НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Богојављанска вода почне да се квари

Богојављанска вода почне да се квари

Питање:
Молио бих Вас да ми одговорите на питање шта се ради у случају да богојављанска вода (овогодишња) почне да се квари (добија помало зеленкасту боју и другачији је укус) ? У питању је само једна флашица из које сам пио, па се бринем се то случајно није десило од неког остатка хране. Да ли то нужно има неко (негативно) симболичко значење и како даље да поступим са том водом?
Н.Н


Одговор:
Христос васкрсе! У случају да се богојављенска водица поквари треба је излити на врло чисто и респективно место. Тамо где се не гази и нема нечисти било које врсте. Најбоље је излити у цвеће, у неку саксију, или напољу где се не гази, рецимо у цвећњак или таква слична места.
Ово је за мене врло озбиљно питање па ћу нешто више рећи.
Знате, данас су посебна времена а Господ нам је дао овај свет и природу ради нас, а ми је уништисмо. Уништисмо дар Божији. И вода је нама дата чиста, да буде живоносна, без хемикалија и отпадних материја, којима је данас због материјалних фактора тешко заћи у траг; а такође још теже створити политички мехнаизам који ће да штити нашу животну сердину. Не постојни свест мада би она требала да буде тај прости „страх Божији“ (што је љубав) према Његовом дару. Увек корпуција и паре победе основне интересе просечног човека. Ми смо земља која нема основни закон а камо ли неки еколошки, а да буде катастрофа још већа и народ који не поштује Божији Закон, па се јасно види куда идемо. И народ врло горд и непослушан, и у том очитом саморазарању; чак инатски расположен и у сазнању те наше самодеструкције. Односимо се према нашој средини као да нам је непријатељ, као да она није део нас, и због нас, и као да наши потпомци после нас не треба да живе. Такав егоизам у ужасној аргонацији према свему око нас је тешко сакрати. Бацањем одпадака у наше реке, и језера, изворе, открива и наше духовно лице, и тај неблагодарни однос према Творцу. А Литругија је „благодарење“, дакле наш живот ван храмова је просто нелитургичан, т.ј. ван те наше формализоване духовности неблагодаран. Када сматрамо да смо побожни и духовни, јер идемо у цркве и славимо славе а овамо све Божије око нас уништисмо. Еколошка питања могу и треба да се тичу наше личне духовности, и нехатан однос према Божијем дару као Његовој творевни, јесте грех. Ужасан грех, јер рушимо оно што Господ својим оваплоћењем обнавља, и на крају планира да нам поново да у „Новом небу и Новој земљи“. Отсуство те наше сарадње „Божијем делу“ јесте грех, чак строго речено и богоброство! Дакле, грех је бацати све и свашта у реке, шуме, паркове, и „друштвене средине“ (као да је то туђе а не наше) . Социјализмом у нашој психи створили смо убеђење да све оно што је ван наших катастарских тапија није „наше“ него нешто „туђе“, па зато и уништавај. У некој димензији кроз овај проблем може да се подигне и наш однос према ближњем. Дакле, то је наше неваспитање и некулутра, и у поменутом питању у директном односу на протестантизам ми православци смо прави „јеретици“, јер у нама више проговара муслимански однос прем а животној средини а не хришћански.
Изнудио сам могућност да ово кажем, јер је заиста суштински везано за ваше питање. А то се тиче и наших водоводних система по градовима, где се одржава вода повишеном концетрацијом одређених хемикалија, које утичу и на освећену воду, која физички садржи супстанце које не треба да буду у њој. И сада би ми освећењем да их све физички избацимо, те исте које смо ми ставили у воду. Могућа су и та чуда, али то ће и бити само чуда а не нормална евхаристијска ствар. То би било исто тако када би неког уболи ножем па створили неки чин да нашом молитвим тражимо Божије исцељење, дакле неки тип наше игре са Богом. У оваквим случајевим треба да преовладава здрав разум а не неки волшебни прилаз према светој води. Вода као елеменат освећује „всје јестество“, тако то служба Богојављења исповеда, и освећује човека, јер је она носилац јављеног Светог Духа на њој, и у њој. Она, чиста и изворска, народом одабрана као добар извор, јер има и оних који нису добри за пиће због геолошког састава и грађе земље, што је сасвим нормално, и ту ми никако не освећујемо, јер понављам, није добра за пиће, дакле ми не би требали да освећујемо ни ону воду која није чиста и изворска. Вода не треба да се квари, и годинама она се не квари, али ако је ми још до освећења покваримо, нашим лошим или грешним односом према њој, онда зашто би се саблажњавали и овакивим појавама? Може да буде и порука Божија: полако човече, не труј то што ти дадаох, то што је добро за твој живот и здравље! Побожног човек саблажњава чињеница да освећена вода понекад се и поквари. У том сазнању може да се пође и на осуду. Можемо да вежемо и за личност која свештенодејствује, сматрајући да је она нечим недостојана. А тиме можемо да доведемо у питање и друге ствари, рецимо друге свете тајне, чак до Тела и Крви Господње у св. Евхаристији. Црква учи и ми знамо да ако и велики грешник служи да се силом Цркве и Духа Светог у њој раздаје неповређена благодат вернима, и да се његовим тајним духовним стањем она не условљава.
У Христу ваш
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *