NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA

BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA

 

BLAŽENA KSENIJA PETROGRADSKA
Hrista radi jurodiva
 
LEPA PRODAVAČICA
 
U jednoj uglednoj petrogradskoj prodavnici radila je lepa, mlada devojka. Vredna i smerna, veoma se svidela svom kolegi, koji je inače bio jedan od najboljih trgovaca. Ubrzo su se venčali i, puni želja i planova otisnuli se na životno more. Uljuljkani u čamcu svoje sreće, ni slutili nisu da bi iznenadna bura mogla da, bez Jedinog našeg Krmanoša, potopi njihov čamac na dno mora. Silno su se obradovali novom, velikom i svetlom talasu koji je obećavao još veću sreću. Bila je to ponuda iz Moskve da muž, za dvostruko veću platu, preuzme posao u jednoj od najuglednijih moskovskih trgovačkih kuća. Njega su odabrali, između ostalog, i zbog dobrog poznavanja nemačkog jezika.
Sva nastojanja poslodavca u Petrogradu da ga ubedi da ostane bila su bezuspešna. Nije prihvatio ni povećanje plate. Moskva je bila njihov izazov i iskušenje, opasni greben na pučini životnog mora. Svoju oštrinu pokazao je već u liku kolega na novom poslu. Sujeta ogrehovljenih nije dozvoljavala ni pomisao da neki tek pristigli trgovac iz Petrograda dobije tako dobro nameštenje i platu. Počeli su da snuju planove kako da ga uklone. Smicalice su postale svakodnevne i čovek, nenaviknut na takve, nimalo dobre, međuljudske odnose, morao je dati otkaz. Žena i on rasuđivali su da nijedna plata nije dovoljno velika da bi zbog nje žrtvovali svoj mir i sreću. Zato su se vratili u Petrograd, uvereni da će tamo bez problema dobiti svoj stari posao.
Ipak, nije bilo tako. Stari poslodavac, uvređen što je bio napušten, nije hteo da ga ponovo primi na posao, bez obzira na sve njegove trgovačke sposobnosti. Počeli su dani bede i gladovanja. Tek kada se položaj činio sasvim bezizlaznim, žena, u razgovoru sa pobožnom susetkom, shvati da im jedino Gospod može pomoći.
– Idite, golubice, k majčici Kseniji. Odmah idite! Ona mnogima pomaže, pa će i vama. Neizostavno i muža povedite, – posavetova susetka.
„Nisam bila sigurna da će moj muž prihvatiti ovakav predlog jer on beše luteran, a ne pravoslavni hrišćanin,“ priča sama junakinja ove istinite povesti. „Ali kao što se davljenik za slamčicu hvata, tako i moj muž jedva dočeka ovakav predlog. Brzo se spremismo i otidosmo na Smolensko groblje. Gorko sam plakala, moleći Gospoda da mi oprosti moja sagrešenja. Ja grešna zaboravila sam da nas Jedini naš Putovođa može izbaviti sa stranputica.
Sveštenik odsluži pomen svetoj Kseniji, pomenu i nas grešne u molitvama i mi se, umireni, vratismo u svoju bednu, ali sada nekako čudesno svetlu i toplu sobicu. Pripremih samovar i počesmo da pijemo čaj. Iznenada nam dođe naš poznanik, inače trgovac u jednoj skromnoj, ali lepoj prodavnici. Pozdravljajući se sa mojim mužem reče:
– Evo me kod vas, Ivane Ivanoviču, s jednom ponudom. Upokojio nam se stariji prodavac. Na njegovo mesto već je postavljen njegov bivši zamenik, a mesto zamenika ostalo je upražnjeno. Pošto je preduslov znanje iz oblasti nemačkog jezika, ja sam poslodavcu preporučio vas. On vam nudi radno mesto i poziva vas da već sutra dođete.
Verovala sam ja u dobrotu i pomoć blažene Ksenije, ali da je tako hitra pomoćnica, još uvek kao da nisam mogla da poverujem. Toplo zablagodarismo Gospodu i Njegovoj ugodnici i moj muž, s Božijom pomoći, poče da radi. Plata je bila solidna i mi počesmo da se oporavljamo.
Novi talas, sada mračan i strašan, zapljusnu nas. Moj muž se iznenada prehladi i za samo dva meseca, bez obzira na sva lekarska i moja nastojanja, preminu. Bila sam zaista na samoj ivici ponora. Godinu dana negovala me je rodbina moga muža. Kada sam se malo oporavila, bi mi žao ovih dobrih, siromašnih ljudi, koji su sa toliko ljubavi delili sa mnom i poslednju koricu hleba. Zato odlučih da otputujem k poznanicima u daleku provinciju i da tamo nađem posao. A poslovi na selu bili su teški i bedno plaćeni.
Tuga se nastanila u mom srcu i ja nisam imala potrebu da se pred put ni sa kim opraštam. Jedino sam otišla k blaženoj Kseniji. Plakala sam i molila se, sad već ništa više i ne tražeći. Toga dana krenuh na put. Poznanici na selu toplo me dočekaše i obećaše da će me već sutra povesti u polje na sadnju povrća. No ne beše Božija volja da se bavim teškim seoskim poslovima. Nisam bila još ni predahnula od puta, a već narednog dana poštar mi donese pismo od mog starog poslodavca kod kojeg sam radila još kao devojka, a kasnije i sa svojim pokojnim mužem. Prijateljski me je pozivao da se vratim u Petrograd i nudio mi moj stari posao i platu. Volela sam svoj posao, pa se odmah vratih u Petrograd.
Duša je moja osećala da je i ovoga puta pomoć pristigla na molitve blažene Ksenije. Ona mi u Petrogradu beše i otac, i majka, i sve moje najrođenije. Zato prvo k njoj i otidoh, a potom, s Božijom pomoći, počeh da radim. Zračak nade obasja moju umornu dušu. Ali ne zadugo. Iako su me poznavali kao blagu i kao onu koja se sa svima lepo slaže, ipak, upravnik poče neuobičajeno grubo da se ponaša prema meni. Svakodnevno mi je pronalazio neke mane i stavljao primedbe, toliko da već više nisam mogla da izdržim. I sve to bez stvarnog povoda i razloga. Da bude još gore, isto tako poče da se ponaša i poslodavac. Bilo je sasvim očito da žele da me nateraju da sama dam otkaz. Odlučih da to uradim za sedam dana. Svuda oko mene spusti se tama; jedine svetle tačke behu moje stalne molitve. Jedva bih čekala da uđem u svoj stan i još sa vrata počinjala bih da se molim. Molitva je zaista postala deo moga disanja.
O, blagi moj Bože, kako su samo iznenadni talasi na životnoj pučini! Nastupili su praznični dani, a ja sam bila tako sama i očajna. Odlučih da odem do svoje najrođenije, do blažene Ksenije. Na njenom grobu isplakah svu svoju tugu i jad. I, kao i uvek, bi mi lakše. Znam da me je čula i na čudesan i nevidljiv način milovala i tešila. Bila sam srećna zbog toga jer sam znala da mi tako Gospod otkriva predivnu tajnu. Kroz blago milovanje svete Ksenije pojmila sam kako su svet našega života i svet ugodnika Božijih ustvari jedan svet, u jednoj Crkvi, razdvojeni tek tananom zavesom, izatkanom od naših grehova. U tom trenu sva moja tuga i jad iščezoše, postaše mi nekako daleki i nevažni i ja se potpuno prepustih volji Gospodnjoj. U moj um ureza se jevanđelska reč da Gospod želi da se svaka duša spase. Znala sam da će sveta Ksenija za mene molitveno posredovati i da će Gospod učiniti onako kako je za dušu moju najbolje. Čemu onda jad i tuga zbog hleba zemaljskog? I zašto da se plašim ljudi? Plašiti se treba samo greha.
Provedoh noć na molitvi i u ovim mislima, koje mi je, bar tako mi se čini, došaptavao neko iz sveta blaženih. Sasvim spokojna, otidoh sutradan na posao. Ali gle čuda! Upravnik me, kao i nekada, pozdravi ljubazno. Na kraju mi još zahvali na uspešnom radu toga dana i pozva me da na kraju radnog vremena ostanem da malo popričamo. Od silnih životnih lomova bila sam suviše umorna da bih razmišljala šta to sada znači. Neka bude volja Božija!
U određeno vreme dođe upravnik sa nekom lepom mladom ženom u crnini. Beše to njegova rođena sestra. Ona mi ispriča da je nedavno izgubila muža, da je ostala sasvim nezbrinuta, ali da je sada, slava Bogu, dobila dobro nameštenje i da sutra stupa na posao. Posle njenog odlaska upravnik mi reče da je bio veoma zabrinut za svoju sestru i iskreno, uz gorko kajanje, priznade da se prema meni ponašao onako grubo i nepravedno želeći da na moje mesto postavi svoju udovu sestru.
Oproštaj je zatražio i sam poslodavac, priznajući da je poverovao mnogobrojnim upravnikovim klevetama. Verujem da su se i Gospod i anđeli toga trena radovali iskrenom pokajanju. Jer, poznato je da na nebu biva velika radost kada se neka duša kaje. Bili su to trenuci ne samo iskrenosti i kajanja nego i prave hrišćanske ljubavi. Pridružila nam se i jedna neznanka. Da li je zaista neznanka, nisam baš sigurna, tek uskoro mi pristiže paket sa prelepom odećom i u njemu pismo:
– Mila neznanko, molim vas da primite ove stvari koje meni sada nisu potrebne, a vama će verovatno odgovarati. Znam u kakvom ste položaju, a isto tako i sama dobro znam kako teško žive udovice.
U potpisu je stajalo: Nepoznata. Ni sama ne znam zašto, ali pismo pokazah upravniku. On ga pročita i blago se osmehnu, rekavši mi:
– Nosite od srca i na zdravlje vam poslane stvari. Hvala Gospodu što na svetu ima dobrih ljudi koji ne zaboravljaju sirote i potrebite.
Kod upravnika je ostalo pismo, a u mom srcu i na usnama molitva:
 
Sveta Ksenijo, moli Boga za nas grešne!

5 komentar(a)

  1. Sveta Ksenija Petrogradska pomozi i meni grešnoj.

  2. Sveta Ksenija Petrogradska moli Boga za pomoć Daliboru, Ivanu, Milošu, Dejanu, Galji, Stefanu.

  3. SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.

  4. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu

  5. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *