NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

 

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI
Tumačenje Božanstvene Službe

 

 
8. Proskomidija: dveri ka Večnome
 
Ako vas upitaju, prijatelji moji, ko ste vi, šta ćete odgovoriti? Odgovorite: hrišćani. Da, hrišćani – to je počasno ime. Za to ime nisu žalili svoje živote prvi hrišćani, za to su ime mučenici pretrpeli surova mučenja, čak i smrt. Po čemu se razlikuje zvanje hrišćanina od svakog drugog? Po Čaši životvornoj. Hrišćanin jedini od ljudi iz celog sveta prima od Božanske prirode Hrista Spasitelja. Hrišćanin se pričešćuje na Božanstvenoj liturgiji, eto zašto treba toliko ceniti Liturgiju. Opet vam ponavljam: smatrajte izgubljenim onaj dan u koji vam nije pošlo za rukom da budete na toj božanskoj službi. To je Božije kandilo koje je zapalio Hristos Spasitelj, to je brilijant koji je kupljen Njegovom Krvlju.
Već smo počeli da govorimo o proskomidiji, prvom delu Liturgije. Nakon vozglasa: „Blagosloven Bog“, sveštenik uzima prosforu pripremljenu za Agneca, u levu ruku, a desnom kopljem tri puta čini krsni znak nad pečatom prosfore, govoreći: „Kao ovca na zaklanje bi vođen“. Zatim zaseca levu stranu s rečima: „I kao nevino jagnje, nemo pred onim koji ga striže, tako ne otvara usta Svojih“. Zasecajući gornji deo prosfore, sveštenik govori: „U smirenosti Njegovoj sud se Njegov uze“ – i, zarezujući donji deo, izgovara: „A poreklo Njegovo ko će iskazati?“
Ove četiri rečenice se sve proročki odnose na Hrista Spasitelja Koji je zaista pred neprijateljima Svojim bio krotak i bez glasa, kao jagnje pred svojim gospodarem koji raspolaže njegovim životom. Treća rečenica naročito je značajna, ona glasi, da je Hristos Spasitelj tako smiren da čak nije ni zahtevao poštovanje zakona prilikom suđenja. Njega su osudili samo za jednu noć u sinedrionu, što je kršilo sve zakone suda, ali Spasitelj nije protestvovao protiv tog bezakonja. Četvrta rečenica, naprotiv, ukazuje na to da je taj smireni AgnecBogočovek, naročitog porekla; Njegov rod, Njegovo poreklo ne može se saznati zato što je ono božansko.
Nakon što je napravio četiri zaseka, sveštenik stavlja /koplje/ s desne strane i vadi isečeni deo prosfore – četvorougaoni deo – s rečima: „Jer se uzima od zemlje život Njegov“. Izvađeni deo prosfore sveštenik stavlja na diskos s pečatom nadole i žrtvuje ga rasecajući ga kopljem krstoliko, govoreći: „Žrtvuje se jagnje Božije, koje uzima greh sveta…“ Ta prva častica položena na diskosu, naziva se Agnec, ona izobražava Isusa Hrista. Za vreme vršenja Evharistije ona se pretvara u Njegovo Telo.
Zatim, okrenuvši nagore časticu onom stranom na kojoj je prikazan krst, sveštenik probada kopljem desnu stranu dela i govori: „Jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem“; izgovarajući reči: „I odmah izađe krv i voda“, on uliva u čašu vino i vodu i blagosilja čašu. Ova prosfora /u tom trenutku kao da/ prikazuje Prečistu Bogorodicu. Prema tumačenju Svetih Otaca, odvajanje Agneca od nje predstavlja prasliku Rođenja Hristovog.
Sveštenik izobražava Duha Svetoga kroz Kojeg se izvršilo vaploćenje Sina Božijeg; đakon podseća na arhangela Gavrila, vesnika vaploćenja Isusa Hrista. Stavljajući Agneca na diskos, sveštenik predstavlja prasliku polaganja Isusa Hrista u jasle – diskos podseća na jasle i pećinu, ali on takođe podseća i na grob nov, gde su Josif i Nikodim položili Hrista.
Uzevši drugu prosforu, sveštenik govori: „U čast i spomen Preblagoslovene Vladičice naše Bogorodice…“ – i, izvadivši časticu, stavlja je na desnu stranu od Agneca, govoreći: „Stade Carica s desne strane Tebi, odevena u pozlaćene rize, preukrašena“. Ova častica prikazuje Prečistu Devu Mariju, čije molitve i priziva sveštenik zato što se Majka Božija neprestano moli za svet pred prestolom Božijim.
Treća prosfora se naziva devetočinom. Ona se tako naziva zato što se iz nje vadi devet častica u čast svetih Božijih ugodnika. Anđeoska vojska se, prema učenju Crkve, deli na devet činova. Isto se tako i sveti – pobednička Crkva – dele na devet činova. Eto u čast tih devet činova se i vade častice iz treće prosfore. Toj prosfori se pridaje poseban značaj, jer se sveštenik naročito dugo moli nad njom.
Sveti koji se prizivaju prilikom vađenja častice treće prosfore kao da ovoj daju svoju blagodat – eto zašto tu prosforu posebno daju bolesnicima, patnicima, onima kojima je potrebno ukrepljenje duhovnih snaga. Uzevši ovu prosforu sveštenik izgovara: Lasnog i slavnog proroka, preteče i Krstitelja Jovana“ – vadi časticu, počinje prvi red i stavlja je s leve strane od Agneca. Zatim, vadeći prvu časticu prvog reda, govori: „Svetih slavnih proroka: Mojsija i Arona, Ilije i Jeliseja, Davida i Jeseja, svetih triju mladića, proroka Danila i svih svetih proroka“ – i stavlja izvađenu časticu pored prve. Druta častica je posvećena svim prorocima koji su objavili dolazak Hristov, /Treća je posvećena svetim apostolima/.
Prva častica iz drugog reda služi kao uspomena na arhijereje: prvo se pominju veliki svetitelji Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust, a zatim svetitelji vaseljenski i ruski. Vadeći drugu časticu drugog reda, sveštenik pominje svete mučenike i mučenice. Šesta častica se posvećuje uspomeni na prepodobne žene i matere. Tom se časticom završava drugi red. Prva častica trećeg reda služi kao uspomena na svete besrebrenike i čudotvorce. Osma častica se stavlja u čast svetih bogootaca Joakima i Ane koji su poslužili delu spasenja kroz Presvetu Devu Mariju. Vadeći ovu časticu, sveštenik pominje još svetoga, koji se praznuje toga dana i u čiji pomen je osnovan hram, i sve svete. Poslednja, deveta častica posvećuje se uspomeni na Jovana Zlatousta i njome se završava treći red. Na taj način, na diskosu se pojavljuje devet častica koje nas podsećaju na naše zastupnike pred Bogom.
Uzevši četvrtu prosforu, sveštenik pominje patrijarha, vaseljenske patrijarhe i mesnog episkopa i, izvadivši časticu, stavlja je ispod Agneca; zatim vadi častice za žive, ponavljajući: „Pomeni Gospode…“ – i stavlja izvađene častice ispod prve. Petu prosforu posvećuje umrlima. Pominjući njihova imena sveštenik ponavlja: „Pomeni, Gospode…“ Izvađene častice stavlja ispod častica, izvađenih za zdravlje. Poslednju časticu sveštenik vadi pominjući svoju nedostojnost. Na taj način, četvrta prosfora služi za pominjanje svih članova Crkve živih, a peta Crkve upokojenih. To pominjanje na proskomidiji ima veliki značaj zato što na kraju Liturgije sveštenik spušta sve izvađene častice u čašu sa Svetim Tajnama i moli se: „Omij, Gospode, svetom Krvlju Tvojom, grehe ovde pomenutih slugu Tvojih…“
Za sve koje je pominjao na proskomidiji sveštenik moli od Gospoda da ih očisti od grehova, da ih omije životvornom Krvlju. Eto zašto je tako važno da se umrli pominju na proskomidiji. Častica izvađena za njih biće omivena Krvlju Iskupiteljevom i time se tajanstveno olakšava breme grehova usnule naše braće. Ako volite vaše umrle rođake i najbliže, pominjite ih. Ako sami nemate mogućnosti, zamolite druge da daju za njih na proskomidiji. Bolji poklon ne možete da napravite svojim dragim umrlima. Na Atonu postoji drevni običaj: kosti umrlog monaha nakon godinu dana se otkrivaju i ako su čiste i bele, ponovo ih sahranjuju s počašću, raduju se tome što je brat ugodan Bogu. Zato što se čiste bele kosti smatraju znakom da je dobro duši umrlog u zagrobnom životu. Ako su pak otkrivene kosti tamne, monasi ih prenose u posebnu prostoriju i mnogo se mole Gospodu za umrlog zato što tamne kosti ukazuju na težinu grehova umrlog. I tek onda kada se kosti prosvetle, bratija prekida svoje molitve za umrlog kojeg je Gospod očistio od grehova.
Eto kako je važno pominjanje, eto kako ono pomaže usnulima. Ne propuštajte priliku da ih pomenete, da bi se i oni pomolili za vas. Oni sebi ne mogu da pomognu sa one strane groba, ali nama oni mogu da pomognu zato što oni bolje od nas vide naš život, ono što nam je potrebno i mole se za nas naročito kada ih mi sami pominjemo u molitvama.
Završivši pominjanje, sveštenik uzima kadionicu i govori: „Kad tamjana Ti prinosimo, Hriste Bože…“ Zatim, okadivši zvezdicu, stavlja je na diskos, čitajući: „I zvezda došavši stade nad mestom gde beše Dete“. U tom trenutku se pominje rođenje Spasiteljevo i pojava čudesne zvezde prilikom tog događaja. Tamjan označava dah Duha Božijeg. Sveštenik i đakon prikazuju nebeske žitelje koji su sa strahom ugledali rođenje Spasitelja sveta. Zatim sveštenik, okadivši pokriva pokrivačem sveti hleb i diskos s rečima: „Gospod se zacari, u lepotu se obuče…“ Drugim pokrivačem pokriva putir govoreći: „Vrlina Tvoja, Hriste pokri nebesa, i hvale Tvoje puna je sva zemlja“. Najzad vozduhom, okadivši ga, sveštenik pokriva putir i diskos, govoreći: „Zakrili nas, Gospode, okriljem krila Tvojih“. Ti pokrivači prikazuju u isto vreme pelene kojima je bio povijen Bogomladenac i pogrebnu plaštanicu kojom je bio obavijen Hristos Spasitelj prilikom pogrebenja.
Tako se u proskomidiji pominju dva najveća događaja: Rođenje Hristovo i Njegova krsna smrt, stradanja Njegova. Oni se pominju kao u predskazanju; u proskomidiji Crkva kao da nam govori: rodio se Hristos – i to radi čega? Radi toga da bi nas Svojim stradanjima spasao. U proskomidiji se uglavnom pominje Rođenje Spasiteljevo. U to vreme kada sveštenik kadi pokrivene vozduhom diskos i putir, on kao da u oblaku anđela vidi rođenog Sina Božijeg i u ushićenju uzvikuje tri puta: „Blagosloven Bog naš, Koji je tako blagovoleo; slava Ti“. Blagosloven Bog naš Koji je tako blagoizvoleo, koji je do takvog stepena izlio Svoju milost, da je odlučio da primi čovečanski lik. Tu se prikazuje zapanjenost anđela pred neizrecivom tajnom čovekoljublja Božijeg. Sami anđeli su zapanjeni rođenjem Bogočoveka.
Zatim se sveštenik tri puta sa strahopoštovanjem klanja pred žrtvenikom, kao pred jaslama Bogomladenca i čita zadivljujuće čudesnu molitvu predloženja, koju otac Jovan Kronštatski nije mogao da čita bez suza umiljenja: „Bože, Bože naš, Koji si poslao nebeski Hleb, hranu celome svetu…“ Ovom molitvom sveštenik svedoči pred Bogom svoju nemoć i moli da mu se dozvoli da neosuđeno sveštenodejstvuje radi Sina Božijeg Koji blagosilja i osveštava Svoje ljude. Sveštenik se ne uzda u svoje snage pristupajući strašnoj Božanstvenoj liturgiji, već u nebesku pomoć Božije blagodati, koja ga okrepljuje.
Zatim sledi otpust. Nakon otpusta sveštenik kadi žrtvenik i svetu trpezu i presto krstoliko, govoreći: „U grobu telesno, u adu s dušom kao Bog…“ Zatim oba sveštenoslužitelja, svesni sve svoje ogrehovljenosti, pribegavaju milosrđu Božijem, moleći za oproštaj grehova. Oni pre svega čitaju 50. psalam cara Davida koji predstavlja obrazac pokajanja.
Zatim u dirljivoj molitvi Duhu Svetome oni Ga mole da dođe i očisti nas od svake prljavštine i nemoći ljudske. Ova molitva se završava himnom anđela u čast Rođenja Hristovog. Očistivši se od svojih grehova i uzdajući se u milost Božiju, sveštenoslužitelji kao da se priključuju saboru anđela, koji poju slavoslovlje Svetlosti Jednosuštnoj koja je došla u svet. „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima blagovoljenje“ – uzvikuju u ushićenju nebeske sile, a s njima i sveštenoslužitelji, poklonivši se za vreme proskomidije. Oni predstavljaju anđele. Kao što su nebeski žitelji, ugledavši Rođenje Spasiteljevo, objavili tu radost ljudima, tako se i sveštenoslužitelji pripremaju da je objave vernicima koji stoje u hramu. Čitajući „Slava na visini Bogu“, sveštenik podiže ruke koje predstavljaju krila svetlih anđela, zadivljenih čudom vaploćenja Sina Božijeg. „Gospode, usne moje otvori“ – moli se sveštenik kao da je zahvaćen sveštenim trepetom nebeskih žitelja.
S dubokim poštovanjem celiva sveštenik sveto Jevanđelje na Prestolu, đakon celiva sveti Presto, pozdravljajući Samoga Cara nad carevima, Koji sedi na svetom prestolu, i zatim đakon, priklonivši glavu, podigavši kraj orara trima prstima desne ruke uvis, govori svešteniku: „Vreme je da se služi Gospodu, Vladiko blagoslovi“. Na to sveštenik, osenjujući ga krsnim znakom, odgovara: „Blagosloven Bog naš, svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin“. „đakon ga moli: „Pomoli se za mene, vladiko sveti“. Sveštenik odgovara: „Da upravi Gospod korake tvoje na svako dobro delo“. „Pomeni me, vladiko sveti“ – još jednom moli đakon. „Da te pomene Gospod Bog u carstvu Svome, svagda i uvek i u vekove vekova“ – odgovara sveštenik.
Ovaj razgovor đakona i sveštenika ima duboko značenje: prema tumačenju Svetih Otaca, on prikazuje razgovor nebeskih sila koje su objavile ljudima radosnu vest o rođenju Hristovom. Kako su anđeli sa strahom i sveštenim trepetom i sami videli to veliko čudo, tako su i ljudima objavili o njemu u sveštenom strahu. S tako velikim trepetom pristupaju objavljenju te vesti sveštenoslužitelji, jer su oni, ljudi nemoćni i grešni, još manje dostojni da govore o Rođenju Hristovom. Upravo zato i moli tako usrdno đakon sveštenika da se pomoli za njega. Jer đakon će morati prvi da donese ljudima veliku vest. Čitajući slavoslovlje anđela, sveštenoslužitelji kao da ih prizivaju sebi u pomoć. Eto kakvim osećajem sveštenog straha moraju da budu ispunjene duše sveštenoslužitelja i vernika koji prisustvuju služenju proskomidije. Ovim razgovorom nebeskih sila završava se proskomidija i počinje Liturgija. U drevno vreme, kada je oltar bio otvoren, taj razgovor sveštenika sa đakonom odvijao se nasred hrama, kao danas prilikom arhijerejskog služenja.

Jedan komentar

  1. Gde mog da kupim knjigu „BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI“ ?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *