Биометријске картице

Питање:
Помаже Бог, часни оче. Хтео сам да вам поставим једно питање, које данас заокупља доста верујућих у Србији. Ради се о оним биометријскми картицама, које скоро треба да буду уведене у Србији. Читао сам о том питању, на више страна. Ради се о томе што се мишљења Стараца разликују. А то мало збуњује. Старац Пајсије са Свете Горе, који је ауторитет за многе верујуће (па и за мене) говори да се ни по коју цену не смеју примати те личне карте. Са друге стране, Старац Јован Крестјакин, један од Стараца у Русији, говори да нема опасности од тих личних карата (мада је у Русији питање о ИНН или већ како га зову, што није слично, мислим са нашим картама) . Обојица су подвижници и мишљења им се разликују. Један монах, Авељ, чини ми се, писао је о томе да картице могу да делују на дух човека. То ми баш није јасно и не бих се сложио са тиме. Архимандрит Рафаил Карелин говори да треба да се слуша званични глас Јерархије јер Бог управља Својом Црквом. Лично мени се не свиђа нимало та идеја о тим картама. А не свиђа ми се ни начин, на који је све то изведено. Све заудара на „оца ллажи“. Јер, су купили тајно ту апаратуру, изгласали су закон на „гурку“, тајно, што пре, никоме нису ни објаснили, лажу људе са „јавног сервиса“ да је то цела Европа урадила (а чињеница је да нико, ама баш нико не уводи те биометрије у Еу; Словенцима то није био услов за улазак у Еу, а имали су могућност да то ураде и одбили су; Енглези већ неколико пута у Горњем Дому обарају те предлоге, Швајцарска саветује свом народу да буде опрезна са тиме, Канада је оценила да је то скупо и опасно по безбедност њених грађана, Американци неће ни да чују за то, Аустралијанци такође.) једино земље Трећег Света, типа, Колумбија, Кореја, чини ми се Индонезија, и наравно, ми. Значи стално лажу и муте. Да је то добро, рекли би нормално. Члан 28. тог закона, лепо показује ко ће све имати приступа подацима и о каквом се закону ради. Тито и екипа су мала деца. Стицајем околности сам био на једном скупу САНУ-а о тој теми, где је један од говорника био и генерални инспектор МУП-а Божовић, који је јасно дао примедбе на тај закон. Говорио је да су они поднели тужбу против бившег министра Михајловића и његових компањона, да су уочили низ махинација и злоупотреба положаја, да су поднели тужбу против тога, међутим, закон се дао на гласање и усвојен је. Плаћена је прескупо, нико није консултован да се то уради, није расписан ни тендер, само су скинуте паре са буџета. Запамтио сам његову реченицу: „Док Србија на рачуну фонда за Косово има 400 000 евра, док Жандармерија у копненој зони нема шта да једе и нема резервну униформу, док милиција у унутрашњости кубури са основном опремом и колима, ми уводимо картице од неколико милиона евра. Да ли је то све баш тако неопходно сада у овом тренутку? Колико треба још новца да се све то уведе, да се обуче милиционери (према његовим речима просек је средња стручна спрема) да рукују са таквим технологијама? Србија се распада а они уводе то? “ Искрено се зачудио када је чуо аргументе које су изнели Протођакон Радош Младеновић из епархије жичке и г. Суботић информатичар и теолог наше богословије. Немоћно се насмејао када је чуо да „Моторола“, која нам је продала ту технологију има за главног клијента ЦИА – ју. Аргуметни наших представника, пре свега мислим на епархију жичку (протођакон Радош Младеновић, Влада Димитријевић, сарадници „Жичког благовесника“) јесу да је то пре свега претња за приватност грађана и увод у тоталитарни режим и контролу. Они су издали и посебан број Благовесника на ту тему, са доста врло аргументованих текстова, јасно и трезвено показали о чему се ту заправо ради. Ђакон Андреј Курајев говори да је главна опасност тих електронских карти што ће човек бити као на длану једним притиском на дугме компјутера. Све је обједињено и здравствени, и банковни и досије у милицији. Све се о човеку зна. И које књиге чита, значи и како мисли. И опет се ћути о томе, а време иде ли иде, и само ће да нас ставе пред свршени чин, и ми ћемо опет ко овце да прихватимо. Много верних данас у Србији је смућено по том питању. Има екстрема на обе стране, од „кризних штабова“ који више саблажњавају него што користе, до оних верних, „савремених“ који на то гледају као на нешто скроз нормално и поред свих аргумената. Синоди Руски, Грчки, Украјински су већ издали прогласе по тим питањима. Зашто наш Синод ћути, зашто није дао ама баш никакву изјаву о томе? Па то узнемирује толико верних у Србији. Зашто не говоре о томе и кажу како верујући треба да се понашају? То заиста смета људима. Они ће да дају одговоре за наше душе. п.с. Нека је на част епархији жичкој која је једина озбиљно о овоме покренула питање и организовала је и организује симпозионе и скупове на које доводи много компетентних људи истручњака. И сви говоре да то не треба да се уведе. Унапред захвалан
Н.Н


Одговор:
Драги, Све је то тако, и све је то веħ речено, виђено и описано много пута. Ево шта свети Игњатије Брјанчанинов каже о духу свеопште апостасије последњих времена. Неке од његових мисли су данас итекако актуелне: „Бог је допустио апостасију (отпадништво) . Немојте покушавати да је зауставите својом немоħном руком, веħ бежите од ње, заштитите се од ње. То је за вас довољно да учините. Учите се да препознајете дух времена, проучавајте га, тако да ħете, кад год је то могуħе, моħи да избегнете његов утицај… Само посебна милост Божија може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време. Јер, потребно је да се све збуде, што је проречено Писмима… Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришħанства. Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима, тим ризницама побожности и благодати… Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришħанском друштву и уништава Хришħанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио… Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спасава, док они, који су кренули путем пропасти или су веħ пропали, достижу врхунац покварености. Они који се спасавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење… Нека би милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је све мањи…“ (цитат преузет из чланка епископа Аверкија Xорданвилског: Њхат схоулд ње до? Објављен у Ортходоx Аустралиа, јануар/март 1990.) Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *