NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » „BOGOSLOVLJE JE NAUČNO, AKO SE NJIME STRUČNO ZANIMAŠ“ – INTERVJU

„BOGOSLOVLJE JE NAUČNO, AKO SE NJIME STRUČNO ZANIMAŠ“ – INTERVJU

<p claMATI VASSA LARINA
„BOGOSLOVLJE JE NAUČNO, AKO SE NJIME STRUČNO ZANIMAŠ“
 
Bogoslovlje je predmet koji tradicionalno sastavlja osnovu obrazovanja na univerzitetima Evrope. U Rusiji se vode diskusije kakvo treba da bude bogoslovsko obrazovanje i da li postoje osnove za uključivanje teologije u spisak naučnih specijalnosti. O evropskim tradicijama predavanja bogoslovskih disciplina, doktor bogoslovlja i predavač na Institutu za liturgička istraživanja bogoslovskog fakulteta univerziteta u Beču, monahinja Vassa (Larina) govori u intervjuu za internet časopis „Tatjanin dan“.
 
* * * * *
 
Monahinja Vassa (Larina) rodila se 1970. godine u porodici sveštenika Georgija Larina, starešine Pokrovske crkve u gradu Najaka. Od 1987 do 1989. godine učila je na Bryn Mawr College. 1996. godine arhiepiskop berlinski, nemački i veliko-britanski Marko preveo je u Minhen, gde je nosila poslušanje dirigenta u sabornom hramu. Od 1996. do 2004. godine proučavala je arhivske dokumente istorije Ruske Zagranične Crkve na skupovima u Njujorku, Minhenu i Moskvi. Od 2003. do 2006. godine učila je na Institutu pravoslavnog bogoslovlja na univerzitetu u Minhenu. Od 2006. do 2008. godine radila je kao asistent profesora Roberta Tafta u Papskom istočnom institutu u Rimu. 2008. minhenskom univerzitetu odbranila je doktorsku disertaciju na temu „Arhijerejska Božanska liturgija u Proskinitariju Arsenija Suhanova“. Od januara 2009. godine predaje na Institutu liturgičkih istraživanja bogoslovskog fakulteta na univerzitetu u Beču.
 
– Sestra Vasso, recite nam kako ste prišli izučavanju liturgike i bogoslovlja. Da li Vam je pomoglo to što ste odrasli u svešteničkoj porodici, od detinjstva poznavali bogosluženje i učenje Crkve iskustvom, a ne iz knjiga?
 
– Da, život u Crkvi je u meni probudio interes prema liturgici i bogoslovlju. Kada sam imala 13 godina, na parohiji mog oca u Njujorku nije bilo dirigenta. Otac mi je zapovedio da ja dirigujem – prosto zato što nije bilo nikog drugog. Pojala sam u parohijskom horu od detinjstva, ali ništa nisam znala o ustavu, ni o tome kako davati ton i rukovoditi horom. Uz pomoć nekoliko parohijana ja sam nekako naučila da dirigujem i zavolela to delo. Kada sam sa 19 godina stupila u manastir u Francuskoj, dali su mi poslušanje dirigenta. Svakodnevna manastirska bogosluženja su me primorala da se temeljno upoznam sa Tipikom, koji sam čitala svaki dan. Tipik me je veoma zainteresovao: želela sam da saznam zašto upravo on tako rešava problem harmonije praznika, funkcionišu postovi, zašto postoje male protivrečnosti, itd.
Kao odgovor na moja pitanja, otac mi je iz Amerike poslao „Tipik sa tumačenjima“ Skabalanoviča, koja sam pročitala skoro sa zanosom. Do tog trenutka u manastiru sam čitala samo malo iz podvižničke literature (Avvu Doroteja, „Lestvicu“), i Tipik. Međutim, iz Skabalanoviča sam shvatila da je, ako želim da makar malo proniknem u naše bogosluženje, potrebno znati i istoriju Crkve i grčki jezik. Pročitala sam „Istoriju Vaseljenskih Sabora“ Bolotova, zatim „Istoriju vaseljenskih Sabora“ i „Ogledi iz istorije Ruske Crkve“ Kartašova i zamolila da mi iz Amerike pošalju udžbenike grčkog jezika.
Uopšte, u našem malom manastiru mlade sestre su imale mnogo poslušanja .- pored pevnice, bila sam odgovorna za povrtnjak, pekla sam prosfore, radila u trpezariji i ponekad negovala bolesne. Zato sada ne znam kako sam uspela da pročitam dosta toga, ali se sećam da sam u vreme slobodno od poslušanja i molitvenog pravila bubala grčki i mnogo čitala. Između ostalog i svih pet tomova Svetog Jovana Zlatousta.
Mnogo iz pročitanog (onog što se činilo važnim i što sam htela da zapamtim) zapisivala sam. Tako sam sakupila mnogo ispisanih svezaka sa shemama i citatima iz pročitanih knjiga, kojima se do danas koristim. Na ovo delo imala sam ne više od sat ili posla sata vremena za ceo dan (ili noć). Ali ako se čak nečim bavite makar jedan sat dnevno (naprimer, stranim jezikom) – samo ako to činite postojano svaki dan – možeš brže nego što očekuješ savladati predmet.
Tada sam se upoznala sa arhiepiskopom berlinskim i nemačkim Markom, koji je postao moj duhovnik. Vladika je zapovedio da ne čitam više Zlatousta, već Žitija Svetih, sat vremena dnevno. Prekidajući svakih pola sata čitanje poklonima onom Svetitelju o kome čitam. Tako sam postepeno dva puta pročitala jedan za drugim 12 tomova Svetog Dimitrija Rostovskog. Poznato je da čitanje Žitija budi usrdnost prema duhovnom životu i ljubav prema Svetiteljima. Međutim, sem toga Žitija mnogo toga objašnjavaju i u istoriji Crkve. Čini se da je nemoguće izučiti istoriju Crkve bez izučavanja Žitija Svetih iz svakog razdoblja. Za vreme drugog čitanja Svetog Dimitrija Rostovskog ukratko sam ispisivala u dve velike sveske dan praznika, ime i glavne detalje žitija svakog Svetitelja da bi zapamtila te podatke napamet. Želela sam da pročitam sve i po treći put, ali vladika nije blagoslovio rekavši da ni Žitija Svetih „nije moguće pretvarati u strast“.
U šestoj godini manastirskog života blagoslovio je da pređem u Minhen gde sam rukovodila horom u sabornom hramu. Pod njegovim rukovodstvom sam čitala Svete Oce i učila nemački jezik. U Minhenu sam imala više vremena za čitanje. Tom za tomom vladika mi je iz sopstvene biblioteke postojeće prevode na ruski sva dela Svetog Vasilija Velikog, Svetog Atanasija Aleksandrijskog i Svetog Irineja Lionskog, zatim sva dela – Svetog Grigorija Niskog, Svetog Grigorija Bogoslova, Prepodobnog Jovana Kasijana, Blaženog Teodorita (samo tumačenje Psaltira i Crkvenu istoriju), Prepodobnog Maksima Ispovednika, Svetog Jovana Damaskina Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova i Svetog Grigorija Palamu.
Davao mi je da čitam i nekoliko ruskih Otaca – Prepodobnog Nila Sorskog (malu, ali veoma važnu knjigu, čini se Ustav o duhovnom životu), Svetog Ignjatija Brjančaninova u potpunosti i nešto od Svetog Teofana Zatvornika. I to čitanje je vladika blagoslovio da prekidam poklonima onom Svetom Ocu koga čitam. Ne sećam se da mi je davao da čitam „Dobrotoljublje“, ali mi je ponešto davao o Isusovoj molitvi. Vladika je uvek naglašavao da je glavno u svakom delu – molitva. Treba učiti, kako je on govorio, u molitvi.
Pored toga proučila sam knjige Florovskog „Oci prvih vekova“ „Istočni oci četvrtog veka“ i „Puteve ruskog bogoslovlja“, knjigu profesora Spaskog o dogmatskim sporovima četvrtog veka; nešto o kanonskom pravu – dvotomno tumačenje na Knjigu pravila episkopa Nikodima (Milaša), njegov udžbenik iz kanonskog prava. Zatim grčke srednjevekovne tumače Zonaru, Valsamona i Aristina. Uopšte stekla sam pristrasnost prema kanonskom pravu. Snimila sam celu Knjigu pravila na kasete i učila kanone napamet. Vladika mi je davao da čitam još i knjige Dimitrijevskog (O Svetogrobskom Tipiku i donikonovskom bogosluženju Ruske Crkve). I na kraju, opširnu Istoriju Ruske Crkve mitropolita Makarija. Nju sam čitala cele tri godine. Polako, jer sam mnogo zapisivala. Ovo čitanje se redovno prekidalo poklonima sa Isusovom molitvom.
Na taj način, zahvaljujući vladici, kada me je kroz nekoliko godina poslao da učim na Pravoslavnom institutu univerziteta u Minhenu, imala sam već neku pripremu za univerzitetski program.
 
Akademska delatnost u oblasti bogoslovlja u Rusiji do danas se ne doživljava ozbiljno praktično od strane svih u našem svetovnom sistemu obrazovanja. Na Zapadu, koliko mi je poznato – bogoslovlje je veoma uvažavana nauka, sa kojom su počinjali univerziteti. Da li možete objasniti zašto bogoslovlje nimalo nije niže od drugih naučnih disciplina i kako se može naučno baviti njime?
 
– Ne samo na Zapadu, već je i u Rusiji temelj obrazovanju postavila upravo Crkva, verujući ljudi. Pored toga, poznato je da pre nego što su se pojavile škole u Rusiji deca su se učila pismenosti uz pomoć Sveštenih knjiga: čitali su Psaltir, Časoslov – bogoslovske knjige.
Važnije je međutim ukazati na to da ako je nemoguće baviti se naučno bogoslovljem, isto tako je nemoguće baviti se „naučno“ istorijom uopšte. One koji sumnjaju u „naučnost“ bogoslovske nauke uznemiruje pre svega, „subjektivnost“ bogoslovlja: kažu, ono je zasnovano na veri u Boga, a vera je nedokaziva. Zato i pripada oblasti subjektivnog ljudskog doživljavanja sveta. Ali i istorija filosofije, umetnosti i literature, istorija uopšte bavi se ljudskim doživljavanjem onoga što se događa.
Kako je Niče primetio – nema činjenica, postoje samo doživljaji. Zato je istorija uvek subjektivna, jer je pišu ljudi i pišu je birajući. Birajući ono što im se čini važnim. To je očigledno svakome ko se kritički bavi istorijskim izvorima. A ako svaka nauka koja se bavi ljudskom mišlju ili stvaralaštvom „nije naučna“, onda treba smatrati i istoriju filosofije, umetnosti i uopšte celu istoriju „nenaučnim“. Neka oni koji odriču „naučnost“ bavljenju bogoslovljem budu dosledni i istupe protiv svakog bavljenja istorijom, jer je ona subjektivna.
Ako se pod „nenaučnošću“ ima u vidu nedovoljno poznavanje izvora i njihovo nestručno korišćenje, nedovoljno znanje dopunske literature i nesposobnost da se do nekog stepena radi interdisciplinarno, onda je „nenaučnost“ moguća i u svim gorenavedenim oblastima i nije svojstvena bogoslovskim naukama per se. Bogoslovskim naukama je moguće baviti se stručno, ali i ne. Postoji, naravno, viši smisao pojma „bogoslovlje“, koje su Oci nazvali „naukom nad naukama“, tj. dostupno samo onima koji su veoma napredovali u bogosagledavanju. Međutim, napadi na „nenaučnost“ bogoslovlja imaju u vidu sasvim drugačiju „naučnost“. Zato i govorim o toj, prizemljenijoj „nauci“.
Primetila bih da su svi pisci, umetnici, filosofi i istoričari prošlosti primali ono što se događa očima vere – ili u Boga ili u bogove, ili u odsustvo bilo kog božanstva. Čak i ateizam pretpostavlja neku „nenaučnu“ veru, jer je nemoguće „dokazati“ nepostojanje Boga. Zato je nemoguće odricati da je naše kulturno nasleđe proniknuto verom i, delimično, mišlju o Bogu, tj. bogoslovljem. Na taj način je nemoguće shvatiti to nasleđe (ako uopšte želimo da razumemo njegove korene) bez makar nekog poznanstva sa bogoslovljem. A za „poznanstvo sa bogoslovljem“ neophodni su specijalisti iz te oblasti. Naravno, stručni specijalisti.
 
– Da li na istraživanja u oblasti bogoslovlja i liturgike utiče vera? Da li predavač ili student treba da bude verujući čovek (pravoslavnim, rimokatolikom…) ili to nema posebnog značaja? Bolje je da on zna grčki, gruzinski, sirijski, rukopisnu tradiciju izvora, nego da bude verujući i nesposoban za, recimo, jezike.
 
– Događa se da se neverujući iz nekog razloga bave bogoslovljem ili liturgikom. Meni to nije sasvim jasno, jer bi mi bilo neinteresantno da se zanimam oni što nema praktične primene u životu. Kako god bilo, postoje filološka, istorijska i druga istraživanja, napisana od strane nevernih ili jeretika koja mogu biti korisna verujućem istraživaču. U naše vreme, zbog mnogih okolnosti, pravoslavna nauka u nekoliko oblasti (naprimer u biblistici) očigledno zaostaje za nepravoslavnom. Međutim, zaključci iz necrkvenih istraživanja za Crkvu mogu da budu samo od strane onih za koje ti zaključci imaju značaj u životu, tj. od vernih koji žive životom Crkve. Jedna je stvar reći da je crkveno predanje imalo svoj istorijski razvoj i kontekst, a druga stvar – izvoditi zaključke iz njega očima vere u Crkvu.
Sveti Oci „zlatnog veka“ patristike umeli su da ocrkvene otkrića i terminologiju najjačih nehrišćanskih mislilaca antičkog sveta. Tako i mi treba da se učimo da se koristimo necrkvenim izvorima, kada nam nedostaje sopstvenih znanja. Samozadovoljnost i neviđenje svojih nedostatak nisu prilični hrišćaninu. Takođe nisu prilični ni za crkvenu nauku.
 
– Kakvo je Vaše mišljenje, da li treba da se izmeni prilaz obrazovanju u svetu informacione prezasićenosti, kada se, kliknuvši na taster u Google-u, može naći sve? Kako uspevate u takvim uslovima da zadržite studente od utapanja u internet prostranstva. Da ih naučite da misle, da se koriste dobijenom informacijom?
 
– Prilaz obrazovanju se menja i treba da se menja neprestano, poimajući specifičnost vremena i ljudi koji sada uče. Ali sama lakoća pristupa informacijama na Internetu nije prepreka za dobijanje znanja ili za razvoj načne misli. U stvarnosti samo „utapanje“ u nekorisnim internet prostranstvima, preterivanje u proveravanju svog mejla i druga iskušenja Interneta predstavljaju opasnost za naučni razvoj. Ljudi na taj način gube svoje dragoceno vreme.
Kada sam pisala doktorski rad, moj naučni rukovodilac, otac Robert (Taft) je rekao: „Ako želiš da budeš naučnik, treba pre svega biti disciplinovan. Treba leći u jedno i isto vreme – bolje je ranije, oko devet sati. Danju budi u biblioteci, isključivši mobilni telefon. Proverava elektronsku poštu ne češće od jednom dnevno, a nakon šest sati uveče nemo raditi. Odmaraj.“ Veoma je važno pomoći studentima da se nauče samodisciplini. Upoznajem ih sa korisnim za istraživanje internet sajtovima, koji im otkrivaju pristup rukopisima ili dopunskoj literaturi. Na predavanjima koristim Power Point, koji ima olakšava usvajanje materije koja se predaje.
Samo usvajanje i osmišljavanje materije i priprema za ispite ostaje zadatak studentkinje ili studenta i traže rad – bez obzira na lakoću predaje informacije. U diskusijama na predavanjima i na seminarima treba formulisati pitanja onima koji uče tako da ih ona nateraju da misle. Kada je potrebno treba ukazati studentima preuprošćavanje ili na neosnovanost i druge greške u njihovom razmišljanju. Da bi ih, da tako kažem, provocirali na produbljivanje misli. Treba i sam čovek da uči sa njima, da ne gubi poštovanje i, da tako kažem, određeno divljenje za svoj predmet.
Veoma je važno žio opštenje sa studentima i živo učešće u procesu njihovog učenja. Sa njima delima moja istraživanja, govorim o konferencijama na kojima prisustvujem i o nedavnim najvažnijim izdanjima iz oblasti liturgike. Da bi najozbiljniji iz studenta ulazili u ono što se događa u našoj oblasti.
Kada predaje, treba da voliš one kojima redaješ i da im želiš ono što sebi želiš – sve ostalo će ti reći ta ljubav prema njima.
 
– Put koji ste izabrali – pravoslavne monahinje naučnika – je redak put. Zaista, ne potpuno razumljiv u našem pragmatičnom i posvetovnjačenom svetu. Da li sebe smatrate srećnim čovekom?
 
– Ja nisam monahinja, ja sam rasoforna poslušnica, tj. nisam dala monaške zavete, koji uključuju i vrlinu „stabilitas loci“, život na jednom mestu, u jednom manastiru. Uz to ne mogu reći da sam „izabrala“ svoj put. On se otkrivao preda mnom i ruka Božija me je često vodila u potpuno drugom smeru od planiranog. Znam da moj put nije najviši, da nije „sagledateljni“ – sazercavajući – (u smislu života u obitelji, udaljenoj od sveta). Ali to je ono što mi je Bog poslao i slava Mu za sve.
Što se tiče moje „sreće“ nisam se zamišljala. Da bi odgovorila na Vaše pitanje, reći ću da sam davno, dok sam još učila u gimnaziji u Njujorku, razmišljala o Puškinovoj pesmi: „Vreme je druže moj, vreme…“. Na kraju Puškin nije baš tačno napisao: „Na svetu nema sreće, ali postoje spokoj i volja“. Činilo mi se bi tačnije bilo da je napisao: „Na svetu sreće nema, ali postoji vršenje volje Božije“. Koliko je to razumljivo ljudima ili ne – brinuti se o tome je i besmisleno i nekorisno.
 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Izvor:
Oficialьnый saйt Moskovskogo Patriarhata

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *