NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA

BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA

 

BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA
Hrista radi jurodiva
 
SVETLOST U TAMI
 
Draga moja gospođice Smirnova, večeras nikako ne možemo nastaviti naše putovanje do Petrograda, – reče mi kočijaš sa kojim sam se vraćala kući iz posete mojoj rođaci.
– I sama vidim da je ova jesenja kiša potpuno preplavila put, a i reka se na njega izlila. Ali gde da potražimo prenoćište u ovo doba?
– U blizini je imanje plemića Gorjevih. Marija Sergejevna Gorjeva izuzetno je dobra i plemenita. Putnici namernici, a i siroti i potrebiti, često kod nje nalaze utočište. Verujem da će i vas sa ljubavlju primiti.
Marija Sergejevna ne samo što me je sa ljubavlju primila već mi se i obradovala, kao rođenoj sestri. Pa još kada je čula da sam iz Petrograda, zagonetno se osmehnu rekavši da je Petrograd njen zavičaj. Ali u tom setnom osmehu krila se neka senka tuge i sećanja. Činilo mi se kao da bi želela nešto da mi kaže, ali tu slobodu ipak sebi ne dozvoljava. Zato je sama upitah:
– Možda bih mogla da za vas nešto uradim u Petrogradu? Bilo bi mi to veliko zadovoljstvo.
– Da, bila bih vam veoma zahvalna.
Na trenutak izađe iz dnevne sobe i vrati se sa kovertom u kojem je bilo nekoliko zlatnika.
– Molim vas da odete na Smolensko groblje i da u kapelici blažene Ksenije Petrogradske zamolite sveštenoslužitelja da odsluži pomen za Božiju ugodnicu. Priložite tamo koji zlatnik, a ostalo podelite siromašnima i potrebitima. Biću vam za to veoma zahvalna.
– Rado ću to učiniti, a i sama sam se spremala da odem do majčice Ksenije. Ali vi verovatno imate poseban razlog zbog kojeg je tako neobično volite. Oči vam blistaju snažnom ljubavlju dok govorite o Blaženoj.
– Da, u pravu ste. Zaista je divan Bog u svetima Svojim. Svojim životom sam se uverila u to.
– Ako nije tajna, ispričajte mi, molim vas.
– Ne, nije tajna. Čak i kad bi bila, ispričala bih vam, jer, Svetlosti radi, dužni smo i svoje tajne da otkrivamo.
Na trenutak je ustala i prošetala po salonu, kao da nešto premišlja.
Potom sede i poče tihim i uzbuđenim glasom da kazuje:
Rođena sam u Petrogradu, u trgovačkoj porodici. Bili smo veoma bogati i međusobno vezani istinskom ljubavlju. Kada sam bila u petom razredu gimnazije, iznenada dođoše k nama policajci i popisaše sve stvari, čak i odeću. Po njihovom odlasku tata mami i meni saopšti da je zbog nečije prevare izgubio na berzi trista pedeset hiljada rubalja i da sada, osim duga, nemamo ništa. Nisam baš najbolje shvatala u kakvom smo se položaju našli, ali sam zauvek zapamtila majčin bledi lik, način na koji se prekrstila i njen drhtavi glas kada je prišla ikoni, celivala je i rekla:
– Neka bude volja Božija!
Majka mi je često govorila da nikada ne klonem duhom, bez obzira na to koliko teška bila vremena i iskušenja. Te večeri mi reče:
– Uvek se sećaj kraja mnogostradalnog Jova. Mi smo samo novac izgubili, a ne živi se sa njim već sa dobrim ljudima. Moli se, kćeri, Gospodu da te On blagoslovi dobrim i smirenim mužem; a pre svega, moli se da ne bude pijanica. Ne zaboravljaj da poštuješ pomen rabe Božije blažene Ksenije. Ona će ti biti molitvena zastupnica.
Nisam znala zašto se mama tako plašila muža pijanice kad u našoj kući nije čak bilo ni kapi vina. Otac to nije dozvoljavao.
– Ali ste to verovatno kasnije saznali?
– Da, kada mi je bilo trideset godina. A do tada sam mnogo šta proživela. Naše materijalno stanje bilo je veoma teško. Otac se zaposlio kao prodavac, a ja, napustivši dalje školovanje, kao kasirka. Sasvim iznenada upokoji se majčica, a i tata godinu dana kasnije. Bilo mi je tada tek sedamnaest godina.
– Čudesni su putevi Gospodnji!
– Da, veoma čudesni, – reče Marija Sergejevna. – Dve godine po smrti mojih roditelja udadoh se za kolegu s posla. Bio je zaista dobar čovek i tri godine našega braka proleteše kao jedan srećan dan. Za to vreme rodih dva sina. Ali jedne večeri moj muž se vratio neuobičajeno kasno. Ulazeći u sobu zateturao se i ja pritrčah misleći da mu je loše. Tada osetih snažan zadah vina i moj pogled zaprepašćenja verovatno je bio tako bolan da je muž, reagujući oštro i razdražljivo, rekao:
– Šta je, što me gledaš tako, čemu se čudiš? Popio sam, pa šta! Čudna mi čuda da se opije zreo čovek od trideset godina. Uostalom, zašto sediš do u ovo doba? Idi lezi!
Legoh, ali spavati nisam mogla. Znala sam da se moj svekar strašno opijao i da je umro od moždanog udara. Plašila sam se da je to nasledna bolest i da prvi znaci počinju i kod mog muža. I bilo je baš tako: moj muž više nije ni prestajao da pije. Sa posla ga otpustiše baš kad nam se rodilo i treće dete. Živeli smo bedno u jednom sobičku, pa ni njega nismo bili platili već dva meseca. Ono malo oskudne hrane kupovala bih od novca koji sam zarađivala šijući. Gazdarica više nije htela da čeka i jedne noći dođe da mi kaže ili da platim ili će nas sve izbaciti. Još dodade da mogu ostati jedino ukoliko napustim muža pijanicu. Od izmučenosti i straha zbog ovih pretnji srce poče snažno da mi lupa, pa rekoh:
– Darja Karpovna, ostavimo se večeras toga razgovora. Sutra ću vam reći šta sam odlučila.
Ona izađe, a ja gorko zaplakah ljubeći majčin portret i moleći je da mi pomogne. Činilo mi se kao da me je i ona napustila. Htedoh nastaviti sa radom, ali, izmučena i premorena, pridremah oslonjena na sto. I videh sasvim jasno kako mi priđe jedan mladić, uhvati me za ruku i nekuda povede. Dođosmo do jedne kapije, on je otvori i ja videh mnoštvo belih krstova. Uplašeno rekoh:
– Groblje!
– Da, groblje, – spokojno ponovi moj saputnik. – Ovde počiva mnogo pravednika. Zar ih se raba Božija Marija boji?
U tom trenu ugledah u daljini treperavu svetlost usred noćne tame. Silno se obradovah i viknuh:
– Svetlost!
– Da, svetlost. Idi ka njoj, već odavno je bilo vreme. Tamo te čekaju, – reče mi moj pratilac i neprimetno iščeze.
Trčala sam ka svetlosti. Bivala je sve snažnija i sve bliža. Kada se sasvim približih, pružih ka njoj svoje ruke, dozivajući je. Probudih se sva uplakana. Bože, kako sam mogla, poslednjih godinu dana, da zaboravim majčine pouke! Neka tama kao da mi je bila prekrila dušu. Ali majka se molila blaženoj Kseniji za mene. Ta čudesna svetlost, to su majčine suze i njene tople molitve.
Jedva sam dočekala svitanje i već u samu zoru bila sam na grobu Blažene i, klečeći na onom istom mestu gde je sinoć klečala moja majka, plakala sam i toplo se molila. U mojoj duši zasjala je čudesna svetlost vere i nadanja. Gorko kajanje zbog nemarnosti prema molitvi i majčinim poukama opralo me je i ja sam se, sasvim preporođena, polako vraćala kući. Iznenada me iz misli trže zvuk zvona. Pogledah, a ono pred kućom u kojoj smo stanovali nekoliko požarnih kola. Vatrogasci su već dovršavali gašenje požara. Ukočih se od šoka na trenutak, a potom pojurih vičući:
– Deca, muž!?
– Marija Sergejevna, pa za vas, izgleda, nije bilo predaha!
– Da, mila moja. Ne sećam se šta je dalje bilo. Kada sam se osvestila, ležala sam u raskošno nameštenoj kući, a jedan stariji gospodin držao me je za ruku i merio mi puls. U fotelji pored mene sedela je starija dama, blagolika, sa divnim, toplim očima. Na moj upitni pogled brzo se predstavi; reče da je ona udova generalica, da je prolazila pored naše kuće baš dok je besneo požar i da je moju decu i moga muža dovezla k sebi, dok su njene sluge sačekale moj povratak i onesvešćenu me dovezli tu gde sam sada. Dok je to pričala, dadilja izvede moju pospanu dečicu iz susedne sobe. U to vreme moj muž se oporavljao u drugom delu kuće. Spasavajući decu, pao je i povredio nogu. Pritom je sva naša imovina nepovratno nestala u plamenu.
– Božija volja! Moja deca i moj muž su živi. Hvala Tvorcu što je njih spasao, – rekoh svojoj novoj poznanici, izvinjavajući se pritom na smetnji.
– Molim vas, ne mislite na to! Kuća je velika i mene vi ne možete stesniti; a i decu mnogo volim. Živite lepo kod mene dok se oboje ne oporavite i opet ne sredite.
Oporavak moga muža potrajao je dugo. Za to vreme naša dobrotvorka i ja veoma smo se zbližile. Pričala mi je ponajviše o svojoj deci koju je prerano izgubila, a ja njoj o svim svojim nevoljama. Ona beše veoma bogobojažljiva i čvrsto je verovala da je požar u našoj kući izbio po Promislu Božijem baš na dan pomena njenog deteta sahranjenog u Aleksandro-Nevskoj Lavri. Tamo je ona išla upravo toga dana.
– Verujem da mi je Gospod umesto moje upokojene dece poslao tebe i tvoju dečicu. Molim te, razgovaraj sa svojim mužem da posle njegovog oporavka odete da živite na mom imanju. Daću vam preporuku za upravnika. Možda će se on tamo preporoditi i prestati da pije.
– Daj Bože! – prošaptah sa suzama.
Moj muž je sa zahvalnošću prihvatio predlog, a ja sam se svakodnevno molila blaženoj Kseniji da mu pomogne da bolest pijanstva opet ne ovlada njime. Dok sam mu pričala o svom viđenju svetlosti i moje majke na grobu svete Ksenije Petrogradske, on poblede i zamoli me da pre odlaska na selo još jednom odemo na Smolensko groblje da zablagodarimo, da se pomolimo i da zamolimo da se odsluži pomen za blaženu Kseniju. Beše to pre osam godina. Moj muž od tada nije okusio ni kap alkohola; ali bio je veoma zamišljen i ja sam se uplašila da od mene možda taji neku opaku bolest. Kada sam ga upitala zašto je tako zamišljen i ćutljiv, on se zbuni i poblede, a potom mi reče:
– Onoga jutra kada si ti otišla na groblje, spavao sam čvrstim snom. U snu su me okružile neke strašne zveri. Zvao sam te, ali umesto tebe priđe mi nepoznata žena. U desnoj ruci je držala štap. Zveri se razbežaše, a ona se okrenu prema meni, pa, lupajući svojim štapom i preteći mi, reče: „Nema ovde tvoje žene. Ona je kod mene. Suze njene majke natopile su moj grob. Ostavi piće! Ustaj, tvoja deca gore!“ Žena iščeze, a ja se trgoh iz sna. Tebe zaista nije bilo, a dečica su mirno spavala. Tek što ponovo pridremah, a iz kuhinje se prolomi krik: „Gorimo!“ – Skočih iz kreveta, zgrabih decu i potrčah u hodnik. Bilo je kasno, vrata su već bila u plamenu. Tada sam se bacio prema prozorima. Ostalo znaš. Sada znaš zašto sam bio tako uznemiren dok se nisi vratila sa groblja. Nisam znao šta znači to što je nepoznata žena rekla da si kod nje. Kada sam saznao gde i zašto si bila, moje gađenje prema samome sebi i mom strašnom grehu bilo je skoro neizdrživo. Ja sam pio dok si se ti molila. Oprosti mi, molim te!
– Znate, gospođice Smirnova, kada se čovek tako iskreno pokaje, onda zaista i Bog pomogne. Moj muž je, slava Bogu, ponovo divan otac i suprug. Ovo imanje nam je naša dobrotvorka darovala testamentom. Redovno smo se dopisivale sve do njenog upokojenja. Znam da nas je veoma volela, a i mi nju.
– A kako ste saznali za bojazan vaše majke da se ne udate za pijanicu?
– Majka mi je ostavila jedno pismo, ali zahtevajući da mi se preda tek kada napunim trideset godina. Iz njega sam saznala da je moj otac u mladosti mnogo pio, a ona zbog toga veoma patila. Dobri ljudi naučili su je da u molitvama traži pomoć blažene Ksenije. Majčinsknm srcem predosećala je da nešto slično i mene čeka u životu. Zato mi je tako često ponavljala da se molim blaženoj Kseniji.
– Marija Sergejevna, vi ste zaista mnogo gubili, ali i dobijali.
– Da, zaista mnogo. Najveće i najlepše što mi je Gospod na molitve moje majke i blažene Ksenije podario jesu mojih pet sinova i dve kćeri. Nerado ih ostavljam same, a za put do Petrograda nisu svih sedmoro baš sasvim dovoljno porasli. Daće Bog, pa ćemo za koju godinicu svi zajedno u Petrograd, k našim najmilijima.
Sutradan mi Marija Sergejevna predstavi svoju dečicu. Jedan od mališana, petogodišnjak, upita me:
– A ti, jesi li bila na humčicama?
– Ne, mili, još nisam bila, – odgovorih mu.
– A naša majčica je bila.
– I ja ću stalno odlaziti ako mi ti kažeš gde su te humčice.
– Naši najrođeniji su na Volkovom groblju, – reče Marija Sergejevna, – a naša dobrotvorka počiva u Aleksandro-Nevskoj Lavri.
Obećah da ću zamoliti sveštenika da odsluži pomen na svim humkama. Izljubiše me i ispratiše kao da sam jedan od članova njihove porodice koji će se uskoro vratiti kući. Te tople duše umele su da vole onako kako se bližnji zaista i voli – kao sebe samoga. Ljubav, vera i nada Marije Sergejevne probudiše i u meni želju za molitvom. Toga dana, u kočiji, a potom kroz sav svoj život, nisam zaboravljala da se iskreno molim:
 
Sveta Ksenijo, moli Boga za nas grešne!

5 komentar(a)

  1. Sveta Ksenija Petrogradska pomozi i meni grešnoj.

  2. Sveta Ksenija Petrogradska moli Boga za pomoć Daliboru, Ivanu, Milošu, Dejanu, Galji, Stefanu.

  3. SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.

  4. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu

  5. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *