BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DOBA VOĐA JEVREJSKOGA NARODA
 
18. Rođenje i vaspitanje Mojsijevo i njegovo bekstvo iz Misira.
Izl. 2, 1-15.
 
Bog je video da se Izrailjci pokajaše, čuo je njihovu molitvu i posla im izbavioca. Amram, unuk Levijev, dobi sina. Po zapovesti carevoj o novorođenoj jevrejskoj muškoj deci, i Amramova sina trebalo je baciti u reku. Ali je mati želela da ga spase i krila ga je tri meseca. Kriti i dalje bilo je nemoguće. Tada ona uze kovčežić od site, obli ga smolom i položivši u nj svoga sina, odnese ga u trsku kraj reke. Sama mati otide kući, a kćeri svojoj Marijam naredi da se sakrije na obali i pazi, šta će biti s detetom. I Gospod ga spase. Dođe na reku kći faraonova da se kupa, opazi u trsci kovčežić i posla svoju dvorkinju da ga uzme. Kad joj doneše kovčežić, ona ga otvori i u kovčežiću ugleda dete, gde plače. To je Jevrejsko dete, pomisli ona i sažali se nad detencetom. Tada joj Marijam priđe i reče: „hoćeš li da ti dozovem dojkinju Jevrejku? “ Faraonova kći reče: „idi“. Marijam joj dovede mater detinju, koja ga i uze, da ga odoji. Kad dete poraste, mati ga donese kćeri faraonovoj, koja ga primi umesto sina i nazove Mojsije, što znači izvađen iz vode. Ovo dete Bog i odredi da bude izbavilac Jevreja.
U dvoru faraonovu Mojsije se naučio svoj mudrosti Misirskoj, imao je bogatstva i časti. Ali mu Gospod sačuva razum i srce od bezbožništva Misirskoga i pomože mu da se utvrdi u pravoj veri njegovih otaca. Mojsije je pamtio i nije zaboravljao da su Jevreji njegova braća. Kad je navršio četrdeset godina, otide u zemlju Gesemsku i vide da se Izrailjci strašno radom iznuravaju. A osim toga desi se, da je jedan Misirac žestoko tukao Jevrejina, koji zbog slabosti nije mogao učiniti što mu je bilo zapoveđeno. Mojsije se zauzme za sunarodnika, i videći da okolo njih nema nikoga, ubi svirepoga mučioca, a telo njegovo zakopa u pesku. Sutradan on opet iziđe i ugleda, kako se biju dva Jevrejina. Mojsije im priđe i reče onome koji činjaše krivo: „zašto biješ bližnjega svoga? “ Svađalicama se ovo nije dopalo. Jači reče Mojsiju: „ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama? Hoćeš li da me ubiješ, kao što si ubio Misirca? “ Mojsije se uplaši i reče: „zaista se doznalo“. Međutim, cara izvestiše da je Mojsije ubio Misirca, i car ga osudi na smrt. Tada Mojsije uteče iz Misira u Araviju.
 
19. Bog poziva Mojsija.
Izl. 2, 16-25. 3, 1-14. 4, 1-17.
 
Mojsije se naseli u pustinji Araviskoj, kod Madijamskoga sveštenika Jotora, oženi se njegovom kćeri i čuvaše njegova stada. Jednom sa stadima zađe daleko u pustinju i dođe na goru Horiv. Ujedanput on ugleda u pustinji neobičnu pojavu: kupina ognjem gori, i ne sagoreva. Priđe bliže da vidi, zašto kupina ne sagoreva, [1] i ču iz kupine glas: „Mojsije! izuj obuću s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja“. Mojsije skide obuću i smerno stade pred kupinom. Glas iz kupine reče: „Ja sam Bog oca tvoga, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. Dobro videh nevolju naroda Moga u Misiru i siđoh da ga izbavim iz ruku Misirskih i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju Hanansku. Sada hajde da te pošaljem faraonu, da izvedeš narod moj iz Misira“. Mojsije na to odgovori Gospodu: „ko sam ja da idem k faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? “ Gospod mu reče: „Ja ću biti s tobom, i ovo neka bude znak da sam te Ja poslao: kad izvedeš narod Moj iz Misira, služićete Bogu na ovoj gori“. Mojsije odgovori i reče: evo, kad otidem k sinovima Izrailjevim, pa im rečem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi kažu: kako mu je ime: šta ću kazati? “ Gospod reče Mojsiju: „Ja sam Onaj što jest (Jehova), tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Koji jest, On me posla k vama“. Mojsije (treći put) odgovori: „ali neće mi verovati, ni poslušati glasa moga, jer će reći: nije ti se Gospod javio. Šta da im kažem? “ – „Šta ti je to u ruci? “ upita ga Gospod. „Štap“, odgovori Mojsije. Gospod reče: „baci ga na zemlju“. Kad Mojsije baci štap, ono posta zmija, i Mojsije pobeže od nje. Ali Bog reče Mojsiju da uhvati zmiju za rep. Mojsije to učini i opet posta štap u ruci njegovoj. Gospod mu reče: „to učini da veruju da ti se javio Gospod. Ako ti ne veruju za prvi znak, poslušaće za drugi znak. Turi sada ruku u nedra. Mojsije turi ruku u nedra, potom je izvadi i vide, da je ruka pobelela od gube, kao sneg. On se uplaši. Tada mu Bog reče da opet turi ruku u nedra, i ruka mu bi zdrava kao i ranije. „Ako li ne uzveruju ni za ta dva znaka“, reče Gospod, „a ti zahvati vode iz reke, i prolij na zemlju; i pretvoriće se voda u krv na zemlji“. Mojsije se i dalje otkazivaše (četvrti put): „Molim Ti se, Gospode, nisam rečit čovek, nego sam sporih usta i spora jezika“. Ali mu Gospod odgovori: „ko je dao usta čoveku’ zar ne Ja, Gospod? Idi dakle, Ja ću biti s ustima tvojim, i učiću te šta ćeš govoriti“. Mojsije se odlučno otkaza (peti put): „Gospode, pošlji onoga koga treba da pošlješ“. Tada se Gospod razgnevi i reče: „tebe će sresti brat tvoj Aron. Njemu ćeš kazati ove reči Moje, i on će umesto tebe govoriti narodu, i on će biti tebi umesto usta, a ti ćeš biti njemu umesto Boga. A taj štap uzmi u ruku svoju, njim ćeš činiti čudesa“. Tada se Mojsije pokori volji Božjoj.
 
20. Mojsije i Aron pred faraonom. Svirepost faraonova i kazne koje postigoše Misir. Oslobođenje Jevreja iz ropstva Misirskoga. Pasha.
Izl. 4, 27-31. 5-11. 12. 13, 1-39, 11-16, 19.
 
Mojsije otide u Misir. Na putu, blizu gore Horiva, sretne ga Aron, brat njegov, i on mu ispriča o svome pozivu. Oni dođoše u Misir i sabraše starešine Izrailjske. Aron im ispriča šta je Bog govorio Mojsiju, a Mojsije, da bi dokazao da je sve to istina, učini znamenja. Starešine im poverovahu i pokloniše se do zemlje Gospodu, Koji ih je pohodio svojom milošću. Tada Mojsije i Aron otidoše faraonu i u ime Jehove, Boga Izrailjeva, moljahu ga da pusti Jevreje u pustinju na tri dana hoda, [2] da prinesu žrtve Bogu. Na to faraon reče: „ko je Gospod da poslušam glas Njegov? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja“. Za tim zapovedi svojim nastojnicima da ne daju Izrailjcima pleve za pravljenje opeka („neka idu sami i kupe sebi plevu“, što je ostajala posle žetve po poljima i upotrebljavala se za gorivo prilikom pravljenja cigala) i u isto doba zahtevaše da oni svakoga dana naprave toliko isto opeka, koliko i ranije. „Oni besposliče“, reče faraon, „i zato viču: idemo da prinesemo žrtvu Bogu svome“. Izrailjcima postade život u Misiru još teži. Tada se Mojsije i Aron opet javiše caru. Da ga uveri, da su zaista poslanici Božji, Aron baci na zemlju štap svoj, i štap se prometnu u zmiju. Faraon dozva mudrace misirske, koji svojim vračanjem učiniše isto i sa svojim štapovima; ali štap Aronov proždre njihove štapove. Bez obzira na ovo čudo, faraon odreče da ispuni molbu Izrailjaca. Tada Gospod stade kažnjavati Misir strašnim kaznama[3]. Kazne su snalazile samo mesta u kojima življahu Misirci; a zemlje Gesemske nisu se doticale. Pritom svaka se kazna počinjala i prestajala na reč Mojsijevu. Mudraci Misirski pokušavali su svojom veštinom da čine ista čudesa , ali kod treće kazne i sami priznaše, da se u delima Mojsijevim vidi prst Božji, i da ljudi to ne mogu učiniti. Ali je srce faraonovo otvrdlo. Čim je počinjala čudesna kazna, on obećavaše da pusti Jevreje, a čim prestajaše, faraon čas menjaše svoje obećanje, čas odricaše da ga ispuni. S početka on dopusti Izrailjcima da prinesu Bogu žrtvu u pustinji, samo nedaleko od Misira; zatim pristade, da idu u pustinju, ostavivši žene i decu kod kuća; zatim im dopusti da povedu i porodice svoje, ali pošto ostave kod kuće svu svoju stoku; i naposletku, posle devete kazne, mesto da otpusti narod kao što je obećao, on otera od sebe Mojsija i reče, da će ga kazniti smrću, ako se usudi da mu opet izađe na oči.
Tada Bog objavi Mojsiju, da će još jednom kazniti Misir, da bi faraon pustio Izrailjce, i zapovedi, da desetoga dana prvoga proletnjega meseca, Nisana (traje od 12. marta do 10. aprila), u svakoj jevrejskoj porodici odluče od stada jagnje zdravo, od godine, muško, da uveče četrnaestoga dana istoga meseca zakolju jagnje, da krvlju njegovom pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama svojim, i zatim da ga iste noći ispeku na vatri i pojedu s presnim hlebom i zeljem gorkim, ne lomeći mu kostiju, a što ostane, da spale; da jedu hitno, opasani, obuveni, sa štapom u ruci. „To je Pasha Gospodnja“ (pasha znači prolazak), reče Bog. „Ja ću proći po zemlji Misirskoj tu noć, i pobiću sve prvence po zemlji Misirskoj od čoveka do životinja. A krv ona biće vam znak na kućama, i kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora. I taj ćete dan praznovati od kolena do kolena. Sedam dana jedite hlebove presne (od 14. do večera 21. dana prvoga meseca) i prvoga dana uklonite kvasac iz kuća vaših“.
Izrailjci učiniše što im Gospod zapovedi. I gle, noću petnaestoga dana meseca Nisana, Gospod posla anđele da pobije sve prvence Misirske (deseta kazna). Plač se razlegaše po svemu Misiru. Onda faraon dozva Mojsija i Arona, i reče im: idite iz naroda moga, i poslužite Gospodu, kao što govoriste; uzmite sobom stoku vašu“, a Misirci su toliko žurili Jevreje, da ovi nisu stigli ni da ispeku hlebove na put, nego ponesoše testo još neuskislo i putem su pekli presne hlebove. Puštajući ih, Misirci su im na njihovu molbu dali nakite srebrne i zlatne i haljine. Mojsije ispuni želju Josifovu i ponese kosti njegove. Za spomen spasenja iz Misira Bog je ustanovio praznik Pashu[4], kome su po tom dodali sedmodnevni praznik presnih hlebova. U to vreme Izrailjci su dobili od Boga zakon, da mu posvete svakoga prvenca muškoga roda od čoveka do životinje, i pri tom prvence od životinja da prinose na žrtvu, a prvence od dece da otkupljuju, prinoseći mesto njih na otkupnu žrtvu životinje.
 
21. Izlazak Jevreja iz Misira. Prelazak preko Crvenoga mora.
Izl. 12, 37-38. 13, 17-22. 14. 15, 1-21.
 
Izrailjci koji su krenuli na put (iz Misirskog grada Ramsesa) bilo je do šest stotina hiljada pešaka, ne računajući decu. Uz njih pristadoše mnogi ljudi iz raznih plemena. Bog Koji je prinudio faraona da pusti Jevreje, pomože im da iziđu iz Misira. Po njegovoj zapovesti, u vazduhu se pojavi stub. Danju je ovaj stub bio kao oblak i pokazivao im je put, noću pak vatren, i svetlio im je da bi mogli i noću putovati. Ovaj stub pokazivao im je mesto odmora. Putujući za stubom, Izrailjci su došli na obale Crvenoga mora, koje je odvajalo Misir od Aravije, i ovde se zaustaviše.
Međutim, Misircima beše žao što pustiše Jevreje koji su im radili. Faraon se obradova kad ču, da su se uputili k Crvenome moru; on mišljaše da su zalutali. I odmah uze šest stotina ubojnih kola i svu konjicu Misirsku i stiže Izrailjce, kad su se odmarali kraj mora. Izrailjci se uplašiše, i mesto da mole Boga da im pomogne, stadoše vikati na Mojsija, što ih izvede iz Misira. Mojsije ih je umirivao. „Ne bojte se“, govoraše im, stanite i gledajte, kako će vas Gospod izbaviti danas; jer Misirce koje ste videli, nećete nigde više videti do veka“. U to vreme oblačni stub stade između naroda, i Misircima beše mračan, a Izrailjcima svetao. Po zapovesti Božjoj, Mojsije podiže silan istočni vetar, voda se rastupi i osuši se dno morsko. Izrailjci pređoše po suhome dnu; a voda stajaše kao zid i s desne i s leve strane. Slušajući kretanje u logoru Izrailjaca i prevareni mrakom, Misirci se poneše za Izrailjcima i behu na sredini mora, kad poslednji redovi Jevreja već izlažahu na drugu obalu. Tada Mojsije opet pruži ruku svoju na more i voda se povrati na svoje mesto, i svi se Misirci podaviše. [5] Izrailjci zapevaše zahvalnu pesmu Gospodu, svome Pomoćniku i Zaštitniku.
 
22. Putovanje Jevreja do Sinaja.
Izl. 15, 22-27. 16. 17. 18, 1-11.
 
Izrailjci su išli u zemlju Hanansku kroz divlju pustinju. Gospod ih namerno vođaše ovim putem da ukroti njihovu gordost i da ih ukrepi u veri i nadi na Boga. Tri dana putovahu Jevreji pustinjom (Sur) i ne nađoše vode. Trećega dana nađoše izvor, koji se zvao Mera (gorčina), i žedno napadoše na izvor, ali vode ne mogahu piti, jer beše gorka. Izrailjci stadoše vikati na Mojsija. Tada on metnu u vodu drvo, koje mu pokaza Bog, i voda postade pitka. U Elimu se oni malo umiriše, jer tamo nađoše dvanaest izvora i sedamdeset palmi. Ali dalje (u pustinji Sin) njima je pretila nova nesreća. Ovde nisu mogli naći hrane, a hlebovi, poneseni iz Misira, već dotrajahu. U očajanju oni govorahu: „kamo da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji Misirskoj, kad jeđasmo hleba izobila“. Tada im Mojsije reče u ime Gospodnje: „doveče ćete jesti mesa, a sutra ćete se nasititi hleba, i poznaćete da sam Ja Gospod Bog vaš“. Njegove reči ispuniše se. Istoga dana uveče doleteše prepelice i prekriliše oko, a ujutru sva je zemlja bila pokrivena nečim okruglim sitnim kao slana po zemlji. Izrailjci se dvoumeći pitahu: man-gu (tj. šta je ovo? ) „To je hleb što vam dade Gospod da jedete“, odgovori im Mojsije. I oni onaj hleb nazvaše mana. Od tog dana svakoga jutra, osim subote, Jevreji su nalazili manu, pošto se rosa podizala sa zemlje; danju je pak ne mogoše naći, jer je kopnila od sunčanih zrakova. Mana je po ukusu ličila na kolačiće s medom i zejtinom; ona se mogla mleti, tucati i kupati. (Br. 11, 7-9)
Novo iskušenje pokaza slabost vere Izrailjcima. Nestade vode, i opet stadoše vikati na Mojsija (oni tada behu u Rafidinu). „Zašto si nas izveo iz Misira da nas i sinove naše i stoku našu pomoriš žeđu? “ vikahu Izrailjci. Po zapovesti Božjoj, Mojsije uze nekoliko starešina, priđe steni na gori Horivu, udari po njoj svojim štapom i iz stene poteče voda. [6] I ovde napadoše na njih Amalikovci. Pod vođstvom Isusa Navina Izrailjci uđoše u boj, a Mojsije za to vreme moljaše se Bogu s podignutim rukama k nebu. Gospod usliša njegovu molitvu i Amalikovci behu razbijeni. U Rafidinu pohodi Mojsija njegov tast Jotor i dovede mu ženu i sinove.
Tako je Bog pokazao Izrailjcima put kroz pustinju, davao im hrane i vode i pomagao u boju s neprijateljima. Osim toga, za sve vreme putovanja njihovo odelo nije starilo i noge im ne oticahu. Ali im Bog nije odmah davao Svoju moć da bi videli da spasenje mogu očekivati samo od Njega jednoga. O tome je sam Mojsije rekao narodu: „pamti sav put kojim te je vodio Gospod, da te iskuša i dozna, hoćeš li čuvati Njegove zapovesti ili ne. On te je ukroćavao, mučio glađu i hranio manom, da ti pokaže da čovek ne živi samo o jedinome hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Gospodnjih“[7].
 
23. Sinajsko zakonodavstvo.
Izl. 19. 20, 1-20. 24, 1-11; Pon. Zak. 5
 
U početku trećega proletnjega meseca Izrailjci dođoše u pustinju Sinajsku i razapeše šatore pod gorom Sinajem. Ovde je Mojsije objavio narodu od strane Božje: „videli ste šta sam učinio Misircima i kako sam vas na krilima orlovim nosio i doveo vas k Sebi. Ako dobro uzaslušate glas Moj, bićete Moje blago mimo sve narode, i bićete Mi carstvo svešteničko i narod svet“. Narod odgovori da će izvršiti sve što Gospod zapovedi, i stade se postom i molitvom spremati da sasluša volju Božju. U pedeseti dan po izlasku iz Misira Izrailjci videše da je gust oblak pokrio Sinaj, ču se užasna grmljavina, zasevaše munje, razleže se i zatrubi truba veoma jako. Mojsije i Aron iziđoše na goru i stadoše da ih narod vidi. Narod u strahu stajaše u podnožju, i s visine njene ču glas. Gospod izreče deset zapovesti Svojih, u kojima je zakon o ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
1. Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova osim mene.
2. Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje, nemoj im se klanjati, niti im služiti.
3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega.
4. Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje, a sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu.
5. Poštuj oca svojega i mater svoju, da sretan budeš i da ti se produže dani na zemlji.
6. Ne ubij.
7. Ne čini preljube.
8. Ne kradi.
9. Ne svedoči lažno na bližnjega svojega.
10. Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, ni išta što je bližnjega tvojega.
Izrailjci su sa strahom slušali zapovesti Božje. Kad glas umuknu, starešine narodne pristupiše Mojsiju i rekoše mu: „idi ti, i saslušaj sve što će kazati Gospod Bog naš, pa onda kaži nama, a mi ćemo slušati i tvoriti; ali neka ne govori Bog s nama, da ne pomremo“. Na ovu molbu naroda Gospod odgovori preko Mojsija: „što rekoše dobro rekoše. Proroka ću im podignuti između braće njihove, kao što si ti; ko ne bi poslušao reči Mojih koje će govoriti u Moje ime, od toga ću Ja tražiti. Idi reci im: vratite se u šatore svoje, A ti stani ovde kod Mene, i kazaću ti sve zapovesti i uredbe i zakone, koje ćeš ih naučiti da tvore u zemlji koju im dajem u nasledstvo“. Kad Mojsije siđe s gore i ispriča narodu sve što mu reče Gospod, narod mu odgovori: sve što ti reče Gospod, činićemo i slušaćemo. Sutradan ujutro Mojsije načini oltar i oko njega dvanaest stupova, prinese žrtvu Bogu, krvlju žrtvene životinje pokropi narod i pročita mu knjigu zaveta. Na taj način narod dobrovoljno stupi u zavet (ugovor s Bogom). Bog je obećao da mu bude Bogom, a on dade kletvu da izvrši zapovesti svoga cara nebeskoga.
Do toga doba božansko otkrivenje čuvalo se u pameti ljudskoj i usmeno predavalo od oca deci. Ali sad Gospod zapovedi da se zapišu svi zakoni, koje je dao. Tako je kod Jevreja postalo Sveto Pismo. Kako je Sinajski zakon bio dat u pedeseti dan po izlasku Jevreja iz Misira, to je ovaj dan postao za njih dan sveti i dobio je ime praznika Pedesetnice.
 
24. Narušenje i obnovljenje zaveta s Bogom.
Izl. gl. 24-34.
 
Izrailjci nisu dugo ostali verni svojoj zakletvi da poštuju zakon Božji. Mojsije i Isus Navin po zapovesti Božjoj iziđoše na goru i ostadoše tamo četrdeset dana i četrdeset noći. U to vreme Mojsije dobi zakon, kako da sagradi Skiniju Sabranja, tj. pokretni hram, u kome bi narod prinosio žrtve i molio se Bogu. Po isteku četrdeset dana Gospod dade Mojsiju dve tablice, ili ploče od kamena, na kojima su prstom Božjim bile ispisane deset zapovesti. Međutim Izrailjci, videći da Mojsije dugo ne silazi s gore, pomisliše da je poginuo, i stadoše se brinuti, ko će ih povesti kroz pustinju. Oni dođoše k Aronu i zatražiše da im načini bogove koji će ići pred njima. Aron ne beše tako jaka duha da narod zadrži od ovoga bezakonja. On zatraži da mu Izrailjci donesu sve svoje zlatne oboce koje su imali, sali od ovih oboca tele i reče: „sutra je praznik Gospodnji“. Ali je saliveni lik napominjao Jevrejima božanstvo Misirsko, i oni poštovahu sam lik kao Boga. Tada Gospod reče Mojsiju: „idi, siđi, jer se pokvari tvoj narod. Načiniše sebi tele liveno i pokloniše mu se, i rekoše: ovo su bogovi tvoji Izrailju. Zato ću ga istrebiti, ali od tebe učiniću narod velik“. Silazeći s gore, Mojsije ugleda tele i igre i gnevno razbi pred narodom tablice. Za tim uze tele, spali ga na ognju, satre ga u prah, prosu ga po vodi i naredi Izrailjcima da piju od te vode za dokaz, da saliveno tele nije Bog. A Aronu reče: „šta ti je učinio ovaj narod, te ga uvali u toliki greh“. Aron se pravdao time, što je narod Izrailjski bujan. Onda Mojsije stade na vrata od okola i reče: „k meni, ko je Gospodnji“. K njemu pristupiše sinovi Levijevi. Mojsije im zapoveda da prođu kroz sav oko i da pobiju sve, ko im padne pod ruku. I pobiše toga dana do tri hiljade ljudi za greh i idolopoklonstvo. A sutradan Mojsije se vrati Gospodu i srdačno se moljaše da oprosti greh narodu i da ga poštedi. Gospod milostivo primi molitvu pravednikovu, zapovedi mu da spremi dve tablice od kamena nalik na one koje je razbio, i da iziđe na goru. Mojsije dođe na goru, provede četrdeset dana bez hleba i vode, i napisa na tablicama reči zaveta, – deset zapovesti. Gospod mu tada pokaza Svoju slavu. Viđenje slave Božje ostavilo je traga na licu Mojsijevu. Ono stade izdavati luče svetlosti, da niko ne mogaše gledati na njega, i on je morao da nosi pokrivalo.
 
25. Skinija. Sveštena lica, vremena i radnje.
 
Izrailjci su proveli blizu Sinaja godinu dana. U to vreme Mojsije sagradi Skiniju (šator od sastanka), kao što mu zapovedi Gospod. Ulazak u Skiniju bio je s istočne strane. Sama skinija delila se na dvoje zavesom, koja je bila stalno zatvorena; ulazak u Skiniju također je bio zatvoren zavesom. Prvi deo od ulaska zvao se svetilište (svetinja). Ovde je s desna, na severnoj strani, bio sto s dvanaest sveštenih hlebova, koji su se zvali hlebovi predloženja (postavljeni) i tamjan; – s leva, k južnoj strani, svetnjak sa sedam kandila, koji je uvek goreo, a pravo prema zavesi oltar kadioni, na kome se dimio tamjan. Drugi deo Skinije iza svetilišta zvao se Svetinja od svetinje. Tamo je stajao četvorougaoni kovčežić, pokriven daskom, u kome su stajale tablice Zaveta i sud s manom, zbog čega se ovaj kovčežić i zvao kovčeg otkrivenja ili Zaveta (ćivot). U Skiniji je bilo i sveštenih likova: dva salivena heruvima na poklopcu kovčega, i osim toga unutrašnje pokrivalo i zavese bili su ukrašeni vezenim heruvimima. Oko Skinije bilo je dvorište. Ovde su pred zavesom svetilišta stajali: žrtvenik, na kome su prinašali žrtve i održavali oganj da se ne ugasi, i umivaonik, u kome je sveštenik prao ruke i noge pre ulaska u svetilište, pred početak službe i prinošenje žrtava. Kad je Skinija bila gotova, oblak je pokrio i slava Gospodnja napunila je. Oblak Gospodnji stajao je nad Skinijom danju; oganj se u njoj video noću. Kad se oblak podizao sa Skinije Izrailjci su polazili na put. Tako je bilo u vreme njihova putovanja.
Za služenje u Skiniji Mojsije je postavio Arona za prvosveštenika, a njegove sinove za sveštenike, i tada je obnarodovao zapovest Božju, da se svi prvosveštenici i sveštenici postavljaju iz plemena Aronova. Osim njih, na službu u Skiniji izdvojeno je bilo sve koleno Levijevo, čiji su potomci nazvani Leviti. Prvosveštenik je zastupnik pred Bogom za narod, i za znak toga nosno je na grudima naprsnik (četvorougaonik iz dvostruke materije s dvanaest raznobojnih kamenova, na kojima su bila urezana imena kolena Izrailjevih), i kao zastupnik pred Bogom imao je prava, da samo on jednom u godini uđe u Svetinju od svetinje; prvosveštenik pak bio je glavni čuvar zakona i nadzornik da se zakon vrši.
Sveštenici su imali dužnost, da čuvaju oganj u Skiniji da se ne ugasi, da prinose žrtve, da kade, da se mole Bogu za narod i da uče narod zakonu Božjem. Oni su imali prava da svakoga dana ulaze u svetilište, gde su palili kandila, kadili i menjali hlebove postavljene. Leviti su pomagali sveštenicima pri prinašanju žrtava, sklapali su Skiniju, nosili je u vreme putovanja i u vreme bogosluženja vršili su dužnosti pevača i svirača. Narod je za vreme bogosluženja stajao u dvorištu Skinije.
Glavni deo bogosluženja bio je prinašanje žrtava. Žrtve su bile krvne i beskrvne. Da bi se dobila milost za grehe, prinašana je žrtva paljenica. Ona je bila u tome, što je grešnik dovodio tele, ovna i jarca i polagao je na glavu njegovu svoje ruke. Sveštenik je klao živinče, krv njegova lila se oko žrtvenika, a živinče je spaljivao na žrtveniku; koža se davala svešteniku. U znak zahvalnosti Bogu i da bi se dobila milost, prinošena je žrtva mira ili spasenja; krv živinčeta lila se oko žrtvenika, loj, salo i bubrezi spaljivani su na žrtveniku, grudi i desna plećka davani su sveštenicima, a ostale delove jeli su oni koji su prinosili žrtvu, u dan kad su je prinosili i najkasnije drugoga dana. Što je ostajalo za treći dan, spaljivano je. Beskrvne žrtve sadržavale su se iz brašna, zejtina, tamjana i vina. Najsvečanije prinašanje žrtve vršilo se u dan očišćenja (u polovini septembra). U taj dan dovodili su pred Skiniju dva jarca. Prvosveštenik je birao kockom jednoga, klao ga je na žrtvu za grehe svega naroda, s krvlju jarčevom ulazio je u Svetinju od svetinje i kropio je nad poklopcem kovčega, moleći se Bogu da očisti grehe Svoga naroda, zbog čega se poklopac i zvao očistilište. Potom su spaljivali jarca izvan okola. Nad drugim jarcem prvosveštenik je ispovedao grehe svega naroda i zapovedao da ga isteraju iz okola u pustinju.
Osim praznika: subote, pashe, pedesetnice i dana očišćenja, Mojsije je ustanovio: praznik truba ili nove godine, novomesečje (prvi dan svakoga meseca), godinu subotnu (godina oproštaja, subota – odmor zemlje) i godinu jubilarnu. Godina subotna bila je svaka sedma godina. Bilo je zapoveđeno: te godine ne raditi zemlju, ne sabirati rodova na njoj, ostavljajući sve siromasima, praštati dugove sunarodnicima i puštati u slobodu one koji su zbog dugova dopali robovanja. Jubilarna (ili godina truba) bila je svaka sedma godina. Te godine, osim zakona subotne godine, zapoveđeno je bilo vraćati ranijim sopstvenicima imanja koja su založili ili prodali. Pred ulazak u zemlju Hanansku bio je ustanovljen još i praznik senica.
 
35. Putovanje Jevreja do zemlje Hananske.
(Osuda Jevreja na četrdesetogodišnje lutanje).
Broj. 11-14; Pon. Zak. 1, 9-16
 
Od Sinaja Jevreji krenuše k zemlji Hananskoj u pustinju Faran. Putem došljaci iz raznih krajeva stadoše pokazivati svoje požude; [8] uz njih pristadoše i Jevreji. „Ko će nas nahraniti mesa? Govorahu oni, plačući; opomenusmo se riba što jeđasmo u Misiru za badava, i krastavaca, i dinja, i luka crnog i belog, a sada posahnu duša naša; nema ništa osim mane pred očima našim“. Teško beše Mojsiju da podnosi ove prohteve naroda. Plačući on se molio Bogu, tužio se na samovoljan narod i molio da umre. Gospod zapovedi da kaže narodu, da će imati mesa za čitav mesec dana, a ne samo za jedan dan, dok im ne ogadi. Po zapovesti Božjoj podiže se jak vetar i nanese prepelica. Narod potrča da ih kupi, i prejedoše se. I još meso beše u njihovim zubima i ne pojedoše ga, a Gospod se razgnevi na narod; raširi se strašan pomor, od kojega pomreše mnogi. Ovo mesto Izrailjci prozvaše grobovi prohteva (Kivrotatava).
Pošto pogreboše mrtve, Jevreji pođoše dalje (u Asnirot). Ovde Mojsiju zagorčaše dane njegovi rođaci. Marijam i Aron prebaciše mu, zašto se oženi Madijankom, i pritom ponižavahu njegovo dostojanstvo, kao poslanika Božijega. Oni rekoše: „zar je samo preko Mojsija govorio Gospod? Nije li govorio i preko nas? “ Mojsije beše čovek vrlo krotak mimo sve ljude i trpljivo podnašaše prekore. Gospod kazni Marijam gubom. Videvši gubu na sestri, Aron reče Mojsiju: „ne meći na nas greha ovoga, jer ludo učinismo i zgrešismo“. Tada Mojsije moljaše Boga da mu isceli sestru. I Gospod je isceli, ali tek pošto je bila sedam dana odlučena izvan okola.
Jevreji dođoše na granicu Hanana, u pustinju Faransku, u Kadis-Varnu. Mojsije im reče, da je zemlja, koju im Gospod dade u nasleđe, sad pred njima, i da je mogu bez opasnosti osvojiti. I poslaše ljude da uhode zemlju i da o tome izveste. Između glavara Izrailjevih bilo je izabrano dvanaest ljudi, po jedan od svakoga plemena; među izabranima behu i Halev i Isus Navin. Uhode prođoše svu zemlju od Kadis-Varne do severnih granica (do Emata). Posle četrdeset dana oni se vratiše. Svi su hvalili rodnost zemlje. Ali su neki među njima dodali: Ali je jak narod koji živi u onoj zemlji, i gradovi su im tvrdi i vrlo veliki: a videsmo onde pleme velikana“. Ove priče uplašiše narod. Halev i Isus Navin umirivahu ih i govorahu, da mogu osvojiti zemlju; a druge uhode stadoše dokazivati, da ne mogu ići onamo: „mi ne možemo ići na onaj narod, jer je jači od nas. Videsmo onde i divove, da smo prema njima kao skakavci“. Narod se strašno uplaši. „Zašto nas vodi Gospod u tu zemlju da izginemo od mača“, plačući vikahu Jevreji. „Žene naše i deca naša da postanu roblje? Nije li bolje da se vratimo u Misir? “ I dogovoriše se da izaberu novoga vođu i da se vrate natrag, a Mojsija, Arona, Haleva i Isusa Navina da ubiju kamenjem. Tada se slava Gospodnja u vidu oblaka javi u Skiniji, i Mojsije ču otud glas Gospodnji: „dokle će taj zli zbor vikati na Mene pored svih znakova koje sam mu učinio? Kaži im: tako Ja živ bio, kaže Gospod, učiniću vam onako kako ste govorili. Nećete ući u zemlju za koju se zakleh da ću vas naseliti u njoj, osim Haleva i Isusa Navina. Sutra se vraćajte u pustinju Mrtvoga mora. A decu vašu, za koju rekoste da će postati roblje njih ću odvesti; a vaša telesa mrtva će popadati u ovoj pustinji. Po broju dana, za koju uhodiste zemlju, četrdeset dana, nosićete grehe svoje četrdeset godina i poznaćete da sam prekinuo s vama“. Deset uhoda, koji su svojim pričama pobunili narod, odmah pomreše od pomora pred Skinijom.
Pošto saslušaše Božju volju o kazni, Izrailjci se odlučiše, da odmah uđu u Hanan. Uzalud ih Mojsije nagovaraše da ne idu protiv volje Božje. Oni navališe da idu na vrh gore, ali ih Hananejci razbiše i oteraše iz svojih krajeva. I pođoše oni opet po pustinji Aravijskoj.
 
36. Buna Koreja, Datana i Avirona. Čudesan žezal Aronov.
Broj. 16, 17.
 
Ubrzo posle osude pa četrdesetogodišnje lutanje, meću Izrailjcima se pojavi nova buna. Korej, glavar jednoga plemena u kolenu Levijevu, negodovaše što je sveštenstvo birano samo iz plemena Aronova, i pobuni se protiv Mojsija i Arona. Uz njih staše i Datan i Aviron, iz kolena Ruvimova. Oni privukoše na svoju stranu dve stotine pedeset viđenijih ljudi, glavara narodnih. Pobunjenici govorahu Mojsiju i Aronu: „dosta nek vam je; sav ovaj narod, svi su sveti, i među njima je Gospod, zašto se vi podižete nad zborom Gospodnjim? “ Mojsije ih zamoli da stvar predadu sudu Božjem: „uzmite kadionice i metnite sutra u njih kada pred Gospodom (tj. pred Skinijom), i koga izabere Gospod, onaj će biti svet“. Ali Datan i Aviron ne htedoše doći na ovaj zbor. Oni preko glasnika odgovoriše Mojsiju: „malo li je što si nas izveo iz zemlje u kojoj teče mleko i med da nas pobiješ u ovoj pustinji, nego još hoćeš da vladaš nad nama. Jesi li nas odveo u zemlju gde teče mleko i med i jesi li nam dao da imamo njiva i vinograda? Hoćeš li oči ovim ljudima da iskopaš? Nećemo da idemo? “ Ova optužba jako ga uvredi. „Gospode!“ povika Mojsije, „ni jednoga magarca nisam uzeo od njih, niti sam kome od njih učinio kakvog zla“.
Sutradan Korej i dve stotine pedeset glavara dođoše pred Skiniju s kadionicama. Mojsije zapovedi narodu da odstupi od šatora Koreja, Datana i Avirona, i reče: „ovako ćete poznati da me je Gospod poslao da činim sva ova dela, i ništa ne činim od sebe. Ako ovi pomru kao što mru svi ljudi, i ako budu pokarani kao što bivaju pokarani svi ljudi, nije me poslao Gospod. Ako li što novo učini Gospod, i zemlja otvori usta svoja i proždere ih sa svima što je njihovo, i siđu živi u grob, tada znajte da su ovi ljudi uvredili Gospoda“. Čim Mojsije to reče, zemlja se rasede i proguta Datana i Avirona i njihovo imanje, šatore i porodice; isto se dogodi i s šatorom Korejevim. I onda iziđe oganj iz Skinije i sažeže Koreja i glavare plemena, koji donesoše kadionice. Narod se strašno uplaši; svi su vikali na Mojsija i Arona i govorili su: „pobiste narod Gospodnji“. Mojsije i Aron obratiše se Skiniji, i gle, oblak je obuzeo i pokaza se slava Gospodnja. Tada Gospod reče Mojsiju i Aronu; „uklonte se iz toga zbora da ih odmah potrem“. A oni padoše ničice. U jedanput se ču strašan jauk u okolu. „Uzmi kadionicu“, reče Mojsije bratu, „i metni u nju ognja s žrtvenika i kada, i idi brže k zboru, i budi zastupnik naroda; jer gnev žestok izađe od Gospoda, i pomor poče u narodu“. Aron pohita k narodu s kadionicom, i stajaše među mrtvima i živima. Gospod primi molitvu prvosveštenikovu; i ustavi se pomor. Pokaza se da je umrlo od pomora četrdeset hiljada i sedam stotina ljudi, osim onih koji izginuše u buni Korejevoj.
Da prekrati među Jevrejima raspre o tome kome pripada sveštenstvo, Gospod reče Mojsiju: „uzmi od svakoga od svih dvanaest knezova kolena dvanaest palica, i ime svakoga napiši na palici njegovoj, a na palici Levijevoj napiši ime Aronovo, i ostavi ih u Skiniji pred kovčegom otkrivenja. I koga izberem njegova će palica procvetati. Mojsije učini tako, kako mu zapovedi Gospod. Sutradan on iznese iz Skinije palice; pokaza se, da je Aronova palica procvetala; beše napupila i cvetala, i bademi zreli na njoj. Po Božjoj zapovesti ova je palica bila položena pred Kovčegom Zaveta.
 
37. Odredba Božja o Mojsiju i Aronu. Smrt Aronova.
Zmija od medi.
Broj. 20, 1-29. 21. 4-9.
 
Trideset i devet godina lutahu Izrailjci po pustinji Crvenoga mora, oko gore Seir. Kad nastade godina četrdeseta, oni krenuše k zemlji Hananskoj i zaustaviše se u Kadesu, u pustinji Sin. Ovde umre Marijam. Uskoro narod stade da se buni, jer nemaše vode. Mojsije i Aron pomoliše se Bogu, i Gospod reče Mojsiju: „uzmi štap i sazovite zbor ti i Aron brat tvoj, i progovorite steni pred njima, te će dati vodu“. Narod se iskupi. Mojsije priđe steni. „Slušajte odmetnici, hoćemo li vam iz ove stene izvesti vodu? “ reče Mojsije i udari u stenu dva puta. A iz stene odmah izide mnoga voda, te se napoji sav narod i stoka. Ali pošto Mojsije i Aron nisu tačno izvršili Božju zapovest, Gospod im reče: „što mi ne verovaste i ne proslaviste me pred sinovima Izrailjevim, zato nećete odvesti zbora toga u zemlju koju sam im dao“.
Iz Kadesa Mojsije posla poslanike caru Edomljana, POTOmaka Isava brata Jakova Izrailja, moleći ga da mu dopusti la prođe kroz njegovu državu i obećavajući, da neće kvariti njive i vinograde i da neće besplatno piti vode sa njegovih studenaca. Ali Edomski car odlučno odbi ovu molbu. Tada Izrailjci krenuše ka gori Oru. Ovde umre Aron.
Od gore Ora Izrailjci pođoše k Crvenome moru (k zalivu Elanitskom), obilazeći zemlju Edomsku s istočne strane. U vreme ovoga pohoda, oni se opet počeše žaliti: „zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hleba ni vode, a ovaj se nikaki hleb već ogadio duši našoj? “ Da ih kazni što se bune, Gospod posla na njih otrovne zmije, od kojih su mnogi pomrli. Izrailjci se pokajaše i moliše Mojsija, da se on pomoli Bogu za njih. Na molitvu Mojsijevu Bog odgovori: „načini zmiju od medi, i metni je na motKU: i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti“[9]. Mojsije izvrši zapovest Božju, i zaista svi koje su zmije ujele i koji su s verom i molitvom pogledali na zmiju od medi, ostadoše živi.
 
38. Osvojenje carstva Amorejskoga i Vasanskoga.
Prorok Valaam.
Broj. gl. 22-25.
 
Izrailjci dođoše do granica Amorejaca, (koji su živeli između rečica Arnona i Javoka), osvojiše njihove gradove, pobiše stanovnike i ovladaše njihovim imanjem. Isto učiniše i s carstvom Vasanskim (između Javoka i gore Ermona) i ulogoriše se (u Sitimu) na obali Jordana, prema gradu Jerihonu.
Kako je osvojena zemlja bila vrlo pogodna za napasanje stada, Mojsije je dade u nasleđe kolenima Ruvimovu, Gadovu i polovini kolena Manasijina, koja imađahu velika stada, ali pod pogodbom, da pomognu drugim kolenima u osvajanju zemlje i da se ne vrate svojim kućama, dok svi sinovi Izrailjevi ne dobiju svoga dela.
Izrailjci nisu napadali na Moavce, Lotove potomke (KOJI su živeli na jugu od Arnona). Ali car Moavski Valak, videći da ovaj narod pojede unaokolo sve, kao što vo popase travu u polju, bojaše ga se, htede da ga odagna i posla znatne poslanike k proroku Valaamu, koji je živeo na reci Eufratu i o kome se govorilo: „koga on blagoslovi biće blagosloven, a koga prokune biće proklet“. Car moljaše proroka da dođe i da mu prokune narod koji iziđe iz Misira i za to mu obeća velike poklone. Valaam zapita Gospoda i Gospod mu reče: . , narod je taj blagosloven; idi k Valaku, ali što ti kažem, ono da činiš“. Sutradan rano Valaam ode na put na magarici s knezovima Moavskim. Ujedanput, Valaamova magarica poče zastajati, svrtati s puta, i naposletku leže pod Valaamom. Ona je za sve ovo vreme gledala anđela pred sobom, s golim mačem, koji joj stajaše na putu. A Valaam nije video anđela i užasno je tukao magaricu štapom. Tada Gospod otvori usta magarici, i ona reče Valaamu: „šta sam ti učinila, te me biješ? “
Valaam se začudi. Onda mu Gospod otvori oči i on vide anđela Gospodnja, koji mu stajaše na putu. Anđeo mu od strane Božje reče: „tvoj put nije Meni po volji; idi s tim ljudima, ali govori samo što ti ja kažem“. I oni produžiše put. Valak se radovaše prorokovu dolasku misleći, da će prokleti Izrailja. I Valaam je i sam želeo da učini caru po volji; da bi dobio poklone, ali se sećao stroge zapovesti Gospodnje. Kad se video s carem, on reče: „evo sam došao k tebi; ali hoću li moći što govoriti? Što mi Bog metne u usta, ono ću govoriti“. Namestiše žrtvenik na visinu. Valaam tri puta upita Gospoda na tri izabrana mesta i tri puta blagoslovi Izrailja, po Božju nadahnuću. On izvrši svoj prvi blagoslov predskazujući, da će se u izrailjskom narodu pojaviti veliki Potomak – Spasitelj: „vidim Ga, ali ne sad; gledam Ga, ali ne iz bliza; izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja, koja će razbiti knezove Moavske i razoriti sve sinove Sitove“. Valaam se spremi da ide kući. Ali mu bi žao da izgubi obećane darove, i on dade savet da Moavci razvratom sablazne Jevreje da budu idolopoklonici i da tako izgube milost Božju. Moavci poslušaše savet Valaamov. Bog je one Izrailjce, koji postadoše idolopoklonici, kaznio smrću, i tada im pogibe dvadeset i četiri hiljade ljudi. Po zapovesti Božjoj Izrailjci istrebiše svoje neprijatelje; tom prilikom pogibe i Valaam.
Po tom, po Božjoj zapovesti, izvrši se prebrajanje naroda, i pokaza se da broj ljudi nije opao od izlaska iz Misira; ali da je od sviju Izrailjaca, koji su iz Misira izašli odrasli, ostalo u životu samo troje: Mojsije, Halev i Isus Navin. Jevreji sad uđoše u obećanu zemlju; njihova stradanja i nesreće prilazile su kraju. Mojsije je tim povodom ustanovio praznik senica (koleba), za spomen na četrdesetogodišnje lutanje po pustinji. [10]
 
39. Poslednje naredbe i smrt Mojsijeva. Petoknjižije.
Broj. 33, 50-54; Pon. Zak. 28. 30-32. 34.
 
Bog je sudio da Mojsije umre izvan obećane zemlje. Došavši do granice zemlje Hananske, on se stade spremati da umre i ako mu vid još nije oslabio, i snaga nije izdala. Po Božjoj volji on je postavio sebi za naslednika Isusa Navina i objavio je Izrailjcima zapovest Božju, da kad uđu u Hanan, progone sve njegove stanovnike, da unište idole, da razore njihove svetinje na visinama, da razdele zemlju kockom na delove po plemenima, i pošto se nasele, da ne ulaze ni u kakve bračne veze, ni u mirne odnose sa Hananejcima; zatim ih je podsetio na sve zakone i dobročinstva Božja i predskazao im, da će im Gospod dati izobilja u svakome dobru i vlast nad mnogim narodima, ako budu vršili Njegove zapovesti, i pretio im je strašnim nesrećama, ako ih budu narušavali. Sve svoje savete i sve ponovljene zakone Mojsije je napisao i dao ih sveštenicima da čuvaju kod Kovčega Zaveta.
Posle toga Mojsije iziđe na goru Navav, i s vrha (Fazge) gore pogleda na blagoslovenu zemlju, u koju je vodio narod više od četrdeset godina, – i umre (u 120. god.). On je bio pogreben u dolini, u zemlji Moavskoj. Bog je sakrio njegov grob, da ga Izrailjci ne bi obožavali. Mojsije je napisao pet knjiga: 1. Knjigu Postanja, u kojoj je opisano stvorenje sveta i istorija roda ljudskog od Adama do Josifove smrti; 2. Knjigu Izlaska, u kojoj se govori o izlasku Izrailjaca iz Misira i o zakonu koji je Bog dao na Sinaju; 3. Knjigu Levitsku, u kojoj se sadrže obredni zakoni, koji stoje u vezi sa službom Levita; 4. Knjigu Brojeva, koja sadrži dva prebrojavanja Jevreja (prvo kod Sinaja, drugo u Sitimu, na obali Jordana) i 5. Knjigu Ponovljenih zakona, koja sadrži ponavljanje zakona koje Jevreji dobili. Svih pet knjiga zovu se Petoknjižije, ili Zakon Mojsijev. Kako su sve napisane po nadahnuću od Boga, one predstavljaju spise ne čovečanske, nego božanske, Bogom nadahnute. Stoga se Mojsije i poštuje kao prorok Božji.
 
40. Ulazak Jevreja u obećanu zemlju pod vođom Isusom Navinom.
Is. Nav. 1-4, 5, 1-12.
 
Posle Mojsijeve smrti Isus Navin dobi od Boga zapovest da prevede narod preko Jordana, u zemlju obećanu. U početku on posla dve uhode da razmotre grad Jerihon. Uhode nađoše utočišta na kraju grada u jedne žene, po imenu Rave. Za njihov dolazak dozna car jerihonski. Ali Rava, koja je verovala da Bog pomaže Jevrejima, spase ih od ganjanja i zakune ih, da će poštediti i nju i svu njenu rodbinu, kad Jevreji budu osvajali grad. Uhode ugovoriše s njome, po kakvome će znaku doznati, gde će tada biti njeni rođaci.
Vrativši se u oko, uhode rekoše: „Gospod nam je dao u ruke svu tu zemlju, i svi stanovnici one zemlje uplašili su se od nas“. Tada Isus Navin krenu iz Sitima na obalu Jordana. To je bilo u vreme izliva reke. Ovde Isus Navin reče narodu: „čujte reči Gospoda Boga svoga: evo, Kovčeg zaveta poći će pred vama preko Jordana. I čim sveštenici noseći Kovčeg zaista stanu u vodi jordanskoj, voda će se rastupiti, te će voda koja teče ozgo stati u gomilu“. Sveštenici ponesoše Kovčeg, uđoše u vode Jordana i zastadoše; odmah se ustavi voda što tecijaše ozgo, a što tecijaše dole otide u more, i sav narod pređe po suvome dnu reke. Dok je narod prelazio na drugu obalu, Isus Navin dozva iz svakog kolena po jednoga čoveka i zapovedi im da sa dna Jordana uzmu po jedan veći kamen i da ih slože na onoj obali, na koju je prelazio narod; a drugi dvanaest kamenova naredi da slože na onome mestu, gde su stajali sveštenici s Kovčegom. Zapovest je bila izvršena. Tada on reče Izrailjcima: „ovo je kamen. „- spomen sinovima Izrailjevim do veka, jer se voda u Jordanu rastupi pred Kovčegom zaveta, kad prelažaše preko Jordana“. Kad su ovi kamenovi složeni za spomenik na sredini Jordana i sav narod prešao reku, iziđoše na drugu obalu i sveštenici s Kovčegom zaveta, i voda poteče kao i ranije. Čudesni prelazak Izrailjaca preko Jordana strašno je uplašio sve stanovnike Hanana.
Posle prelaska preko Jordana, Jevreji su (u Galgalu) otpraznovali Pashu. Sutradan oni su jeli presne hlebove, ispečene od pšenice iz Zemlje obećane, i zrna pržepa. Od toga dana mana presta padati.
 
41. Osvojenje i podela Obećane zemlje.
Is. Nav. 5, 12-15. 20. 23. 24; Pon. Zak. 27.
 
Jerihon je bio prvi grad, koji je trebalo Izrailjci da osvoje, pošto pređoše Jordan. Isus Navin sam pođe da ga razgleda. Blizu gradskih zidina on ugleda čoveka s golim mačem i zapita ga: „jesi li naš, ili naših neprijatelja? “ Ovaj odgovori: „ja sam vojvoda vojske Gospodnje“. Isus Navin pokloni mu se do zemlje i po njegovoj zapovesti skide obuću, u znak poštovanja prema svetinji mesta. Tada mu arhistratig Božji objavi, da će mu Gospod predati Jerihon i zapovedi mu, da šest dana obilazi grad s Kovčegom zaveta uz zvuke trube, a sedmoga dana la ga obiđe sedam puta. Isus Navin učini, kako mu je anđeo zapovedio. Stanovnici Jerihona poplašeni zatvoriše se u gradu, i niko ne izlažaše iz grada. Kad su Izrailjci obilazili grad poslednji put uz zvuke truba, zidine njegove padoše. Izrailjci uđoše u Jerihon, spališe ga i pobiše sve stanovnike, osim Rave i njene rodbine. Od imanja oni sačuvaše samo metale, koje su dali u riznicu Skinije. Isus Navin strogo zabrani da se uzima ma šta iz grada i da se grad obnavlja. On reče: „proklet da je pred Gospodom čovek, koji bi ustao da gradi ovaj grad Jerihon! Na prvencu svom iskopao ga i na mezimcu svom postavio mu vrata“.
Izrailjci dođoše s omanjim odredom k drugome gradu Gaju. Ali ih stanovnici odbiše. Ovo zbuni Jevreje. Tada Gospod otkri Isusu Navinu, da su oni kažnjeni zato, što ne održaše zakletve i pljačkahu u Jerihonu. Krivca stadoše tražiti KOCKOM: izađe da je kriv Ahan iz kolena Judina i njegova porodica. Po zapovesti Božjoj, njega i njegovu porodicu pobiše kamenjem, njihova telesa s šatorima i imanjem spališe i preko pepela nagomilaše kamenje (ovo je mesto prozvano dolina Ahor). Posle kazne krivaca Gospod predade Jevrejima i grad Gaj.
Izrailjci dospeše do Sihema. Ovde pogreboše kosti Josifove koje su izneli iz Misira, na onoj njivi, koju kupi Jakov i pred smrt zavešta Josifu. Potom, PO zaveštanju Mojsijevu, šest kolena pođoše na goru Horazin, koja se zelenila, i tamo izgovoriše blagoslove onima, koji budu ispunjavali zakon Božiji; a drugih šest kolena na kamenitoj gori Gevalu izgovoriše prokletstva njegovim narušiocima. Na kamenovima gore Gevala bile su napisane sve reči zakona.
Carevi Hananski stupiše u savez da zajedničkom snagom proteraju Jevreje. Stanovnici grada Gavaona i tri susedna grada ne htedoše ući u taj savez, i za svoje spasenje upotrebiše lukavstvo: poslaše u oko Izrailjski poslanike u pohabanim haljinama s tvrdim hlebovima u vrećama, i rekoše, kao da su došli iz daleka, čuvši o slavi Jehovinoj, i da žele s njima da stupe u savez. Uveren da su zaista došli iz daleka, Isus Navin zaključi s njima prijateljski ugovor i zakle se da ne dira u njihovu državinu. Ubrzo Jevreji doznadoše za lukavstvo Gavaonaca, ali ne mogoše pogaziti zakletve i primiše ih da im seku drva i vuku vodu za sav narod i za Skiniju.
Pod Gavaonom jerusalimski car, udruživši se s četvoricom careva, stupi u borbu s Jevrejima. Borili su se celoga dana. Jevreji pobediše i Hananci stadoše bežati. U to vreme Gospod bacaše kamenje grdno, koje ubijaše begunce. Sunce već beše na zahodu. Želeći da istoga dana dovrši pobedu, Isus Navin povika: „stani sunce!“ Sunce se odmah zaustavi i na nebu se videlo, dok Jevreji ne istrebiše gotovo sve neprijatelje. Posle ove pobede Isus Navin osvoji sav južni kraj zemlje Hananske, do Kadis-Varne i pobi sve stanovnike. Protiv njega načiniše savez carevi severnoga Hanana, ali Jevreji i njih razbiše kod jezera Meromskog; Isus Navin ih gonjaše do Sidona. Za šest godina Isus Navin očisti veći deo zemlje od ranijih stanovnika. Samo primorski gradovi i još neki šumoviti predeli u unutrašnjosti zemlje ostadoše pod Hanancima.
Isus Navin podeli osvojenu zemlju kockom na devet i po kolena Izrailjskih, a kolena Ruvimovo i Gadovo i polovinu kolena izrailjskih, a kolena Ruvimovo i Gadovo i polovinu Jordana. Koleno Levijevo ne dobi zemlje: njemu se dade četrdeset i osam gradova, po četiri u svakome kolenu, s okolinom, a na ishranu sveštenika i levita sva kolena dužna su bila davati desetak od svojih dohodaka. Šest gradova[11] određenih levitima, objavljeni su bili kao gradovi utočišta; nehotični ubica mogao je uteći u iste, krijući se od osvete rođaka ubijenoga. Samu sredinu zemlje zauze koleno Jefremovo. Tamo u gradu Silomu, nameštena je bila Skinija i ovaj grad postade mesto zbora glavara i sudija. [12]
Isus Navin doživeo je duboku starost i oseti da će umreti. On skupi narod u Sihemu, gde je u to vreme bila Skinija i savetovaše ga da tačno ispunjava zakon Gospodnji i da se ne druži s Hanancima. Narod odgovori: „ne daj Bože da ostavimo Gospoda da služimo drugim bogovima“. Tada Isus Navin zapisa narodno zavetovanje u knjigu zakona Božja. Po tom uze veliki kamen, metnu ga pod hrastom i reče narodu: „evo kamen ovaj neka nam bude svedočanstvo da ne biste slagali Bogu svome“. Isus Navin umre u sto desetoj godini i pogreboše ga u međama nasledstva njegova na gori Jefremovoj. “
Sve što se zbilo s Izrailjcima u vreme Isusa Navina zapisao je sam Isus u Svetome pismu, u knjizi koja se zove Knjiga Isusa Navina.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovo je viđenje predstavljalo stanje izabranoga naroda Božja u Misiru, gde je on u plamenu ganjanja (u peći železnoj) ličio na raspadljivu i nejaku kupinu, ali nije trebalo da se izloži uništenju. Pon. Zak. 4, 20.
  2. To jest, na takvu daljinu od zemlje Gesemske, koja bi se mogla preći za tri dana.
  3. Ovo su misirske kazne: 1) Voda po svemu Misiru pretvori se u krv. 2) Pojaviše se mnoge žabe. 3) Vazduh se napuni ušima. 4) Pojaviše se bubine. 6) Pojaviše se kraste, pune gnoja, na ljudima i na stoci. 7) Strašan grad opustoši polja.
    8) Skakavci uništiše sve bilje i rod na drvetima. 9) Gusta tama bila je po svoj zemlji Misirskoj za tri dana.
  4. Pasha je trebalo da podseća Jevreje na ropstvo u Misiru koje im je bilo vrlo teško i gorko, kao i to, da su se tog ropstva spasli samo Božjom pomoću. Pasha im je napominjala i budućega Spasitelja. Kao što ih je u Misiru krv jagnjeta spasla od smrti, tako će doći vreme, kad će bezgrešni Spasitelj, kao jagnje nevino, proliti Svoju krv za grehe ljudi i izbaviti ih od vlasti đavolove. Pashalno jagnje služilo im je za prasliku Spasiteljevu.
  5. Vode Crvenoga mora razdvojiše Izrailjce od bezbožnih Misiraca. U ovim vodama pogiboše bezbožnici, a Izrailjci, koji verovahu u Boga, umivši se u vodi, oslobodiše se od vlasti Misiraca i dobiše nadu na srećan život u zemlji obećanoj. Ovo je bila praslika vode krštenja, koja umiva duše ljudske od zaraze greha.
  6. Ovo mesto Mojsije naziva Masa i Meriva, što znači iskušenje i ukor.
  7. Na veliku milost u budućnosti pokazivala su ona dobra, koja su Jevreji dobijali u pustinji. Drvo koje je oduzelo gorčinu vodi u Meri, služilo je za prasliku drveta krsta Hristova, koje oduzima gorčinu života. – greh. Mana u pustinji i stena koja je dala vodu bile su praslike onoga hleba i pića (tela i krvi Hristove), koji daju spasenje svima koji veruju u Hrista.
  8. Još ranije Gospod ih je kaznio zbog roptanja ognjem u okolu, koji je prestao na molitvu Mojsijevu. To mesto oni prozvaše Tavera, što znači paljevina, oganj.
  9. To je služilo za prasliku spasenja od grehova, čiji je prvi prouzrokovač bila zmija – đavo, kroz veru u Gospoda Isusa, raspetog na krstu (Jovan 3, 14-15).
  10. Praznik senica počinje u polovini prvog jesenjeg meseca (Tišri, našega 19. septembra) i traje osam dana. Jevreji su pravili kolibe od zelenih grana po dvorištima, krovovima, ulicama i trgovima i provodili su vreme u domaćim veseljima. U osmi dan praznika čitali su naročite molitve za kišu, pošto je u to doba u zemlji bila suša, i izlivali su vodu na žrtvenik.
  11. Kedes Galilejski, Sihem, Hevron, Becer, Ramog i Golan.
  12. Havel je dobio grad Hevron sa svom gorom, a Isus Navin grad Tamnat-Sarah na gori Jefremovoj.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *