropolita Petra Mogile, zato što je Sv Nikodim Agiorit prerađivao zapadne knjige u neposredne duhovne svrhe. Razlog ovome je bio taj što je Sv Nikodim Agiorit bio zaokupljen time kako da pravoslavno Predanje i pravoslavnu Duhovnost predstavi pravoslavnim Hrišćanima koji su otpali od drevnog predanja pobožnosti, ljudima koji su izgubili (živi) opit Pravoslavlja. Čoveku koji ne poznaje pravoslavni duhovni jezik i duhovni život, ne možete tek tako dati da čita „Lestvicu“ Sv Jovana (Lestvičnika). Znamo ljude koji su je uzeli, pročitali i rekli: „0, pa to je samo za monahe. To je suviše uzvišeno. Ja to uopšte ne razumem“. Stoga, mora postojati duhovna literatura koja je primerena njihovom nivou, nešto što više liči na bukvar (duhovnog života). Pravoslavni Hrišćani su, u vreme Sv Nikodima Agiorita, već bili iskvareni zapadnim duhom i zato je bilo potrebno da im se da nešto što je bilo na (njima pri-merenom) nižem nivou Zato je Sv Nikodim uzeo sa Zapada upravo takvu knjigu kao što je „Nevidiva borba“, koja, u celini gledajući, nije rđava knjiga. On ju je, potom, popravoslavio, izbacivši iz nje sve što je bilo specifično latinsko i ubacivši u nju ono što je pravoslavno. Episkop Teofan Zatvornik je tu knjigu preporučivao kao odličnu knjigu za duhovno rukovođenje, pogotovo za one koji su na nižim nivoima duhovne uzraslosti. Ovakva knjiga se ne bi ni pojavila u drevna vremena zato što pravoslavni Hrišćani tih vremena nisu otpali od Predanja kao što smo mi to danas. Knjiga poput „Nevidive borbe“ je knjiga za nas današnje pravoslavne Hrišćane koji smo se (duhovno) iskvarili. To je knjiga za nas koji tek treba da se vratimo našim (duhovnim) izvorima, i takva knjiga nam zaista pomaže da se tim izvorima i vratimo. Ovaj primer nam pomaže da steknemo jednu mnogo uravnoteženiju sliku o čitavom problemu zapadnih uticaja (na pravoslavno bogoslovlje i duhovnost).
Sličan je slučaj i sa Sv. Makarijem Korintskim, prijateljem Sv. Nikodima Agiorita, koji je napisao knjigu o čestom pričešćivanju. U to vreme, i u Grčkoj i u Rusiji, vladao je običaj, da se ljudi pričešćuju vrlo retko, tojest najmanje jednom godišnje a što je bila posledica nemara spram duhovnog života. To naravno, nije bilo dobro, jer je to bilo, zaista, nedovoljno za duhovni život. Znamo da su svi Sveti Oci u svim vremenima podsticali (Hrišćane) na često pričešćivanje. To, naravno, ne znači da Hrišćani treba da se pričešćuju svakodnevno, ali u svakom slučaju da treba da se pričešćuju mnogo češće nego jedan put godišnje. I premda učestalost pričešćivanja zavisi, pre svega, od toga kako duhovnik blagoslovi svom duhovnom čedu da se pričešćuje, sasvim je sigurno istina da će svaki sveštenik koji se trudi da podstakne duhovni život (svoje pastve) podsticati Hrišćane da se pričešćuju na sve veće praznike i po nekoliko puta u toku postova, to jest relativno često.
Desilo se, pak, da je i ideja o čestom pričešćivanju u to vreme došla pravoslavnima sa Zapada. 1640. godine jedan Francuz po imenu Ardenon napisao je, u Francuskoj, knjigu pod naslovom „0 čestom pričešćivanju“, gde je obimno citirao mesta iz dela Svetih Otaca koja su se ticala teme čestog pričešćivanja. Ni to nije bila potpuno rđava knjiga. Naravno, bilo je u njoj mnogo toga što je plod čisto rimokatoličke duhovnosti, alije bilo i mnogo čistih navoda iz dela Svetih Otaca, koji govore o pričešćivanju.
Nekako u isto vreme u Španiji je Migel de Molinos, takođe, napisao knjigu o čestom pričešćivanju. Vrlo je verovatno, mada se to ne može sa sigurnošću dokazati, da je Sv. Makarije Korintski pročitao bar jednu ako ne i obe ove knjige, i da je, čak, preveo čitava poglavlja za svoju knjigu o čestom pričešćivanju. Ne treba da strepimo da je on na taj način usvojio i neke elemente zapadne duhovne prakse, jer treba da shvatimo da je on sa Zapada prihvatio ono što može da bude korisno za nas ovakve kakvi smo, u našem (duhovno) iskvarenom stanju, prema tome u njegovom postupku nema ničeg rđavog. Ustvari, tu se radi o onome što bismo mogli nazvati istinskom bogoslovskom mudrošću, koju ima onaj bogoslov koji se ne plaši da prihvati nešto što je tuđe samo zbog toga što je to tuđe. (Istinski) bogoslov može da prihvati i ono što je tuđe i da, rukovodeći se duhovnom mudrošću koju daje Crkva, prilagodi svome sopstvenome ono što je, u tom tuđem, korisno, kao i da odbaci ono što je u tome štetno.
Ovu vrstu bogoslovske mudrosti imao je i arhiepiskop Jovan. Arhiepiskop Jovan nije imao nikakve predrasude spram zapadnih izvora. On je potpuno živeo pravoslavnim Predanjem i prihvatao je one pravoslavne Oce koji su uzimali iz svih izvora od kojih su mogli da imaju duhovne koristi. Zato je on poštovao i mitropolita Petra Mogilu i mitropolita Antonija Hrapovickog. Ako su ova dva bogoslovska autoriteta u pogledu nekih pitanja zastupala suprotna gledišta, duhovna bogoslovska mudrost će uočiti da oni, ipak, stoje u dubinskoj bogoslovskoj saglasnosti. Zato ne treba da se zbunjujemo zbog takvih manjih razlika, bilo da su one prozapadnog ili, pak, antizapadnog karaktera. U krajnjem ishodu, naš stav sazreva u (istinski) prozapadni . Arhiepiskop Jovan u svom članku o ikonografiji tvrdi da je, tokom vekova širenja zapadnih uticaja na (pra-voslavni) Istok, bilo mnogih stvari koje su bile veoma rđave, ali da su ti uticaji nosili sa sobom i neke dobre stvari. Ovde je, naravno, reč o ideji da treba da učimo (od Zapada) da bismo znali šta se dešava na Zapadu i da bismo mogli da se borimo protiv zapadnih ideja na njihovom sopstvenom terenu, da bismo, čak, mogli da prilagodimo neke zapadne knjige za pravoslavnu upotrebu.
Setimo se, još jednom, da se danas nalazimo u situaciji da su svi pravoslavni Hrišćani duboko pogruženi u zapadni svet, u zapadno poimanje sveta i da, danas, znamo štaje to što sa Zapada treba da prihvatimo, a šta je to što treba da odbacimo.
Pokret koji je arhiepiskop Jovan napravio rukom, kao daje hteo da kaže: „Ma, to je nebitno!“ – može se primeniti i na mitropolita Petra Mogilu, kada on upotrebljava (latinski) pojam „transsubstancijalizacija“ . Ova reč se dovodi u vezu sa Tomom Akvinskim i njegovom teologijom o substanci i akcidentima, i tome slično. Mi, naravno, ne prihvatamo to učenje, jer je ono filosofsko, te zato nemamo ni potrebe da koristimo pojam „transsubstancijalizacija“. Ali, mi taj pojam možemo da koristimo, a da, pritom, uopšte ne usvojimo filosofiju Tome Akvinskog. Naravno, bolje je da se koristimo pravoslavnim pojmovima kao što je „pretvaranje“ ili „presuštastvljenje“. No, i pored toga, ne bi trebalo da se uzbuđujemo oko upotrebe ovog pojma: mi možemo da se (na pravoslavan način) koristimo bilo kojim pojmom koji ima veze za (hrišćanskom) pobožnošću i koji se koristi u zapadnim izvorima, i da se, pritom, uopšte ne uzbuđujemo mnogo oko toga.
7. Stajati svagda iznad svakog sporenja
Važna stvar koju smo naučili iz bogoslovskih spisa arhiepiskopa Jovana jeste: u bogoslovlju treba uvek stajati iznad svakog sporenja. Ako pročitate bilo koji spis arhiepiskopa Jovana, bilo da se radi o propovedi ili o obimnijem članku, videćete da u njemu nema nikakvoga sporenja ni sa kim. Čak ni onda kada se „borio“ protiv o. Sergija Bulgakova i kada je morao da pokaže u čemu Bulgakovljevo učenje nije pravoslavno, kao i da Bulgakov pogrešno citira (i tumači) Svete Oce, čak ni tada nemate utisak da se arhiepiskop Jovan „bori“ protiv nekoga, kao što to čine naši akademski teolozi. Naprotiv, on je i u tome veoma smiren. Kada hoće da nam izloži izvesno učenje nekog od Svetih Otaca, on to (jednostavno) i učini. Tamo, pak, gde je Bulgakov zastranio, arhiepiskop Jovan smireno pokazuje: „To nije tako, on ovde pogrešno citira (Svete Oce)“.
Bulgakov je važio za najpatrističkijeg od svih aktualnih jeretika sa Pariske škole, za onoga koji se neprestano pozivao na Svete Oce. Mnogi ljudi ne poznaju dobro Svete Oce i zato su bili veoma impresionirani kada je o. Sergije Bulgakov, naprimer, citirao (svetootačko) učenje o Majci Božijoj. Bulgakov ne govori baš isto što govore Latini – to jest o bezgrešnom začeću (Presvete Djeve) – ali govori o tome daje Majka Božija bila bezgrešna. Po pravoslavnom Predanju, mi ne možemo reći da je Majka Božija bila bezgrešna. Mi možemo da kažemo da ona nije pala u greh, ali moramo da kažemo da je ona nosila u sebi prvorodni, praroditeljski greh… Nema sumnje da je ona bila podložna istim opštim gresima kojima je podložno svako ljudsko telo, osim tela Gospoda Isusa Hrista. Ali ona nije pala u greh. 0. Sergije Bulgakov, pak, nije razumevao ovu distinkciju, kadaje govorio o bezgrešnosti Majke Božije, teje naveo čak pedeset odlomaka iz bogoslužbenih tekstova, kao i mesta iz dela Svetih Otaca u korist svoje teze da je Majka Božija bila bezgrešna.
Arhiepiskop Jovan, koji je bio vrlo kompetentan bogoslov, proučio je svih pedeset navoda i pokazao da nijedan od njih ne govori ono što je Bulgakov tvrdio da taj navod govori. Pokazalo se da je Bulgakov ili vadio citate iz njihovog konteksta te da je preostali deo određenog odlomka iz Svetih Otaca govorio upravo suprotno (od Bulgakova) ili da je Bulgakov natezao tumačenje datog odlomka tako da je ispadalo da odlomak govori više (u prilog njegovih teza) nego što je stvarno govorio. Sve u svemu, Bulgakov očigledno nije znao kako da čita Svete Oce i pokušavaoje da ih „prisili“ da govore ono što je on želeo da oni govore. Arhiepiskop Jovan je morao da pokaže da to nije istina, da Sveti Oci nisu govorili ono što je Bulgakov mislio da su oni govorili.
Ovde opet vidimo tu veliku slobodu kojuje arhiepiskop Jovan ispoljavao u svojim bogoslovskim spisima, a vidimo je naročito u tome što je on uvek bio iznad svakog površnog (polemičkog) sukobljavanja. Neki akademski teolozi veoma su skloni da „dokazuju“ da su drugi teolozi u zabludi i da, na taj način, „trijumfuju“ (u polemikama). A to dosta liči na studentska prepucavanja. Arhiepiskop Jovan je bio iznad toga, pokazujući uvek smireno i jasno šta jeste istinsko učenje Crkve i ne baveći se nikada sitničarenjem. Ova sloboda njegovog bogoslovskog duha je veoma važna za nas.
Postoji zanimljiva priča koju smo čuli od jednog sveštenika u San Francisku, a koja pokazuje koliko je arhiepiskop Jovan bio slobodan u svom bogoslovskom duhu, koliko je bio iznad svakog sitničarenja i koliko, u isti mah, za njega nije bilo malih stvari…
Radi se o događaju koji se zbio na kraju školske godine, ujednoj ruskoj školi, jedne godine u Šangaju. Bila je to jedna od onih pravoslavnih ruskih škola u kojima je postojao običaj da đaci na kraju godine polažu usmene ispite. Umesto da daju odgovore u pisanom obliku, studenti su morali da ustanu i da daju usmene odgovore, koji bi pokazivali nastavniku koliko je učenik kadar da izrazi svoje mišljenje, koliko je vaspitan, koliko rečit i tome slicno…U isto vreme, glavni ispitivač, a to je obično bio upravnik škole (u ovom slučaju, bio je to arhiepiskop Jovan), bi na osnovu toga stekao uvid u to koliko su nastavnici uspeli da (tokom godine) nauče svoje đake. Na jednom takvom ispitu, jedna devojka je ustala i počela da odgovara na pitanje koje je glasilo: „Navedite veće i manje Proroke iz Starog Zaveta“. Znamo, naravno, da se iz praktičnih razloga u modernim katihizisima, Proroci dele na „veće“ koji su pisali duže knjige sa važnim proroštvima, i „manje“ koji su pisali kraće knjige u kojima su, takođe, izlagana proroštva, ali od „manjeg“ značaja.To je jedno sasvim jasno razlikovanje, načinjeno u cilju lakšega učenja. Vi lakše možete da popamtite imena ako naučite da ima ovoliko „većih“ i ovo-liko „manjih“ proroka… Pred Bogom ta podela naravno ništa ne znači. I kada je devojka počela da navodi imena dvanaest „manjih“ proroka, baš onako kako ih je i naučila iz katihizisa, arhiepiskop Jovan ju je iznenada prekinuo rečima: „Nema manjih proroka!“. Na ravno, devojka se zbunila a nastavnik osetio uvređenim zato što je učio svoje učenike da se proroci dele na manje i veće.
Zašto je arhiepiskop Jovan rekao nešto tako, zašto je porekao ono što su učenike učili njihovi nastavnici? Zato što je on svagda mislio kako Bog gleda na svaku stvar, a za Boga nema manjih proroka. Svako ko je prorok vidi budućnost i očigledno je obožena ličnost, sveti čovek. Tačno je, naravno, da su neki Proroci prorokovali manje a drugi više, ali pred Bogom su svi oni veliki proroci.
Ova priča pokazuje da je vladika Jovan bio iznad (duhovno uprošćene) klasifikacije stvari u kategorije, premda nema sumnje oko toga da je prihvatao činjenicu da učenici, iz praktičnih razloga, treba da uče ko je “ manji“ a ko “ veći“ prorok. I tu je opet pokazivao svoju uravnoteženost, svoje trezvenoumlje i svoju slobodu, kao i to da je za njega učenje Crkve bilo, pre svega, ono o čemu čitamo u kondaku Ocima Vaselenskih Sabora: za njegaje ono bilo „bogoslovlje (darovano) sviše“. Bogoslovlje dolazi od Boga, (istinsko) bogoslovlje je nešto drugo od onoga što čitamo u bogoslovskim knjigama. Ono što čitamo u knjigama nam uistinu pomaže i dobro je to naučiti. Ali, mora se svagda imati na umu da bogoslovlje, pre svega, dolazi sviše, od Boga.
To je ono što arhiepiskopa Jovana čini tako nadahnjujućim za nas danas, što ga čini primerom koji nas uči da ne treba da se bavimo sitničarenjem, nebitinim sporovima, već da uvek imamo na umu da je bogoslovlje ono što dolazi odozgo, od Boga Živoga. Sam on, svakodnevno služeći Božansku Liturgiju, koristio se, iznad svega, tim (živim) izvorom bogoslovlja. On, možda više od ijednog drugog modernog bogoslova, navodi citate iz bogosluženja Crkve, jer za njega bogoslovlje nije bilo stvar čitanja bogoslovskih knjiga i pisanja bogoslovskih traktata, već, pre svega, podvig upijanja (i življenja) učenjem Crkve kroz bogosluženje. Eto zašto u njegovim bogoslovskim spisima nema ni traga stavu sporenja, niti polemike, čak i onda kada je pokazivao šta je u pogledu određenog pitanja ispravno, a šta pogrešno.
 
Pozajmljeno iz knjige „Sv. Jovan Šangajski“, Beograd 1998.
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *