NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA

BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA

 

BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA
Hrista radi jurodiva
 
DADILJINE SUZE
 
U ruskom narodu dadilja je ne samo ona koja čuva nego i ona koja voli i koja se bezmerno voli. Od dade se uče prve molitve i njoj se poveravaju prve tajne. Početkom dvadesetog veka dadiljina vera spasla je i trogodišnju Olju, kćerku uglednog ruskog plemića. Želeći da osnaži veru svojih prijatelja i poznanika, Oljina blagočestiva baka često je pričala o čudesnom isceljenju svoje unuke na molitve blažene Ksenije Petrogradske. O ovoj milosti Gospodnjoj i molitvenoj slobodi svete Ksenije pred samim Gospodom pričala je ne samo u Rusiji već i u inostranstvu, kuda je ova znamenita i čestita porodica emigrirala u doba ruske revolucije.
Predstavljajući gospođi Grigorjevnoj svoje unuke, jedanaestogodišnju Olju i sedmogodišnju Sašu, stara gospođa napomenu da je Oljica ne samo lepa i zdrava već i da je slavna muzičarka zahvaljujući molitvenoj pomoći svete Ksenije Petrogradske.
„Oljica se rodila sasvim zdrava,“ – poče svoje kazivanje njena baka. „Ali kada je imala tri godine, prehladila se i dobila tako jaku upalu desnog uha da smo bili izgubili svaku nadu na isceljenje.“
„Pa zar upala uha može biti tako opasna?“
„Ni nama se u početku nije činilo da je to tako opasno. Požalila se da je boli glava. Imala je malo povišenu temperaturu, pa smo je odmah napojili čajem sa slatkim od malina, dali joj nekoliko kapi tinkture jodića i stavili je u krevet, misleći da će do jutra sve proći. No te noći Oljica je loše spavala. Glavobolja se nastavila i sledećeg dana. Nakon pregleda doktor je rekao da je to samo lakši oblik gripa, propisao joj lek i otišao. Lečili smo je tako dva dana, ali ne samo da joj nije bilo ništa bolje nego je temperatura porasla na trideset devet stepeni, a uz to je Oljica počela da se žali da je boli desno uho. Ponovo smo pozvali doktora. Konstatovao je da se prehlada iskomplikovala i da ga brine gnojni čir u desnom uhu. Propisao je nove lekove i obećao da će navratiti sledećeg dana. Te noći Oljica nije spavala. Temperatura je porasla na četrdeset stepeni, a bol u uhu postao je nepodnošljiv. Narednog jutra četvorica specijalista za ušne bolesti pregledali su Oljicu. Pregled je bio veoma bolan, te je bolesnica tako plakala i vrištala da sam se i sama od bola onesvestila. Posle većanja doktori nam rekoše da se gnojni čir nalazi iza bubne opne i da za tri do četiri dana, kada gnoj potpuno sazri, treba probušiti bubnu opnu kako bi gnoj mogao da izađe. I još nam rekoše da ako operacija uspe, u što nisu sigurni, tada ima nade da devojčica ostane živa; ali će biti gluva na desno uho. Bez tog operativnog zahvata čir bi prouzrokovao trovanje krvi, pggo neminovno uzrokuje smrt. Blagi moj Bože, kako je svima nama bila strašna i pomisao na tako nešto! Njeni roditelji i ja skoro da smo poludeli od bola. Koliko li smo samo toplih molitava uzneli ka Gospodu, koliko gorkih suza prolili za to vreme, samo dragi Bog zna. No, mora biti, nečiju je molitvu Gospod čuo i uslišio.
Posećujući bolesnicu po nekoliko puta na dan, lekari su dva dana govorili da bolest teče normalno, a trećeg dana zakazali za ujutro operaciju. Toga dana Oljino i naše stanje bilo je strašno. Ona je ječala od bola, otac je čupao sebi kosu, a majka samo što nije poludela. Zagledani u našu devojčicu, nemo smo sedeli pored njene postelje. Navirala mi je samo jedna misao: sutra je operacija; Oljica će ili umreti ili čitavog života biti gluva. Gospode, pa zar nema načina da nas sve spaseš ove strašne patnje? Gde je Tvoja milost? Gde li Tvoja ljubav bezmerna? Kada smo već bili na pragu očajanja, Gospod odgovori na ova pitanja.
Iznenada u sobu uđe dadilja Agafja Nikitinišna i tiho reče:
– Dragi moj gospodine, dopustite mi da odem na Smolensko groblje, na grob blažene Ksenije. Čula sam da njena molitva pomaže u nevolji mnogima koji veruju.
– Dado, golubice, – odgovori moj sin, – radi šta hoćeš, samo nam pomozi. Vidiš da mi ništa ne razumemo. Idi kud hoćeš; samo nam pomozi, Hrista radi!
Dada ode, a mi, videći da se bolesnica sasvim primirila, pomislismo da je preminula. Tišina bez njenih jecaja i vapaja postade nepodnošljiva. Zato brzo utrčasmo u njenu sobu. Kad tamo, vidimo kako pored Oljinog kreveta stoje dadilja i bolničarka, a naša Oljica mirno leži na desnom boku i spokojno spava.
– Slava Bogu! – tiho nam šapnu dadilja. – Bila sam na Smolenskom groblju kod blažene Ksenije, pomolila se i donela ulja iz kandila i zemlje sa njenoga groba. Brzo će Oljici biti lakše.
Stajali smo kao ošamućeni kod Oljinog krevetića, slušali dadine reči ništa ne shvatajući… Ali osećali smo da se sa bolesnicom zaista dogodila neverovatna promena i da je opasnost minula. Tada se iznenada prolomi histeričan vapaj moga sina. Dugo suzdržavani bol i neočekivana nada i radost potekoše u jecajima Oljinih roditelja. Blagodarnost Gospodu zaista se najbolje i najtoplije izliva kroz suze.
Šta se sa nama dalje događalo i kako i gde smo nas troje nakon trodnevnog bdenja zaspali, ni sama ne znam; tek ujutro me budi dada jer su došli lekari da izvrše operaciju.
– No, šta bi, skočih ja, kako je Oljica?
– Slava Bogu, odmara se i cele noći spavala je na desnom boku, – reče mi dada.
Odem k lekarima i kažem im da Oljica mirno spava.
– Ako, ako, sačekaćemo da se malo okrepi pred operaciju, – rekoše mi.
– Pa zar je operacija bila neminovna? – upita gospođa Grigorjevna.
– Toga smo se i mi plašili, – reče Oljina baka.
Prisustvo lekara podsetilo nas je na tešku situaciju i na to da Oljici treba spasti život. Lekari se uznemiriše jer su tako dugo čekali da se Olja probudi. Zato uđosmo svi u njenu sobu i počesmo je buditi. Ali uzalud; na sva naša nastojanja Oljica bi se samo promeškoljila i nastavljala da slatko spava.
Tada je majka podiže u naručje. I gle čuda: ceo jastuk, desno uho, obraz, vrat, spavaćica, čaršav – sve je bilo prekriveno gnojem. Gnojni čir je pukao, a devojčica je i u majčinom naručju i dalje mirno spavala. I lekari su bili veoma iznenađeni. Pokazaše nam kako da ispiramo uvo i odoše. Presrećni, presvukosmo Oljicu i položismo je u čistu postelju, pa, još uvek ne poimajući kako je Bogu moguće ono što ljudima izgleda nemoguće, okupismo se oko dadilje moleći je da nam ispriča šta je to uradila, te je naša Oljica ozdravila.
– Ma ništa ja nisam uradila, – reče dada, – samo sam otišla na Smolensko groblje do majčice Ksenije, zamolila da odsluže parastos Blaženoj i da u molitvama pomenu našu Oljicu. Potom sam, uz sveštenikov blagoslov, uzela ulja iz kandila i zemlje sa groba, pa se brzo vratila kući. Bočicu sa uljem sakrila sam u džep, plašeći se da se medicinska sestra ne naljuti ako vidi da u bolesno uvo sipam ulje. Slava Bogu, tek što sam ušla u Oljinu sobu, a bolničarka izađe. Tada brzo nasuh ulja u uvo. Nateklina je bila tako velika i bolna da ni sama ne znam da li je koja kap prodrla u uvo. Ali, oslonih se na volju Božiju i molitve majčice Ksenije. Oljica malo zastenja, okrete se na desni bok i utonu u san. Tako je mirno i tiho spavala da je medicinska sestra mislila da se upokojila. Onda ste i vi svi ušli u sobu. Ja ništa više nisam uradila, – reče dada.
– A ko te je naučio da odeš na grob blažene Ksenije i kako si uopšte znala za nju?
– O, mnogo puta sam ja bila na grobu blažene Ksenije. Ali potrebe za celebnim uljem i zemljom nisam imala. Htela sam ja odmah da vas pitam da me pustite majčici Kseniji, ali sam se bojala da ćete mi se smejati i da me nećete pustiti. A da me niste pustili, ja bih krijući otišla. Kada je Oljica bila na samrti, nisam više izdržala, pa sam vas i pitala za dopuštenje da odem majčici Kseniji. Slava Bogu, vi ste mi odmah dopustili, pa sam pohitala kočijom na Smolensko groblje, sve moleći Gospoda da pomogne našoj mrvici.
Znam ja da je Gospod naš Svevideći dobar, da sve čuje i sve vidi i da dečicu najviše voli. Voli ih jer su nezlobiva i greha nemaju, kao što ih ni Gospod naš Isus Hristos nema, niti ih je imao dok je zemljom hodio. Jedini Bezgrešni rekao je i Svojim apostolima i nama da decu k Njemu puštamo. Kada sam bila mala, zapamtila sam da je sveštenik u crkvi besedio o tome kako je oko Gospoda bilo mnogo sveta koji se tiskao da Mu što bliže priđe i da su zato apostoli, hoteći da Ga zašgite, a kao da Njemu zaštita treba, i deci branili da Mu priđu blizu. Tada je Gospod i rekao, i ne samo tada, da deci ne brane da Mu prilaze.
Svega toga setila sam se dok sam bila u kočiji i nešto toplo razlilo se u mome srcu. E, da su mi tada svi ljudi na svetu rekli da će se našoj Oljici nešto loše dogoditi, ne bih poverovala. Srcem sam svojim znala i osećala da je Gospod Predobar i da će nam našu Oljicu ostaviti i izbaviti je muke i ružne boleštine. Sve tako prebirući po svojoj duši i glavi, stigoh u crkvicu i videh kako mnoštvo naroda stoji i moli se, a sveće i kandila upaljeni oko groba. Pritrčah svešteniku moleći ga da odsluži parastos Blaženoj i da se pomoli za bolesnu devojčicu Olgu koja teško strada.
– Dobro, dobro, – veli mi baćuška.
– Odslužiću parastos i pomenuti bolesnu devojčicu Olgu, a ti se što usrdnije moli rabi Božijoj Kseniji da pomogne bolesnici. Po meri tvoje vere i molitve, pomoć će od Gospoda i pristići.
Brzo kupih dve sveće; jednu upalih na samom grobu, a drugu sam držala u ruci. Baćuška otpoče parastos, a ja sve vreme plačem na grobu Blažene i molim se: Gospode, spasi! Ksenijo, pomozi! Ništa više nisam smislila da kažem, jer, neuka, ne umem ni da se molim.
– Ali umeš da veruješ i da beskrajno voliš, – reče moj sin.
– Bog je Ljubav, pa je na tvoju ljubav i uzvratio ljubavlju, poklanjajući našoj Oljici život.
– Hvala Gospodu i blaženoj Kseniji, ali i tebi, dado moja. Sad i ja znam da svu nadu uvek treba položiti samo na Gospoda Boga.
– A zašto si, pored ulja, uzela i zemlju sa groba blažene Ksenije? – upita moja snaha.
– Zemlju sam uvila u krpicu i stavila Oljici pod jastuk. Još uvek je tamo.
– Od koga si saznala za blaženu Kseniju? Ko ti je o njoj pričao? – pitala sam uporno dadilju.
– Ni sama ne znam od koga jer za nju svi znaju. Mnogi u raznim nevoljama traže pomoć od majčice Ksenije, a ona, dobra i neumorna, hita i svima pomaže. Svima koji veruju i koji se mole.
Zadivismo se tako jednostavnoj i čvrstoj veri naše dadilje. Njenim molitvama blaženoj Kseniji spasena je naša Oljica. Takva vera, po reči Gospodnjoj, i gore može da premešta.
Od toga dana pa do danas mi redovno posećujemo grob svete Ksenije i blagodarimo joj za pomoć u nevolji,“ – završi svoje kazivanje Oljina baka.
Njena topla ljubav prema blaženoj Kseniji Petrogradskoj kosnu se i moga srca, pa se pomolih u sebi:
Sveta Ksenijo, moli Boga za nas grešne!

5 komentar(a)

  1. Sveta Ksenija Petrogradska pomozi i meni grešnoj.

  2. Sveta Ksenija Petrogradska moli Boga za pomoć Daliboru, Ivanu, Milošu, Dejanu, Galji, Stefanu.

  3. SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.

  4. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu

  5. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *