BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
VASKRSENJE I JAVLJANJE NA ZEMLJI GOSPODA ISUSA HRISTA
 
75. Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista.
Mat. 28, 1-15; Mar. 16, 1-11;
Luk. 24, 1-122; Jovan 20, 1-18.
 
Prođe subota. Na osvitak prvoga dana nedelje Marija Magdalina, Marija Jakovljeva, Salomija i neke druge žene s njima, pođoše sa spremljenim mirom na grob Isusov, da pomažu telo Njegovo. One nisu znale, da je kod groba postavljena straža. Ulazak u pećinu beše zapečaćen, i zato se ne nadahu da će tamo koga naći. Marija Magdalina pohita napred, dođe na grob, kad još beše mrak, i vide da je kamen odvaljen od vrata grobnih. Ona odmah pomisli da je neko uzeo telo Gospoda Isusa. Ona potrča natrag u grad, i došavši k Petru i Jovanu, reče im: „uzeše Gospoda iz groba, i ne znamo gde ga metnuše.“
Vrlo rano, oko sunčanoga rođaja, prilažahu ka grobu i druge mironosice, i govorahu među sobom: „ko će nam odvaliti kamen od vrata grobnih? “ Kamen beše vrlo veliki. Prišavši grobu, one videše da je kamen odvaljen i da na njemu sedi anđeo, lice njegovo beše kao munja. a odelo belo kao sneg. Anđeo im reče: „ne bojte se, jer znam da Isusa raspetoga tražite. Nije ovde, jer ustade, kao što je kazao. Hodite da vidite mesto gde je ležao Gospod“. Žene uđoše u pećinu i tamo ugledaše mladića u belom odelu, gde sedi s desne strane, i dva čoveka u sjajnim haljinama. Anđeli im rekoše: „što tražite živoga među mrtvima? Nije ovde, nego ustade; opomenite se kako vam kaza, kad beše još u Galileji, govoreći da Sin čovečji treba da se preda u ruke ljudi grešnika i da se razapne i treći dan da ustane. Pa idite brže, te kažite učenicima Njegovim i Petru da je ustao iz mrtvih i da će pred vama otići u Galileju; tamo ćete Ga videti, kao što vam je kazao“. Mironosice potekoše s groba sa strahom i radošću velikom k učenicima. Putem one nikome ništa ne rekoše.
U to vreme Petar i Jovan, čuvši od Marije Magdaline da tela Isusova nema u grobu, pohitaše k pećini. Jovan dotrča prvi, i nadnevši se, ugleda haljine gde leže, ali ne uđe u pećinu. Posle njega priđe k pećini Petar. On uđe u pećinu i vide: na kamenu leže same haljine, a ubrus koji beše na glavi Isusa Hrista ne s haljinama da leži nego osobito savit na jednome mestu. Jovan uđe za Petrom, vide savit ubrus i haljine gde leže, i poverova u Hristovo vaskrsenje. Učenici otidoše do groba, jedan verujući, drugi diveći se onome što se zbilo.
Marija Magdalina tragom Petra i Jovana vrati se u vrt Josifov. Apostoli odoše, a ona stajaše kraj groba i gorko plakaše. Pogledavši u pećinu, ona vide: na kamenu, gde je ležalo telo Isusovo, sede dva anđela u belim haljinama, jedan čelo glave, a jedan čelo nogu. „Ženo! što plačeš? “ upitaše je anđeli. Ali je tuga Marijina bila tako velika, da ona i ne obrati pažnje na onoga koji s njom govori, i odgovori: „uzeše Gospoda moga, i ne znam gde ga metnuše“. Rekavši to, ona se osvrnu i vide Isusa, ali Ga ne pozna. „Ženo! što plačeš? koga tražiš? “ Marija pomisli da je to vrtar, pa mu reče: „gospodine! ako si Ga ti uzeo, kaži mi gde si Ga metnuo i ja ću Ga uzeti“. – „Marija!“ reče Onaj koga je ona držala za vrtara. Čuvši glas gde je zovnu po imenu, ona se ujedanput osvesti od tuge, osvrte se i vide: pred njom stoji Gospod Isus. „Učitelju! Povika Marija i baci Mu se pred noge, da ih zagrli. Ali joj Isus reče: „ne dohvataj se do Mene, jer se još ne vratih k Ocu svojemu i Ocu vašemu, i Bogu svojemu i Bogu vašemu“. Ovo je bilo prvo javljanje Hristovo po vaskrsenju. Marija Magdalina pođe u Jerusalim i na putu se sretne s drugom Marijom. Ujedanput one ugledaše pred sobom Gospoda. „Zdravo“, reče im Isus. A žene se uhvatiše za noge Njegove i pokloniše mu se. Isus Hristos nastavi: „ne bojte se; idite, te javite braći Mojoj, neka idu u Galileju; i tamo će Me videti. “ Tako se Hristos javi po drugi put. Mironosice donesoše učenicima radostan glas. Marija Magdalina im reče, da joj se javio Gospod, ali joj oni ne verovaše; druge mironosice objaviše šta je rekao Anđeo, ali su oni i reči žena smatrali za prazne reči. Posle toga Isus se zasebno javi Petru (treće javljanje) i uveri ga da je vaskrsnuo; tek onda su mnogi prestali sumnjati u istinitost Hristova vaskrsenja, mada je i bilo među njima još takvih koji nisu verovali.
U ono vreme, kad se među onima koji su verovali u Isusa Hrista raširio glas, da je Gospod vaskrsnuo, u narodu se pronosio drugi glas. Vojnici koji su čuvali grob Isusov, dođoše prvosveštenicima i objaviše im, da se noću dogodio veliki zemljotres i da je s neba sišao Anđeo Gospodnji, koji je odvadio kamen od vrata grobnih i seo na njemu; da je lice njegovo bilo kao munja, a odelo belo kao sneg, da oni videvši to uzdrhtaše, osamreše i poplavšivši se pobegoše. Prvosveštenik Kajafa, poražen ovim glasom, odmah pozove članove Sinedriona. Vrlo uporni, neprijatelji Hristovi ne htedoše poverovati u Njegovo vaskrsenje i odlučiše, da ovaj događaj sakriju od naroda. Zato potplatiše vojnike i naučiše ih, da po narodu raznesu glas, kao da su učenici, došavši noću, ukrali Njegovo telo, dok su oni spavali. Osim toga oni su vojnicima obećali da će ih izbaviti od kazne Pilatove. Mnogi poverovaše glasu o krađi tela Isusova.
 
76. Isus Hristos javlja se po vaskrsenju.
Luk. 24, 13-8; Mat. 28. 16-26; Mar. 16, 12-18;
Jovan 20, 19-29; 21, 1-25; I Kor. 15, 5-7.
 
Pred veče, onoga istoga dana kad se Isus javio Mariji Magdalini, drugoj Mariji i Petru, dva Njegova učenika, Kleopa i Luka, pođoše iz Jerusalima u selo Emaus, koje beše daleko od Jerusalima deset kilometara. Putem su razmišljali o onome što se dogodilo tih dana. U to vreme pristupi im putnik, i upita ih: „kakav je to razgovor koji imate među sobom idući, i što ste neveseli? “ Kleopa odgovori: „zar si ti jedan od crkvara u Jerusalimu, koji nisi čuo šta je u njemu bilo ovih dana? “ – „Šta? “ upita ih putnik. Oni odgovoriše: „Za Isusa Nazarećanina, Koji beše prorok, silan u delu i reči pred Bogom i pred svim narodom; kako Ga predadoše prvosveštenici i knezovi naši, te se osudi na smrt i razapeše Ga. A mi se nadasmo da je On onaj koji će izbaviti Izrailja. Ali svrh svega toga ovo je treći dan kako to bi. A uplašiše nas i neke žene od naših, koje su bile rano na grobu. I ne našavši tela Njegova dođoše, govoreći, da su im anđeli javili, koji su kazali da je On živ. I odoše jedni od naših na grob, i nađoše tako kao što i žene kazaše, ali Njega ne videše. “ Tada im putnik reče: „nije li to trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu Svoju? “ i počevši od Mojsija i sviju proroka, kazivaše im što je rečeno u svemu Pismu o Mesiji. Učenici se divljahu. Sve im bi jasno. U to se putnici približiše Emausu. Saputnik učenika Hristovih pokaza kao da hoće dalje. Ali ga Kleopa i Luka nagovoriše da zanoći kod njih u selu. Saputnik pristade. Uđoše u kuću i sedoše za trpezu. Putnik uze hleb, blagoslovi ga, prelomi i dade im. Sve što je učinio ovaj čovek, živo ih opomenu na Učitelja koji postrada. Oni Ga pogledaše: pred njima beše Isus. I Njega odmah nestade. Tako je bilo četvrto javljanje Hristovo.
„Ne goraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše Pismo? “ rekoše jedan drugome, i odmah ne gledeći na to što je dockan vratiše se u Jerusalim.
Dockan uveče oni uđoše u kuću, gde se obično skupljahu učenici i tamo zastadoše sve, osim Tome. Ovde ih dočekaše glasom, da je Isus zaista vaskrsnuo i da se javio Simonu. Od svoje strane, oni ispričaše, šta se njima dogodilo. U vreme razgovora, ujedanput javi im se Isus, i ako su vrata bila zatvorena, i reče: „mir vam!“ A oni se uplašiše; učini im se da je to duh. Isus im reče: „šta se plašite? I zašto takve misli ulaze u srca vaša? Vidite ruke Moje i noge Moje. Ja sam glavom; opipajte Me i vidite: duh tela i kostiju nema, kao što vidite da Ja imam. “ Da ih još bolje uveri, da On nije duh, Isus ih upita: „imate li ovde šta za jelo? “ Dadoše Mu parče pečene ribe i meda u satu; On uze i jede pred njima. Zatim im objasni proroštva, u kojima se govori o stradanjima i vaskrsenju Hristovu. „Mir vam!“ završi On svoju besedu, „kao što Otac posla Mene i Ja šaljem vas. “ Zatim dunu na njih i reče im: „primite Duh Sveti; Kojima oprostite grehe, oprostiće im se a kojima zadržite, zadržaće se, “ i nestade ga.
Ovo peto viđenje Gospoda Isusa obradova sve učenike. Nije se radovao samo Toma. Sumnja ga je mučila. Svi su mu govorili: „videsmo Gospoda, “ ali on odgovaraše: „dok ne vidim na rukama Njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svoga u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova, neću verovati. “ Prođe nedelja dana. Učenici se sabraše, i Toma s njima. Vrata behu zatvorena, kao i prvi put. Ujedanput oni čuše pozdrav: „mir vam!“ Među njima stoji Isus. „PRUŽI prst svoj amo, “ reče Tomi, i vidi ruke Moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra Moja i ne budi neveran, nego veran“ – „Gospod moj i Bog moj, “ odgovori Toma. Isus mu reče: „pošto Me vide verovao si; blago onima koji ne videše i verovaše. “
Posle ovoga šestoga javljanja učenici Isusovi otidoše u Galileju, po zapovesti Gospodovoj, gde i otpočeše svoje obične poslove. Jedanput Petar, Toma, Natanailo, sinovi Zavedejevi i dva učenika Njegova celu noć loviše ribu na Genisaretskom jezeru, i ništa ne uloviše. A kad bi jutro, čovek koji stajaše na bregu, reče im: „bacite mrežu s desne strane lađe i naći ćete. “ Ribari baciše, i kad stadoše izvlačiti mrežu, u njoj beše tako mnogo ribe, da ne mogoše izvući. Jovan pogleda na čoveka, Koji im reče da bace mrežu, i reče Petru: „to je Gospod. “ A Petar odmah zapreže sa kogauljom, jer beše go i skoči u more, a drugi učenici dođoše na lađu, vukući mrežu s ribom. Kad iziđoše na zemlju, videše naloženu vatru, i na njoj metnutu ribu i hleb. Isus im reče: „prinesite od ribe što sad uhvatiste. “ Simon-Petar izvuče na zemlju mrežu i nađe u njoj sto pedeset i tri velike ribe. Svi posedaše da obeduju. I niko se od učenika ne osameli da Ga upita: „ko si Ti? “ videći da je Gospod. Velika tuga pritiskivaše dušu Petrovu. Njemu se učini da je nedostojan da se zove učenik Hristov; po svoj prilici da je ova misao dolazila i drugim apostolima. Za obedom Isus pokaza Petru, da mu prašta, što Ga se odrekao i da ga opet uzdiže u zvanje Svoga apostola. Tri put ga on upita: „Simone Jonin, ljubiš li me većma nego ovi? i na odgovor Petrov: „Gospode! Ti znaš da te ljubim, “ odgovaraše: „pasi jaganjce Moje, “ i posle toga predskaza Petru da će umreti mučenički: „kad si bio mlad opasivao si se sam i hodio si kuda si hteo; a kad ostariš širićeš ruke svoje i drugi će te opasati i odvesti kuda nećeš. Hajde sa mnom. “ Petar pogleda na Jovana Zevedejeva i upita Gospoda: „a šta će ovaj? “ Isus Hristos odgovori: „ako hoću da On ostane dok Ja ne dođem, šta je tebi do toga? Ti hajde za Mnom“. Učenici pomisliše, da Jovan neće umreti, i ako Isus to nije kazao. Takvo je bilo sedmo javljanje Hristovo po vaskrsenju.
Zatim se Isus javi na jednoj od Galilejskih gora; svedoci ovoga javljanja (osmoga) bili su više od pet stotina učenika. Mnogi se pokloniše Isusu, a neki i posumnjaše. Naposletku javi se On Svojim apostolima. Tom prilikom Isus im reče: „dade Mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite dakle po svemu svetu, propovedajte Jevanđelje svakome stvorenju, naučite sve narode, krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetoga Duha i učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio. Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje, osudiće se. A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom Mojim izgoniće đavole; govoriće novim jezicima; uzimaće zmije u ruke, ako i smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike metaće ruke i ozdravljaće. I evo Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka“. Zasebno se Isus javio još i Jakovu (deveto javljanje).
 
77. Vaznesenje Isusa Hrista.
Mar. 16, 19; Luk. 24, 49-53; Dela 1, 4-12.
 
Približavao se praznik Pedesetnice, i učenici Isusa Hrista vratiše se iz Galileje u Jerusalim. U četrdeseti dan po vaskrsenju Hristovu oni se okupiše u jednome domu. Ovde im se Isus javi (deseti put), izvede ih iz grada do Vitanije, i na gori Maslinovoj reče im: „Ja ću poslati obećanje Oca Svoga na vas; a vi sedite u gradu Jerusalimskome dok se ne obučete u silu s visine. Jovan vas je krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim ne dugo posle ovih dana. “ Ove reči obradovaše učenike. Oni se iskupiše oko Isusa, a sa sviju strana ču se pitanje: „Gospode! hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo? “ Gospod Isus otrže njihove misli od trenutnih računa. „Nije vaše znati vremena i ljeta koje Otac zadrža u Svojoj vlasti. Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete Mi svedoci i u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje“. Posle razgovora Gospod Isus, podigavši ruke, blagoslovi ih. I vaznese se na nebo i sakri Ga oblak nebeski. Učenici Mu se pokloniše.
Isus Hristos se već vaznesao na nebo i seo je s desne strane Boga, a učenici Njegovi gledahu i dalje na nebo. U to vreme javiše im se dva čoveka u belim haljinama i rekoše: „ljudi Galilejci! šta stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo, tako će doći kao što vidite da ide na nebo“. Tada se učenici Isusa Hrista vratiše u grad vrlo radosni. [1]
 
Vaznesenje Hristovo
78. Silazak Svetoga Duha na apostole.
Dela Ap, 1, 12-26; 2, 1-41.
 
Posle vaznesenja Hrista Spasitelja na nebo, učenici Njegovi ostadoše u Jerusalimu. Ovde, u jednome domu (u sobi na Sionu) oni se često skupljahu i zajedno se moljahu Bogu, očekujući s nestrpljenjem obećanoga Utešioca, Duha Svetoga, Koji od Oca ishodi. U to vreme oni su posle molitve kockom izbrali Matiju, i uvrstili ga u red jedanaestorice apostola, na mesto Jude Iskariotskoga. Dođe Pedesetnica. Svi koji verovaše Isusa Hrista, behu zajedno. Iznenada postade huka s neba, kao duhanje vetra, i napuni svu kuću gde seđahu učenici. I srca učenika napuniše se straha i radosti. Ujedanput pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni; i sede po jedan na svakoga od njih. I svaki od njih odmah oseti, kao da se preporodio. To je Duh Sveti sišao na njih.
Neobična huka, napuni svu kuću u kojoj su se nalazili verni, svrati na sebe pažnju prolaznika. Ogromna gomila naroda sabra se oko kuće. Kako su se na praznik Pedesetnice sticali sa sviju strana, kako Judejci, tako i prozeliti, to je u gomili koja je bila oko kuće, bilo ljudi iz raznih krajeva. Tada na krov iziđoše učenici Hristovi, i nadahnuti Duhom Svetim govorahu. Čudnovat beše govor njihov: oni su govorili raznim jezicima koje dotle nisu znali. „Nisu li ovo sve Galilejci što govore? “ čuše se pitanja sa sviju strana. „Kako mi čujemo svaki svoj jezik u kome smo se rodili? Šta će dakle ovo biti? Ali je u gomili bilo mnogo i takvih ljudi, koji su bili nesposobni da shvate čudo koje se dogodilo, i s podsmehom govorahu: „nakitili su se vina“. Tada apostol Petar objasni narodu, da je ovaj neobičan događaj potekao otuda, što je Duh Božji sišao na njih, kao što je predskazao prorok, i što je Isus Hristos, koga su Judejci raspeli, vaskrsao iz mrtvih. Propovedi Petrovoj divljahu se svi. Tri hiljade ljudi poverova istoga dana u Hrista i krsti se.
Nade Hristovih učenika ispuniše se. Dan Pedesetnice u koji je bio utvrđen Stari Zavet, postao je dan utvrđenja Novog Zaveta. Carstvo Hristovo na zemlji stade se otkrivati.
 


 
NAPOMENE:

  1. Postoji staro crkveno predanje, da se Isus Hristos odmah po vaskrsenju Svome javio Presvetoj Materi Svojoj, koja nije napuštala grob svoga Sina, i prva videla vaskrsenje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *