NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

 

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI
Tumačenje Božanstvene Službe

 

 
17. O Hristu, našem Orlu i vozglasu „Gore imajmo srca!“
 
Prijatelji moji, mili moji. Postoji na svetu bezdan, provalija strašna i užasna. Ona je bila mračna zato što kroz njen mrak nije prodirao nijedan zrak sunca; bila je zagušljiva zato što vazduh u njoj nije osvežavala nijedna struja čistog vazduha; bila je puna svakojakih gmizavaca, zmija i smrada. I u tom bezdanu su se mučili zatvorenici, patili su puni tuge i žalosti. I najednom je u tu provaliju sleteo čudesni moćni orao. Raširio je svoja krila i uskliknuo: „Svi vi koji se mučite u ovom beznađu, koji ste zatvoreni, koji tugujete i gušite se, uhvatite se za moja krila, držite se za njih što čvršće i ja ću vas izneti na visinu, prema suncu“. Poverovali su sužnji orlu, čvrsto su se uhvatili za njegova moćna krila i snažni orao ih je poneo iz bezdana. Sve više i više se uzdižu on i oni koji se drže za njegova krila. Evo već se pokazala zemlja ali orao se ne zaustavlja. „Mi već vidimo našu dragu svetlost, hvala ti, kuda nas još nosiš?“ – govorili su orlu. „Samo se držite što čvršće, poneću vas još više, prema samome suncu“. I on je počeo da se uzdiže sve više i više. Prošao je nebo koje blista sjajnim svetilima, proleteo je drugo nebo, dostigao treće, dostigao je nebo nad nebesima, ali i tu se nije zaustavio već se podigao do samog prestola Večnog Sunca, i tu je pred licem Svemogućeg, skinuo sa sebe svoj teret.
Prijatelji moji, taj orao je Hristos Spasitelj naš. Bezdan, odakle je izveo ljude je pakao, ad, gde su se u lancima i okovima satane mučili utamničeni starozavetni ljudi: proroci, pravednici i svi drugi umrli. Njima, žalosnima je i sleteo orao zato što ga orlom naziva tekst Svetog Pisma. Upravo je tim stradalnicima sišao vaskrsli Gospod kada na zemlji niko nije znao za Njegovo vaskrsenje, kada tamo još nije zarudela zora vaskrsenja.
Već sam govorio da vozglasi: „Milosrđem Jedinorodnog Sina Tvoga“, „Mir svima“, „Ljubimo jedni druge“ znače prvu propoved vaskrsenja u adu. Pevanje Simvola vere znači ushićenje onih prvih kojima je bila donesena ta vest. Vozglas „Gore imajmo srca“ jeste pojava u adu Samog Izbavitelja. Čim se On pojavio raspršio se mrak adskog bezdana. On se pojavio i pala su vrata večna. Vaskrsli je stao na ta vrata, gazeći njih i okove nogama, kao što se to prikazuje na slici Vlahernskog hrama. Prvoga je Gospod pozvao palog Adama, ovaj je zgrabio moćno krilo – ruku Spasiteljevu i prionuo uz nju u ushićenju blagodarnosti. S druge strane je Eva. Ona ne sme čak ni da pogleda na Izbavitelja i pala je ničice. Zatim proroci i drugi starozavetni pravednici idu „veselim nogama, Pashu hvaleći večnu“.
Dakle, izvođenje umrlih iz ada pominje se u vozglasu „Gore imajmo srca“. Ali i sada postoji pakao, strašan, mračan, užasan, nepodnošljivo težak – pakao duše. To je onda kada dušu obuzima tuga usamljenosti, kada se čoveku čini da su ga svi zaboravili, da je ostavljen, kada duša zaranja u bezdan strasti, tih gmizavaca našeg života. I upravo u taj bezdan očajanja i greha sleće orao – Spasitelj da bi na Svojim moćnim krilima izneo dušu prema Suncu Nezalaznom. Ta krila su Prečisto Telo Hristovo i časna životvorna Krv Njegova. Ko ne zna taj pakao, ko nije doživeo te trenutke potpunog očajanja, potpune ostavljenosti, i ko posle pričešća životvornim Hristovim Tajnama nije dobijao blagodatnu pomoć i iscelenje? A upravo te sveisceljujuće Svete Tajne dobijamo na Božanstvenoj liturgiji. Koliko moramo biti zahvalni Gospodu za taj biser koji nam je darovan. Sveti Jovan Zlatoust kaže da čak i kada nikada ne bismo okusili Svete Tajne, već kada bismo ih samo videli kako ih pronose pred našim očima, i tada bismo morali da zahvalimo Gospodu, a mi se eto udostojavamo i da ih okusimo.
Mojim ustima, koje tek što su primile sveto Telo, mojim jezikom, koji tek što je okvašen životvornim Tajnama, prizivam tebe, nesrećni, jadni prijatelju moj, grešni, slabi, koji si ogrezao u strastima, koji si iznemogao u borbi sa iskušenjima: dođi ovamo prema svetoj Čaši – i okrepićeš se zato što je tu sila; dođi ovamo i preporodićeš se zato što je tu život. Dođi ovamo i prosvetićeš se zato što je ovde svetlost; dođi ovamo i izaći ćeš iz provalije pakla, čak i kad bi tamo bio u samim kandžama satane. Samo dođi ovamo zato što je tu spasenje.
Samo ne oklevaj, samo ne potcenjuj najveći dar Božiji, samo skrušeno przovi: „Pomiluj me“; veruj da ćeš tu biti uslišen. Samo se podigni iz svetovne brige, iz svetovne sujete, pune pohote sveta i nečistote. Uznesi se gore srcem, uzmi dva spasonosna krila, idi prema čistom izvoru Božanstvene liturgije.
Sveti Oci su znali za veliku silu Božanstvene liturgije i ispovedali su svoje strahopoštovanje pred njom. Prepodobni Serafim je, kada su mu rekli da je njemu, bolesnom, teško da ide na Liturgiju, odgovorio: „A ja ću četvoronoške dopuzati ako više ne budem u stanju da hodam“.
„Gore imajmo srca“; „gore“ – prema visini, iznad zemaljskog treba da imamo srca. Ovaj vozglas nas poziva da uznesemo svoje srce iznad svega donjeg, zemaljskog, da se podignemo uvis mišlju pred najvažnijim trenutkom u Liturgiji. Barem za to vreme treba da zaboravimo sujetu i brigu svakodnevnog života. Budi kao anđeo, ispunjen mišlju samo na Boga i na služenje Njemu. Jer ovde je sad On prisutan i blagosilja te.
Prepodobni Serafim je video kako je Gospod Isus Hristos, okružen oblacima sila nebeskih od zapadnih dveri išao prema istočnim. Svojim raširenim rukama blagosiljao je vernike koji se mole, štiteći ih rukama kao krilima. Videli su Ga i drugi sveti, videli su i osećali Njegovo prisustvo drevni hrišćani. Samo Ga mi svojim plašljivim srcima koja se nikada nisu podizala uvis, samo Ga mi nismo videli. Ali treba samo malo da se uzdignemo iznad naših zemaljskih briga – i već osećamo Njegovu bliskost. Eto zašto su na poziv da se uzdignu „gore“ drevni hrišćani svi, koliko god ih je bilo u hramu uzvikivali: „Imamo ih ka Gospodu“ – imamo srca koja su uznesena Gospodu. Kod nas sada odgovaraju tako samo pojci.
Poziv „Gore imajmo srca“ priprema nas za najsvečaniji deo Božanstvene liturgije“, koji počinje vozglasom: „Zablagodarimo Gospodu“ i završava se: „I daj nam da jednim ustima i jednim srcem…“ Ovaj deo se naziva evharistijskim kanonom. Grčka reč evharistija znači blagodarenje. Kanon znači pravilo, obrazac. Na taj način taj deo se naziva obrascem blagodarenja: to je zato što taj deo Božanstvene liturgije i služi kao blagodarenje Gospodu za Njegove najveće darove. „Laganom Evharistijom“ kod nas taj deo je nazvan zato što se odlikuje vrlo sporim pevanjem za čije vreme sveštenik tajno čita dugačke i dirljive molitve. Evharistijski kanon je najvažniji, najdirljiviji i najstrašniji deo božanstvene, tajanstvene, čudesne, velike, najsveštenije Liturgije. To je njeno jezgro. I karakteristično je da se taj deo sačuvao do danas onako kako ga je ustanovio lično Gospod Isus Hristos na Tajnoj večeri, kako su ga sastavili sveti apostoli Jakov, koji je prvi zapisao himnu Božanstvene liturgije, Pavle koji je uneo u nju molitve koje je čuo od anđela, tajnovidac Jovan Bogoslov.
Proskomidija, Liturgija oglašenih, Liturgija vernih – sve one su vremenom pretrpele mnoge izmene i skraćivanja, ali evharistijski kanon je ostao bez ikakve promene. Ruka kasnijeg pisca svete Crkve nije dotakla njegove bogonadahnute molitve. U celom hrišćanskom svetu /…/ taj kanon /je zadržao drevne crte/. Evharistijski kanon se deli na šest delova: 1) proslavljanje Boga, 2) Serafimska pesma, 3) uznošenje, 4) blagoslov svetih Darova, 5) pominjanje svetih, 6) završetak kanona, zaključak.
Prvi deo evharistijskog kanona je proslavljanje. Mi proslavljamo, zahvaljujemo Gospodu za Njegovu milost prema nama. „Zablagodarimo Gospodu“ – uzvikuje sveštenik u oltaru i arhijerej na amvonu – osenjujući vernike svećama dikirija i trikirija. Kao odgovor vernici poju: „Dostojno i pravedno“ /…/ Kao što vidite, tu se pominju svojstva Božija, Boga neizrecivog. Osobito je značajan naziv Božiji „Sušti“ – to tajanstveno veliko ime Gospod je Sam Sebi dao u Starom Zavetu, kada je Mojsije kod nesagorive kupine upitao: „Kako da Te nazovem, kada me budu pitali za Tvoje ime?“ – „Reci da sam ja Jahve – odgovorio je Bog – zato što sam ja Gospod Tvoj“. Sij, Sušti, Onaj Koji Jeste – na jevrejskom glasi Jahve.
Veliko je značenje tog imena, ono znači da istinski postoji uvek i večno samo Bog. Ipak, ako živimo, delujemo, krećemo se, to je samo zato što nam On to dozvoljava. Bez Njega mi smo ništa. Kada ne bi bilo Boga, ne bi bilo ni nas, ne bi bilo ni naše zemlje ni celog sveta. „Koji uvek postojiš, na isti način postojiš“ – kao zakletva zvuči taj izraz, on pokazuje da mi priznajemo to svojstvo Božije kao nepokolebljivu istinu. I upravo tome Bogu Koji Jeste dalje blagodari sveštenik: „Ti, i Jednorodni Tvoj Sin i Duh Tvoj Sveti“. /…/ Eto zašto zahvaljujemo Gospodu; zahvaljujemo, najzad, i zbog toga što On prima naše ljudsko služenje vezano za evharistijsku Čašu, kada Njemu predstoje hiljade i ogromno mnoštvo sila nebeskih. Ali nije njih iskupio Svojom Krvlju Sin Božiji, nije radi njih dolazio da bude zaklan, već radi nas grešnih i slabih.
To blagodarenje još bolje je izraženo kod Vasilija Velikog, čija je Liturgija daleko duža od Liturgije Jovana Zlatousta. Zbog nemoći ljudske, da bi svima pružio mogućnost da borave na Liturgiji, ona se postepeno skraćivala. Liturgija Vasilija Velikog sada se služi samo deset puta godišnje. /…/
Eto kako se proslavlja Gospod u prvom delu evharistijskog kanona. Eto zbog čega moramo da uznosimo svoje molitve. „Gore imajmo srca“ da bismo blagodarili, da bismo proslavljali Gospoda. I ja, slabi,najgrešniji, ponovo i ponovo zovem ustima koje su natopljene božanskom Krvlju: idite na Liturgiju, shvatite da ono što ste učinili toga časa kada se služi Liturgija, da to nije učinjeno iz nužde, niti zbog naređenja…

Jedan komentar

  1. Gde mog da kupim knjigu „BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI“ ?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *