NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

 

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI
Tumačenje Božanstvene Službe

 

 
18. Serafimska pesma I
 
Prošlog puta sam objasnio prvi deo evharistijskog kanona koji se naziva proslavljanje. Drugi deo nosi naziv „Serafimska pesma“. Prijatelji moji, delima slavnih pisaca posvećujemo mnogo pažnje, proučavamo ih duto i brižljivo. Ako delima prolaznog, uvek nesavršenog i ništavnog ljudskog uma poklanjamo tako mnogo pažnje, koliko tek onda usrdno, brižljivo i podobno moramo da proučavamo dela i tvorevine uma prosvećenog Duhom Svetim.
I kakvo blagosloveno ushićenje, kakav svešteni trepet treba da obuzima našu dušu kada se izgovori naziv „Serafimska pesma“… Pesma serafima koji najbliže predstoje pred prestolom Svedržitelja, koji plamte ognjem ljubavi božanske, kako se kaže u jednom sveštenom tekstu. Ljubav serafima je plameno goruća. I ti ognjeni služitelji Gospodnji neućutno Ga proslavljaju, neumorno pojući: „Svet, Svet, Svet, Gospod Savaot, puna su nebesa i zemlja Tvoje slave“.
Ko je čuo tu čudesnu pesmu, koji nam je kompozitor preneo tu nebesku muziku? Pet ljudi, ljubljeni moji, čuli su nebesko pojanje, pet kompozitora su ponovo stvorili slavoslovlje ognjelikih serafima tri čoveka u Starom Zavetu i dva u Novom. Čuo je pesmu serafima božanstveni Isaija, koji je ushićeno objavio Božanstvenu liturgiju uStarom Zavetu. U šestoj /glavi/ svoje knjige on priča ovako: u trepetusu pokrivali serafimi lica svoja, ne usuđujući se da gledaju lice Božije. Kako tek mi treba da treperimo kada nas On udostojava ne samo dagledamo, nego i da Ga primamo našim ustima u Tajni svetog Pričešća.Pomislite kakva nam se velika milost Božja javlja u to vreme.
Drugi koji je čuo pesmu serafima i koji ih je video bio je pobožni Jezekilj. On je video presto Gospodnji koji drže četiri živa bića i koji se sada prikazuju kao četiri jevanđelista. U spomen tih živih bića izgovaraju se u Božanstvenoj liturgiji reči: „Pojući, kličući, uzvikujući i govoreći“. Onaj koji poje je orao, koji kliče je tele, koji uzvikuje, ili na grčkom, koji riče, je lav, koji govori je čovek. Prilikom izgovora ovih reči đakon zvezdicom udara po diskosu četiri puta označavajući glasove tih živih bića koji drže presto Gospoda Savaota. Treći koji je video slavu Božiju je prorok Danilo: Večni je sedeo na prestolu i hiljade hiljada i bezbroj njih su Mu služili. Reke ognjene su proticale pred Njim…
U Novom Zavetu Gospoda je video prebožanstveni apostol Pavle, koji je bio uznesen do trećeg neba i čuo je reči koje je čoveku nemoguće da prepriča. I najzad, Jovan Bogoslov, tajnovidac i apostol, na ostrvu Patmosu je video Gospoda u slici veličanstvenog Sina Čovečijeg i opisao to viđenje u svom Otkrivenju.
Eto ko je prepričao apostolu Jakovu i drugim tvorcima Božanstvene liturgije Serafimsku pesmu. Pomislite samo, prijatelji moji, čiju to pesmu pevamo: serafimsku, anđeosku. Sam naziv već osveštava naša usta, jer nemojte misliti da ništa ne znači kada izgovarate ime anđela, svetih, najslađe ime Gospoda Isusa Hrista, Presvete Bogorodice. Ne, ta imena nisu reči koje mi prosto izgovaramo; ako se izgovaraju s odgovarajućom pažnjom i strahopoštovanjem, ona nas osveštavaju i prizivaju na nas blagodatnu milost i pomoć onih čije ime izgovaramo: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas, grešne“. „Presveta Bogorodice, spasi nas“. Budući izgovarane najpre ustima, one zatim prelaze u srce. Samo što ih mi ne izgovaramo kako treba, eto zašto i ne osećamo blagodatno dejstvo tih reči. Ako bismo ih prizivali barem onako kao što zovemo domaću životinju koja dugo neće da dođe kod nas, i tada bismo osetili silu svetog imena. Ali mi je ne osećamo. Hladna su naša usta, ne uzdižu se naše reči molitve prema svetima, ne vezuju nas za njih.
„Sveti, Sveti, Sveti“ – neprestano danju i noću klikću serafimi; dvama od svojih krila oni pokrivaju lica – takvo strahopoštovanje osećaju pred Svemogućim da se ne usuđuju, da smatraju sebe nedostojnim da gledaju svetli lik Gospodnji. Dvama krilima pokrivaju noge i dvama krilima lete. Dok u hramu vernici ponavljaju slavoslovlje serafima, sveštenik se tajno moli: „Sa ovim blaženim silama…“ U ovoj molitvi se objašnjava zašto moramo da blagodarimo Gospodu, zašto Mu neućutno poju serafimi. „Sveti… i Presveti“ je On zato što je tako svet zavoleo da je „Sina Svog Jedinorodnog dao da niko ko veruje u Njega ne pogine“. Eto uzroka takvoga ushićenja na nebesima, tako trepetnog strahopoštovanja.
Gospod je Tvorac sveta i njih, svetlih duhova. Gospod Svemogući i Strašni na Kojeg nebeski žitelji ne smeju ni gledati. On je tako zavoleo svet grešni, nečisti, pun greha, zla i pohote, pun prljavštine – ovaj svet On je tako zavoleo da je dao Sina Svog Jedinorodnog za njegovo spasenje. Pomislite, dragi moji, dao je Sina Svoga. I taj Sin je došao, propovedajući mir i ljubav, ali oni radi kojih je došao, podigli su Ga na krst, osudili na neizdržljive muke, predali na smrt. Uzdrhtala su nebesa, pokolebala se sama zemlja; serafimi i heruvimi su se drhteći i u zbunjenosti pokrenuli. Prestoli, gospodstva, vlasti, načela, arhanđeli i anđeli su u strahu i trepetu. Sin Jedinorodni pred Kojim oni u trepetu predstoje – On, ponižen i iznemogao umire na krstu.
Čuveni slikar Vasnjecov je sjajno prikazao to na slici koja nosi naziv „Tako je Bog zavoleo svet“. Nebo je pokriveno tamnim oblacima iz kojih se čini da će se svakog trenutka čuti prasak groma; ognjene munje presecaju tamu koja pokriva zemlju i osvetljavaju krst na kojem umire Sin, a iznad oblaka na prestolu Večni gleda na zemlju. Pred Njim su u gomilama serafimi – uplašeni, zaprepašćeni. Jedan od njih je pružio prema Njemu ruke, kao da Ga pita za tu tajnu, nedokučivu čak i njegovom svetlom razumu; drugi je prionuo uz rame Savaota, pun straha, on je čak prestao da poje, umukla je privremeno njegova svečana pesma. Dva druga serafima pala su ničice pred prestolom i tonu u oblacima, kao što tone lebdeći orao u plavetnilu neba. „Tako je Bog zavoleo svet da je dao Sina Svog Jedinorodnog, da niko ko veruje u Njega ne pogine“.
Prijatelji moji, ljubljeni moji, razumete li vi te reči: „Bog je zavoleo svet“; i Sin Njegov, Koji je pun iste te ljubavi, sišao je na zemlju, primio je obličje sluge, primio je svako poniženje, i najzad, umro sramnom smrću. Štaviše: On, Sin Jedinorodni Boga Jednosuštnog Njemu, na večeri je, uzevši hleb, prelomio i dao ga, govoreći: „Uzmite, jedite“, i čašu je dao govoreći: „Pijte iz nje svi“. Pričestivši tako Svoje učenike, On je isti dragoceni dar predao i nama koji verujemo u Njega. Mi jedemo Telo Njegovo i pijemo Krv Njegovu.
U Njegovu Krv umačemo naš jezik i naša nečista i prljava usta. Taj božanski dar prodire u naše biće, prolazi u sve naše zglobove. On nam je dao Božanstvenu liturgiju, za vreme koje se svaki put tajanstveno prinosi strašna Žrtva. Takva je velika Božija ljubav prema nama, tako beskrajna, da se prostire na ceo svet, na sva stvorenja, čak i na prirodu. Jer samo zato što se prinosi ta Žrtva zemlja daje svoje plodove. Ta zemlja je bila prokleta, jer ona je morala da donosi trnje.
Ako mi jedemo hleb, to je samo zato što je on potreban za Božanstvenu liturgiju, zato što se svaki dan stavlja na žrtvenik i na presto u spomen Jaganjca zaklanog, zato što se svaki dan služi tajnoj strašnoj Žrtvi. I dok se vrši Božanstvena liturgija ničeg se ne bojim: ni gladi, ni crva, ni suše, ni grada. Znam da je hleb potreban za Liturgiju i zemlja će ga dati. I ako bi nebo postalo bakarno, ako bi se zemlja osušila i skamenila, ne bih se bojao da ćemo propasti. Ne, Žrtva se prinosi, sveštenik uzvikuje: „Tvoje od Tvojih…“ I zemlja daje ono što treba prineti prilikom izgovaranja tih reči. Ne bojim se ničega, uzdajući se u Boga Koji je tako zavoleo svet.
Ali teško nama ako prestane da se vrši Božanstvena liturgija, teško nama ako prestane beskrvna Žrtva. Tada će svet propasti. Zemlja neće dati ploda zato što je prokleta i živi samo zahvaljujući neizrecivoj Njegovoj ljubavi i Njemu služi hlebom. Sunce neće dati svetlost zato što je ono potrebno radi odgajanja žita za Božanstvenu liturgiju. Svi ćemo mi umreti zato što svi živimo samo Hristom našim. Ali ja verujem da neće prestati služenje Liturgije i serafimi će zajedno s ljudima večno pojati: „Sveti, Sveti, Sveti, Gospod Savaot“.

Jedan komentar

  1. Gde mog da kupim knjigu „BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI“ ?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *