NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA

BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA

 

BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA
Hrista radi jurodiva
 
BLAŽENA KSENIJA
 
Ko je mene znao, da pomene dušu moju
radi spasenja duše svoje!

 
Ove zavetne reči, uklesane na nadgrobnoj ploči svete Ksenije Petrogradske na Smolenskom groblju u Petrogradu (Sankt-Peterburgu), poziv su na molitveno poštovanje svetih Božijih ugodnika, ali i još jedna opomena i napomena nama hrišćanima da je Bog naš Bog živih i da u Gospoda našega nema mrtvih već samo u Gospodu usnulih i na zemlji živućih. Življi I prisutniji od nas grešnika, u Gospodu usnuli pravednici, Njegovi ugodnici, neprekidno se javljaju i u pomoć pritiču svima onima koji im molitveno i sa verom za pomoć pribegavaju. Blažena Ksenija neumorna je i hitra pomoćnica skoro dva veka.
U slavu Božiju i u spomen blažene Ksenije zabeleženo je sećanje na podvižničke dane njenoga zemnog života. Ipak, veći deo ovog skromnog žitija čine kazivanja o svetiteljkinim čudesnim i čudotvornim javljanjima posle upokojenja. I to je po Promislu Božjem, verujemo, jer na zemlji je sve samo tren i priprema, a u Carstvu Božijem večnost i radost beskrajna.
Mnogo šta iz ovozemnog života svete Ksenije ostalo je od nas ljudi skriveno i samo Gospodu Bogu znano. Čak ni godine rođenja i upokojenja blažene Ksenije nisu nam tačno poznate. Zna se pouzdano samo to da je živela na razmeđu dva prethodna veka. Rođena je između 1720. i 1730, a upokojila se oko 1800. i neke godine. Na zemlji je stranstvovala sedamdeset i jednu godinu. Rođena u Petrogradu, Ksenija Grigorjevna, mlada, lepa i obrazovana, sanjala je o sreći ovozemnog bitisanja. Udala se za dvorskog pojca, pukovnika Andreja Teodoroviča Petrova, i ne sluteći kako je ta sreća varljiva i prolazna. Ne zna se pouzdano kakvo je Ksenijino poreklo, ali sama udaja za uglednog, bogatog i lepog mladog čoveka svedoči o visokorodnosti njenih roditelja, kao i o njenom obrazovanju i lepom vaspitanju.
Ni po čemu se Ksenija nije izdvajala od svojih savremenica. Bila je srećno udata mlada žena – sve do jedne večeri kada je njen Andrjuša iznenada, iako mlad i potpuno zdrav, preminuo na nekoj pijanci. Kseniji je tada bilo dvadeset i šest godina. Nije imala dece, a sada je ostala i bez voljenog muža. Sve njeno materijalno bogatstvo nije imalo više nikakvog značaja. Zato je imanje podelila siromasima, a kuću poklonila svojoj prijateljici Paraskevi Antonovnoj. Za rođake je to bio znak da je od bola poludela, pa su čak nadležnima podneli molbu da je spreče u rasipanju zemnoga blaga. Molba je prihvaćena i Kseniju su pozvali na razgovor. Odmah je, međutim, ustanovljeno da je udova Ksenija potpuno zdrava i da, prema tome, ima puno pravo da svojom imovinom raspolaže kako njoj odgovara. Još jednom izabra Gospod ono što je pred ljudima ludost – da posrami mudrost.
Tako su telesni ljudi gledali na rabu Božiju Kseniju, ne shvatajući da se posle muževljeve smrti u njenoj duši dogodio potpuni duhovni preobražaj. Smrt ljubljenog supruga otkrila je Kseniji koliko je varljiva i sujetna zemaljska sreća. Shvatila je da savršene sreće na zemlji i nema, a da zablude i taština ovog prolaznog života mogu biti samo prepreka na putu do večnosti, do Boga. Zato, oslobodivši se blaga zemnoga, obukla je uniformu svoga muža i nestala, neznano kuda, na osam godina. A kada se ponovo pojavila u sirotinjskim kvartovima Petrograda, sve oko sebe počela je da ubeđuje da nije umro njen Andrej već ona, Ksenija Grigorjevna. Zato se i nije odazivala na ime Ksenija već samo na ime svog Andreja. Na taj način je okajavala ne samo svoje grehe nego i grehe svoga muža.
Umrevši svetu, Blažena je svim svojim bićem stremila ka Gospodu. Hodila je jednim od najtežih puteva – mudrost je zaogrtala plaštom ludosti. Postala je Hrista radi jurodiva. To je jedan od najtežih podviga.
Određeno mesto življenja Ksenija nije imala. Uglavnom je po ceo dan lutala sirotinjskim četvrtima Petrograda, a ponajčešće je prebivala u parohiji gde je bila crkva Svetog Apostola Mateja. Neobično i bedno obučena, i skoro bosonoga, bez stalnog prebivališta, izazivala je čuđenje i nedoumice. Njene alegorične priče, krotost i nezlobivost često su bili povod za podsmeh i porugu i odraslima i deci. No pred očima Blažene uvek je bio lik nevinog Stradalnika Gospoda Hrista, Koji je pokorno podneo i poruge, i pljuvanje, i uvrede, i raspeće, i samu smrt. Sećajući se u svakom trenu stradanja Gospoda svoga, Blažena je pokorno i mirno podnosila sve poruge i vređanja. Ostalo je zapamćeno da je samo jedanput svojim štapom zapretila nestašnoj deci koja joj se nisu samo rugala već su je i kamenjem i blatom zasipala.
Malo-pomalo, pa se i navikoše na Ksenijine neobičnosti. Ljudi su shvatili da ona nije obična uboga prosjakinja nego da je nekako posebna, naročita. Počeše da je sažaljevaju i da joj u ponečemu i pomažu. Mnogi su joj davali toplu odeću i obuću, jer se uniforma njenoga muža beše na njoj sasvim raspala, pa je Ksenija i leti i zimi bila odevena u dronjke, dok je na bosim, natečenim i od mraza crvenim nogama nosila pocepane duboke cipele. Ali takvu pomoć Ksenija nije prihvatala i do kraja života bila je odevena u pohabanu crvenu košulju i zelenu suknju ili pak u zelenu košulju i crvenu suknju. Ništa osim tih neophodnih dronjaka nije imala, pa je, dolazeći u posetu svojim prijateljima već sa vrata šaljivo govorila:
– Evo mene i svega mojega!
Ni milostinju nije primala. Samo je od dobrih ljudi uzimala cara na konju (kopejku sa likom jahača), dajući to istoga časa drugim siromasima.
Dugo niko nije znao gde ona noćiva. Ljudska radoznalost i sumnjičavost navela je njene sugrađane i policiju da je noću uhode. Otkrili su da, bez obzira na godišnje doba i vremenske prilike, blažena Ksenija noću odlazi u polje i tamo se klečeći moli sve do samog izlaska sunca, čineći s vremena na vreme zemne poklone na sve četiri strane sveta.
Tako se Hrista radi jurodiva Ksenija Petrogradska podvizavala punih četrdeset i pet godina. Telo je svoje postom očistila, a dušu omolitvila, pa je, pomoću Božijom, pobeđivala neprijatelja roda ljudskoga. Ledene jesenje kiše i strašne ruske zime, kada se mrznu i ptice u letu, i zdravi mladi ljudi u hodu, ostarela i slabašna Ksenija podnosila je grejana ljubavlju za Gospoda, a tvarnu, zemaljsku hranu zamenjivala je duhovnom hranom svog nepokolebivog verovanja. Iako telom na zemlji, dušom je lebdela
iznad sveta, prebivajući neprekidno u živom i neposrednom opštenju sa Živim Bogom. Tako potpuno izmirena sa Bogom, premda za ljude siromašna i luda, bila je beskrajno bogata i mudra. Udostojivši se dara prozorljivosti, očima duše gledala je u budućnost bez ikakvih vremenskih i prostornih granica. I u misli i u srca ljudska jasno je pronicala. Neretko joj je Gospod otkrivao samrtni čas nepokajanih grešnika da bi ih Blažena na vreme upozorila i na put pokajanja uputila. Takva – i mnoga druga – dobra dela činila je tajno. Neka su ipak, po Promislu Božijem, a na korist bližnjih, bila otkrivena. Otkriven je, primera radi, neobični način na koji je pomagala izgradnju nove kamene crkve na Smolenskom groblju, posvećene Smolenskoj Majci Božijoj. Radnici su primetili da noću, kada njih nema na gradilištu, neko nagomilava čitava brda cigle. Dugo su se tome čudili i dugo su se pitali ko li im to svake noći tako neumorno na vrh crkve u izgradnji donosi teške cigle. Bili su ne malo udivljeni doznavši da je taj neumorni radnik raba Božija Ksenija jurodiva.
Prikrivala je blažena Ksenija ne samo svoje vrline nego i divne darove koje je Gospod Duhom Svetim štedro izlivao na Svoju ugodnicu. Postom, molitvom i bdenjem odbijala je našaptavanja nečastivog, ni na tren ne dopuštajući gordosti da joj se prikrade. Jasno je poimala da ništa od onoga čega je udostojena nije njena lična zasluga već je sve dar od Boga. Stoga je i ono što bi rekla na korist bližnjih, izgovarala blago, često oblivena suzama, ponašajući se pritom kao jurodiva. Želela je da ohrabri i pomogne, ali tako da izbegne i sam nagoveštaj zahvalnosti bližnjih. Jer, znala je Blažena da blagodarenje pripada samo Bogu.
Zagledana u vremenske daljine, sveta Ksenija je budućnost videla kao nešto što teče ovde i sada. Neretko je svoje prijatele na najbolji način pripremala za predstojeća zbivanja. Tako je prijateljici, Paraskevi Antonovnoj, poklonila ne samo svoju kuću nego, na čudesan način, i sina. Sedeći jednom kod nje, Ksenija joj iznenada reče:
– Eto, ti tu sediš, krpiš čarape, a ne znaš da ti je Bog poslao sina! Idi brzo na Smolensko groblje!
Antonovna, Ksenijina dobra prijateljica još iz mladosti, znala je da sa njenih usana nikada ne silaze neistinite reči, pa je zato i ovoga puta bespogovorno posluša, uprkos neobičnosti njenih reči. Duboko je verovala da se u tom trenutku nešto naročito događa i da to njena prijateljica, duše očišćene od mračne zavese greha, sasvim jasno vidi. Žureći ka Smolenskom groblju, u jednoj ulici Vasiljevskog Ostrva, Paraskeva ugleda mnoštvo okupljenog naroda. Zanemeli pred svemoći Božijom, gledali su kako žena, koju je kočijaš nehotično udario kolima, rađa sina dok sama umire. Nedokučiva tajna života i smrti još jednom se kosnula Paraskevinog srca. Prihvatila je u naručje dečaka kao svog rođenog sina. Sva nastojanja policije da pronađu oca i rodbinu novorođenčeta ostala su bezuspešna. Blagodareći Gospodu na ovakvom daru, Paraskeva othrani sirotana kao svog rođenog sina i dade mu lepo vaspitanje i obrazovanje. Ljubav joj bi stostruko uzvraćena. Njen posinak je stasao u blagočestivog čoveka, vrednog i poštovanog činovnika, koji je svojoj pomajci pomagao u starosti baš kao i ona njemu u detinjstvu i mladosti. Ali, on nikada nije zaboravljao ni blaženu Kseniju, koja je tako mnogo dobra učinila i njemu i njegovoj dobroj pomajci.
Kao što je Paraskevu Antonovnu poslala u susret sinu, tako je ugodnica Božija sedamnaestogodišnju lepoticu Golubjevnu poslala u susret ženiku. Blažena je veoma volela ovu tihu i smernu devojku. Njena blaga narav i dobro srce podsticali su Kseniju da za nju često uznosi Gospodu svoje tople molitve. Neretko je navraćala k njoj i njenoj blagočestivoj udovoj majci. I Bog joj otkri tajnu devojčinog života, inače nedokučivu grešnicima. Jednoga dana, gledajući devojku kako sa ljubavlju priprema kafu za nju kao dragu gošću, Blažena joj reče:
– Eh, lepotice, dok ti ovde kuvaš kafu, tvoj muž sahranjuje na Ohti svoju suprugu. Ostavi kafu i brzo trči tamo!
– Kako to? – usprotivi se devojka. -Ja ne samo da nemam muža nego nemam ni prosca. I kakav mi je to muž da još i ženu svoju sahranjuje?
– Samo ti poslušaj i idi! – reče joj Blažena.
Znajući da Ksenija nikada i ništa ne govori uzaludno, majka i kćerka poslušaše i brzo odoše na Ohtu. U blizini groblja ugledaše povorku koja je suprugu jednog mladog lekara ispraćala na poslednji počinak. Preminula je na porođaju. Ranjen velikim bolom, njen suprug se posle Liturgije i opela onesvestio nad humkom. Po Promislu Božijem, u njegovoj blizini behu samo Golubjevne. Brzo mu pritekoše u pomoć i on u znak zahvalnosti poče da ih posećuje. Lepotom i smernošću mlada devojka osvojila je ubrzo srce ovog čestitog čoveka i za godinu dana postala je njegova supruga. Poživevši srećno i spokojno do duboke starosti, Golubjevna na samrti zavešta svojoj deci da čuvaju grob i poštuju uspomenu na rabu Božiju Kseniju.
Darom prozorljivosti upozoravala je Blažena ne samo na trenutke sreće nego i na predstojeća teška iskušenja. Nagoveštavajući dobar ishod nemilih događaja, želela je da spreči malodušnost i maloverje. Tako je jednom, zaustavivši na ulici svoju poznanicu, neku blagočestivu ženu, i dajući joj bakarni novčić sa likom jahača, rekla:
– Uzmi, tu je car na konju. Ugasiće!
Ne shvatajući šta znače te čudne reči, žena uze novčić i, oprostivši se sa Ksenijom, krenu kući. Tek što stiže na početak ulice u kojoj je živela, ona ugleda ogroman plamen. Gorela je njena kuća. Nakon prvog šoka brzo je potrčala, ali nije uspela ni da stigne do svoga doma, a požar je, najverovatnije molitvama blažene Ksenije, već bio ugašen. Tek tada žena shvati šta su značile nepovezane reči jurodive:
– Uzmi novčić. Ugasiće!
Darom prozorljivosti pomagala je Blažena bližnjima, predočavajući im na čudan način njihove grehe i pobuđujući u njima želju za pokajanjem. Među retkima u čiji dom bi Ksenija ponekad navraćala bila je i Evdokija Denisovna Gajdukova (sahranjena, inače, u blizini kapele svete Ksenije). Njenim posetama Evdokija se veoma radovala i žurila je da je ugosti kao svoju najmiliju gošću. Jednom joj, posle posluženja, reče:
– Ne zameri, golubiću Andreje Teodoroviču, nemam više čime da te poslužim jer danas ništa nisam kuvala.
Tako je Evdokija, u strahu od svoga muža, grubog pijanice, slagala, zaboravivši da je i najmanja laž greh i da ćemo svi za svaku svoju reč odgovarati na Strašnom sudu Gospodnjem. Želeći da je odmah privede pokajanju, Blažena reče:
– Hvala, majčice. Hvala za divno posluženje. Samo, čemu to pretvaranje? Ta ti si se uplašila da mi daš od patkice!
Silno se zbunila Evdokija Denisovna. U njenoj pećnici zaista se nalazila pečena patka, čuvana za muža. Postiđena, odmah je potrčala da njome posluži Kseniju, ali je ona zaustavi rečima:
– Ne, ne treba. Ma šta je to s tobom, dobra Evdokija? Ja neću patku. Znam ja, rođena, da se ti raduješ mojim posetama i da želiš da me što bolje ugostiš. Ali isto tako znam da se bojiš svog grubog i nepristojnog muža. A i zašto bi ga ljutila?
Pokajanju je Ksenija privodila naročito one koje je očekivalo iznenadno usnuće u Gospodu. Ostala je upamćena njena poseta porodici Krapivinih. Veoma su joj se obradovali, a mlada i zdrava domaćica ugostila ju je kako je najbolje umela. Zahvalivši na gostoprimstvu, Ksenija se pri odlasku poigra rečima, govoreći Krapivinoj:
– Evo, kopriva zelena, a brzo će, brzo, uvenuti.
Ne proniknuvši tada u ovu igru istoznačnih reči kopriva i Krapivina, domaćini je ispratiše, i ne sluteći da je Blažena nagovestila skoro upokojenje lepe trgovkinje Krapivine. Tek kasnije su shvatili zagonetnost njenog jurodivstvovanja.
Ni zidovi sirotinjskih udžerica, ili bogataških kuća, ili carskih palata, niti pak tamnički zidovi, nisu pred blaženom Ksenijom mogli skriti ni sadašnja ni buduća događanja. Žitelji Petrograda posebno su zapamtili njena suzna upozorenja na nemile događaje u carskim krugovima.
I na ruskom carskom dvoru, kao i na mnogim dvorovima sveta, otimali su se oko prestola. Tako je carica Ana Jovanovna, želeći da osigura presto za potomstvo svog oca, cara Jovana V Aleksejeviča, inače brata Petra Velikog, pozvala k sebi svoju nećaku Anu Leopoldovnu i udala je za Antona Ulriha. A kada im se rodio sin Jovan, carica ga je proglasila za svoga naslednika, što on po njenom upokojenju i postade. No samo posle godinu dana, 1741. godine, zbio se u Rusiji državni udar u kojem je kćerka Petra Velikog, Jelisaveta Petrovna, preuzela presto. Jovana je utamničila, a njegove roditelje otpravila u daleko i strašno progonstvo, gde se i upokojiše. Dvadeset i tri godine tamnovao je bivši imperator. Ali kada, po upokojenju carice Jelisavete Petrovne, na ruski presto dođe Katarina Velika, tada karaulni oficir Mirovič pokuša da oslobodi iz tamnice cara Jovana VI Antonoviča. Pokušaj nije uspeo jer je većina oficira ostala verna carici Katarini Velikoj, a samog cara Jovana tom prilikom ubiše.
Te krvave događaje blažena Ksenija je uporno najavljivala tri sedmice. Svakodnevno je povazdan gorko plakala. Sugrađani su, misleći da ju je neko uvredio, pitali:
– Zašto plačeš, Andreje Teodoroviču? Da te možda nije neko uvredio?
Na to je blažena Ksenija, jecajući, odgovarala:
– Krv! Krv! Krv! Vidim ovde reku krvi.
Ali tek kada reke krvi zaista i potekoše, žitelji Petrograda shvatiše njenu poruku i zaplakaše njenim suzama.
Najavila je blažena Ksenija i iznenadnu smrt carice Jelisavete Petrovne. U navečerje Rođenja Hristovog 1761. godine, trčala je zavejanim ulicama Petrograda vičući:
– Pecite palačinke! Pecite palačinke! Uskoro će čitava Rusija peći palačinke!
Pa iako su svi znali za drevni običaj pravoslavnih Rusa da se za pokoj duša preminulih peku zaupokojene palačinke (kao što se kod nas priprema koljivo), ipak zabrinutost i uznemirenost blažene Ksenije niko nije mogao da dokuči niti da odgonetne na koga se odnose njene reči. Tek kada je na sam Božić Petrogradom i vascelom Rusijom prostrujala vest o iznenadnoj smrti carice Jelisavete Petrovne, još jednom su pojmili prozorljivost Hrista radi jurodive Ksenije.
Na molitvu i pomoć bližnjima hitala je neumorna Božija ugodnica punih četrdeset i pet godina. A potom se umorila. Njena čežnja za nebeskom otadžbinom, za Carstvom mira, radosti i spokoja, bila je tako topla i snažna da ju je Gospod pozvao k Sebi. Verujući u njenu svetost, narod je i dalje tražio od nje pomoć. Ali sada su se, umesto na ulicama i u domovima Petrograda, reke ljudi sticale ka njenoj humci na Smolenskom groblju. Svojom blizinom sveti osvećuju i tvar oko sebe, te ona, svima koji duboko veruju i molitveno traže pomoć, zaista i pomaže, po reči Spasiteljevoj: Neka vam bude po veri vašoj. Oni kojima je pomoć bila potrebna toplo bi se pomolili Blaženoj, a potom uzimali grumen zemlje sa njene humke. Često su morali ponovo da nasipaju zemlju na humku, a kada to više nisu stizali, postavili su iznad humke nadgrobnu ploču. No ploča je razbijena u paramparčad i ljudi su komadiće odnosili sa sobom. Svako ko bi došao, ostavljao bi na grobu, prema svojim mogućnostima, nešto novca, koji je potom deljen sirotima i potrebitima. Prilozi su pristizali u velikim količinama, pa su od njih oko humke postavili ogradu, a potom sagradili i kamenu kapelicu, sa prozorima na bočnim stranama. Zahvalni poštovaoci blažene Ksenije Petrogradske s ljubavlju urediše kapelicu njoj u spomen podignutu. Na istočnoj strani postaviše prelep drveni ikonostas, a na zapadnoj železna vrata sa natpisom Raba Božija Ksenija. I humku su obložili kamenom, na koji je samo Bogu i svetoj Kseniji znani sastavljač uklesao ove reči:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Na ovom mestu je položeno telo rabe Božije Ksenije Grigorjevne, žene dvorskoga pojca, po činu pukovnika, Andreja Teodoroviča. Ostala je bez muža u dvadeset i šestoj godini, stranstvovala 45 godina, a ukupno živela 71 godinu; zvala se imenom Andreja Teodoroviča.
Ko je mene znao, da pomene dušu moju, radi spasenja duše svoje. Amin.
Kako je bivalo sve više i više onih koji su molitveno iskali pomoć Blažene, sa zapadne strane kapele dograđena je staklena galerija, a po želji posetilaca u kapelici su sveštenici počeli svakodnevno da služe pomen blaženoj Kseniji.
Zapisati sva svedočenja, pismena i usmena, o pomoći Gospodnjoj onima koji veruju i za koje molitveno posreduje blažena Ksenija, značilo bi ispisati tomove i tomove knjiga. U slavu Božiju i na korist bližnjih, odabrali smo tek nekoliko kazivanja koja su zasigurno još jedno svedočanstvo da Gospod Svoju ljubav i milost projavljuje kroz Svoje Svete, i to kroza sve vekove i u svim podnebljima. Ponajčešće je to očito onda kad očajnici izgube svaku nadu u pomoć od ljudi. Tada, na molitve svete Ksenije, koprena grehovnog mraka spada sa očiju duše i bolni, ucveljeni, na različite načine progonjeni, poimaju da je samo Bogu sve moguće. I biva im po veri njihovoj.

5 komentar(a)

  1. Sveta Ksenija Petrogradska pomozi i meni grešnoj.

  2. Sveta Ksenija Petrogradska moli Boga za pomoć Daliboru, Ivanu, Milošu, Dejanu, Galji, Stefanu.

  3. SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.

  4. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu

  5. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *