BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DOBA SUDIJA
 
42. Stanje Jevreja u vreme sudija.
Sud. 2. 3, 1-6.
 
Izrailjci su se koristili plodovima junačkih dela Isusa Navina. sve dok su živeli glavari, svedoci čudesa koje su učinili on i Mojsije. Za to vreme oni su strogo vršili zakon Božji, s Hanancima nisu stupali u savez i živeli su među sobom lepo. A kad su pomrli glavari iz doba Mojsija i Isusa Navina i poraslo novo pokolenje, među Izrailjcima se pojaviše razdori i trvenja. Svako koleno mesto da misli o opštoj koristi, mislilo je samo o svojoj ličnoj koristi. Došlo je dotle, da je svaki Izrailjac činio ono što mu je izgledalo pravičnim. Oni nisu ispunjavali zaveta Mojsijeva i Navinova; dopuštali su Hanancima da žive u predelima zemlje obećane, približili su im se, poprimali njihove običaje, ulazili u bračne veze s njima i uzimali učešća u bogosluženju pred njihovim idolima. Za to ih je Gospod kažnjavao: susedni narodi, koristeći se njihovim zavadama, napadali su ih, pljačkali njihova imanja i pojedina kolena pretvarali u svoje roblje.
Nesreća je prinudila Jevreje da se kaju za grehe i da se obrate Bogu s molbom da se smiluje na njih. Tada im je milostivi Bog poslao izbavioca, čoveka, koji nije bio krivac za idolopoklonstvo i tvrdo se nadao na pomoć Jedinoga Gospoda Boga. Taj izbavilac skupljao je Jevreje, primao se starešinstva nad njima, čistio zemlju od idola, pomoću Božjom oslobađao ih od neprijatelja i u toku svega rata, većinom i posle rata. upravljao Jevrejima, sudio njihova dela, i zato je dobio zvanje sudije izrailjskog. Vreme javljanja sudija naziva se doba sudija. Prilike ovoga doba opisane su u Knjizi o sudijama i delom u prvoj knjizi o carevima. Svega je bilo petnaest sudija. [1]
 
43. Devora i Varak.
Sud. 4.
 
Izrailjci su zaboravili šta su obećali Mojsiju i Isusu Navinu, i pali su u idolopoklonstvo. Tada ih Gospod predade u ruke Javina, cara asorskog, koji ih je svirepo tlačio u toku dvadeset godina. U zemlji izrailjskoj nalazio se vojvoda Sisara sa devet stotina gvozdenih kola. Naposletku se Izrailjci pokajaše i povratiše Jehovi s molbom za pomoć. U to vreme živela je proročica Devora koju su svi Izrailjci poštovali i kojoj su dolazili da sudi njihove raspre. Po otkrivenju Božju, Devora posla k Izrailjcu Varaku zapovest da skupi deset tisuća Izrailjaca i da ih dovede na goru Tavorsku, obećavajući da će mu Sisaru predati u ruke. Varak pristade na to pod pogodbom, da i Devora pođe s njim. Proročica odgovori: „ja ću ići s tobom, ali nećeš imati sreće na putu kojim ćeš ići, jer će ženi u ruke dati Gospod Sisaru. Varak skupi vojsku i pođe na goru Tavorsku; Devora također dođe. Sisara iziđe protiv Varaka, ali bude razbijen, bežaše i sakri se u šator jedne žene (Jailje), koja ga i ubi na spavanju. Posle ove pobede Izrailjci su se oslobodili ispod vlasti Javinove i živeli na miru četrdeset godina.
 
44. Gedeon.
Sud, 6-7. 8, 22-23.
 
Kad su Izrailjci, zaboravivši opet na Gospoda, stali služiti idolu Valu, Gospod ih predade u ruke Madijanaca i Amalikovaca. Ovi pastirski narodi sedam godina pustošahu zemlju izrailjsku, potirahu rod zemaljski, pljačkahu narod. Nesreća prinudi Izrailjce da se pokaju i obrate Gospodu. Tada im Gospod posla izbavioca u licu Gedeonovu. Jednom je Gedeon, spremajući se da beži od neprijatelja, vršao pšenicu, da se snabde hranom na put. U to vreme javi mu se anđeo Gospodnji i reče mu: „Gospod je s tobom, hrabri junače!“
„Kad je Gospod s nama, zašto nas snađe sve ovo? I gde su sva čudesa Njegova, koja propovedaše oci naši? A sada nas je Gospod ostavio“. A Koji mu se javio reče mu: „idi u toj sili svojoj, i izbavićeš Izrailja iz ruku madijanskih. Ja ću biti s tobom, i ti ćeš pobiti Madijance kao jednoga“. Gedeon reče: „ako sam našao milost pred Tobom, daj mi znak da ti govoriš sa mnom. Nemoj otići odavde, dok se ja ne vratim tebi i donesem dar svoj i ostavim preda te“. Gedeon otide i brzo se vrati s mesom od jareta, presnim hlebovima i juhom. Anđeo mu zapovedi: „uzmi meso i hlebove i metni na onu stenu, a juhu prolij“, i kad Gedeon to učini, dotače se štapom mesa. I odmah se podiže oganj sa stene i spali meso na steni. I anđeo Gospodnji otide ispred očiju njegovih. Gedeon se uplaši i reče: „ah, Gospode! za to li videh anđela Gospodnjega licem k licu? “ Ali tada ču glas Božji: „budi miran, ne boj se, nećeš umreti“.
Po Božjoj zapovesti, Gedeon razruši noću žrtvenik Valov, koji nije bio daleko od kuće oca njegova (u gradu Ofri), poseče sveto drvo, načini žrtvenik Bogu i prinese Mu žrtvu. Ujutru stanovnici gradski sabraše se kod oca Gedeonova i potražiše, da im izda sina da ga ubiju. Ali im on odgovori: „da li hoćete da branite Vala? Da li hoćete da ga izbavite? Ako je Bog, neka sam raspravi s njim, što mu je raskopao oltar“. Međutim, Madijanci i Amalikovci pređoše preko Jordana i zaustaviše se u ravnici Jezraelskoj. Gedeon odmah skupi vojsku i obrati se Gospodu, moleći Ga da mu da znak da će On spasti Izrailja. „Evo ja ću metnuti runo na gumnu“, reče Gedeon, „ako rosa bude samo na runu, a po svoj zemlji suho, onda ću znati da ćeš mojom rukom izbaviti Izrailja“. Gospod usliši Gedeonovu molitvu: sutradan on stade cediti runo i isteče rose iz runa puna zdela. Gedeon se opet pomoli Bogu: „neka bude samo runo suho, a po svoj zemlji neka bude rosa“. Gospod mu dade i taj znak. Pošto se uverio da je Gospod s njim, Gedeon, po naročitoj Božjoj zapovesti izabere trideset i dve hiljade vojnika koji se oko njega iskupiše, ljude jače i izdržljivije. On je ovaj izbor ovako izvršio: prvo raspusti sve plašljivce, po tom ostale dovede na vodu, razdvoji one koji su laptali jezikom vodu, od onih koji su pili rukom svojom k ustima prinesavši vodu. Ovih drugih bilo je tri stotine. S tih tri stotine ljudi on jedne gluve noći napade na oko neprijateljski sa sviju strana. Svaki borac Gedeonov imao je u rukama trubu, i po prazan žban i po luč u žbanu. Gedeonovi borci u trenutku napada polupaše žbanove, i držahu u levoj ruci lučeve, a u desnoj trube trubeći i povikaše: „Mač Gospodnji i Gedeonov“. Madijanci se prepadoše i misleći da je oko svakoga luča čitava četa Izrailjaca, stadoše se među sobom klati i naposletku pobegoše bezobzirce. Gedeon gonjaše neprijatelja preko Jordana. Posle ove pobede Izrailjci ponudiše Gedeonu i njegovim potomcima carsku vlast, ali se on odreče i kaza: „neću vam ja biti gospodar, niti sin moj, Gospod će vam biti gospodar“.
 
45. Jeftaj.
Sud. 10, 6-18. 11.
 
Zbog novoga idolopoklonstva Gospod predade Izrailjce u ruke Amonićana, koji su ih tlačili s istoka, i Filistincima, koji su na njih napadali sa jugozapada. Amonićani su vladali zemljama preko Jordana osamnaest godina, i naposletku su prešli i preko Jordana. Tada se Izrailjci obratiše Bogu u molitvi, i nadajući se u Njegovu pomoć, odlučiše da progone Amonićane. Ali nisu imali vođe. U to vreme na granici zemlje živeo je Izrailjac Jeftaj, kog su braća isterala iz očeve kuće. S drugim beskućnicima Jeftaj često napadaše na susedna sela i življaše od pljačke. Izrailjci mu poslaše poslanike, ponudiše mu da bude vođa vojsci i obećaše, da će im on biti glavar i pošto pobedi neprijatelje. Jeftaj pristade. Pre bitke on upita cara amonićanskog: „zašto si došao k meni da ratuješ na mojoj zemlji? “ Car odgovori: „što je uzeo Izrailj moju zemlju, kad dođe iz Misira, vrati mi je s mirom i ja ću odstupiti“. Jeftaj mu opet posla poslanike s odgovorom, da zemlja za Jordanom nije pripadala Amonićanima, nego Amorejcima, i da Izrailjci njom vladaju već trista godina. Ali Amonićani ne odstupiše. Tada se Jeftaj pobi s njima, razbi ih i ote im dvadeset gradova. Ulazeći u boj, on dade zavet, da će, ako pobedi, posvetiti Bogu i prineti na žrtvu paljenicu prvo što mu izađe iz kuće. U susret kad se vraćaše kući, prva mu iziđe njegova jedinica kći. Teško beše Jeftaju, ali on ispuni zavet, koji dade Bogu, n ne udade svoju kćer, nego je po njenome pristanku posveti da služi u Skipiji.
 
46. Samson.
Sud. 13-17.
 
Izrailjci su najviše patili od Filistinaca, koji su ih tlačili četrdeset godina. Naposletku Bog je čuo da su se pokajali, oprostio im grehe i poslao zaštitnika u Samsonu, iz kolena Danova. Još pre Samsonova rođenja anđeo Gospodnji predskazao je njegovoj materi, da će on biti nazorej (tj. posvećen Bogu) i počeće spasavati Izrailja od Filistinaca. Kao nazorej, on nije smeo piti vina, niti se šišati. Gospod ga je obdario tako neobičnom snagom, koja je pokazivala, da je u njemu Duh Gospodnji. Kad je Samson odrastao, poželi da se oženi Filistimkom. Njegovi roditelji savetovahu mu da to ne čini, ali kad su videli njegovu stalnu želju, pristadoše na ovaj brak. Kad je Samson išao s roditeljima u grad Tamnat, gde je živela njegova zaručnica, srete ga mlad lav. Duh Božji siđe na Samsona i on rastrgne lava, kao jare, i nikome ne reče o tome. Na dan svadbe on pođe kući istim putem i vide u mrtvome lavu roj pčela i med. Na svadbi Samson zadade tridesetorici drugova-Filistimaca zagonetku: „od onoga koji jede izide jelo, i od ljutoga izide slatko“, i obeća da im pokloni tridesetore svečane haljine, ako je odgonetnu. Drugovi ne mogoše odgonetnuti zagonetke i privoleše ženu Samsonovu da iskuša muža, šta znači ta zagonetka. „Ili ćemo spaliti ognjem tebe i dom oca tvoga“, rekoše oni. Sedmoga dana svadbenog veselja drugovi rekoše Samsonu: „šta je slađe od meda i šta je ljuće od lava? “ Samson je video, da je žena izdala njegovu tajnu. On otide u grad Askalon, tamo ubi trideset Filistimaca, skinu im haljine i dade onima što odgonetnuše zagonetku, a sam ljutit na ženu, ostavi je i vrati se kući svoga oca. A njegova žena preudade se za jednoga od njegovih drugova sa svadbe.
Od toga dana Samson se poče svetiti Filistimcima. Kad se vrati svome tastu, nameravajući da se s ženom pomiri, i doznade da se ona preudala, on ulovi trista lisica, priveže im zapaljene lučove za repove, i pusti ih u letinu Filistimljana. Lisice spališe svu letinu požnjevenu i nepožnjevenu, i vinograde i maslinjake. Filistimci namisle da se osvete Samsonu, naoružaše se i pođoše u zemlju Judejsku da traže da ga izdadu. Samson dopusti Jevrejima da ga svežu u dva nova uža i odvedu u neprijateljski oko. I kad ga dovedoše k okolu i Filistimci ga dočekaše vičući od radosti, on raskinu uža kojima beše svezan, dohvati sa zemlje magareću čeljust i pobi njom tisuću Filistimaca. Pošto to učini, Samson oseti da je žedan jako. On zavapi ka Gospodu, nadajući se da će mu pomoći, i odmah se otvori pred njim izvor, iz kog se napi vode. – Prođe neko vreme, Filistimci doznaše, da Samson noćiva u gradu Gazi, i zatvoriše vrata gradska, spremajući se da ga ubiju, čim svane; ali Samson ustade u ponoć, i ščepa vrata gradska sa oba dovratka i iščupa ih s podvornicom zajedno, i na svojim ramenima odnese ih navrh gore koja je prema Hevronu.
I gle neprijatelji Samsonovi doznadoše da je zamilovao devojku Dalidu, Filistimljanku. Oni je potplate da od Samsona sazna tajnu njegove snage. Samson joj poveri tajnu i reče: „britva nije nikad prošla preko glave moje od samoga rođenja: da se obrijem ostavila bi me snaga moja“. Dalida dostavi to knezovima filistimskim, i oni joj dadoše obećane novce. Potom, kad Samson prvi put zaspa, Dalida pozva čoveka koji ga obrija, i ostavi ga snaga njegova. Onda ga Filistimci uhvatiše, iskopaše mu oči, okovaše ga u dvoje verige i nateraše ga da melje u tamnici. Što je više rasla kosa Samsonova i ukoliko se duša njegova više čistila kajanjem za svoje zablude, utoliko je više rasla u njemu i pređašnja snaga. Jednom se Filistimci skupiše da prinesu svečanu žrtvu bogu Dagonu i da se provesele. Njima dovedoše iz tamnice Samsona; oni mu se podsmevahu, a on ćutaše. Namestiše ga između dva stuba srednja, na kojima stajaše kuća. U to vreme u domu behu svi knezovi filistimski, a na krovu do tri tisuće ljudi i žena, koji gledahu kako Samson igra. I zavapi Samson ka Gospodu: „Gospode! opomeni me se, molim te, i ukrepi me SAMO sada, o Bože! da se osvetiš jedanput Filistimcima za oba oka moja“. I zagrli Samson dva srednja stuba i nasloni se na njih, na jedan desnom, a na drugi levom svojom rukom. Kuća pade i pobi sve u njoj; i pogibe Filistimaca više kad i sam umiraše, nego onih koje pobi za života svoga. Samson je bio sudija Izrailjaca dvadeset godina.
 
47. Prvosveštenik Ilije i prorok Samuilo.
I. Car. 1-7.
 
Poslednji sudija Izrailjski bio je prorok Samuilo (iz kolena Levijeva). Roditelji Samuilovi dugo ne imađahu dece i stoga su veoma tugovali, jer su Izrailjci nemanje dece smatrali za kaznu Božju. [2] Jedanput, kad se srdačno molila Bogu pred Skinijom (u Silomu), mati Samuilova Ana, zavetova se Bogu da će sina, ako joj ga Bog podari, posvetiti Gospodu; on neće piti vina, i britva neće preći preko glave njegove. Bog je čuo molitvu Aninu i ona dobi sina. Ana mu dade ime Samuilo, što znači isprošeni u Boga. Kad Samuilo poodraste, ona ga dovede u Skiniju i dade prvosvešteniku Iliju, da služi Gospodu svega života svoga. Ilije je u to vreme bio i sudija u Izrailju. Samuilo ostade da živi kod Skinije i ovde se vaspitavao pod rukovodstvom prvosveštenikovim. On je bio dobar i pobožan, iako je pred sobom imao rđave primere. Sinovi Ilijevi, sveštenici Ofnije i Fines, bili su ljudi poročni; oni su služili Bogu bez smernosti, vređali ljude koji su dolazili u Skiniju radi prinašanja žrtava, i svojim rđavim vladanjem razvraćali su narod. Ilije je video Samuilovu pobožnost i počeo ga upotrebljavati da služi pred Gospodom.
Samuilo je uvek spavao u Skiniji, u blizini Ilijevoj. Jednom kroza san on ču glas koji ga je zvao. On pohita Iliju i reče: „evo me, što si me zvao“. Ilije mu odgovori: „nisam te zvao, idi lezi“. Samuilo leže i opet ga pozva glas. Priđe Iliju, ali ovaj odgovori: „nisam te zvao“. Isto se ponovi još jednom. Onda Ilije razumede, da dečka zove Gospod, i reče mu: „idi lezi; a ako te zovne, a ti reci: govori Gospode, čuje sluga Tvoj. Samuilo leže i ču glas koji ga zvaše. On odgovori, kako ga je naučio Ilije. Tada Gospod otkri Samuilu, da će sva kuća Ilijeva poginuti zato, što je Ilije znao, kako bezbožno rade njegovi sinovi i nije ih obuzdavao. Sutradan Samuilo reče Iliju, šta mu je kazao Gospod. Ilije pokorno primi ovo predskazanje. Od toga doba Izrailjci doznadoše, da se Samuilo udostojio da bude prorok Gospodnji. Ubrzo se ispuni predskazivanje Samuilovo. Filistimci napadoše na vojsku Izrailjsku i razbiše je. Tada glavari Izrailjski rekoše: da donesemo iz Siloma Kovčeg zaveta, da bude među nama i izbavi nas iz ruku neprijatelja naših“. Po njihovoj molbi Ilije posla s njima kovčeg sa sveštenicima Ofnijem i Finesom. Izrailjci veselo dočekaše kovčeg, a Filistimci se uplašiše i povikaše: „teško nama! Bog je došao u oko njihov. To je onaj Bog što pobi Misirce“. Ali Kovčeg ne pomože Izrailjcima, njih opet razbiše Filistimci. Ofnije i Fines pogiboše, a Kovčeg dopade ropstva. Gospod pokaza Izrailju, da sveta stvar neće pomoći onima, koji ne poštuju svete zapovesti Božje. Čuvši da je Kovčeg Zaveta zarobljen, Ilije pade sa stolice nauznak kod vrata, i slomi vrat i umre. On je bio sudija četrdeset godina.
Ali je Kovčeg bio velika svetinja, slava Boga Izrailjeva. Bog ne dopusti da slavu Njegovu unište idolopoklonici. Filistimci su se vrlo radovali, što su zaplenili Kovčeg zaveta; oni su smatrali Kovčeg za Boga jevrejskoga i mislili su da su zarobili Samoga Boga. Oni donesoše Kovčeg u grad Azot i postaviše u domu boga svoga Dagona. Sutradan uđoše u dom, oni se užasnuše: trup Dagonov ležaše ničice pred Kovčegom, a glava i obe ruke odsečene behu na pragu; uskoro na stanovnicima Azota pojaviše se šuljevi; a pšenicu na njivama satirahu miševi. Filistimci prenesoše Kovčeg u drugi grad (Get), – i tamo se dogodi isto; isto se dogodi i u trećem gradu (Askalonu). Tada odlučiše da vrate Kovčeg. Radi toga načiniše nova kola, metnuše Kovčeg na njih i mali kovčežić s mišima i sa slikama svojih šuljeva na žrtvu Bogu Izrailjevu, upregoše u kola dve krave dojilice, koje još ne behu prezane, i pustiše ih bez vođe. Krave same odvezoše Kovčeg u krajeve jevrejske i zaustaviše se na njivi Jevrejina Isusa, blizu grada Vetsemesa. U ovome gradu življahu leviti. Oni skidoše Kovčeg s kola; kola isekoše na drva, a krave prinesoše Bogu na žrtvu. Ali po stanovnike Vetsemesa nije bio veseo ostanak Kovčega u njihovu gradu. Mnogi među njima koji ne poštovahu zakon koji je ljudima neposvećenim zabranjivao da se dotiču svetinje, zagledahu drsko u Kovčeg, zbog čega Gospod kazni smrću pedeset tisuća ljudi. Tada stanovnici Vetsemesa predadoše Kovčeg u gradu Kirijat-Jarimu.
Prođe dvadeset godina od kako je Kovčeg oslobođen. Izrailjci se i dalje klanjahu idolima, zbog čega su i stradali pod Filistimcima. Naposletku nesreće ih opametiše; oni pokajnički potražiše Boga i moljahu Ga da im pomogne. Gospod im povrati Svoju milost i postavi Samuila da im bude sudija. Samuilo uništi idole, oslobodi Izrailjce od vlasti Filistimaca i još dugo posle toga upravljaše narodom.
 
48. Istorija o Ruti.
 
U vreme sudija susedni narodi bili su stalni neprijatelji Izrailjaca. Ali se događalo i to, da su poneki tuđinci primali veru u Gospoda Boga, i onda su ih Izrailjci smatrali za svoje sunarodnike. Takva je bila Moavka Ruta, čiji je život opisan u Knjizi o Ruti. Jedan čovek iz Vitlejema (Elimeleh) sa ženom Nojeminom i sa dva sina, zbog gladi u svojoj zemlji, preseli se u zemlju moavsku, i tamo mu se sinovi oženiše Moavkama. Tamo pomreše i on i sinovi njegovi. Onda njegova udovica Nojemina odluči da se vrati u otadžbinu. Njene snahe pođoše s njome. Putem ih Nojemina stade nagovarati: idite, vratite se svaka u dom matere svoje. Gospod neka vam učini milost, kao što vi učiniste umrlima i meni“. Jedna snaha plačući posluša Nojeminu i vrati se. A druga, Ruta, reče: „gde se god ti nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog; smrt će me samo rastaviti s tobom“. Nojemina i Ruta dođoše u zemlju izrailjsku, nastaniše se u Vitlejemu i hranjahu se klasjem koje je Ruta pabirčila na požnjevenim njivama. [3] Gospod Bog nagradi Rutu za njenu dobrotu i poštovanje prema svekrvi. Izrailjci imađahu zakon, ako koji Izrailjac umre i ne ostavi poroda, da je njegov najbliži rođak dužan da se oženi udovicom umrloga, a deca iz toga braka smatrana su za decu umrloga. Ovaj zakon nazivao se zakon srodničke veze. U to vreme živeo je u Vitlejemu jedan bogat čovek, Voz, rođak Rutina muža. Po zakonu srodničke veze on se oženi siromašnom Moavkom. Kad dobiše sina (Ovida), žene govorahu Nojemini „da je blagosloven Gospod koji te nije ostavio bez naslednika! Da se ime Njegovo slavi u Izrailju“. I zaista, ime Ovidovo proslavi se; on je bio otac Jeseja, oca Davida cara.
 


 
NAPOMENE:

  1. Oni su se zvali: Gotonilo, Aog, Samegar, Varak, Gedeon, Tola, Jair, Jevtaj, Esevon, Elon, Avdon, Samson, Emegar, Ilija i Samuilo.
  2. Pon. Zak. 25. ; Rut. 4.
  3. U zakonu izrailjskom je zapisano: „A kad žanjete rod zemlje svoje“ nemoj požeti sasvim njive svoje, niti pabirči po žetvi; nego ostavi siromahu došljaku (Lev, 9-10).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *