BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DOBA PATRIJARAHA
 
6. Poziv Avramov. Selidba njegova u Hanan i rastanak s Lotom.
Post. 12, 1-10. 13.
 
Gospod je izabrao Avrama, da bude čuvar prave vere u jednoga Boga i obećanoga Spasitelja. Jedanput javi se Bog Avramu i reče: „idi iz zemlje svoje u zemlju koju ću ti Ja pokazati. I učiniću od tebe veliki narod, ime tvoje proslaviću i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji. [1] Ovo je bilo prvo javljanje Božje Avramu. Avram učini po Božjoj zapovesti. On uze ženu svoju Saru, sinovca Lota, koji posle smrti svoga oca osta siroče, sve svoje imanje, i preseli se iz zemlje Haldejske u zemlju Hanansku, koju mu Bog pokaza i gde življahu najbezbožniji idolopoklonici. Avramu beše tada 75 godina. S njim pođe i njegov otac Tara, ali umre na putu (u Mesopotamiji, u gradu Haranu).
Pobožnome Avramu beše teško da živi meću nevernim Hanancima. On nije ovde mogao naći sebi prijatelja i življaše odvojen od sviju, šireći šatore na tuđoj zemlji. Samo se tešio verom u Boga i nadom na Spasitelja.
Avram se prvo naseli blizu Sihema. Ovde mu se Gospod po drugi put javi i reče: „ovu zemlju daću tvome potomstvu“. Od Sihema Avram krenu k Vetilju i zatim se preseljavaše izmeću Vetilja i južnih krajeva zemlje Hananske. Zbog gladi on je bio i u samome Misiru.
U samome početku života u Hananu veliku tugu zadade mu Lot. Avram ga je voleo, kao rođenoga sina. U tuđem svetu Lot mu beše jedini rođak. Ali među njima izrodiše se nesuglasice. Avram i Lot behu stočari; i jedan i drugi imađahu ogromna stada. Njihovi pastiri svađahu se oko paše, a Lot ne beše uvek pravičan, braneći svoje pastire. Tada mu Avram reče: „nemoj da se svađamo ja i ti; jer smo rođaci. Nije li ti otvorena cela zemlja? Odeli se od mene. Ako ćeš ti na levo, ja ću na desno; ako li ćeš ti na desno, ja ću na levo“, U to doba oni su živeli blizu Vetilja. Lot izabra divnu dolinu Sidimsku, kroz koju je proticala reka Jordan, i gde behu gradovi Sodom i Gomor. U toj dolini bilo je mnogo smonih jama. Birajući je Lot je gledao samo na lepotu i plodnost mesta i pomisli, da su stanovnici te zemlje rđavi i veliki grešnici pred Gospodom; Avram ostade blizu Vetilja. Ovde se Gospod javi Avramu (treći put) i reče: „pogledaj s mesta gde si na sever i na jug, i na istok i na zapad; svu zemlju što vidiš (s gore) tebi ću dati i potomstvu tvome do veka i učiniću da potomstva tvoga bude kao praha na zemlji“. Avram s verom primi Božje obećanje. On razgleda obećanu mu zemlju, zatim se premesti južno od Vetilja i raširi svoje šatore u ravnici Mamriskoj, koja je kod Hevrona.
 
7. Lotovo oslobođenje iz ropstva. Melhisedek.
Agara i Ismailo.
Post. 14. , 15. i 16. glava.
 
Ubrzo pošto se rođaci odeliše, s Lotom se dogodi velika nesreća. Iste godine kad se naseli u Sodomu, carevi iz ravnice Sidimske ne platiše danka susednome caru (Elamskome), kome su plaćali danak dvanaest godina. Car taj napade na njih, opljačka njihove gradove i porobi ljude i imanje. Meću zarobljenicima bio je i Lot. Doznavši za to, Avram odmah skupi svoje sluge (318 ljudi), pozva u pomoć susede, stiže neprijatelja (blizu Dana), iznenada ga napadne i povrati sav plen. Kad se Avram vraćaše kući, carevi ga svečano dočekaše. Melhisedek, sveštenik Boga Previšnjega i car Salimski, [2] iznese mu na dar hleb i vino, i blagoslovi ga. O Melhisedeku, o njegovu poreklu i smrti, nije ništa poznato. Avram smerno primi blagoslov od njega i pokloni mu deseti deo plena. Car Sodomski ponudi Avramu na dar sve svoje imanje koje je povraćeno od neprijatelja, a Avram odreče da primi taj dar. „Dižem svoju ruku ka Gospodu Bogu višnjemu (tj. kunem se Bogom), reče on, da ni konca, ni remena od obuće neću uzeti, da ne rečeš: ja sam obogatio Avrama“.
Posle ove pobede stanovnici Hanana počeše zavideti Avramu i bojagi ga se. Tada mu se Gospod javi noću (četvrto javljanje) i reče mu: „ne boj se Avrame, Ja sam ti štit, i plata je tvoja vrlo velika“. Avram odgovori: „Gospode! šta ćeš mi dati, kad živim bez dece, a na kom će ostati moja kuća, to je Elijezer ovaj Damaštanin“. Gospod mu reče: „neće taj biti naslednik tvoj; naslednik tvoj biće tvoj sin. Pogledaj na nebo i prebroj zvezde; toliko će biti potomstvo tvoje“. Avram verova Gospodu i Gospod mu primi to u pravdu i reče: „potomstvu tvome dadoh zemlju ovu od reke Misirske do velike reke Eufrata“. Pri tome Gospod mu predskaza, šta će biti s njegovim potomstvom pre nego nasledi obećanu zemlju: „znaj zacelo da će potomstvo tvoje biti došljaci u zemlji tuđoj, pa će joj služiti, a ona će ih mučiti četiri stotine godina; ali ću suditi i narodu kojemu će služiti, a posle će oni izaći s velikim blagom. A oni će se u četvrtom kolenu vratiti ovamo, a ti ćeš otići k ocima svojim u miru i bićeš pogreben u dobroj starosti“.
Ali Sara, žena Avramova, beše nerotkinja. Jednom ona predloži svome mužu da uzme sebi za ženu njenu robinju Misirku Agaru s tim, da njegova deca koju mu rodi Agara budu njena deca. Avram posluša ženu. Ali Agara postavši Avramova žena, stade se nemarljivo ponašati prema svojoj gospođi. Zbog toga je Sara stade zlostavljati, te ona pobeže iz kuće. Na putu u Misir anđeo Gospodnji srete Agaru, zapovedi joj da se vrati svojoj gospođi i da joj se pokori, i u isto vreme predskaza joj od imena Gospodnjeg: „umnožiće veoma potomstvo tvoje: eto rodićeš sina, i nadeni mu ime Ismailo“. Agara se vrati kući i uskoro rodi sina (Avramu je tada bilo 86 godina).
 
8. Zavet Božji s Avramom.
Post. 17.
 
Kad Avram navrši devedeset i devet godina, a Sara devedeset, Gospod se javi Avramu (peto javljanje) i reče mu: „budi pošten, i učiniću večni zavet Moj s tobom, da ćeš biti otac mnogim narodima. I postavljam zavet Svoj izmeću sebe i tebe i potomaka tvojih, – zavet večni, da sam Bog tebi i potomstvu tvome, i daću vam svu zemlju Hanansku u državinu večnu. A za znak toga, neka bude da se obrezuje svako muško dete u osmi dan od rođenja. A neobrezani da ne pripadaju Mome narodu. Ja ću blagosloviti i Saru ženu tvoju, i ona će ti roditi sina; narodi i carevi izaći će od nje“. Tada pade Avram ničice, nasmeja se i pomisli: „eda će se čoveku od sto godina i Sari, ženi od devedeset godina roditi sin? “ Ali Gospod potvrdi Svoje obećanje i reče: „zaista Sara, žena tvoja, rodiće ti sina, i nadenućeš mu ime Isak (to znači smeh), i postaviću zavet Svoj s njim, da bude zavet večan u POTOMSTVU njegovu nakon njega. A i za Ismaila USLIŠIO sam te: evo blagoslovio sam ga i umnožiću ga veoma, i učiniću od njega veliki narod. A zavet Svoj učiniću s Isakom, kad ti ga rodi Sara dogodine u ovo doba“. Odmah posle ovoga javljanja Avram izvrši zapovest Božju i primi sam obrezanje i obreza Ismaila sina svoga, sve domaće svoje, rođene u domu njegovu i kupljene za novce od stranaca.
 
9. Bog se javlja Avramu kod hrasta Mamriskoga.
Kazna Sodoma i Gomora.
Post. 18. i 19. glava.
 
Uskoro posle zaključenoga zaveta s Avramom, Gospod mu se opet javi (šesto javljanje). Jedanput Avram seđaše pred šatorom svojim (u ravnici Mamriskoj) i ugleda gde tri čoveka stajahu podalje prema njemu. Gostoljubivi Avram pritrča im odmah u susret, pokloni im se do zemlje i reče: Gospode! ako sam našao milost pred tobom, nemoj proći sluge svoga. Da vam donesemo malo vode i operite noge, te se naslonite malo pod ovim drvetom, a ja ću izneti malo hleba, te se potkrepite, pa onda pođite“. Putnici primiše ovaj poziv. Kad sedoše i jeđahu hleba, masla, mleka i teleta koje beše zgotovio, Avram stajaše pred njima pod drvetom i nuđaše ih. I jedan od njih reče: dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. Čuvši to, Sara se nasmeja u sebi, govoreći: „pošto sam ostarila sad li će mi doći radost“. Putnik reče Avramu: „što se smeje Sara i govori: istina li je da ću roditi kad sam ostarila? Ima li što teško Gospodu? “ Avram je video da pred njim ne stoje obični putnici, već glasnici Božji. Pa zato, kad putnici ustadoše od trpeze i pođoše na put, on ih pobožno isprati.
Putnici se uputiše Sodomu. Putem jedan između njih reče: „kako bih tajio od Avrama, sluge Svoga šta ću učiniti? “ I zatim mu naglasi, da će smrću kazniti stanovnike Sodoma i Gomora za njihove teške grehe. U to vreme dva putnika otidoše pravo u Sodom. Avram vide da s njim govori Sam Gospod BOG, I obrati Mu se moleći Ga da poštedi bezbožne gradove. „Hoćeš li pogubiti i pravednoga s nepravednim? “ – reče Gospodu. „Može biti da ima pedeset pravednika u gradu; hoćeš li i njih pogubiti, i ne ćeš oprostiti mestu radi onih pravednika? “ Gospod odgovori: „ako nađem u Sodomu pedeset pravednika, oprostiću celome mestu radi njih“. Avram tada reče: „gle sada bih progovorio Gospodu, ako i jesam prah i pepeo. Može biti pravednika pedeset manje pet, hoćeš li radi ovih pet zatrti sav grad? “ Gospod odgovori: „neću ako nađem četrdeset i pet“. Avram nastavi: „može biti da će se naći četrdeset? “ Gospod odgovori: neću radi onih četrdeset“. Opet Avram reče: „nemoj se gneviti Gospode, što ću reći: može biti da će se naći trideset? “ Gospod obeća poštedeti grad i radi trideset, pa i radi dvadeset pravednika. Avram reče: „nemoj se gneviti Gospode, što ću još jednom progovoriti: može biti da će se naći deset? “ Gospod obeća da neće uništiti ovo mesto ni radi desetorice pravednika. I otide Gospod, svršivši razgovor s Avramom; a Avram se vrati u svoje mesto.
Istog dana uveče približiše se Sodomu dva putnika. Lot seđaše tada na vratima Sodomskim. On pozva putnike da kod njega prenoće. Kad putnici uđoše u njegov dom, stanovnici Sodoma potražiše od Lota da im izda ove došljake. Ali Lot zatvori vrata za sobom i reče: nemojte braćo, činiti zla. Ja ću radije pristati da mi kćeri uvredite, nego li goste“. Ovaj je i sam došljak, pa još hoće da nam sudi: sad ćemo tebi učiniti gore, nego njima“, povikaše sodomljani i stadoše istavljati vrata. Tada ih putnici sve oslepiše. To behu anđeli koje posla Bog. A kad osvanu, oni izvedoše Lota, ženu njegovu i dve kćeri iza grada, i jedan između njih reče Lotu: „beži na ono brdo. i ne obziri se natrag, i u celoj ovoj ravni da nisi stao da ne pogineš“. Lot se obrati s molitvom: „Gospode, ja ne mogu uteći na brdo da me ne stigne zlo i ne poginem. Evo grad blizu; onamo se može uteći, a mali je on (pokaza na Sigor); da bežimo onamo, te ću ostati živ“. Putnik reče: „brže beži onamo: jer ne mogu učiniti ništa dok ne stigneš onamo“. I kad sunce ogranu po zemlji, Lot stiže u Sigor. Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor s neba dažd od sumpora i ognja i zatre one gradove i svu onu okolinu, i sve stanovnike, i sav rod zemaljski. Ali se žena Lotova ne mogaše spasti. Ona ne posluša anđela, obazre se kad je bežala iz Sodoma i posta slan kamen. Sodomska ravnica provali se, i obrazova se na njenome mestu slano jezero. Pošto riba koja iz Jordana zaluta u jezero odmah ugine, to su ga i prozvali Mrtvim morem. Lot se bojao da živi u Sigoru i naseli se u gorama na istoku od ovoga mora s dvema svojim kćerima. (Od njega su postala dva naroda: Moavci i Amonićani.)
 
10. Isakovo rođenje. Avramova žrtva.
Post. 21, 22, 1-10.
 
Smrad koji je dolazio iz Sidimske ravnice, prinudi Avrama da se preseli iz dubrave Mamre u zemlju Filistimsku, gde je proživeo mnogo godina. Avram iskopa ovde studenac, i nazva ga Virsavija, što znači studenac od zakletve. Tako se nazva ovaj studenac zato, što je oko njega Avram pod zakletvom zaključio savez s jednim od filistimskih careva. Ovde se ispuni i predskazanje Božje. Stogodišnji Avram dobi sina Isaka.
Kad je Isak poodrastao, Sara zapazi da mu se Ismailo ruga, smatraše to za uvredu i reče mužu svome: „oteraj ovu robinju sa sinom njenim, jer sin ove robinje neće biti naslednik s mojim sinom“. Avramu teško bi da posluša ovaj zahtev ženin; ali mu se Gospod javi (sedmo javljanje) i zapovedi mu da pusti iz kuće Agaru s Ismailom, i uteši ga obećavši mu, da će i od njega postati veliki narod. Poraste Ismailo, . oženi se Misirkom i življaše u pustinji Faranu, na jugu od Virsavije. Od njega su postali Ismailovci.
Uskoro Gospod stavi veru Avramovu na veliko iskušenje. Kad je Isaku bilo već oko dvadeset godina, Gospod se javi Avramu (osmo javljanje) i reče mu: „Avrame, uzmi sina svoga jedinca, svoga miloga Isaka, pa idi u zemlju Moriju i spali ga na žrtvu tamo na brdu, gde ću ti kazati“. Teško bi Avramu da izvrši ovu zapovest Božju, ali se odluči da je izvrši. Sutradan rano on nacepa drva za žrtvu, osamari magarca, uze sa sobom dva momka i Isaka, i otide u zemlju Morija. Nastade i treći dan, od kako se krenuše na put, a Gospod im još ne kazivaše mesta za žrtvu. Strašne je muke podnosilo srce Avramovo. Tri dana je on u duši svojoj prinosio Isaka na žrtvu, tri dana Isak kao da beše mrtav za njega. Naposletku Avram ugleda brdo, određeno za žrtvu. [3] Pod brdom ostavi momke i magarca, drva dade Isaku, a sam uze u ruke oganj i nož, pa otidoše obojica na goru. Putem Isak zapita: „oče! eto ognja i drva, a gde je jagnje za žrtvu? “ – „Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi na žrtvu“, odgovori Avram. Kad dođoše na mesto, koje mu Bog pokaza, Avram kaza sinu volju Božju, načini žrtvenik, potpali drva, i vezavši Isaka, položi ga na žrtvenik. Isak se ne protivljaše. Avram uze nož i podiže ruku da zakolje sina, i u tom ču glas s neba: „Avrame, ne diži ruke na svoje dete, jer poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio Sina svoga, jedinca svoga, Mene radi“. Avram stade. On ispuni volju Božju, i u isto doba Isak ostade živ. On se osvrnu i ugleda ovna, koji se rogovima zapleo u čestaru. Avram ga uhvati i prinese na žrtvu umesto sina svoga Isaka. Tada opet ču glas anđela, koji mu govoraše u ime Božje: „kad nisi požalio sina svoga jedinca Mene radi, Ja ću te blagosloviti i potomstvo tvoje umnožiti, da ga bude kao zvezda na nebu i kao peska na bregu morskom, i blagosloviće se u potomstvu tvome svi narodi na zemlji“. Posle toga Avram se sa sinom vrati u Virsaviju (On je zaslužio ime oca vernih, jer je video budući dan Hrista-Spasitelja).
 
11. Isakova ženidba.
Post. 23. 24.
 
Sara je umrla u dubokoj starosti (u 127. g.) u Hevronu, i Avram je sahranio u pećini Makpelskoj (prema Mamri, koju je kupio od Hananaca zajedno s njivom oko nje. I sam on oseti da je slaba zdravlja i stade misliti o tome, da oženi sina, samo ne Hananejkom. Isak je već navršio četrdeset godina. Avram dozva svoga starijega slugu i reče mu: „da te zakunem Gospodom da nećeš dovesti žene sinu mome između kćeri Hananeja, nego da ćeš otići u zemlju moju i u rod moj i dovesti ženu sinu mome Isaku“. Sluga se zakle i odmah pođe na put. Tada je bio običaj, da ženik da darove roditeljima za nevestu; što je nevesta bila bogatija, utoliko su i darovi bili skuplji. Sluga Avramov ponese bogate darove i deset kamila“ i otide u grad Haran, gde življaše Nahor, brat Avramov. Približivši se gradu, stari sluga zaustavi se kod studenca i obrati se Bogu molitvom, da mu pokaže nevestu za Isaka. Sluga Avramov moljaše se: , , Bože gospodara moga Avrama, daj mi sreću danas i učini milost gospodaru mome. Evo, ja ću stajati kod onoga studenca, a građanke će doći da zahvataju vodu. Kojoj devojci rečem: nagni krčag svoj da se napijem, a ona mi reče: na, pij, i kamile ću ti napojiti, daj da to bude ona koju si namenio Isaku“. Tek što se pomoli Bogu, na studenac dođe s krčagom na ramenu divna devojka, napuni krčag i pođe. Sluga Avramov reče joj: „daj mi da se napijem malo vode iz krčaga tvoga“ „Na, pij, gospodaru“, odgovori ona, i spusti krčag s ramena na ruku. A kad se napi, devojka reče: „i kamilama ću tvojim naliti, neka se napiju“, i stade sipati vode u pojilo za kamile. Kamile se napojiše; tada sluga Avramov pokloni devojci zlatnu grivnu i dve narukvice na ruke i upita je: „čija si kći? kaži mi. Ima li u kući oca tvoga mesta za nas da prenoćimo? “ Devojka odgovori: „ja sam kći Vatuila, sina Nahorova; ima u nas mnogo slame i piće i mesta za noćište“. Sluga Avramov pade na kolena i zahvali se Bogu što je uslišio njegovu molitvu. Reveka, tako se zvala devojka, otrča kući i reče o tome domaćima. Brat njen Lavan odmah otrča na studenac i reče sluzi Avramovu: „hodi, koji si blagosloven od Gospoda: što bi stajao napolju? Spremio sam kuću, ima mesta i za kamile“. Sluga uđe u kuću. Tamo osedlaše kamile, dadoše im slame i piće, doneše vode da operu noge njemu i ljudima njegovim i postaviše im da jedu. Ali sluga Avramov reče: „neću jesti dokle ne kažem stvar svoju“. Zatim opširno ispriča, zašto je došao i kako mu je Gospod na molitvu njegovu pokazao u Reveci nevestu Isakovu, i završi rečima: „Ako ćete, dakle, učiniti ljubav i veru gospodaru mome, kažite mi ili nećete, kažite mi? “ Lavan i Vatuilo odgovoriše: „od Gospoda je ovo došlo; mi ti ne možemo kazati ni dobro ni zlo. Eto, Reveka je u tvojoj vlasti, uzmi je i idi i neka bude žena sinu tvoga gospodara, kao što kaza Gospod“. Sluga izvadi zlatne i srebrne stvari i darova nevestu, njenoga brata i mater. Sutradan sluga zamoli, da ih puste da idu. Brat i mati Revekina stadoše ga nagovarati da ostane bar deset dana, ali on odgovori: „nemojte me zadržavati, kad je Gospod dao sreću mome putu“. Onda roditelji dozvaše Reveku i zapitaše je, je li voljna da ide s ovim čovekom, i kad je Reveka pristala, blagosloviše je i pustiše na put. Kad se putnici približavahu na kamilama šatorima Avramovim, Isak ih dočeka. I Reveka postade žena Isakova.
 
17. Deca Isakova – Isav i Jakov.
Post. 25, 7-11 i 20-34. 27. 28. 1-5.
 
Kad je Avramu bilo sto sedamdeset i pet godina, umre i pogreboše ga gde i Saru, u Makpeli. Posle njegove smrti Isak dobi u nasleđe veliko bogatstvo, slavno ime i obećanje da će od njega proizići veliki Potomak, koji će doneti blagoslov Božji svima ljudima. Kao i Avram, i Isak je bio veran i poslušan Bogu, s toga je Bog Avramov bio i Bog Isakov. Ali je i u životu njegovu, kao i u životu Avramovu, bilo nevolje. Dvadeset godina prođe od njegove ženidbe i on ne imađaše dece. Pa, ipak, on je verovao, da će se Božje obećanje o njegovu potomstvu neizostavno ispuniti, i trpeljivo je podnosio svoju nesreću. Zaista, Božja se reč ispuni, on dobi dva sina blizanca Isava i Jakova. Isav postade izvrstan lovac zverinja i ratar, a Jakov – krotak, i bavljaše se u šatorima. Isak voljaše svoga prvenca Isava, a Jakov beše ljubimac matere i sviju ukućana.
U ono vreme prvenci imađahu naročitih prava, koja se zvahu prava prvorođenja. Otac je na samrti predavao starijem sinu vlast nad mlađom braćom, veći deo imanja i Božje obećanje, da će od njega postati veliki Potomak Spasitelj. Takva predaja prava nazivala se blagoslov prvorođenja. Kao prvenac, Isav je imao prava na ovaj blagoslov. Ali on po svojoj lakomislenosti ustupi pod zakletvom svoje pravo Jakovu za čanak skuhanoga crvenoga leća. Zato Isava nazvaše Edom, što znači crveni. Doznavši za to, Reveka se veoma obradova: žene Isavove, Harenejke, kojima se oženio mimo volju roditeljsku vređahu Reveku, i zato je ona i mogla misliti, da neće moći u kući opstati, ako Isav posle smrti Isakove bude starešina u kući. A Isak ništa ne znađaše o ovoj prodaji prvenaštva.
Kad Isak ostari i vid mu oslabi, oseti da će skoro umreti. Zato pozva svoga starijeg sina Isava i reče mu: „evo, ostario sam, ne znam kad ću umreti; izidi u planinu, te mi ulovi lova, i zgotovi mi jelo po mojoj volji, i donesi mi da jedem, pa da te blagoslovi duša moja dok nisam umro“. Isak ne reče ocu, da je bratu prodao svoje pravo prvenaštva, i otide u lov, kao da je imao prava na pun blagoslov. Čuvši što je Isak govorio Isavu, Reveka se uplaši da Jakov ne izgubi blagoslov, na koji mu je brat prodao pravo. Ona zgotovi jela od jaradi, koje je muž voleo, i nagovori Jakova da uđe u šator očev, da kaže da je Isav i da dobije blagoslov od njega; krivicu za ovu prevaru ona uze na sebe. Kako je Isav bio kosmat, da bi Jakov više ličio na brata Reveka mu obuče haljine Isakove, a ruke njegove i glatki vrat obloži jarećim kožicama. Isak zagrli i poljubi Jakova, i misleći da je Isav, reče mu, „Bog ti dao rose nebeske, i dobre zemlje i pšenice i vina izobilja! Narodi ti služili i plemena ti se klanjala: proklet bio koji tebe usproklinje i blagosloven koji tebe uzblagosilja! Čim dobi blagoslov, Jakov izađe od Isaka, a uđe Isav s jelom od divljači i zamoli oca da ga blagoslovi. Isak se prepade: on je video da su ga prevarili. Ali kako je dao svoj blagoslov ne u ime svoje, nego po nadahnuću Božjem, vide da je tako bila volja Božja da Jakov dobije blagoslov prvenaštva, i dade Isavu blagoslov manji: „evo, stan će ti biti na rodnoj zemlji i rosi nebeskoj ozgo; ali ćeš živeti od mača svoga, i bratu ćeš svome služiti; ali će doći vreme kad ćeš skršiti sa sebe jaram njegov“.
Od toga doba Isav omrze ljuto na brata svoga, zaboravivši da mu je sam prodao prvenaštvo, i jednom pred slugama reče: „blizu su žalosni dani oca moga, tada ću ubiti Jakova brata svoga“. Reveka dozna šta kaza Isav i reče Jakovu: „Isav brat tvoj teši se tim, što hoće da te ubije. Nego sine, poslušaj šta ću ti kazati, beži k Lavanu, bratu mome u Haran. I ostani kod njega neko vreme, dokle prođe srdnja brata tvoga, i onda ću ja poslati po tebe“. Jakov posluša savet materin. Na molbu Revekinu Isak dozva Jakova, dopusti mu da ide u Mesopotamiju i zavešta mu da se oženi jednom od Lavanovih kćeri. Opraštajući se sa sinom, on potvrdi svoj blagoslov: „Bog svemogući da te blagoslovi, i da ti da blagoslov Avramov, da naslediš zemlju u kojoj si došljak, koju Bog dade potomstvu Avramovu“.
 
18. Jakovljev odlazak u Mesopotamiju. Viđenje tajanstvene lestvice. Njegov život u domu Lavanovu.
Post. 28, 10-22 29, 1-28 3, 1.
 
Bojeći se Isava, Jakov otide iz Virsavije u Mesopotamiju sam sa nešto stvari na put. Kad je zašlo sunce, Jakov metnu pod glavu kamen i leže da spava (nedaleko od grada Luza). Veliku je tugu nosio na srcu; njemu se činilo da njemu u svemu svetu nema pomoćnika. S ovim mislima on zaspa i vide u snu: na zemlji stoji lestvica i vrhom svojim dopire do neba; anđeli Božji silaze i penju se po njoj, a na vrhu stoji Gospod i govori: „Ja sam Gospod Bog Avrama oca tvoga i Bog Isakov; tu zemlju na kojoj spavaš tebi ću dati i potomstvu tvome. I potomstva će tvoga biti kao praha na zemlji, i svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u potomstvu tvome.
I ja ću te čuvati kuda god pođeš, i dovešću te natrag u ovu zemlju“. Probudivši se Jakov, reče: „zacelo je Gospod na ovom mestu; ovde je zaista kuća Božja, i ovo su vrata nebeska“, i nazva ovo mesto Vetilj, što znači dom Božji.
Jakov dođe u grad Haran, gde življaše Lavan, njegov ujak. Lavan ga primi rado. Jakov se nastani kod njega i bavljaše se stočarstvom. Videvši rad Jakovljev, Lavan mu ponudi platu. Ali Jakov zavoli Rahilu, kćer Lavanovu, i odgovori: „služiću ti sedam godina za Rahilu, mlađu kćer tvoju“. Lavan pristade i dade Jakovu reč, da će mu dati za ženu svoju mlađu kćer. Prođe sedam godina. Dođe vreme svadbi. Nevestu su tada dovodili pod pokrivalom. Kad Jakov skide pokrivalo sa svoje žene, vide da su ga prevarili. Lavan mu mesto Rahile dade stariju kćer Liju. „Šta si mi to učinio? “ tužno zapita Jakov. „Zašto si me prevario? “ Lavan se pravdaše, da u njihovu mestu ne biva da se mlađa udaje pre starije, i dade reč da će za Jakova udati i Rahilu posle sedam dana, ako on da reč da će u njega služiti novih sedam godina za nju. Jakov pristade, i oženi se Rahilom. Prođe sedam godina koje Jakov odradi za Rahilu, i on stade moliti tasta da ga pusti u Hanan. Lavan se staraše da ga zadrži, jer mu je Jakov svojim radom bio od velike koristi. A kad Jakov reče da ima svoju porodicu i da im treba raditi i za svoju kuću, Lavan ga nagovori da ostane bar za vreme i da pase njegova stada za određenu platu. Jakov služaše Lavana još šest godina i Gospod blagoslovi trude njegove; Jakov steče sebi velika stada. Ovaj napredak probudi zavist u Lavanu i njegovim sinovima. Tada Jakov sa svom porodicom i imanjem otide u Hanan svome ocu Isaku. I tako, daleko od svoje kuće, on požive dvadeset godina. U njegovoj porodici u to vreme beše jedanaest sinova njegovih (Ruvim, Simeun, Levije, Juda, Isahar, Zavulon, Dan, Neftalim, Gad, Asir, Josif) i jedna kći (Dina); od ovih sinova Rahilin beše samo jedan – Josif.
 
19. Jakovljev povratak u Hanan.
Post. 32. 33. 35.
 
Približavajući se Hananu, Jakov vide anđele Božje u okolu. (On nazva to mesto Manahaim, tj. oko). Bez obzira na ovo utešno viđenje, on se jako uplaši kad doznade da mu Isav ide u susret i s njim četiri stotine momaka. On posla u susret bratu svome bogate darove, zatim pusti svoja stada, podelivši ih u dve čete, računajući, ako Isav napadne na jednu četu, da će se druga spasti, i poče se srdačno moliti Bogu da ga spase iz ruku Isavovih. Pade mrak. Jakov posla svoju porodicu s imanjem preko reke Javoka, a sam ostade i moljaše se Bogu. Odjedanput, u noćnoj tami, neko mu se približi i stade se s njim rvati; borba se produžavala do zore. Jakov osećaše, da se s njim ne rve običan čovek, nego neko, ko je jači, zato se rvao smerno i moleći se. Rvač ne pobedi Jakova, samo mu iščaši stegno iz zglavka, a kad osvanu, reče: „pusti me“. – Neću te pustiti, dokle me ne blagosloviš“, odgovori Jakov. Rvač ga zapita: „kako ti je ime? “ i dobi odgovor „Jakov“. Tada on reče: „odsada se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj (tj. Bogoborac), jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odoleo si, i blagoslovi ga (Jakov nazva ovo mesto Fanuil, što znači lice Božje). Znak borbe beše što Jakov hramaše na stegno svoje. Sutradan braća se sretoše i rastadoše bratski. Isak otide u svoju zemlju Sir, južno od Mrtvoga mora; ova zemlja dobi ime Idumeja, po Edomu, kako behu prozvali Isava. A Jakov pređe preko Jordana i prvo razape svoje šatore oko Sihema, gde kupi njivu, a zatim se premesti u pravcu Vetilja. Ovde se Gospod javi Jakovu i ponovi svoje obećanje, , da će zemlju Hanansku dati njemu i njegovu potomstvu.
Od Vetilja Jakov pođe na jug. I još ne stiže do šatora Isakovih, a s njim se dogodi velika nesreća. Oko Vitlejema, Rahila, mila žena njegova, rodi mu sina, razboli se posle toga, i umre. Teško beše Jakovu da podnese ovu nesreću. Ali je on verovao, da preblagi Bog sve čini, šta više i nevolje šalje za dobro čovekovo i zato svoga najmlađega sina koga mu rodi Rahila, nazva Venijamin, što znači san sreće. Sahranivši Rahilu na putu u Vitlejem, Jakov pođe na jug i naseli se zajedno s Isakom u Hevronu. Kad Isak umre, njegovi sinovi Isav i Jakov pogreboše ga u pećini Makvelskoj, Isakovo imanje pređe u nasleđe Jakovu.
 
20. Jakovljeva deca. Braća prodaju Josifa.
Post. 37.
 
Hananci, na čijoj je zemlji Jakov razapeo svoje šatore, poštovahu ga kao i Isaka. Bog Avramov i Isakov bio je i Bogom Jakovljevim. Od svih svojih sinova Jakov je najviše voleo Josifa, starijega sina Rahilina, za njegovu smernost i prostosrdačnost i isticao ga pred drugim sinovima, koji su ga ponekad vređali svojom samovoljom. Jakov je Josifu načinio šarenu haljinu. To se nije dopadalo starijoj braći; braća su zavidela svome mlađemu bratu. Njihova zavist pretvori se u mržnju prema Josifu, kad im je ispričao svoj san: „da čujete san što sam snio. Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, vaši snopovi iđahu unaokolo i klanjahu se snopu mome“. Braća se rasrdiše i rekoše mu: , , da nećeš još biti car nad nama? “ Posle nekoliko dana Josif ispriča ocu i braći drugi san: „usnih opet san, a to sunce, mesec i jedanaest zvezda klanjahu se meni“. Otac ga pokara i reče mu: „eda li ćemo doći ja i mati tvoja i braća tvoja, da se klanjamo tebi do zemlje? “ Braća su se ljutila na Josifa, a otac zapamti njegov san.
Naposletku mržnja prema Josifu dovede braću dotle, da se odlučiše da ga ubiju i samo su čekali zgodnu priliku. Jedanput Josifova braća pođoše sa stadima k Sihemu, tražeći paše. Ne dobivši glasa o njima, Jakov se uznemiri i reče Josifu: „idi, vidi kako su braća tvoja i kako je stoka“. Josif otide. Kad se približio Dotanu (na severu od Sihema), gde su tada bila braća njegova sa stadima, oni ugledavši ta IZdaleka, rekoše jedan drugome: „gle, evo onoga što sne sanja. Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa ćemo kazati: ljuta ga je zverka izela; onda ćemo videti, šta će biti od njegovih snova“. Ali Ruvim, stariji brat, ne pristade na to i reče: „nemojte krvi prolivati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na nj“. Ruvim je bio nameran da noću izvuče Josifa i da ga krišom isprati ocu. Braća poslušaše. Kad Josif dođe, oni skinuše s njega haljinu šarenu, baciše ga u praznu jamu, a sami sedoše da jedu.
U to vreme oni videše, gde ide karavan Ismailovaca. Tada jedan od braće, Juda, reče: „kakva će biti korist što ćemo ubiti brata svoga i zatajiti krv njegovu? Hajde da ga prodamo ovim Ismailovcima, pa da ne dižemo svoje ruke na nj, jer naš je brat“ Judin savet poslušaše. Kad se trgovci približiše, braća izvukoše Josifa iz jame i prodaše im brata svoga za dvadeset srebrenika.
Ruvim u to vreme ne beše s njima. Kad se on vrati i ne nađe brata u jami, vrlo se ožalosti. „Nema deteta; a ja kuda ću“ Braća pokušavahu da ga umire. Svi se dogovoriše i zaklaše jare, namazaše krvlju njegovu šarenu haljinu n poslaše je ocu s porukom da su je našli i da misle da je to haljina Josifova. Jakov JE odmah pozna i reče: „sina je moga haljina; ljuta ga je zverka izela; Josif je doista raskinut“. I gorko, neutešno oplakivaše Jakov sina mezimca.
 
21. Život Josifov u Misiru i slava njegova u dvoru Faraonovu.
Post. 39. 40. 41, 1-46.
 
Ismailovci dovedoše Josifa u Misir i prodadoše ga dvoraninu misirskoga cara, Petefriju (Potifaru), zapovedniku carskih stražara, koji ga uze za slugu u početku u svome domu, a docnije mu preporuči da bude nastojnik svega njegovoga imanja. Na nesreću, žena Potifarova razgnevi se na Josifa zato, što on ne pristajaše da vara s njome njenoga muža, i opade ga. Petefrije baci Josifa u tamnicu, kao zločinca.
Ali Gospod Bog i tamo ne ostavi Josifa bez svoje pomoći. Tamničar ga zavoli, jer beše pošten i poverovaše mu; on mu predade sve sužnje i postavi ga za nastojnika nad njihovim radovima. Dogodi se jednom, da dva čoveka, koji imađahu veliku vlast u carevu dvoru, starešina nad peharnicima koji je upravljao carevim pićem, i starešina nad hlebarima, koji je nadziravao nad carskom trpezom, nešto skriviše caru Misirskome. Svi carevi misirski zvahu se Faraoni. Faraon se razgnevi na ove dvorane i baci ih u istu tamnicu, u kojoj beše i Josif. Josif ih služaše. Jednom on uđe k dvoranima i opazi da su se oneveselili. Želeći da uteši sužnje, Josif ih upita: „što ste danas lica nevesela? “ Oni mu odgovoriše: „san usnismo obojica, i nema ko da nam kaže šta znače“. A Josif im reče: „šta znače, nije li u Boga? Ali pripovedite mi“. Tada mu starešina nad peharnicima ispriča svoj san: „snih, a predamnom čokot; i na čokotu behu tri loze, i napupi, i procvate, i grožđe na njemu uzri. A u ruci mi beše čaša faraonova, te pobrah zrelo grožđe, i iscedih ga u čašu faraonovu“. Po nadahnuću Božju, Josif mu reče, da tri loze znače tri dana, da će on kroz tri dana biti oslobođen tamnice i da će dobiti ranije mesto. Josif beše uveren da će se njegovo predskazanje odista ispuniti, i zato zamoli peharnika, rekavši mu: „nemoj zaboraviti mene kad budeš u dobru, učini milost, i pomeni za me faraonu, i izvadi me iz ove kuće. Jer su me ukrali iz zemlje Jevrejske, a ovde nisam ništa učinio da me bace u ovu tamnicu“. – „I ja snih“, ispriča mu starešina nad hlebarima, „a meni na glavi tri kotarice bele. I u najgornjoj kotarici beše svakojakih kolača za faraona, i ptice jeđahu iz kotarice na mojoj glavi“. A Josif mu odgovori: „tri kotarice tri su dana. Još tri dana i faraon će te obesiti na vešala, a ptice će jesti s tebe meso“. I dogodi se sve onako, kako je predskazao Josif. A starešina nad peharnicima dobivši ranije mesto, zaboravi na Josifa i ne pomože mu. Prođoše još dve godine, a Josif ostade još u tamnici.
Jedanput usni faraon kao da stoji na obali reke Nila. I gle, iziđoše iz reke sedam lepih i ugojenih krava, te stadoše pasti po obali. Iza njih izađe iz reke sedam krava tako ružnih i mršavih, kakve on ne vide u celoj zemlji Misirskoj, i stadoše pored onih na rečnoj obali. I ove krave mršave pojedoše onih sedam debelih, ali se od toga ne ugojiše. Faraon se probudi. Potom opet zaspi i usni, kao da iz jednoga stabla izraste sedam klasova jedrih, a iza njih isklija sedam manjih, šturih, osušenih vetrom, i ovi šturi klasovi pojedoše onih sedam jedrih. Faraonu se učini da njegovi snovi imaju neki naročiti značaj; ali šta znače, nije znao. On sazva sve mudrace Misirske; ali mu mudraci nisu mogli protumačiti snove. Tada nastojnik nad peharnicima, koji je bio s Josifom u tamnici, ispriča caru, kako je nekakav mlad Jevrejin u tamnici tačno protumačio snove i njemu i njegovu drugu. Faraon zapovedi da mu odmah dovedu Josifa, i čim dođe reče mu: „usnih san pa mi, niko ne ume da kaže šta znači; a za tebe čujem da umeš kazivati snove“. Josif reče: „to nije u mojoj vlasti. Bog će javiti dobro faraonu“. Onda mu car ispriča, šta je snio. „Oba su sna faraonova jednaka“, odgovori Josif. , , Bog javlja faraonu, šta je naumio. Sedam lepih krava i sedam jedrih klasova jesu sedam godina, a sedam krava mršavih i sedam šturih jesu opet sedam godina. Evo doći će sedam godina vrlo rodnih po svoj zemlji Misirskoj. A iza njih nastaće sedam gladnih godina, gde će se zaboraviti sve obilje, jer će glad satrti zemlju“. Protumačivši san, Josif ovako posavetova: „neka sada potraži faraon da postavi starešinu u zemlji, i pokupi petinu po zemlji Misirskoj za sedam rodnih godina, da se nađe hrane zemlji za sedam godina gladnih“. Tumačenje snova i mudar savet Josifov dopadoše se ne samo caru, nego i svima dvoranima njegovim. „Možemo li naći čoveka kakav je ovaj, u kome bi bio duh božji? “ reče car i postavi Josifa za glavnoga starešinu nad svom zemljom Misirskom, prvim do sebe, i preporuči mu, da u vreme rodnih godina pripremi hrane za sve gladne godine. Car pokloni Josifu prsten sa svoje ruke, skupocene haljine od tankoga tkiva, zlatnu verižicu o vratu i druga carska kola. Josif se oženi Asenetom, kćerju sveštenika Iliopoljskoga. Njemu tada beše trideset godina.
 
22. Prvo Josifovo viđenje s braćom.
Post. 41, 47-57, 42.
 
Sve što je Josif predskazao, ispunilo se. Dođoše godine neobično rodne, i u to vreme Josif sabra vrlo mnogo hrane tako da je presta meriti. Posle sedam rodnih godina nastupiše godine gladi. Tada Josif otvori žitnice svoje i stade prodavati Misircima. Glad zahvati i zemlju Hanansku. Doznavši da u Misiru ima vrlo mnogo hrane i da je tamo i prodaju strancima, Jakov posla svoje sinove da kupe hrane. S njim ostade samo Venijamin, koga ne htede pustiti, bojeći se da mu se štogod ne desi. Svi ljudi koji dolažahu u Misir iz tuđih krajeva da kupe hrane, morali su se javiti Josifu. Stoga braću Josifovu dovedoše k njemu, i oni mu se pokloniše do zemlje. Josif ih pozna i obradova se, što može da sazna što god o svome ocu. Međutim braća ne poznaše Josifa. Josif opazi, da ga braća nisu poznala i htede da ih ispita, jesu li se popravili. On ih upita, kao ljude savršeno nepoznate: odakle su došli? Oni odgovoriše: „iz zemlje Hananske da kupimo hrane“. – , , Vi ste uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba“. „Ne“, odgovoriše oni, „nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane. Svi smo sinovi jednoga čoveka, pošteni ljudi; nigda nisu sluge tvoje bile uhode“. Tada se Josif stade raspitivati o njihovu srodstvu. Oni mu rekoše: „nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednoga čoveka u zemlji Hananskoj: i eno, najmlađi je danas kod oca našega, a jednoga nema više“. „Kažem ja, da ste vi uhode“, reče im Josif, „nego hoću da se uverim ovako: ako ste pošteni, jedan brat izmeću vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim. Pa onda dovedite k meni najmlađega brata svoga da se posvedoče reči vaše i da ne izginete“. Josif je s njima govorio preko tumača. Braća su mislila da on ne zna njihov jezik, i stadoše govoriti meću sobom, „doista se ogrešismo o brata svoga, jer videsmo muku duše njegove, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka“. Ruvim reče na to: „nisam li vam govorio: nemojte se grešiti o dete? ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova“. Josif se okrete od njih, i zaplaka se, zatim se vrati i kušaše ih, kaju li se odista. On uze izmeću njih Simeona i veza ga pred njima, a ostale pusti kući s kupljenom hranom. Pri tom on zapovedi da krišom metnu u njihove vreće one novce, koje su platili za hranu. Vrativši se kući, braća Josifova ispričaše ocu sve što se dogodi s njima; rekoše mu i to da starešina Misirski traži da mu dovedu Venijamina. Jakov se uplaši, kad vide u vrećama novce u zavežljaju; uplašiše se i njegovi sinovi. Jakov reče: „potrste mi decu; Josifa nema, Simeona nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete!“ Na to Ruvim odgovori: „dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti“. Ali Jakov reče „neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro, a on osta sam“.
 
23. Drugo viđenje Josifovo s braćom.
Post. 43. 44. 45, 1-24.
 
Prođe godina dana. Glad u zemlji Hananskoj ne prestade, a hrana, dovezena iz Misira, potroši se. Trebalo je opet putovati u Misir po hranu, ali Jakovljevi sinovi ne pristajahu da putuju bez Venijamina. Izrailja je očekivala nova žalost, da se rastane sa svojim ljubimcem, ali se on na to nije mogao odlučiti. Tada mu Juda reče: „pusti dete sa mnom; ja ti jamčim za njega, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natrag, da sam ti kriv do veka“ Naposletku Jakov pristade. „Uzmite sobom rodove zemlje naše na dar i novaca da platite hranu“, reče on, „i uzmite novce što behu ozgo u vrećama vašim i odnesite natrag; može biti da je pogreška. I uzmite brata svoga. A Bog svemogući da vam da da nađete milost u onoga čoveka. A meni ako je suđeno da ostanem bez dece , neka ostanem“. Sinovi krenuše na put. Kad dođoše u Misir i izađoše pred Josifa, Josif ugleda meću njima Venijamina i zapovedi upravniku kuće njegove da ih odvede u kuću. Braća se uplašiše; oni pomisliše da će ih uzeti u ropstvo, i rekoše upravniku kuće da vraćaju one novce, koje su ranije platili za hranu i našli ih u svojim vrećama, a sad donose drugi novac da kupe hrane. Upravnik im odgovori: „budite mirni, ne bojte se; Bog vaš metnuo je blago u vreće vaše; novci su vaši bili u mene“. I izvede im upravnik Simeona. Uđe Josif; oni mu podnesoše darove i pokloniše mu se do zemlje. Josif ih laskavo upita: „kako je otac vaš stari? “ Braća odgovoriše: „dobro je sluga tvoj, otac naš“, i opet mu se pokloniše do zemlje. Josif pogleda na Venijamina i reče: „je li vam to najmlađi brat vaš, za koga mi govoriste? Bog da ti bude milostiv, sinko“. I brzo otide u drugu sobu, i tamo plakaše. A kad se vrati u sobu gde behu braća, reče da donesu jelo. Za vreme ručka braća budu nameštena da sede po starešinstvu i naročita pažnja bi ukazana Venijaminu. Braća se divljahu svemu, što se s njima učini. Josif im se i tada ne kaza.
Međutim, Josif zapovedi da se vreće braćine napupe hranom i u njih metne novac donesen za hranu, a u vreću najmlađega da se kradom spusti zajedno s novcem i njegova srebrna čaša. Sutradan rano braća otputovaše. Ali čim iziđoše izvan grada, upravnik doma stiže ih i reče, da su ukrali srebrnu čašu njegova gospodara. Josif upotrebi ovo lukavstvo da bi video, kako će se braća držati u nevolji. Jakovljevi sinovi znali su da nisu krivi za krađu, i zato odgovoriše: „zašto govoriš, gospodaru, takve reči? Sačuvaj Bože da sluge tvoje učine tako što! Eno smo ti doneli natrag i novce koje nađosmo ozgo u vrećama svojim. U koga se izmeću sluga tvojih nađe čaša, onaj neka pogine, i svrh toga mi ćemo biti robovi gospodaru tvome“. Pretresoše vreće i čaša se nađe u vreći Venijaminovoj. Sinovi Jakovljevi užasnuše se. Oni nisu razumeli, kako se s njima desi ovakva nesreća, i vratiše se Josifu. „Šta ste to učinili? “ grozno ih zapita Josif. „Šta da ti rečemo, gospodaru? Kako li da se opravdamo? “ odgovori Juda. „Bog je otkrio zločinstvo tvojih slugu. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj, u koga se našla čaša“. Ali im Josif reče: „Bože sačuvaj! Neću ja to; u koga se našla čaša, on neka bude rob, a vi idite s mirom ocu svome“. Tada mu pristupi Juda i reče: „ako otidem kući bez deteta, otac će umreti od tuge. Ja sam se podjemčio za dete. Zato da ja ostanem robom mesto deteta, a dete neka ide s braćom svojom“. Josif vide da su se braća popravila; da su gotova da sami sve podnesu, samo da ne ožaloste oca. On ukloni iz sobe sve tuđince, ostade nasamo s braćom, pa briznu plakati i reče: „ja sam Josif; je li mi otac još u životu? “ Braća se strašno zbuniše. Josif im reče: „pristupite bliže meni; ja sam Josif brat vaš, koga prodadoste u Misir. Ali sada nemojte žaliti što me prodadoste ovamo, jer Bog mene posla pred vama radi života vašega. Kažite ocu mome svu slavu moju u Misiru i dovedite ga ovamo; jer će još pet godina biti glad“. Potom on u suzama zagrli Venijamina, izljubi svu svoju braću i plakaše, grleći ih. I tako Josif, koga braća nevina prodadoše, po savetu Judinu, za srebrnike, i koji nevino stradaše u Misiru, postade spasitelj čitavog pokolenja ljudi od gladne smrti.
Dođe glas i do faraona da su došla Josifova braća. To je bilo milo i caru, i dvoranima, jer su Josifa svi voleli. Faraon mu zapovedi da pozove i oca i braću u Misir i obeća da im da bolje mesto u zemlji Misirskoj. Po carevoj zapovesti, Josif dade braći poklone za oca, kola za selidbu i hrane za put. Braću svoju takođe obdari. Puštajući ih u Hanan, on im reče: „nemojte se koreti putem“.
 


 
NAPOMENE:

  1. To jest, iz tebe će proizići Onaj, koji će dati blagoslov Božji svima narodima.
  2. To jest, od tebe će proizići Onaj, koji će dati blagoslov Božji svima narodima.
  3. Ova je gora docnije nazvana Morija.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *