Благодат немонаха

Питање:
Драги и поштовани оци! Читам радо свете оце, веома ме интересује духовност православља. Свети Серафим Сваровски, свети Јован Лествичник… са првим оцем се још “сналазим”, али код Јована Лествичника списа имам осјећај да читам и оно што ми “нетреба”, да не желим бити монахиња. Ако се могу усудити рећи за себе, ја сам не на самом почетку, али не пуно далеко од тога у духовном учењу. Моје питање је како разврстати материјал из којег се духовно уздижем, када често долази “заједно”. Три реченице ми требају, па једна не треба итд? Како одредити ту границу у учењу најлакше? Она благодат, нпр. о којој је отац Тадеј говорио, личи ми на неку и равнодушност према овом свијету, докле треба да иде “наша” благодат немонаха и у чему да се разликује од монашке?
Станислава


Одговор:
Драга Станислава, Директно овим вашим питањем бавио се архимандрит Иларион Тројицки, руски академик почетка 20 века, а касније и свештеномученик у архијерејском чину, када је неустрашиво исповедао Христа пострадавши од богоборачке совјетске власти. Он је човек који је био истинити монах а уједно и академик, који је успео да споји ово двоје а да ни на моненат не наруши своје завете и монашки унутрашњи мир исповедничког живота.
Он је ово ваше питање решио у свом полемичком раду са једним протестантом («другом») обајвљеном као «Једиство идеала Христовог», где сама суштина овог уникалног по питању теолошког трактата говори да не постоји разлика у том крајњем позиву између монаха и световњака. Издваја се мисао да су пред њима изложене разне службе које се у потпуној слободи бирају али позив Христов је један. Било која наша служба у Цркви она јесте слободно изабрано послушање, и у њој смо ми сви једнаки, од патријарха па до последњег простог човека у Цркви. Свако се по свом позиву смирено управља Црквом, слушајући је и у нашем јединству пуноће једног Тела испуњавајући је.
Знате, монашки позив по искушењу тежине тог бремена у овим немирним данима хедонизма и разочарења на први поглед се егозтично одаје и многи људи у њега залазе поведени опажањем те спољашње мистичне лепоте, и симболике, без потребног дубљег проучавања унутрашњег себе и личних способности на испоснички живот, и када наступе моменти прихватања те саме суштине монашког живота онда се показују промашаји и чак трагични завршетци. У отсуству непрекидне молитве исто тако и аскетизма, и подвига, то погрешно схваћено монаштво доводи до депресије. То се дешава када човек открије да није пронашао себе (остварио себе) у браку (породици) нити у монашком животу, схвативши да сада није ни добар монах. Тада наступају видови депресије које се у богословљу монашког подвига познаје као униније. Униније или депресија је најјачи неприајтељ промашеног монашког живота, и разни су његови стадији, т.ј. развијања. По св. Јовану Лествичнику остајање на једној од лествица монашког уздизања, у губљењу жеље да се иде даље, молитвеник се излаже огромним ђавољим искушењима и наступа стање духовне мелахоније и индиферентности. Свети оци монашког искуства као што су Лествичник, Касијан, Студит, Макарије Велики и остали управо су највише писали са жељом да би заштитили братију од промашаја монашког живота, где су поред духовне психологије као начин заштите давали и норме по којима се требало управљати да не би дошло до ових падова. Дисциплина монашког живота се најбоље откривала у Типику, у којем се спајало то дневно богослужење које чини основу монашког живота у заједници са дневним «програмом» рада сваког појединца у њој. По историчарима-литургичарима пуни богослужбени круг који се свакодневно одржава у манастирима јесте то поистивећење (или копија) са животом и литургичким искуством првих хришћана, и који даје једини смисао постојања монашких заједница, јер се оне развијају у односу на слабљење хришћанских заједница које се «световњаче» а посебно после Миланског едикта.
Монах може да буде монах само онда када почне да испуњава суштину тог значења, када у општежићу или отшелништву, начином новог живота испуњава усамљеност пред људима а остварује анђелску заједницу и близост пред Богом, тако правилно испуњавајући живот потпуног послушања у сиромаштву и безбрачности. Одрицање од света, стим што смо и даље физички у њему, није лака ствар и многи пред тим својим брзим и непровереним одлукама падају. Доказ су данашњи «путујући монаси» са испуњеном визуелном формом свог избора, у светлуцавим матијама широких рукава и прелепих али најчешће некоришћених бројаница, као и лепо одгојене косе и браде, а да са друге стране са свом потребном електронском «комуникацијом» су потпуно предани својевољију када живе у комплексним урбаним срединама. И монаштво у овом опажању и нормама «овог века» оно просто није монаштво него неки сурогат зарад форме која раније или касније сасвим избледи. Монаху је место у манастиру који му свакодневно напомиње на његов монашки постриг, тај богослужбени чин у којем је он умро за овај свет и примио анђелски лик, којег га до краја свог живота усамљено у подвигу пред Богом носи. Монахос у преводу је усамљени молитвеник.
Опредељено компаративно предлажем ову проблематику да сам монашки позив може да одудара од оргинално установљеног, као и наш хришћански пут у свету, који исто тако много одудара од предањског схватања доброг живота по Христу, у његовој Литургији као нашем сарадништву Богочовеку, у Његовој оваплоћеној природи (и нашој обоженој) , у таквом изабраном плану нашег спасења. Како монах у погрешном схватању свог позива може да буде прогутан овим светом исто тако видимо да и хришћанин љуто пада у свом збуњеном односу према свету у којем он стално живи. «Свет» је неприајтељ за хришћанина – монаха као и хришћанина- брачника, јер Златоусти каже да разлику између монаха и световљака чини само брак. Заједница Цркве обухвата монахе и мирјане, и та комплексност разних позива ради остварења истог еванђелског смисла живота почесто ствара збуњеност у примењивању начина учења Цркве, оног у монашком и оног у мирском животу једног хришћанина. Будући ничим заштићен монах може да буде под негативним утицајем света исто тако хришћанин у њему може да буде под погрешним руководством «начина и метода» из подвижничког живота монаха. По најчешћим примерима ту страда света Тајна брака, када заморени или промашени супружници почну да схватају монашки позив једино кроз безбрачност, па још почну самочино да га опонашају «мислећи да тиме чине службу Богу» а у ствари рушећи ту Његову свету тајну и личност супружника.
Да ли је могуће разделити позив Христов на испуњавање у нама Његових благих речи (Јеванђеља) на монашки и световни? Свети Иларион одговора да је идеал један пред монахом као и пред мирјанином, али да су само послушања различита, као и методе образовања на то послушање. Разна послушања траже и различиту нормантивну логистику, коју су Свети Оци кроз свој духовни опит нама писмено у наследство остављали. Важно је да се разграничи то наслеђе и правилно упути на монаха и брачника, али урачунавајући тај факт да су разне тежине позива земног анђеља – монаха, и хришћанина брачника.
Да ли светован човек, хришћанин, може да падне пред оним чега се монах одрекао а он никавим посебним црквеним чином није се обавезао на тај завет? («Мир» у преводу значи свет, а ми живимо у свету, и зато се богословском терминологијом хришћанин у данашњем свету назива «мирјанин») .
Пад у свету неки објашњавају духовном нормом неке људске судбине која нас је задесила, да ето, ми живимо у свету па нам је зато све дозвољено, «јер, те нисмо калуђери». Па погледајмо исход таквог схватања: Какве су наше породице данас? Каква су наша деца, родитељи, народне инстиуције и појам државе: школство, кулутра, уметонст, музика, социјални изазови у форми етике и морала? Да ли покрети тела или они покрети духа нама «хришћанима» условљавају «ношњу»? . Да ли се јединство идеала Христовог, и тог пада у доносу на њега, управо не открива у овим подигунтим питањима? Култ – култура јесте неговање, одржавање и стварање идентитета једне групе или народа. А шта је наш култ, или култура, или лице једног «хришћанског» народа а да он није сурогат туђег? Музика нам је визуелна а и она акустична претежно порнографија звука, а страшно заробљена у муслиманским тоновима; наша деца су одевена у потпуном поразу хришћанских идеала и одећа је најобичнијег проституцијског типа која није замислива ни у напредним земљама филозофије «хуманизма и тела». Муслиманска кулутра покривања тела може да нам постане чак еванђелски идеал (наравно, не она радикална; упоредити 1 Тим. 1, 9) . У нашем «бизнис свету» жена је изложена прихваћеној норми «кабаре» одевања, да барем овде избегнемо да кажемо проституцијско. Жене нам се адаптирају на жеље мушкараца, и ово није само проблем у српској жени – хришћанки него и у србину мушкарцу. У свим порама нашег социјаног и друштвног живота изразито је изражена експлатација тела. И одговор на све ово је: па ја нисам калуђерица (или калуђер) да се идеолошки притешњена неком нормом носим. А овамо Црква говори «О јединству идеала Христовог», па се упитајмо: а колико смо црквени, или чак хришћани, чак и у односу на друге хршћанске групације које Црква својим омофором не покрива? (Оне које чак поведени нашим балканским карактером злурадо одбацијемо због њихове заблуде) .
Поларизација монашког и световног живота у Еванђељу није могућа, тако да и савети живота мошаког искуства не могу да се односе само на «калуђере» а да се главним идеалом – тим појмом живота првих хришћана и нас не тичу. Опет, потребно је будно око Цркве, т.ј. њених бољих духовника, да разграниче те разлике које по суштини наших послушања постоје, и да се у њима осматра човек да се не изгуби у оном што је у слободи пред Богом изабрао да буде.
Данас све чешће видимо и мирјанина, у промашају свог позива, да се понаша као монах уз честе случајеве манипулисања брачног друга и светиње Брака (ми који исповедамо то добро знамо и како) . Ношењем видљивих обележија монашких, театрално и нападљиво опонашање подвижника и молитваника, а посебно су видљиви знаци бројнацие, хришћанин у свету губи свој идентитет и подрива породицу. Аналогно том проблему и «монах у свету» губи свој идентитет окружен материјализмом, чак оним у нашим условима појма престижа: скупи аутомобили, мобилилни телефони, брзе интернет конекције, комјутери «на коленима», сељакања са места на место, све то оправдавајући «студијама» по урбаним срединама (а неки ни тиме) , од којих ће касније у зависности од интелекта, «збира информација» и формалног образовања, бити бирани чак и у епископски чин, са «неприкосновеним» правом учења а у суштини без иједног дана правог монашког живота. Дакле, и ту се задовољава само форма и ми то данас врло добро видимо.
Богословље светотооачког аскетског живота и искуства много је корисно за духовну надградњу, и много је корисно да се оно изучава. Опасно је да се њиме баве неофити који нису успели црквеношћу да сазреле и тако схвате Цркву, па почну аскетику да уздижу изнад саме ње, најчешће поведени богословљем оправдања или «сатисфакције» Бога, тим показивањем својих личних сила и могућности нашта су они све способни, уједно осуђујући друге због недостатка такве енергије, или најједноствнијег због њиховог смирења. Зато налазим да је ово ваше питање веома важно, јер је данас у овом мору информација заиста битно шта и како човек по његовим духовним способностима може да чита, и да ли чак он може самоиницијативно да бира градиво? Мислим без нечијег надгледања? Како је наш идал један а послушања су разна, јасно је да су различита настављања монаху и мирјанину, и да оно што је корисно монаху не мора да буде и мирјјанину, или супротно. То је дефинитивно чињеница са којом мора да се суочимо и тако да наша чеда не препустимо лутању и самовољи, у којој се подвижник у таквом случају духовно развија у изразиту духовну болест – гордост, «јер је способан да све сам учини» (л.м.) .
Видите, и у новијој полемици о посту а често у тумачењима монашких типика помиње се и «сухоједење», и у том духу се инсистира на посту и у време када га Црква не предлаже – нешто слично што су монтанисти предлагали («сухојадјеније») . И ту настаје таква збрка и те испреплетености мисли о посту тако додатно компликујући питање самог уздржања: а крозашта се пост манифестује монаху и мирјанину. «Изнуривање плоти» за човека у свету је врло комплексно питање, и оно се са неким разлогом врло погрешно уздиже у односу на саму суштину поста, коју нажалост, мирјанин потпуно одбацује а Црква га у својој богослужбеној теологији (живом учењу) стално позива на прихватање и извршавање (у посном богослужењу – том богословљу, Црква најмање говори о уздржању од хране.
Предлажем два примера: За време Великог поста (рано пролеће) , највише се ради (нажалост радило) на њивама, чак некада ручно орала земља и била припремана за сетве; вадили се пањеви и слични тешки ратарски послови.. И то све на монтанистичком «сухоједењу» – како то неки данашњи ревнитељи предлажу? А сада вам дајем упоредан пример: У Валаамском Манастиру Типик је својим монасима, који су носили послушање у ковачницама у послу са тешким металом, давао право да једу месо (само њима) … Признаћемо да је реч о нечијем духовном руковођењу и сврсисходности примењиване практике а не о чувању опште форме, најчешће бесмислене. Потребна је селекција и ми њу сами не можемо да одрећујемо. Дакле, у том општем прилазу животу једног монаха и једног мирјанина мора да се призна да постоји симбиоза и самопрожимање свих порука из «монашког» богословља, јер се врло «питко» баве питањем душе, и да оне испуњавају једне другу, и једино што је потребно јесте мудро усмеравање према тим различитим службама монаха и мирјанина.
Рецимо врло строги монах, св. Јефрем Сирин, говори о посту тако да он може да буде опасан ако се он никим не надгледа. Он каже да пост без смисла у чистом испуњавању форме може више да науди човеку него да му донесе користи, и говори да када он почиње да «помрачује ум» да га треба одмах прекинути или ублажити. Дакле, ништа без руководства свог духовника чак и онда када нам се на први поглед у неким књигама чини да је све јасно написано.
Наши свештеници када дају савете обично изгледа да су они много снисходљиви, премалки, тј. у отсуству неке «калуђерске» строгости, као да не познају сву испосничку светоотачку литературу и одаје се утисак да нешто «духовно» фали. Многи из њих вероватно и не познају подвижничко богословље али маловерни заборављају да они и даље уче по благодати а не само по знању и спреми, чак и искуству – младости («Да нико не презире твоју младост» 1 Тим. 4, 12) . Признали ми то или не али брачнике највише интригира то што нам се чини да никада није решено питање брачног живота за време поста. Оно и јесте од огромне важности за благочестиве људе који желе да живе свето и црквено. Зашто је најоскудније питање брачних односа у браку; и зашто се православни нису упетљали као католици, а посебно као протестанти сексолози – до пуританских противречности, наравно поведени теологијом «оправдања» и «чистотом» за онао што Црква никада није сматрала нечистим? Одговор би био: зато што је она одувек поштовала светињу «брачног ложе» и приватност супружника, и увек се руководила св. Ап. Павлом, да се то питање тиче само њих и њиховог «договора» а не Цркве као целог, која би требала да ово ргулише неким јасним и опредељеним правилом, а посебно за оне који своју духовност воде сувом и суженом «канонологијом». Из перспективе монашког живота то питање се гледа не на личном опиту, дакле уздржано, јер је цео живот по том датом завету уздржање. У монашком животу је изражено богословље укроћавања страсти и «блуда», са изнурењем и смиривањем тела, а у свету се то прима само због телесне пожуде, као да друге чак и много горе страсти не постоје. У монашком теолошком речнику «блуд» и страсти носе дубљу суштину свог значења, и тичу се сваке заблуде (заблужденије, блужденије…) или лутања душе, и најмање се односи на сексуалност човека, а са неким разлогом «у свету» се управу на њу све своди када уопштено говоримо о страстима. Овакве и сличне дилеме треба прескакати које налазимо у подвижничком богословљу а највише ће нам помоћи будно око способног и одговорног духовника. Тешко је понудити конкретан одговор на ово ваше питање. Све зависи од вашег духовног узраста и схватања Цркве. Најбоље је де се предате вољи свог духовника (послушање) па се посаветујте са њим шта треба да се прескочи из те литературе аскетског богослвоља. Ако га немате онда се отрпилике роководите овом што сам вам написао, додуше мало раширивши тему, јер је потребно да се изнесе сва проблематика која је подигнута у јединству идеала Христовог али разних послушања – оних које носи монах и оних које носи мирјанин.
Ако разумете руски предлажем вам да обавезно прочитате од св. Илариона Тројицког «Јединство идеала Христоовог». оЉуба

One Comment

  1. Hvala puno. Svako dobro.