БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

 

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
Тумачење Божанствене Службе

 

 
9. Литургија оглашених I: до антифона
 
Други део Божанствене литургије носи назив Литургија оглашених. Тако се назива зато што су приликом њеног служења могли да присуствују оглашени, то јест, они који су се тек припремали за свето крштење. Осим њих, ту су могли да буду и Јевреји и пагани ако су хтели да послушају службу. У древно време цео тај део Литургије се одвијао на средини храма, тада није било утврђених молитава, из уста молитвеника излазиле су пламене химне и кратки молитвени уздаси од којих су касније настале наше песме и јектеније.
Припремивши се за радосну вест Рођења Христовог, ђакон излази кроз северна врата пред царске двери и прави три поклона говорећи у себи: “Господе, отвори усне моје…” – затим гласно узвикује, подигавши орар десном руком, попут крила анђела којег он приказује у том тренутку: “Благослови, владико”. Свештеник из олтара одговара: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова”. На то народ свечано одговара: “Амин” – заиста, правилно говориш. Пред тим возгласом свештеник, узевши у руке свето Јеванђеље, осењује њиме крстолико свети престо. Ова радња има дубок смисао: свето Јеванђеље је символ Самог Господа Исуса Христа. Крст је оруђе нашег спасења. Правећи знамење крста светим Јеванђељем, свештеник као да говори да нас је Господ наш Исус Христос крсним путем и смрћу Својом спасао, отворио нам благословено Царство које се помиње у следећим возгласима.
Погледајте какав је ту дубоки смисао. Помињући крсна страдања Спаситељева, о чијем Рођењу тек што су објавили свештенослужитељи, свештеник објављује о Царству Сина Божијег, у Тројици слављенога: “Благословено Царство…”; на самом почетку Литургије се објављује Царство, али Царство које није земаљско, Царство које није засновано на насиљу, на јарму, – не, објављује се Царство мира, благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Царство земаљско је пролазно царство, а Царство које објављује свештеник траје у векове векова. О том Царству објавили су свету анђели када су појали: “Слава на висини Богу…” Сада у Литургији /анђеле/ изображавају свештенослужитељи од којих се један – ђакон – јавља пред људима као анђео пред пастирима.
Вест о Рођењу Христовом донела је радост свету и древни хришћани су на возглас свештеника о наступању Царства благословеног одговарали пламеним химнама. Код нас након возгласа следи велика јектенија. Али у прошлости ње није било, она је ту касније уметнута и ето зашто није праћена молитвом свештеника као што то обично бива. Овде су се у древно време само изливале ликујуће песме. После велике јектеније почињу да се поју антифони, та реч значи на словенском “противгласник”. Те песме се тако називају зато што их поје наизменично час једна, час друга певница, које као да се дозивају. Антифони се сада често поју скраћено и на једној певници. То је врло неправилно, и у старо време то, наравно, тако није било. Морамо да обновимо древни обичај наизменичног појања антифона; најчешће се као први антифон поје “Благослови, душо моја, Господа”.
Појање антифона је успомена на пророке који су нам прорекли Христа Спаситеља. Анђели су се поклонили Рођеноме у првом делу Литургије. Сада на поклоњење Њему хитају пророци. Овде у храм долазе громовник Илија и Јелисеј, ту се налази пламени Исаија, тај старозаветни јеванђелиста који је објавио Емануила и који је тако сјајно приказао Његова страдања, као да је својим очима видео страдања Христова. Након њих долази да прослави Онога Који се родио, цар, пророк, песник Давидпсалмопојац с мудрим Соломоном. Давид је нарочито много говорио о Христу: Његово рођење, страдање и смрт описани су с необичном тачношћу и сликовитошћу. Чини се да се све то догодило пред очима пророка, иако је он умро много година пре појаве Спаситељеве. Сваки антифон је праћен тихом молитвом свештеника. Први антифон је одвојен од другог малом јектенијом. “Опет и опет у миру Господу се помолимо” – почиње она. Царство мира, који су објавили анђели, позива се у нашу људску средину: “Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу Твојом”. Четири врсте благодати се овде моле. Без благодати сами ништа не можемо да учинимо и зато се обраћамо за том благодатном помоћу Самоме извору благодати – Богу. “Заступи” значи заштити, огради, покриј, сачувај нас благодаћу.
Око нас су искушења, око нас су лукавства непријатеља. Заштити, спаси, гинемо – тако ми молимо. Када је Петар повикао усред таласа: “Спаси ме, погибох” – тако и ми молимо не само да нас заштити и покрије, него да нас и спасе ако смо доспели у буру напасти. Спаси, ишчупај, истргни нас из мора невоља. “Помилуј” – то је већ трећа врста помоћи. Ако се нисмо могли сакрити иза штита Твоје помоћи, ако се нисмо одржали услед бура искушења, нисмо ухватили руку Твоју, већ смо упали у искушења, опрости нам, помилуј нас – буди милосрдан нашој немоћи. Али нама је мало благодатне помоћи сада, у тренутку искушења – не, заправо, и у будуће нас “сачувај”, зато што само под заштитом Твојом Теби предајемо и себе и своје, и сав наш живот. То је смисао тих дубоко дирљивих молби.

One Comment

  1. Где мог да купим књигу “БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ” ?