BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
JEVREJI U MISIRU
 
18. Jakovljeva selidba u Misir.
Post. 45, 25-28. 46. 47, 1-12.
 
Jakovljevi sinovi prispeše iz Misira u Hanan i ispričaše ocu sve što im se dogodilo. S početka Jakov nije verovao, ali kad ugleda carska kola, od radosti jako zakuca srce njegovo, n on reče: „dosta mi je kad je još živ sin moj Josif; idem da ga vidim dokle nisam umro“. I pođe Jakov na put sa svim što je imao.
Želeći da sazna volju Božju, on dođe u Virsaviju i prinese žrtvu Bogu. Gospod mu se javi noću i reče mu: „ne boj se otići u Misir; jer ću onde načiniti od tebe narod veliki i ja ću te odvesti onamo, i Josif će metnuti ruku svoju na oči tvoje“. Iz Virsavije sinovi povezoše oca i svu porodicu, u kojoj beše, osim žena, oko sedamdeset ljudi, na kolima faraonovim u Misir; oni uzeše sobom svu stoku i sve imanje. U zemlji Gesemskoj Josif srete oca; potom izvesti faraona da mu je doputovala rodbina sa svim imanjem i predstavi mu pet braće. Na pitanje Faraonovo „kakvu radnju radite? “ Sinovi Jakovljevi odgovoriše: „mi smo pastiri, dođosmo da živimo u ovoj zemlji, jer je velika glad u zemlji Hananskoj; a sada dopusti da žive u zemlji Gesemskoj sluge tvoje“. Faraon reče Josifu: „neka žive u zemlji Gesemskoj; i ako koje znaš izmeću njih da su vredni ljudi, postavi ih nad mojom stokom“. Josif dovede pred faraona i oca svoga.
„Koliko ti ima godina? “ upita ga faraon. Jakov odgovori: „meni ima sto i trideset godina, kako sam došljak. Malo je dana života moga i zli su bili, niti stižu veka otaca mojih“. Polazeći od cara, Jakov ga blagoslovi. I naseli se porodica Jevrejska u boljem delu Misira, u zemlji Gesemskoj. Josif snabdevaše hranom svu zadrugu Jakovljevu prema potrebama svake porodice.
 
19. Jakovljevo proroštvo o sudbini njegovih sinova i njegova smrt. Josifova smrt, Stanje Jevreja u Misiru posle Josifove smrti.
Post. 47, 27-31. 48. 49. 50. Izl. 1.
 
Jakov požive u Misiru sedamnaest godina. Videvši da mu se smrt bliži, on dozva Josifa s decom i blagoslovi ih. Josifove sinove Jefrema i Manasiju on izravna sa svojom decom, predskazavši da će mlađi, Jefrem, biti veći od starijega brata, a samome Josifu nameni parče zemlje, koje je kupio u Hananu, i zakle ga da ga ne pogrebe u Misiru, nego u grobu otaca njegovih. Potom Jakov dozva sve svoje sinove i blagoslovi ih, i predskaza svakome sudbinu njegova potomstva. Blagosiljajući ih, on predade prava prvenaštva četvrtome sinu Judi. Jakov predskaza Judi da će njegovo potomstvo davati careve i vođe, dok ne dođe Spasitelj. Zatim im zapovedi da ga pogrebu u pećini Makpelskoj, pored Avrama i Isaka, i umre u sto četrdeset sedmoj godini. Josif i braća njegova ispuniše zaveštanje očevo. Pošto su, po misirskome običaju, balsamovali telo očevo oni ga pogreboše u zemlji Hananskoj, u Makpeli.
Evo proroštva Jakovljeva o sudbini njegovih sinova: „Ruvime, ti si prvenac moj! Navro si kao voda; nećeš biti prvi. Simeon i Levije, braća, mačevi su im oruđe nepravde. Razdeliću ih po Jakovu i rasuću ih po Izrailju. Juda, tebe će hvaliti braća tvoja, ruka će ti biti za vratom neprijateljima tvojim, i klanjaće ti se sinovi oca tvoga. Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude, niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon dokle ne dođe Izmirilac. Zavulon će živeti pokraj mora i gde pristaju lađe, i međa će mu biti do Sidona. Isahar je magarac jak u kostima, koji leži u toru. I videv da je počivanje dobro i da je zemlja mila, sagnuće ramena svoja da kosi, i plaćaće danak. Dan će suditi svome narodu; i biće zmija na putu i guja na stazi koja ujeda konja za kičicu. Gad, njega će vojska savladati; ali će najposle on nadvladati. U Asira će biti obilata hrana, i on će davati slasti carske. Neftalim je košuta puštena, i govoriće lepe reči. Josif je rodna grana, kojoj se ogranci raširiše svrh zida. Ali ga i ucveliše ljuto i streljaše na nj, opet osta jak luk njegov i ojačaše mišice ruku njegovih; odakle posta pastir kamen Izrailju, od Boga oca tvoga, koji će ti pomagati i koji će te blagosloviti. Venijamin je vuk grabljivi, jutrom jede lov, a večerom deli plen“.
Bojeći se, da im se Josif posle očeve smrti ne osveti za zlo, koje mu učiniše, Josifova braća odlučiše, da ga mole za oproštaj; oni dođoše k njemu, padoše pred njim i rekoše: „mi smo sluge tvoje“. Josif im odgovori: „ne bojte se, zar sam ja umesto Boga. Vi ste mislili zlo meni, ali je Bog mislio dobro“. I umiri braću svoju od svega srca. Posle Jakovljeve smrti Josif požive šeset godina i za vreme života snabdevaše braću svime što im beše potrebno za život. Umirući zakle sinove Izrailjeve, da ponesu sobom kosti njegove, kad ih Bog izvede iz Misira. Josif umre kad mu beše sto i deset godina. Telo njegovo bilo je balsamovano i sahranjeno u Misiru.
Posle Josifove smrti Jakovljeva porodica veoma se namnožila i obrazovala čitav narod, koji se zvao Izrailjci, po imenu patrijarha Izrailja i Jevreji, po imenu patrijarha Evera. Prema broju dvanaest sinova Jakovljevih, ovaj se narod podelio na dvanaest plemena, kolena. Svako koleno biralo je sebi starešinu.
U početku se Izrailjci nisu družili s Misircima. Oni su živeli u zemlji Gesemskoj u šatorima, i bavili se stočarstvom, koje su Misirci prezirali. Oni su imali svoje običaje, svoje praznike, svoju veru. Ali što je dalje proticalo vreme, oni su se sve više družili s Misircima i POSTUPNO primali njihove običaje. Mnogi su napustili veru u Boga nevidljivoga i zajedno s Misircima prinosili žrtve biku, krokodilu i mački. S poštovanjem misirskih bogova oni primili i sva zla misirska. Mnogi Izrailjci stadoše živeti besputno, svađahu se među sobom i svaki gledaše samo svoju korist. Zato ih Gospod kazni preko istih Misiraca, od kojih su se i naučili bezbožništvu. Novi faraon[1] videći da se Izrailjci namnožiše, bojao se da se oni u vreme rata ne udruže s neprijateljima i da ne otidu iz Misira, i stade ih tlačiti. Njima postaviše iz Misira starešine nad radovima, da bi ih iznurili teškim radovima. Ovi nadzornici terahu ih da vade ogromno kamenje iz majdana, da prave opeke, da prave blato i kreč, donose vodu iz reke; i na svaki rad ih terahu svirepo. Jevreji im u to vreme sagradiše čitave gradove. Ali Gospod sačuva svoj narod. Izrailjci se i dalje množahu. Tada faraon zapovedi da se sva muška jevrejska deca bacaju u reku. Nesreća primora Jevreje da se opomenu Boga i da mu se sa suzama obrate za pomoć.
 
20. Pravedni Jov.
 
U ono vreme kad su se Jevreji patili u Misiru, u severnome kraju Arabije živeo je čestit, pravičan i bogobojažljiv čovek Jov, koji se nije klanjao idolima i koji je verovao u Boga nevidljivoga. Po svoj Arabiji on se pročuo sa svoga bogatstva i dobročinstva. On je bio najznatniji sin Istoka. Kad je izlazio na gradska vrata, starci su ustajali i stajali, kneževi se uzdržavali od govora, glas velmoža nije se čuo; svi su pažljivo slušali njegove savete i posle njegovih reči niko nije govorio. On je bio na čelu sviju, i živeo je kao car među vojnicima, kao utešilac onih koji plaču. Srećan je bio Jov i u porodici. On je imao sedam sinova i tri kćeri. Deca su mu živela u ljubavi i svakoga dana skupljala se da se vesele jedno kod drugoga. Kad se svršavala zabava, Jov je skupljao decu oko sebe i prinosio žrtvu paljenicu, moleći se da im Bog oprosti, ako su štogod sagrešili.
Ali gle, Jova snađoše strašne nevolje. Đavo upotrebi sve spletke da ga navede na zlo, na nepoštovanje Boga, ali ne uspevaše u tome. Tada on iziđe pred presto Božji i opadaše pravednika. Jov je, veli đavo, pobožan samo zato, što uživa zemaljska blaga. Da bi osramotio klevetnika i kušanjem ukrepio veru pravednikovu, Bog dopusti đavolu da pošalje Jovu zemaljske nesreće. Jednom, kad se sinovi i kćeri njegovi veseljahu u kući najstarijega brata, dotrča k Jovu glasnik i reče mu: „volovi orahu i magarice pasahu pored njih; a Saveji udariše i oteše ih, i pobiše momke oštrim mačem, i samo ja jedan utekoh da ti javim“. Dok on govoraše stiže Jovu i drugi glasnik i ispriča, kako je oganj Božji pao s neba i spalio ovce i momke. Dok ovaj još govoraše dotrča i treći glasnik i reče, da su Haldejci, u tri čete udarili na kamile i oteli ih, a momke pobili. Odmah posle trećeg glasnika dotrča još jedan i reče: „vetar veliki dođe preko pustinje i udari u četiri ugla od kuće, te pade na decu i pogiboše; i samo ja jedan utekoh da ti javim“. Tako Jov od bogataša postade prosjak, od srećnoga oca porodice – samac. Ali on ne reče ni reči protiv Boga; on pade na kolena i reče: „go sam se rodio, go ću se vratiti u utrobu matere moje – zemlju. Gospod dade, Gospod i uze; da je blagosloveno ime Gospodnje“.
Ubrzo nova nesreća postiže mučenika. Sve telo njegovo pokri se zlim prištem od pete do temena. On još beše živ, ali mu je telo trulilo. Gubavi nisu mogli živeti u gradovima i selima; oni su morali stanovati izvan grada, da ne bi zarazili druge. Nesrećni Jov seđaše na gomili pepela izvan grada i parčetom od crepa strugaše gnoj sa sebe. Rane njegove jako zaudarahu, da mu se niko ne mogaše približiti. Svima je izgledalo da je bolje da Jov umre, nego da živi i podnosi tako užasne muke. Tada žena stade savetovati mužu: „ti si još jednako jak u dobroti svojoj? Odreci se od Boga, pa umri“. Ali joj Jov odgovori: „govoriš kao luda žena. Dobro smo primali od Boga, a zla zar ne ćemo primati? “ Uza sve to ne sagreši Jov usnama svojim.
Jova snađe još nova nesreća. Za njegovu nesreću čuše tri prijatelja i dođoše da ga požale i uteše. Videvši Jova, ovi stadoše plakati, razderaše svaki svoj plašt i posuše se pepelom po glavi. Sedam dana i selam noći seđahu kod njega, i ni jedan mu ne progovori reči. Naposletku Jov stade govoriti; on gorko jadikovaše, što se i rodio, kad su mu namenjene bile ovakve muke. Progovoriše i prijatelji, ali svojim rečima uvećaše njegove muke. Oni su mislili da je Jov veliki grešnik, kad tako jako pati, i stadoše ga savetovati, da se pokaje za svoje grehe. Jov se branio, govoreći da ne zna je li kriv, i pri tom iskaza veru u Iskupitelja i u vaskrsenje mrtvih. [2] Prijatelji ga nagovarahu da se ostavi gordosti i da prizna svoje grehe. Njihovo podozrenje duboko uvredi nesrećnoga Jova. Jov moljaše Boga da se Sam pokaže i posvedoči da je on nevin. I Gospod se zaista pokaza. Posred sevanja munja i grmljavine On pokaza Svoj gnev prema drugovima Jovljevim za to, što su nepravično sudili; i obeća da će im oprostiti, ako se samo Jov pomoli za njih. I tako im Bog darova oproštaj na molitvu nevinoga mučenika.
Posle toga Gospod nagradi Jova za njegovo strpljenje. Jov ozdravi. Rođaci i poznanici, doznavši o tome, obradovaše se, dođoše mu u pohode i svaki mu donese dar. I blagoslovi Gospod poslednje dane Jovljeve više, nego ranije: stada sad imaše dvaput više, nego ranije, i dobi opet sedam sinova i dve kćeri. Jov požive posle još sto četrdeset godina i umre u dubokoj starosti. Sve što se dogodi Jovu, opisano je u knjizi Svetoga Pisma, koja se zove knjiga o Jovu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ugnjetač Jevreja bio je Ramzes II (Sezostis), koji je dugo ratovao s Palestinskim narodima (Hetima). U ugovoru o miru s Hetima veli se: , , ako podanici cara Ramzesa dođu k caru Heta, on je dužan da ih ne primi, nego da ih namora da se vrate Ramzesu“. (Ugovor je napisan na zidovima Karnakskoga hrama).
  2. Jov je rekao: „3nam da je živ moj Iskupitelj i da će u poslednji dan vaspostaviti iz praha ovu moju kožu koja se raspala i ja ću u telu svome videti Boga. Ja isti videću Ga, i moje oči gledaće Ga, a ne oči drugoga“. (JOV. 25 – 27) .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *