BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
POSLEDNJI DANI ZEMALJSKOGA ŽIVOTA GOSPODA ISUSA HRISTA
 
73. Svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim.
Mat. 21, 1-17; Mar. 11, 1-11; Luk. 19, 29-44;
Jovan 12, 12-33.
 
Sutradan po večeri u domu Lazarevu, Isus pođe u Jerusalim. Na izlasku iz Vitanije narod Ga okruži. Što su dalje išli, gomila je postajala sve veća. Putnici prođoše pored sela Vitfage, koje ostade u strani prema njima. Tada Isus dozva k Sebi dva učenika i reče im: „idite u selo što je prema vama, i odmah kako uđete u njega, naći ćete magaricu privezanu i magare s njom, na koje niko od ljudi nije sedeo; odrešite ga i dovedite k Meni, a ako vam ko reče, šta to činite, recite mu: „trebaju Gospodu“, i odmah će ih poslati amo. Učenici otidoše u Vitfagu. Međutim u Jerusalimu se saznalo da prorok Galilejski, Koji je vaskrsnuo Lazara iz mrtvih dolazi u Jerusalim, i nove gomile naroda pohitaše da Ga dočekaju. Malo docnije učenici dovedoše magaricu i magare, pokriše ih svojim haljinama, i posadiše Gospoda Isusa na nj. Otpoče svečani i u isto doba skromni polazak. Lagano se približavaše Isus Jerusalimu. Čudesa koja On učini, privoleše narod da veruje, da je On slavni car Izrailjev, i ukazivahu mu počast. Neki rezahu granje od palmovih drveta i bacahu ih po putu, drugi skidahu haljine sa sebe i prostirahu ih pod noge magaretu. Toga časa tačno se ispuniše na Isusu reči prorokove: „kažite kćeri Sionovoj: evo car tvoj ide tebi krotak, a jaše na magarcu, i magaretu sinu magaričinu. “
A kad se Isus približi već da siđe s gore Maslinske, stade sve mnoštvo učenika u radosti hvaliti Boga i klicati: „Osana (spasi, daj sreće) Sinu Davidovu! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev; Osana na visini!“ – „Učitelju“, rekoše Isusu fariseji, „zapreti učenicima Svojim. “ „Ako oni ućute, kamenje će povikati“, odgovori im Isus.
Sišavši s gore Isus zastade. Duboka tuga beše ispisana na licu Njegovu. On predviđaše, da će se brzo svečano osana zameniti divljom vikom raspni Ga! Ali Isus nije žalio Sebe. Znao je da će narod odgurnuti Njega, svoga Spasitelja, i da će Jerusalim biti razrušen. Isus zaplaka. „O, kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj! ali je sad sakriveno od očiju tvojih. Jer će doći dani na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana, i razbiće tebe i decu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi kamena na kamenu, zato što nisi poznao vremena u kome si pohođen (tj. kad te je Gospod pohodio).
Kad Isus uđe u Jerusalim, sav se grad pokrenu. Svečanost, kojom Ga dočekivahu u gradu, začudi sve. „Ko je to? “ pitahu oni koji ne videše Isusa. „Ovo je Isus, prorok iz Nazareta Galilejskoga“, odgovarahu im drugi, i tom prilikom pričahu o vaskrsenju Lazarevu. Međutim Isus uđe u hram. Slepci i hromi opkoliše Ga i isceliše se. A fariseji govorahu među sobom: „Vidite da ništa ne pomaže? Sav svet ide za njim“. U to deca, mašući palmovim grančicama, vikahu: „Osana Sinu Davidovu!“ Takve počasti, ukazane Isusu u sred doma Božja, fariseji ne mogaše podneti. „Čuješ li, šta oni govore? “ rekoše Isusu. A On im odgovori: „da! zar niste nikad čitali proroštvo: iz usta male dece i koja sisaju načinio si sebi hvalu? “
Tada u Jerusalimu, meću onima koji behu došli na praznik, behu i neki Grci, koji su poštovali pravoga Boga i Mojsijev zakon. Oni pristupiše k Filipu i rekoše mu: „Gospodine, mi bismo hteli da vidimo Isusa. “ Filip reče o tome Andriji, i zatim zajedno s Andrijom izjaviše molbu Grka Isusu. U ovoj molbi Isus vide početak Svoje slave, ali je u isto vreme i znao, da će slava Njegova početi posle stradanja, i stoga reče: „dođe čas da se proslavi Sin čovečji. Zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi. Sad je duša Moja žalosna. I šta da kažem? Oče! sačuvaj Me od ovoga časa; ali za to dođoh na čas ovaj. Oče! proslavi ime Svoje!“ Tada dođe glas s neba: „i proslavio sam, i opet ću proslaviti“. Svi čuše glas. Ali jedni govorahu: „grom zagrmi“; a drugi uveravahu: „anđeo Mu govori“. „Ovaj glas ne bi Mene radi, nego naroda radi. Sad je sud ovome svetu; sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje. I kad Ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi. “ Ovim je rečima Isus pokazao, kakvom će smrću umreti.
Isus otide iz hrama s dvanaestoricom učenika u Vitaniju, gde i provede noć.
 
74. Prokletstvo smokve i izgnanje trgovaca iz hrama.
Mat. 21, 12-13; 18-22;
Mar. 11, 12-24; Luk. 19, 45-48.
 
Sutradan posle svečanog ulaska (u ponedeljnik) u Jerusalim Isus Hristos i učenici vratiše se opet iz Vitanije u Jerusalim. Na putu On ogladni, vide pored puta smokvu, pokrivenu lišćem, i priđe joj. Ali ne našavši na njoj roda, [1] On reče: „da nikad na tebi ne bude roda do veka“. Smokva odmah usahnu.
Ušavši u hram, Isus i ovom prilikom, kao i u početku Svoga javnoga rada, izagna iz hrama prodavce i kupce, stolove menjačke i klupe onih što prodavahu golubove ispremeta, i reče: „U Pismu stoji: dom Moj dom molitve neka se zove svima narodima, a vi načiniste od njega pećinu hajdučku. “ Ovo čuše prvosveštenici i književnici i tražahu kako bi pogubili Isusa. Ali ne nađoše, šta da učine s Njim, jer Ga sav narod slušaše. Dođe veče, i Isus opet otide u Vitaniju.
Ujutru (u utorak) Isus opet dođe u Jerusalim s učenicima Svojim. Putem učenici čudeći se opaziše, da je smokva koju njihov Učitelj juče prokle, usahnula do korena, i rekoše o tome Gospodu Isusu. Isus im odgovori: „zaista vam kažem, ako imate veru i ne posumnjate, ne samo smokvino učinićete, nego i gori ovoj ako rečete: digni se i baci se u more, biće. I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete“. Gledajući usahlu smokvu, učenici su se mogli setiti Njegove priče o nerodnoj smokvi, namenjenoj da se poseče i ostavljenoj još za godinu dana na molbu vinogradarevu; prođe godina, fariseji ne donesoše roda pokajanja, i Gospod ih osudi.
 
75. Odgovor Isusa Hrista arhijerejima i starcima. Priče o neposlušnome sinu i sinu koji se pokajao, o zlim vinogradarima i o svadbi careva sina.
Mat. 21, 23-46, 22, 1-14, Mar. 11, 27-33, 12, 1-12; Luk. 20, 1-19.
 
Kad je Isus (u utorak) išao u hram, pristupiše k Njemu prvosveštenici, književnici i starešine i upitaše Ga: „kaži nam, ko Ti je dao vlast da to činiš? “ Isus im odgovori: „i Ja ću vas upitati jednu reč, i ako Mi odgovorite, i Ja ću vam kazati kakvom vlasti ovo činim: krštenje Jovanovo otkuda bi: ili s neba, ili od ljudi? “ Ovo pitanje zbuni one koji Ga pitahu. Ako rečemo: s neba, pomišljahu u sebi, reći će nam: zašto mu dakle ne verovaste? Ako li rečemo: od ljudi, sav će nas narod pobiti kamenjem, jer svi verovahu da Jovan beše prorok. „Ne znamo“, odgovoriše Isusu. „Ni Ja vama neću kazati, kakvom vlasti ovo činim“, reče im Isus.
Posle toga, želeći da ih izazove da se pokaju, Gospod Isus upita: „A šta vam se čini? Čovek neki imaše dva sina, i on reče prvome: sine moj! idi danas radi u vinogradu mome. Ovaj odgovori: neću, a posle se raskaja i otide. I pristupivši drugome, reče tako. Ovaj odgovori: hoću, i ne otide. Koji je od ove dvojice ispunio volju očinu? “ – „Prvi“, odgovoriše mu. „Zaista vam kažem, da će carinici i grešnici pre vas ući u carstvo Božje. Jer dođe k vama Jovan putem pravednim, i ne verovaste mu, a carinici i grešnici verovaše mu; i vi pošto videste to, ne raskajaste se. “ Starešine i književnici ćutahu. Tada im Gospod ispriča drugu priču: o zlim vinogradarima. „Čujte drugu priču: beše čovek domaćin koji nasadi vinograd, ogradi ga plotom, i iskopa u njemu pivnicu, i načini kulu, i dade ga vinogradarima, i otide. A kad se približi vreme rodovima, posla slugu svoga k vinogradarima da prime rod. A oni uhvatiše slugu, izbiše ga, i poslaše prazna. I opet posla k njima drugoga slugu; i onoga biše kamenjem i razbiše mu glavu, i poslaše ga sramotna. Posla i trećega, a oni i onoga raniše, i isteraše. I mnoge druge, jedne izbiše, a druge pobiše. Onda reče gospodar od vinograda: šta ću činiti? Da pošljem sina svoga ljubaznoga: eda se kako zastide kad vide njega. A vinogradari videvši njega mišljahu u sebi, govoreći: ovo je naslednik hodite da ga ubijemo da naše bude dostojanje. Uhvativši ga, izvedoše ga na polje iz vinograda, i ubiše“. [2] Ovu priču Isus je završio pitajući: „Kad dođe dakle gospodar od vinograda, šta će učiniti vinogradarima onim? “ Starešine razumeše, da se u priči pod zlim vinogradarima misli na njih, ali se pokazaše, da se ona ne odnosi na njih, i odgovoriše bajagi spokojno: „zločince će zlom smrti pomoriti, a vinograd daće drugim vinogradarima, koji će mu davati rodove u svoje vreme“. I tako, potvrdi Isus, doći će, i pogubiće vinogradare, i daće vinograd drugima“. „Ne dao Bog“, nehotično povika neko. Tada Gospod Isus pokaza na proroštvo o takvoj zaslepljenosti naroda, kad će oni kamen temeljac u zgradi izbaciti, kao neupotrebljiv: „zar niste čitali u Pismu ovo: kamen koji odbaciše zidari, onaj posta glava od ugla? Zato vam kažem da će se od vas uzeti carstvo Božje, i daće se narodu koji njegove rodove donosi. “ Prvosveštenici i književnici nameravahu da podignu ruke na Isusa, ali se pobojaše naroda, koji je Isusa smatrao za proroka.
Gospod Isus ispriča još i priču o svadbi careva sina, u kojoj je objasnio da će u carstvo Mesijino mesto zvanih (Judejaca) ući neznabošci, da će grad zvanih biti spaljen, ali da ni svi neznabošci neće biti izabrani. „Carstvo je nebesko kao car koji načini svadbu sinu svome, i posla sluge svoje da zovu zvanice na svadbu; i ne hteše doći. Opet posla Sluge svoje govoreći: kažite zvanicama, sve je već gotovo, dođite na svadbu. A oni ne marivši otidoše ovaj u polje svoje, a onaj k trgovini svojoj. Našlo se takvih, koji uhvatiše sluge, izružiše ih, i pobiše. I kad to ču car, razgnevi se, i poslavši vojsku svoju, pogubi krvnike, i grad njihov zapali. Tada reče slugama svojim: svadba je dakle gotova, a zvanice ne biše dostojne. Idite dakle na raskršća, i koga god nađete dozovite na svadbu. I izišavši sluge one na raskršća sabraše sve koje nađoše, zle i dobre; i stolovi napuniše se gostiju. Car uđe da vidi goste i ugleda onde čoveka neobučena u svadbeno ruho, [3] i reče mu: prijatelju! kako si došao amo bez svadbenoga ruha? A on oćuta. ‘Gada reče car slugama: svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite te bacite u tamu najkrajnju: onde će biti plač i škrgut zuba. Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih.
 
76. Odgovori Isusa Hrista na lukava pitanja: farisejima – o danku ćesarevu, sadukejima – o vaskrsenju mrtvih i zakoniku – o glavnim zapovestima.
Pitanje Isusa Hrista o Božanskom dostojanstvu Mesije.
Mat. 22, 15-46; Mar. 12, 13-37; Luk. 20, 20-40.
 
Isus i dalje učaše narod u hramu, a starešine se u to vreme savetovahu, kako da Ga ulove na rečima i da Ga predaju vlasti namesnikovoj. Namisliše da Mu stave takvo pitanje, na koje ne bi odgovorio ni jeste ni nije, a da protiv Sebe ne naoruža narod. Judejci smatrahu sebe za narod Božji i mišljahu, da je svaka poreza koju plaćaju drugome narodu, izdajstvo Bogu; međutim, evo prođe već ne jedna desetina godina, kako su prinuđeni da plaćaju danak ćesaru, imperatoru Rimskom. Je li danak zakonit ili ne? I gle, oni poslaše Isusu ljude lukave od fariseja i irodovaca, koji se pretvarahu da su ljudi pobožni, i upitaše Ga: „Učitelju! znamo da si istinit, i putu Božjem zaista učiš, i ne mariš ni za koga, jer ne gledaš ko je ko. Kaži nam dakle šta misliš Ti? treba li dati harač ćesaru, ili ne? “ – „Što Me kušate, licemeri? Pokažite mi novac harački, “ reče im Isus. „Čiji je obraz ovaj i natpis? “ zapita ih Isus. „Ćesarev, “ odgovoriše. , , Podajte dakle ćesarevo ćesaru i Božje Bogu. “ Ovaj prost odgovor začudi ih, i oni Ga ostaviše i otidoše.
Sada pristupiše Isusu sadukeji, koji ne verovahu u vaskrsenje mrtvih. [4] Oni mišljahu da Ga zbune svojim pitanjem. „Učitelju! rekoše, Mojsije reče: ako ko umre bez dece, da uzme brat njegov ženu njegovu. Beše u nas sedam braće; prvi oženivši se umre, i ne imavši poroda ostavi ženu svoju bratu svome. A tako i drugi, i treći, sve do sedmoga. Posle sviju umre i žena. O vaskrsenju dakle koga će od sedmorice biti žena? “ Gospod im odgovori: „varate se, ne znajući Pisma, ni sile Božje. Deca ovoga sveta žene se i udaju; a koji se udostoje dobiti onaj svet i vaskrsenje iz mrtvih, niti će se ženiti, ni udavati, nego su kao anđeli Božji na nebu, i sinovi su Božji. A za mrtve da ustaju, niste li čitali u knjigama Mojsijevim, kako mu Bog reče kod kupine, govoreći: Ja sam Bog Avramov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev. Nije Bog mrtvih, nego Bog živih, jer su njemu svi živi“. Narod se opet divljaše mudrosti odgovora Isusova; i sami književnici neki rekoše: „Učitelju! dobro si kazao. “
Čuvši fariseji, kako je Isus zbunio sadukeje, pristupiše k Njemu, i jedan od njih, zakonik, kušajući Ga, zapita: „koja je zapovest najveća u zakonu? “ Isus mu odgovori: „Prva je zapovest od sviju: čuj Izrailju! Gospod je Bog naš jedini; i ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom i svijem umom svojim, i svom snagom; ovo je prva i najveća zapovest. I druga je kao i ova: ljubi bližnjega svojega, kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci“. – „Dobro, učitelju! pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugoga, osim Njega; i ljubiti Ga svim srcem, i svim razumom i svom dušom i svom snagom, i ljubiti bližnjega kao samoga sebe, veće je od sviju žrtava i priloga“, reče on Isusu. Gospod odgovori na to: „nisi daleko od carstva Božjega.
Tada Isus zapita fariseje, okupljene oko Njega: „Šta mislite za Hrista? Čiji je Sin? “ Oni odgovoriše: „Davidov“. Isus opet upita: „kako dakle David, po nadahnuću, Njega naziva Gospodom. govoreći: reče Gospod Gospodu mojemu: sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje podnožje nogama Tvojim? Kad dakle David naziva Njega Gospodom, kako mu je Sin? “ I niko Mu ne mogaše odgovoriti ni reči; i od toga dana niko Ga više ne smede pitati.
 
77. Isus Hristos poslednji put izobličava književnike i fariseje. Pohvala udovičine revnosti.
Mat. 23. Mar. 12, 38-44; Luk. 20, 45-47 i 21, 1-4.
 
Odgovorivši na lukava pitanja, Isus se obrati Svojim učenicima i narodu i u strogoj besedi javno pred svima izobliči dvoličnost fariseja i predskaza im nesreću.
„Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji. [5] Sve dakle što vam reku da držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite, jer govore a ne čine. Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje i tovare na pleća ljudska; [6] a prstom svojim neće da ih prihvate. A sva dela čine da ih vide ljudi: raširuju svoje amajlije, i grade velike skute na haljinama svojim. I traže začelje na gozbama i prva mesta po zborovima, i da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu: učitelju! učitelju!“
„Teško vama književnicima i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite, niti date da ulaze koji bi hteli. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke (svojim učenjem o korvani), i lažno se Bogu molite dugo; za to ćete većma biti osuđeni. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što prehodite more i zemlju da bi prisvojili jednoga (u judejstvo), i kad ga prisvojite, činite ga sinom paklenim, u dvoje većim od sebe. Teško vama vođi slepi koji govorite: ako se ko kune crkvom, ništa je; a ko se kune zlatom crkvenim, kriv je. Budale slepe! šta je veće, ili zlato, ili crkva koja zlato osveti. I ako se ko kune oltarom, ništa je to, a koji se kune darom koji je na njemu kriv je. Budale slepe! šta je veće ili dar, ili oltar koji dar osveti? Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima (stvari jevtinih), a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati. Vođi slepi, koji oceđujete komarca, a kamilu proždirete. [7] Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistoće. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja. Teško vama književnici i fariseji, licemeri što zidate grobove prorocima i krasite rake pravednika, i govorite: da smo mi bili u vreme svojih otaca, ne bismo s njima pristali u krv proroka. Time samo svedočite za sebe, da ste sinovi onih koji su pobili proroke. I vi dopuniste meru otaca svojih. Zmije, porodi aspidini! kako ćete pobeći od presude u oganj pakleni? Da dođe na vas sva krv pravedna, što je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije, sina Varahijina, kojega ubiste među crkvom i oltarom. Zaista vam kažem da će ovo sve doći na rod ovaj. “
Isus dovrši Svoj govor, obraćajući se Jerusalimu; „Jerusalime! Jerusalime! koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslate k sebi! koliko puta htedoh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htedoste! Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta, jer vam kažem: nećete Mene videti odsele dok ne rečete: blagosloven koji ide u ime Gospodnje. [8] Rekavši to, Isus iziđe iz hrama.
Izišavši iz unutrašnjih tremova hrama, Isus zastade kod vrata spoljašnjega trema, – gde stoje žene. Ovde On sede prema kovčežiću, u koji bogomoljci spuštahu novce i gledaše narod kako prolazi. Mnogi bogataši spuštahu po malo. Među ostalima pristupi kovčežiću neka sirota udovica i spusti u njega dve lepte. Takav dar izgledaše da ne vredi pažnje. Ali Gospod Isus pokaza Svojim učenicima na ovaj prilog. Dozvavši ih k Sebi, On reče: „zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od sviju. Jer svi ovi metnuše u prilog Bogu od suviška svoga, a ona od sirotinje svoje metnu svu hranu svoju što imaše. “
 
78. Razgovor Isusa Hrista sa učenicima o razrušenju hrama i Jerusalima, o kraju sveta i o drugom Njegovom dolasku. Priče o deset devojaka i talantima.
Mat. 24. 25, 1-30; Mar. 13. 14, 1-2; Luk. 21, 5-36.
 
Iz hrama Isus otide u Vitaniju. Jedan od učenika reče Mu uz put: „gle, kakvo je kamenje i kakva građevina!“ Tada drugi učenici stadoše govoriti o skupocenim ukrasima hrama. „Ne vidite li sve ovo? “ odgovori Gospod Isus. „Zaista vam kažem: doći će dani, u koje od svega što vidite neće ostati ni kamen na kamenu, koji se neće razmetnuti“. Predskazanje o razrušenju Jerusalima uplaši učenike. Oni su mislili, da će odmah posle razrušenja hrama doći i kraj sveta. Oni iziđoše na goru Maslinsku i Isus sede prema hramu da se odmori. Tada se Petar, Jakov, Jovan i Andrija obratiše Spasitelju i rekoše: „Učitelju! kaži nam, kad će to biti? i kakav je znak Tvoga dolaska i posletka veka? “ Isus im odgovori: „Kad vidite Jerusalim da opkoli vojska, onda znajte da se približilo vreme da opusti. I pašće mnogi od oštrica mača, i odvešće se u ropstvo po svim narodima; i Jerusalim će gaziti neznabošci, dok se ne izvrše vremena neznabožaca. Zaista vam kažem da ovaj naraštaj neće proći dok se ovo ne zbude. A o danu i času dolaska Sina čovečijega niko ne zna, ni anđeli nebeski, ni Sin, do Otac Moj sam. „Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš“.
Znake svoga dolaska Spasitelj je ovako naslikao: „ustaće narod na narod i carstvo na carstvo; i biće gladi i pomora i zemljotresa po svetu. A to je sve početak stradanja. Tada će vas predati na muke i pobiće vas, i svi će narodi omrznuti na vas imena Moga radi. Izići će mnogi lažni proroci, i prevariće mnoge. I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih. Ali koji pretrpi do kraja, spašće se. I propovedaće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu, za svedočanstvo svima narodima. I tada će doći posledak. A teško trudnicama i dojilicama u te dane, jer će biti nevolja velika, kakva nije bila od postanja sveta do sad niti će biti. I da se oni dani ne skrate, niko ne bi ostao, ali izabranih radi skratiće se dani oni. Kao što munja izlazi od istoka i pokazuje se do zapada, takav će biti dolazak Sina čovečjega. I odmah će po nevolji dana tih sunce pomračiti, i mesec svoju svetlost izgubiti, i zvezde s neba spasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak Sina čovečjega, gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom. I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim, i sabraće izbrane njegove od četiri vetra, od kraja zemlje do kraja nebesa. Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata. Jer kao što je bilo u vreme Nojevo, tako će biti i dolazak Sina čovečjega. Jer kao što pred potopom jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu, i ne osetiše dok ne dođe potop i ne odnese sve; tako će biti i dolazak Sina čovečjega. Ali se čuvajte da kako vaša srca ne otežaju žderanjem i pijanstvom i brigama ovoga sveta, i da vam ovaj dan ne dođe iznenada. Jer će doći kao zamka na sve koji žive po svoj zemlji. Tako, dakle, stražite. “
„Tada će biti carstvo nebesko kao deset devojaka, koje uzeše žiške svoje i izidoše na susret ženiku. [9] Pet od njih bejahu mudre, a pet lude. I lude uzevši žiške svoje, ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulja u sudovima sa žišcima svojima. A budući da ženik odocni, zadremaše sve i pospaše. A u ponoći stade vika: eto ženika gde ide, izlazite mu na susret. Tada ustaše sve devojke one i ukrasiše svoje žiške. A lude rekoše mudrima: dajte nam od ulja svoga, jer naši žišci hoće da se ugase. A mudre odgovoriše: da ne bi nedostalo i nama i vama, bolje je idite k trgovcima i kupite sebi. A kad one stadoše da kupe, dođe ženik, i gotove uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše se vrata. A posle dođoše i one druge devojke govoreći: gospodaru! gospodaru! otvori nam. A on odgovarajući, reče im: zaista vam kažem, ne poznajem vas. Stražite, dakle jer ne znate dana ni časa, u koji će Sin čovečji doći“.
Posle toga Isus u priči o talantima pokaza, da će u vreme drugog dolaska Njegova dobiti nagradu samo oni, koji dobro upotrebe moć, danu im od Boga, i donesu dobar rod. „Sin čovečji učiniće, kao čovek koji polazeći dozva sluge svoje i predade im blago svoje. I jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i otide odmah. Onaj što primi pet talanata otide te radi s njima, i dobi još pet talanata. Tako i onaj što primi dva, dobi i on još dva. A koji primi jedan, otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svoga. A po dugom vremenu dođe gospodar tih sluga, i stade se računati s njima. I pristupivši onaj što je primio pet talanata, donese još pet talanata govoreći: gospodaru! predao si mi pet talanata; evo još pet talanata ja sam dobio s njima. A gospodar njegov reče mu: dobro, slugo, dobri i verni! u malom bio si mi veran, nad mnogima ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga. A pristupivši i onaj što je primio dva talanta reče: gospodaru; predao si mi dva talanta, evo još dva talanta ja sam dobio s njima. A gospodar njegov reče mu: dobro, slugo dobri i verni! u malom bio si mi Veran, nad mnogima ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega. A pristupivši i onaj što je primio jedan talant reče: gospodaru! znao sam da si ti tvrd čovek: žnješ, gde nisi sejao, i kupiš, gde nisi vejao, pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje. A gospodar njegov odgovarajući reče mu: zli i lenji slugo! znao si da ja žnjem gde nisam sejao, i kupim gde nisam vejao; trebalo je dakle moje srebro da daš trgovcima, i ja došavši, uzeo bih svoje s dobitkom. Uzmite dakle u njega talant, i podajte onome što ima deset talanata. Jer svakome, koji ima, daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega. I nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba“. Rekavši to, Isus povika: „ko ima uši da čuje, neka čuje“.
 
79. Slika strašnoga suda.
Mat. 25, 13-46; 26, 1-2.
 
Isus Hristos pokazao je i to, zašto će baš jedne nagraditi, a druge kazniti kad dođe da sudi svetu. „A kad dođe Sin čovečji u slavi Svojoj i svi sveti anđeli s Njima, onda će sesti na prestolu slave Svoje. I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe, kao pastir što razlučuje ovce od jaraca. I postaviće ovce s desne strane sebe, a jarce s leve. Tada će reći car onima što mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta. Jer ogladnieh i daste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; gost bejah i primiste me. Go bejah i odenuste me; bolestan bejah, i obiđoste me; u tamnici bejah, i dođoste k meni. Tada će mu odgovoriti pravednici, govoreći: Gospode! kad te videsmo gladna, i nahranismo? ili gola, i odenusmo? Kad li te videsmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo k tebi. I odgovarajući car, reći će im: zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste. Tada će reći i onima što mu stoje s leve strane: idite od mene prokleti u oganj večni, pripravljen đavolu i anđelima njegovim. Jer ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me; gost bejah, i ne primiste me; go bejah, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bejah, i ne obiđoste me. Tada će mu odgovoriti i oni, govoreći: Gospode kad te videsmo gladna ili žedna, ili gosta, ili gola, ili bolesna idi u tamnici, i ne poslužismo te? Tada će im odgovoriti, govoreći: zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ove moje male braće, ni meni ne učiniste. I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni“.
Svršivši razgovor s učenicima, Isus im reče: „Znate da će do dva dana biti pasha, i Sina čovečjega predaće da se razapne“. Posle ovog odlučnog i tačnog svedočanstva o Svojoj smrti, Gospod Isus ustade i otide u Vitaniju.
 
80. Večera u domu Simonovu. Izdajstvo Judino.
Mat. 26, 3-16; Mar. 14, 1-11; Luk. 22. 1-6.
 
U sredu Isus ne beše u Jerusalimu. On provede taj dan u Vitaniji, u domu Simona Gubavoga. Ovde kad seđaše za trpezom pristupi Mu žena neka sa sklenicom mira mnogocenjenoga, i izli na glavu Njegovu. Učenici Isusovi, zaneseni rečima Jude Iskariotskoga. koje je izgovorio u sličnoj prilici pred ulaskom u Jerusalim, sa srdžbom stadoše govoriti: „zašto se čini takva šteta? Jer se ovo miro mogaše prodati skupo, i novci dati siromasima. “ Ali im Isus reče: „šta smetate ženu? ona učini dobro delo na Meni. Jer siromahe imate svagda sa sobom, a Mene nemate svagda. Izlivši miro na telo Moje, za ukop Me prigotovi. Zaista vam kažem: gde se god uspropoveda ovo jevanđelje po svemu svetu, kazaće se i to za spomen njezin šta učini ona. “
U sredu, u domu Kajafinu, blizu Jerusalima, većahu neprijatelji Isusovi, prvosveštenici, književnici i starešine. Na ovome veću oni odlučiše, da Ga na prevaru uhvate i ubiju, ali samo ne na praznik, da se ne bi pobunio narod. Neočekivana prilika privoli ih da promene ovu odluku. Sotona uđe u dušu učenika Spasiteljeva, Jude Iskariotskoga, i ovaj nesrećnik doće u Vitaniju, u veće Sinedriona, i reče: „šta ćete mi dati da vam Ga izdam? “ Judina ponuda obradova članove Sinedriona; ali oni ne htedoše pokazati da Isusu pridaju osobiti značaj, i ponudiše mu za Njega takvu cenu, kolika je po zakonu bila određivana za nehotično ubistvo roba, – trideset srebrnika. Juda pristade, i od toga doba tražiše zgodne prilike da izda svoga Učitelja, ali ne pred narodom.
 
81. Pranje nogu i Tajna večera.
Jovan 13, 1-30: Mat. 26, 17-29; Mar. 14, 12-25;
Luk. 22, 7-30; I Kor. 11, 24-25.
 
Dođe četvrtak, prvi dan presnih hlebova, kad je trebalo zaklati pashalno jagnje, koje se, po zakonu Mojsijevu, imalo jesti s presnim hlebovima sutradan uveče. Isus poželi da poslednji put jede pashu sa Svojim učenicima. Kako je običaj dopuštao da se pasha jede i u oči spomenutoga dana, On dozva k Sebi Petra i Jovana i reče im: „idite ugotovite nam pashu da jedemo“. Učenici zapitaše: „gde ćeš da zgotovimo? “ On reče: „kad uđete u grad, srešće vas čovek koji nosi vodu u krčagu; idite za njim u kuću u koju on uđe, i kažite domaćinu: Učitelj veli: gde je gostionica gde ću jesti pashu s učenicima Svojim? I on će vam pokazati veliku sobu prostrtu; onde ugotovite. “ Petar i Jovan otidoše u Jerusalim, nađoše kako im je rečeno i ugotoviše pashu.
Uveče Isus dođe s dvanaestoricom učenika u taj dom. Osim njih, u sobi nikoga ne beše. Po istočnjačkom običaju, za trpezu je trebalo sesti tek pošto se noge operu. Zato je bilo sve spremljeno u sobi; trebalo je samo sluge, koji bi im oprali noge. Učenici dobiše prilike da učine uzajamnu uslugu jedan drugome, ali među njima se porodi raspra o tome, ko je među njima veći; niko ne htede da bude najmanji. Tada Isus ustade, skide Svoju gornju haljinu, i uzevši ubrus, zapreže se; za tim nali vode u umivaonik i stade prati noge učenicima i ubrusom otirati ih. Dođe red do Petra. Petar povika: „Gospode, zar Ti moje noge da opereš? Isus mu odgovori: „što ja činim, ti sad ne znaš, ali ćeš posle doznati. “ Ove reči ne zadržaše Petra. „Nikad ti nećeš oprati mojih nogu“, reče on Učitelju. „Ako ti ne operem, nemaš dela sa Mnom, “ odgovori mu Isus. Tada Petar reče: „Gospode! ne samo noge moje, nego i ruke i glavu!“ – „Opranome ne treba, do samo noge oprati, jer je sav čist“, odgovori mu Isus, i zatim reče ostalim učenicima: „i vi ste čisti, ali ne svi. “ Reči ove ticale su se Jude, jer je Isus znao ko će Ga izdati.
Opravši noge učenicima, Isus obuče gornju haljinu i sede za trpezom. „Znate li šta Ja učinih vama? stade On govoriti. Ja vam dadoh ugled da i vi tako činite, kao što Ja vama učinih. Kad dakle Ja, Gospod i Učitelj, oprah vama noge, i vi ste dužni jedan drugome prati noge (tj. pomagati jedan drugome bez ikakvih raspri o starešinstvu). Zaista vam kažem, nije sluga veći od gospodara svoga, niti je poslanik veći od onoga koji ga je poslao. Vrlo sam želeo da ovu pashu jedem s vama pre nego što postradam; jer vam kažem, da je odsada neću jesti dok se ne svrši u carstvu Božjem. “ Posle toga On uze čašu, dade hvalu Bogu, i reče: „uzmite je i razdelite meću sobom. Jer vam kažem, da neću piti od roda vinogradskoga, dok ne dođe carstvo Božje. “ Zatim Isus posta žalostan u duhu i reče učenicima Svojim: „zaista vam kažem: jedan od dvanaestorice koji umoči za mnom u zdelu, izdaće Me. Sin čovečji dakle ide kao što je pisano za Njega; ali teško onome čoveku koji izda Sina čovečjega; bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek!“ Uplašeni učenici pogledaše se. „Da nisam ja, Gospode!“ čuše se uplašeni glasovi sa sviju strana. „Nisam li ja? drsko upita i Juda. „Jest, ti si, “ reče mu Isus, ali tako polako da niko od učenika ne obrati pažnje na to; oni se razgovarahu meću sobom. Tada Petar dade znak Jovanu, koji seđaše pored Učitelja, da ga pita, ko je izdajnik. Jovan leže na prsi Isusove i reče mu polako: „Gospode! ko je to? “ – „Onaj je kome Ja umočivši zalogaj dam, “ polako odgovori Gospod, i umočivši zalogaj u zdelu, dade ga Judi Iskariotskome Ali prijateljsko obraćanje Isusovo ne pobudi kajanja u Jude. Posle ovoga zalogaja uđe u njega sotona, i izdajniku bi teško da i dalje ostane u društvu svetih apostola. „Šta činiš, čini brže“, reče mu Spasitelj. I Juda odmah iziđe; on učini svoje delo: saznade, gde će Isus provesti noć, i ode po obećane srebrnike. Iznenadni odlazak Judin ne učini se čudnovat ostalim učenicima. Oni mišljaše da je Učitelj, po svoj prilici, naredio Judi da što god kupi ili da razda kakvu milostinju. Beše već noć, kad Juda otide.
Večera se produži. Isus uze hleb, umešen s kvascem, blagoslovi ga, prelomi i davaše učenicima, i reče: „uzmite jedite, ovo je telo Moje, koje se za vas lomi; ovo činite Meni za spomen. “ Učenici ćuteći okusiše Telo Učitelja Svoga i Gospoda koje im dade pod vidom hleba. Za tim Gospod uze čašu vina, i davši hvalu Bogu, dade je učenicima, govoreći: „pijte iz nje svi: jer je ovo krv Moja novoga zaveta, koja će se proliti za mnoge, radi otpuštanja grehova“. Učenici ćuteći pristupiše čaši. „OVO činite Meni za spomen, “ reče im Spasitelj, i time ustanovi veliku tajnu pričešća.
 
Tajna večera
82. Oproštajna beseda Isusa Hrista s učenicima.
Jovan 13, 33-38. 14, 17; Mat. 26, 30-35;
Mar. 14, 26-31; Luk. 22, 31-39.
 
Pošto ustanovi tajnu pričešća, Isus otpoče Svoju oproštajnu besedu s učenicima: „Dečice! još sam samo malo s vama; tražićete Me, i kao što rekoh Judejcima: kuda Ja idem, vi ne možete doći, i vama govorim sad. Novu vam zapovest dajem, da ljubite jedan drugoga, kao što Ja vas ljubih, da se i vi ljubite meću sobom. Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako uzimate ljubav među sobom“. Petar Ga zapita: „Gospode! kuda ideš? “ Isus odgovori: „kuda Ja idem, ne možeš sad ići za Mnom, ali ćeš posle poći za Mnom“. Petar odgovori: „Gospode! zašto sad ne mogu ići za Tobom? dušu ću svoju položiti za Te“. Tada mu Gospod reče: „Simone! Ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane; i ti kadgod obrativši se utvrdi braću svoju. Svi ćete se vi sablazniti o Mene ovu noć, jer u Pismu stoji: udariću pastira i ovce od stada razbeći će se“ A po vaskrsenju Svome Ja idem pred vama u Galileju“. Petar reče: „ako se i svi sablazne o Tebe, ja se neću nikad sablazniti. Gospode, s Tobom gotov sam i u tamnicu i na smrt ići“. Isto potvrdiše i ostali učenici. Isus odgovori Petru: „Zaista ti kažem: danas neće zapevati petao dok se triput ne odrečeš da Me poznaješ. Da se ne plaši srce vaše, nastavi Spasitelj, verujte Boga i Mene verujte. Mnogi su stanovi u kući oca Moga. Idem da vam pripravim mesto. I kad ga pripravim, opet ću doći i uzeću vas k sebi. Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama. A Utešitelj, Duh Sveti, koji od Oca ishodi, i kojega će Otac poslati u ime svoje, On će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve, što vam rekoh“. Ovim rečima Spasitelj završi poslednju večeru s učenicima. Kad ustajahu od večere, stariji obično govoraše: mir vam. Isus poželi takav mir Svojim učenicima: „Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji. Ustanite, hajdemo odavde“. Učenici ustadoše od trpeze i pođoše iz Jerusalima na goru Maslinsku.
Putem Spasitelj obnovi prekinuti razgovor. On govoraše, da se veza s vernima neće prekratiti, iako će ih On, kao što izgleda, ostaviti; samo će ova veza biti unutrašnja, duhovna. „Ja sam pravi čokot, i Otac je Moj vinogradar. Svaku lozu na Meni koja ne rađa roda odseći će je, i svaku koja rađa rod, očistiće je, da više roda rodi. Budite u Meni, i Ja ću u vama. Kao što loza ne može roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako na Meni ne budete. Ja sam čokot, a vi loze: i koji bude u Meni i Ja u njemu, on će roditi mnogi rod: jer bez Mene ne možete činiti ništa“. Zatim im Isus savetovaše da neumorno rade na širenju Njegove nauke i da radi toga uvek budu u zajednici s Njime. On je Svoju besedu završio molitvom Bogu, da svi koji u Njega veruju budu kroz Njega u zajednici s Bogom Ocem.
 
83. Molitva Isusa Hrista u Getsimanskome vrtu.
Mat. 26, 36-56; Mar. 14, 32-52; Luk. 22, 39-53; Jovan 18, 1-11.
 
Na ulasku u Getsimanski vrt (na gori Maslinskoj) Isus ostavi Svoje učenike, rekavši im: „sedite tu, dok Ja idem tamo da se pomolim Bogu. Molite se vi da ne padnete u napast“. Uzevši sobom učenike Svoje, Petra, Jakova i Jovana, On otide daleko u vrt. Ovde stade jadikovati i tužiti. On reče učenicima: „žalosna je duša Moja do smrti; počekajte ovde, i stražite sa Mnom“, i otišavši od njih toliko koliko čovek može dobaciti kamenom, pade na kolena, licem k zemlji, i moljaše se: „Oče Moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako Ja hoću, nego kako Ti“. Krvavi znoj kapaše na zemlju s lica Njegova. Isusu se javi anđeo s neba i krepljaše Ga. Pomolivši se, Isus pristupi k učenicima i vide ih gde spavaju. „Vi spavate? reče im On. Ustanite, stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast, jer je duh srčan, ali je telo slabo“. I opet otide od njih i moljaše se: „Oče Moj! ako me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja Tvoja“, i za tim, vrativši se učenicima, nađe ih opet gde spavaju, jer im behu oči otežale, a oni ne znadoše šta da Mu odgovore. Hristos otide od njih i moljaše se po treći put. Molitva konačno umiri Njegovu dušu; On se spremio da ide na smrt. I opet pristupi k učenicima i reče: „vi jednako spavate; evo se približi čas, i Sin čovečji predaje se u ruke grešnika. Ustanite da idemo; evo se približi izdajnik Moj“.
Između drveta videše se ljudi s fenjerima i sa svećama To iđaše Juda s gomilom slugu prvosveštenikovih i s nekoliko rimskih vojnika, naoružanih noževima i koljem. Za gomilom podalje, išle su starešine hrama i književnici. U mraku se ne mogaše dobro razmotriti lice, i stoga se Juda dogovori sa svojim jatacima, da uhvate Onoga koga on celiva. Tek što gomila uđe u vrt, Hristos joj izađe na susret. A Juda odmah priđe i rekavši: „zdravo, Učitelju, “ celiva Isusa. „Prijatelju, šta ćeš ti ovde? Zar celivom izdaješ Sina čovečjega? “ odgovori mu Gospod Isus. Krotki odgovor Isusov beše za Judu poslednji poziv da se pokaje. Zatim Isus pristupi gomili i reče: „koga tražite? “ Odgovoriše Mu: „Isusa Nazarećanina. “ „Ja sam, “ reče On. Sluge se poplašiše, izmakoše se natrag i popadoše na zemlju. Međutim svi učenici malo po malo iskupiše se oko svoga Učitelja. Kad se sluge ohrabriše, Isus im opet pristupi i reče: „koga tražite? “ Oni rekoše: „Isusa Nazarećanina. “ „Kazah vam da sam Ja“, odgovori im Isus. „Ako dakle Mene tražite, ostavite ove (tj. učenike) nek idu. “ Stražari stadoše vezivati Isusa. Učenici razumeše, šta je u stvari, i odlučiše se da brane svoga Učitelja. „Gospode! da bijemo nožem? upitaše Ga. Ne sačekavši odgovora, Petar izvuče nož i odseče desno uho jednome sluzi. Malhu. Petrov postupak beše potpuno nezakonit: stražari su vršili zapovest svojih starešina. Ostali učenici behu spremni da učine što i Petar, ali im Isus reče: „ostavite to, dosta je, “ i obrativši se Petru, reče: „zadeni nož u nožnice, jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti. Čašu koju Mi dade Otac, zar da je ne pijem! Ili misliš ti da Ja ne mogu sad umoliti Oca Svoga da Mi pošlje više od dvanaest legeona anđela? “ Posle toga on se dotače Malhova uha, i isceli ga. Vojnici odmah vezaše Isusa, a učenici se Njegovi u strahu razbegoše. Kad stražari vezaše Isusa, On reče glavarima narodnim, koji se skrivahu iza gomile: „kao na hajduka izišli ste s noževima i s kopljem da me uhvatite, a svaki dan sam kod vas sedeo učeći u hramu, i ne digoste ruke na Mene! Ali je sad vaš čas i oblast tame. Ali da se zbude Pismo“. Isusa odvedoše u Jerusalim. Putem vojnici opaziše, da nekakav mladić, ogrnut, platnom, ide za njima. Oni ga uhvatiše, ali se on istrže i pobeže go, ostavivši platno u njihovim rukama. Staro predanje veli, da je to bio jevanđelist Marko. Nešto dalje za gomilom iđahu Petar i Jovan; ali njih ne opaziše.
 
84. Isus Hristos na sudu prvosveštenika Ane i Kajafe.
Jovan 18, 12. 13. 19-24; Mat. 26, 57-68;
Mar. 14, 53-65; Luk. 22, 63-71.
 
Bez obzira na to, što je zakon judejski zabranjivao da se krivice optuženoga tajno isleđuju u privatnome domu, Isusa odvedoše prvo u dom prvosveštenika Ane, koji je svoju dužnost već bio predao zetu svome Kajafi i u to vreme bio samo počasni član Sinedriona. Ana poče ispitivati Isusa o Njegovim učenicima i nauci. Isus odgovori: „Ja svagda učih javno u zbornici i u hramu, gde se svagda skupljaju Judejci, i ništa tajno ne govorih. Što pitaš Mene? Pitaj one koji su slušali što sam govorio. “ Onda Ga jedan od slugu udari po obrazu i reče: „zar tako odgovaraš prvosvešteniku? “ Isus na to krotko primeti služitelju: „ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ? “
Ana posla Isusa Kajafi. Tu se skupiše i drugi fariseji, književnici i glavari narodni. Tu se sastavi veće Sinedriona, nezakonito i po vremenu i po mestu. Tek što dovedoše Isusa, javiše se i lažni svedoci. Oni Ga mnogo klevetaše, ali ne mogoše reći ništa, za što bi Ga mogli osuditi na smrt. Apostoli su sačuvali saslušanje jednoga lažnog svedoka. Pošto su saslušani mnogi svedoci, uđoše još dvojica i rekoše: „mi smo čuli gde On govori: Ja ću razvaliti ovaj hram koji je rukama načinjen, i za tri dana načiniću drugi koji neće biti rukama načinjen“. Ali je i ova optužba bila nedovoljna da bi Ga mogli osuditi na smrt. Tada prvosveštenik ustade i upita Ga: „zaklinjem Te živim Bogom da nam kažeš: je si li Ti Hristos, Sin Božji? “ Na to Isus odgovori: „ti kaza. Ali Ja vam kažem: odsele ćete videti Sina čovečjega, gde sedi s desne strane sile Božje i ide na oblacima nebeskim. “ Posle ovih reči Kajafa, sadukej neverni, razdra haljine svoje i povika: „šta nam trebaju više svedoci? evo sad čuste da huli na Boga. Šta mislite? “ – „Zaslužio je smrt, “ odgovoriše članovi Sinedriona.
Osuđenoga Isusa izvedoše iz doma Kajafina u dvorište. Članovi Sinedriona raziđoše se, a Isus ostade među gomilom slugu. Do zore ostade još tri, četiri časa. Grube sluge stadoše se ismevati nad nevinim Mučenikom. Ubrzo od podsmevanja pređoše na batine. Jedni Ga šamarahu, drugi Mu pljuvahu u lice i udarahu Ga po obrazima. Drugi Mu opet zatvarahu oči i udarajući Ga po licu, pitahu Ga: „proreci nam, ko Te udari? “ Isus je trpeo i ćutao.
Po judejskim zakonima, da bi doneo konačnu presudu nad osuđenikom, Sinedrion se morao opet sastati posle tri dana. Ali neprijatelji Isusovi, mesto tri dana, sačekaše da prođe tri sata, i čim osvanu jutro petka, opet se sastadoše u domu Kajafinu. Uvedoše osuđenika. „Jesi li Ti Hristos? kaži nam“, upitaše Ga. Isus odgovori: „ako vam i kažem, nećete verovati. A ako vas i zapitam, nećete mi odgovoriti, niti ćete Me pustiti. Odsele će Sin čovečji sedeti s desne strane sile Božje. “ – „Ti li si dakle Sin Božji? “ – „Vi kažete da sam Ja“. I ustade protiv Njega sav Sinedrion. „Šta nam trebaju više svedočanstva? jer sami čusmo iz usta Njegovih“, povikaše sa sviju strana. I presudiše da Isus zaslužuje smrt, što je objavio da je Sin Božji.
 
85. Petar se odriče i kaje. Judina smrt.
Jovan 18, 15-18. 24-27; Mat. 26, 58. 69-75;
27, 3-10; Mar. 14, 66-72; Luk. 22, 54-62.
 
Za Isusom pođoše iz Getsimanije dva učenika, Jovan i Petar. Kao poznanik Anin, Jovan uđe u dvorište prvosveštenikovo, a Petar osta napolju kod vrata. Na molbu Jovanovu sluškinja pusti i Petra; samo puštajući ga, ona ga upita: „da nisi i ti učenik ovoga čoveka? “ Petar je veoma želeo da ostane u dvoru da vidi, šta će biti s Učiteljem, i odgovori „ne“ Noć beše hladna. Sluge naložiše na dvorištu oganj i grejahu se. I Petar se grejaše s njima.
Kad Isusa odvedoše Kajafi, Petar je iz daleka išao za Njim; zajedno s drugima i on uđe u dvor, pa sede kraj vatre, da vidi čim će se svršiti. Tada jedna sluškinja, zagledavši se u lice Njegovo, reče: „i ti si bio s Isusom Galilejcem? “ Petar se uplaši i odgovori: „ja Ga ne poznajem, i ne znam šta govoriš“. Zatim iziđe napolje pred dvor; U to vreme zapeva petao. Svrši se sednica Sinedriona i Isusa izvedoše na dvor. Počeše raznovrsne uvrede; Petar stajaše i gledaše. Prođe čitav čas, a Petru pristupi nekoliko ljudi. Jedan reče: „i ovaj beše s Njim. “ Petar odgovori: „ne znam šta govoriš. Drugi govorahu: „vaistinu i ti si od njih; jer te i govor tvoj izdaje, da si Galilejac. “ U to priđe rođak Malhov i potvrdi sumnju drugih: „ne videh li ja tebe u vrtu s Njim? “ Petar se poče kleti i preklinjati: „ne znam toga čoveka za koga vi govorite. “ Još Petar ne završi svoje zakletve, a petao zapeva po drugi put. U to se Isus osvrnu i pogleda na Petra. Ovaj se opomenu reči Učiteljevih: „pre nego što petao zapeva dva put, triput ćeš se odreći Mene“. Duboko kajanje obuze dušu Petrovu, i on gorko plačući iziđe iz dvora prvosveštenikova.
Nije takva bila sudbina Jude Iskariotskoga. Glas o osudi Isusovoj na smrt, neobično ga je potresao. On vide do čega ga je dovelo srebroljublje. Teško kajanje obuze dušu njegovu. On pođe u hram, tamo se javi prvosveštenicima i glavarima, i vraćajući im srebrnike reče: „ja sagreših što izdadoh krv pravu. “ Ali Isusovi neprijatelji ne smatrahu da su krivi za greh Judin i odgovoriše: „šta mi marimo za to? ti ćeš videti (tj. sam si sagrešio, sam i odgovaraj)“. Očajanje obuze dušu Judinu. On baci srebrnike u crkvi, istrča iz hrama i obesi se. Trup njegov pade s drveta, raspade se i iskulja utroba njegova. Međutim, prvosveštenici uzevši srebrnike, rekoše: „ne valja ih metnuti u crkvenu haznu, jer je uzeto za krv. “ Održavši savet, oni kupiše, za novce koje im Juda vrati, lončarevu njivu za groblje gostima. I ovo groblje bi prozvano akeldama tj. zemlja krvi. Tako se ispuni proroštvo Jeremijino: „i uzeše trideset srebrnika, cenu celjenoga, koga su cenili sinovi Izrailjevi, i dadoše ih za njivu lončarevu. “
 
86. Isus Hristos na sudu Pilatovu i Irodovu. Šibanje i osuda na smrt.
Jovan 18, 28-40. 19, 1-16; Mat. 27, 11-30;
Mar. 15 , 1-19; Luk. 23, 1-25.
 
Sinedrion je smatrao da Isus zaslužuje smrt. Ali se ova presuda nije mogla izvršiti bez potvrde Rimskoga namesnika (pretora) u Judeji, i stoga je Sinedrion dužan bio da okrivljenoga pošalje sudu namesnika Pontija, prozvanoga Pilatom. Zbog praznika Pashe Pontije se nalazio u Jerusalimu i stanovao u pretoriji (kući glavnoga sudije, pretora), blizu hrama. Pred pretorijom bio je načinjen otvoreni trem, popločan mramorom i drugim kamenjem raznih boja. Pred ovaj trem u petak u jutru dođe mnogo ljudi sa svezanim čovekom; to članovi Sinedriona dovedoše Isusa od Kajafe. Oni ne uđoše u pretoriju, da se u oči Pashe ne bi opoganili, ulazeći u dom neznaboščev. Pilat iziđe k njima na trem i u čudu ugleda pred sobom članove Sinedriona. „Kakvu krivicu iznosite na ovoga čoveka? “ upita ih on. „Kad On ne bi bio zločinac, ne bismo ga predali tebi, “ odgovoriše Judejci. Pilat im reče: „uzmite ga vi i po zakonu svojemu sudite mu. “ A Judejci odgovoriše: „ovoga nađosmo da otpađuje naš narod i zabranjuje davati ćesaru danak, i govori da je On Hristos car. “ „Ti li si car Judejski? “ upita Pilat Isusa. Hristos je Mesija, duhovni car Izrailja, pa stoga u prisustvu članova Sinedriona On odgovori: „Ja sam car. “ Isusov odgovor začudi Pilata; on ne verovaše da bi se ovaj bedni čovek koga mu dovedoše Judejci, osmelio da spori s Rimom o vladi nad Judejom, pa zato pozva Isusa u pretoriju, da Ga tamo nasamo ispita. „Ti si car Judejski? “ zapita Ga Pilat. Sad Isus nije mogao odgovoriti ni jest ni nije; pravičnost odgovora zavisila je od toga, u kakvom je smislu uzeta reč car. Zato prvo upita Pilata: „govoriš li ti to sam od sebe, ili ti drugi kazaše za Mene? “ – „Zar sam ja Jevrejin? “ odgovori Pilat. „Rod tvoj i glavari sveštenički predadoše Te meni; šta si učinio? Isus reče: „carstvo Moje nije od ovoga sveta; kad bi bilo od ovoga sveta carstvo Moje, onda bi sluge (podanici) Moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali carstvo Moje nije odavde“. – „Dakle Ti si car? zapita Ga Pilat. Isus odgovori: „jest, Ja sam car“ i odmah objasni, u kakvom smislu naziva Sebe carem: „Ja sam zato rođen i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od istine, sluša glas Moj (tj. Moj je podanik). “ Iz ovih reči Pilat vide, da pred njim stoji propovednik istine, učitelj narodni, a ne pobunjenik protivu vlasti Rimljana. Rekavši Isusu: „šta je istina? “ on iziđe k Jevrejima na trem i objavi: „ja nikakve krivice ne nalazim na Njemu. “ Ponovo povrveše optužbe od strane prvosveštenika i glavara protiv Isusa. On se nije branio. Čudeći se ćutanju Isusovu, Pilat Mu reče: „zar ništa ne odgovaraš? Gledaj, šta svedoče na Tebe? “ Isus ćutaše i dalje. Pilat nije znao šta će sa Sužnjem. Da Ga pusti? – Ali mu savest i zdrav razum govorahu da je Sužanj nevin. Jedna reč prvosveštenika dade namesniku izlaska da skine sa sebe suđenje Isusu. Nastojavajući da Ga okrive, oni rekoše, da buni narod, učeći po svoj Judeji, od Galileje do ovoga mesta. Pilat zapita: „zar je On Galilejac? “ – „Galilejac“, odgovoriše iz naroda. Tada Pilat stražarno posla ISUsa sudu Iroda Antipe, cara Galilejskoga, koji se, zbog Pashe, nalazio tada u Jerusalimu. Videći pred sobom čuvenoga Sužnja, Irod se veoma obradova. On je već davno želeo da vidi Isusa, i sad se nadaše da vidi od Njega kakvo god čudo. On raspitivaše Isusa o mnogome; ali na sva pitanja Isus nije odgovarao ni reči. Prvosveštenici i književnici, koji su tu bili, jako Ga optuživahu; Isus se nije branio. I Irod ne nađe da je Isus kriv. On Mu se samo podsmevao, a za tim Ga posla k Pilatu, odevši Ga u dugačku belu, sjajnu haljinu kakvu su obično oblačili Rimljani, koji su hteli da budu izabrani na kakav položaj. I od toga dana Pilat i Irod postadoše prijatelji.
U to vreme, dok su Isusa vodili k Irodu, nagomila se naroda oko pretorije. Neki dođoše ovamo, čuvši da je vezan Galilejski Prorok. Drugi – da dadu glas da se Sužanj oslobodi, jer su Judejci imali običaj da o prazniku Pashe oslobode koga od osuđenih na smrt. Pred pretorijom vodila se velika raspra. Većina naroda želela je da se oslobodi Varava, koji je tada bio u tamnici zbog bune i ubistva, učinjenoga u gradu. U to vreme članovi Sinedriona vratiše se sa svezanim Isusom, i Pontije je morao spočetka da sudi. On reče članovima Sinedriona: „dovedoste mi ovoga čoveka kao takvoga koji narod otpađuje, i eto ja ga pred vama ispitah, i ne nalazim na ovom čoveku ni jedne krivice što vi na njega govorite. A ni Irod, jer sam Ga slao i njemu; i eto se ne nalazi ništa da je učinio što bi zasluživalo smrt. Dakle, da Ga izbijem, pa da pustim. “ Sinedrion osta pri svome. U to se ču vika. Narod vikaše da im Pilat učini, što im je uvek činio (tj. da skuplja glasove o oslobođenju sužnja povodom praznika). Namesnik se koristi ovom vikom. On se obrati narodu i reče: „u vas je običaj da vam jednoga pustim na Pashu; koga hoćete da vam pustim? Varavu ili Isusa, prozvanoga Hrista? Hoćete li dakle da vam pustim Cara Judejskoga? “ Pilat je bio uveren, da će narod moliti za Isusa. U gomili otpoče dogovaranje.
Kad Pilat sede na svoje sudijsko mesto, očekujući dok se narod dogovori, njegova žena poruči da mu kažu: „nemoj se ti ništa mešati u sud toga pravednika, jer sam danas u snu mnogo postradala Njega radi. “ Molba ženina privoli Pilata, da se još više zauzme za Isusovo oslobođenje. On iziđe na trem. Međutim prvosveštenici i glavari nagovoriše narod da traži da se Varava pusti. Čim se Pilat pojavi, gomila pritrča k njemu: „Koga hoćete od ove dvojice da vam pustim? “ upita Pilat. „Ne njega, nego Varavu!“ povikaše sa sviju strana. Pilat ih upita: „a šta ću činiti s Isusom, prozvanim Hristom? “ – „Raspni Ga! Da se razapne“, ču se užasna vika.
– „A kakvo je zlo učinio? “ zapita Pilat. Ali vika: „raspni Ga! Da se raspne!“ ne prestajaše. „Ja ništa na Njemu ne nađoh što bi zasluživalo smrt. Dakle, da Ga kaznim, pa da Ga pustim, “ završi Pilat.
Isusa dovedoše u kuću za šibanje. Tamo se okupilo mnogo rimskih vojnika, koji su voleli da gledaju svakovrsne kazne. Šibanje je i samo bilo najsramnija i najteža kazna; [10] ali se rimski vojnici ne zadovoljavahu samo šibanjem. Mukama su oni dodali još i ruganje. Nevinoga Mučenika nateraše da predstavlja ličnost, koja se uvodi u carsku vlast. Na telo Njegovo, pokriveno ranama i obliveno krvlju, obukoše kabanicu, na glavu Mu metnuše venac od trnja, a u desnu ruku trsku mesto skiptra. Na istoku su poštovanje prema caru pokazivali padanjem ničice pred njim; i eto vojnici padahu na kolena pred Isusom i govorahu; „zdravo, care Judejski! „Zatim, svaki Ga pljuvaše u lice, uzimaše trsku iz ruku Njegovih i bijaše ga po glavi. Nevini Mučenik, trpeljivo ćuteći, podnašaše batine i uvrede. Pilat opet iziđe pred narod i reče: „evo Ga izvodim k vama napolje, da vidite da na Njemu ne nalazim nikakve krivice“. – U to izađe Isus u trnovom vencu i u kabanici. Pilat reče: „evo čoveka“. „Raspni Ga“, ču se divlja vika prvosveštenika i njegovih slugu.
Pilat odgovori: „uzmite Ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na njemu krivice. “ – „Mi imamo zakon i po zakonu našemu valja da umre, jer načini Sebe Sinom Božjim“, odgovoriše Pilatu članovi Sinedriona. Ova nova tužba još više uznemiri Pilata. On pozva Isusa u pretoriju i zapita Ga: „odakle si Ti? “ Isus ne odgovori. Ćutanje Njegovo začudi namesnika. „Zar meni ne govoriš? “ reče on; „ne znaš li da imam vlast raspeti Te, i vlast imam pustiti Te? “ Isus mu reče: „ne bi imao vlasti nikakve nada Mnom, kad ti ne bi bilo dato odozgo; zato onaj, ima veći greh koji me predade tebi. “ Posle ovoga odgovora Pilat još više željaše da oslobodi Isusa. Ali Judejci vikahu: „ako ovoga pustiš, nisi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi, protivi se ćesaru“. Tada Pilat sede na sudijsku stolicu i reče Judejcima: „evo car vaš. “
– „Raspni Ga, raspni!“ ču se sa sviju strana. „Zar cara vašega da razapnem? “ upita Pilat. Prvosveštenici odgovoriše: „mi nemamo cara, osim ćesara. “
Videći, da ništa ne pomaže, nego da se pometnja povećava, Pilat uze vode, opra ruke pred narodom i reče: „ja nisam kriv u krvi ovoga pravednika: vi ćete videti!“ Bojeći se, da Pilat ne trgne reč, narod povika: „krv Njegova na nas i na decu našu“. Tada Pilat, protiv svoga ubeđenja, popuštajući narodu, Varavu pusti, a Isusa dade Judejcima da Ga razapnu.
 
87. Raspeće, muke na krstu, smrt i pogreb Isusa Hrista.
Mat. 27, 31-66; Mar. 15, 20-47;
Luk. 23, 26-56; Jovan 16-42.
 
Pošto je pročitana smrtna presuda, Isusa predadoše vojnicima namesnikovim. Vojnici skidoše s Njega kabanicu i obukoše Mu njegove haljine, zatim metnuše na rame krst, na kome je trebalo da Ga razapnu, i povedoše Ga na Golgotu. S Isusom povedoše da kazne i dva razbojnika, koji takođe nošahu svoje krstove. Nemirna gomila naroda iđaše za njima. Golgota je bila na zapadu od Jerusalima, a put brdovit. Izmučen od zlostavljanja i duševnih muka, Isus jedva iđaše, padajući nekoliko puta pod težinom krsta. Tako dođoše do gradskih vrata. Ovde se put peo na brdo. Isus sasvim klonu. Ko li će sad poneti krst? U to vreme nositi krst, smatralo se za veliku sramotu. Vojnici videše u blizini čoveka, koji je, po svoj prilici, sa saučešćem gledao na Isusa. To beše Simon Kirinac. On se vraćao s rada iz polja i zastade ovde slučajno. Vojnici ga uhvatiše i nateraše ga da Mu ponese krst. Kad mu je Isus predavao krst, osvrnu se i vide da nekoliko žena gorko plaču za Njim. „Kćeri Jerusalimske“! reče im On, „ne plačite za Mnom, nego plačite za sobom i za decom svojom. Jer kad se ovako radi od sirova drveta (tj. sa Mnom), šta će biti od suha (kakav je narod Judejski)!“
Kad dođoše na Golgotu, vojnici stadoše nameštati i utvrđivati krstove da se kazna izvrši. Zločincima, osuđenima na smrt na krstu, obično su davali vino, pomešano s izmirnom, da im razum pomrča i da muke na krstu manje osećaju. Isusu dadoše vina; On ga okuša i ne htede piti. [11]
Kad je sve bilo spremno, vojnici razapeše Isusa, i sa jedne i druge strane – dva razbojnika. Beše treći čas (naš deveti). Obično jauk i prokletstvo čuše se iz usta raspetih, a Isus se moljaše Bogu za svoje mučioce: „Oče! oprosti im, jer ne znaju šta rade“.
Po zapovesti Pilatovoj, nad glavom Isusovom bila je prikucana daščica s naznačenjem krivice. Na njoj je bilo napisano jevrejski, grčki i rimski: „Isus Nazarećanin, car Judejski“. Ovakav natpis bio je najteža optužba Sinedriona pred narodom. Stoga prvosveštenici dođoše k Pilatu i moljahu ga: „ne piši: car Judejski, nego da sam reče: Ja sam car Judejski“. Ali Pilat odgovori: „što pisah, pisah“. Razapevši Isusa na krstu, vojnici uzeše Njegove haljine i stadoše ih deliti među sobom. Među njegovim haljinama beše i dolama nešivena, nego izatkana sva od vrha do dna. Vojnici požališe da je deru na delove i bacaše kocke, kome će dopasti. Tako se ispuni proroštvo: „razdeliše haljine Moje među sobom i za dolamu Moju baciše kocke“.
Neprijatelji ne ostaviše Isusa na miru i na krstu. Prolaznici mašući glavama govorahu: „aha! Ti što crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš, pomozi Sam Sebi. Ako si Sin Božji, siđi s krsta“. Starešine narodne, prvosveštenici i poglavari potpomagahu ovo ruganje: „drugima pomože, a Sebi ne može pomoći. Ako je on Hristos, izbranik Božji, neka siđe sad s krsta da vidimo, pa ćemo Mu verovati“, govorahu oni. Kod tih reči ne uzdržavahu se od podsmevanja ni vojnici neznabošci, koji su bili kod krsta i čuvali raspete; i oni su govorili: „ako si Ti car Judejski, spasi samoga Sebe“. Ne ostaviše Ga na miru ni zločinci, raspeti s Njime. Jedan od njih prista uz rugače. „Ako si ti Hristos, spasi Sebe i nas“, reče on. Ali ga drugi zločinac zadržavaše i govoraše: „zar se ti ne bojiš Boga, kad si i sam osuđen tako? I mi smo još pravedno osuđeni, jer primamo po svojim delima kao što smo zaslužili; ali On nikakva zla nije učinio“. Rekavši to, on se obrati Isusu, moleći Ga: „Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo Svoje“. – „Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa Mnom u raju“, odgovori mu Isus.
Kraj krsta Isusova stajahu: Jovan, učenik Njegov, Mati Njegova i sestra matere Njegove, Marija Kleopova, Marija Magdalina i Salomija, mati sinova Zevedejevih. Isus ugleda mater Svoju. Želeći da je uteši i to tako, da je sačuva od podsmeha i uvreda, On pogleda na nju i pokazavši glavom na Jovana, reče: „ženo! evo ti sina!“ Zatim pogleda na Jovana, Svoga omiljenoga učenika, i pokazujući glavom na mater Svoju, reče: , , evo ti matere!“ I tako umirući, On ispuni Svoju sinovlju dužnost. I od onoga časa uze je Jovan k sebi u kuću.
Oko šestoga sahata (našega dvanaestog) tama bi po SVOJ zemlji do sahata devetoga. Sunce pomrča. Iznenadni mrak uplaši sve. Nastade deveti sahat dana (treći po podne). „Bože Moj! Bože Moj! (jevrejski: Ili, Ili) zašto si Me ostavio? povika Isus. „Eno zove Iliju, “ rekoše neprijatelji Njegovi, rugajući se. Predsmrtna žeđ mučaše Isusa. S krsta se ču: „žedan sam“. Jedan od vojnika ustade žurno, uze sunđer, natopi ga u ocat, pa nataknuvši ga na trsku, prinese ga ustima Isusovim. Ali se i tada nađoše ljudi, koji Mu se rugahu. „Stanite da vidimo, hoće li doći Ilija da ga skine, “ govorahu oni. Isus okusi ocat i reče: „svrši se. “ Njegove muke svršiše se; On prinese žrtvu iskupljenja za grehe ljudi i izmiri ih s Bogom. S krsta Hristova ču se jak glas: „Oče; u ruke Tvoje predajem duh Moj“ – i Isus Hristos, priklonivši glavu, predade duh.
U taj čas zavesa koja je razdvajala svetinju od svetinje i svetilište, pokazujući, da su ljudi daleko bili od Najsvetijega Boga, razdra se na dvoje, od gornjega kraja do donjega, zemlja se potrese toliko da se kamenje raspade, grobovi se otvoriše i mnogi mrtvi vaskrsnuše, i izišavši iz grobova posle Njegova vaskrsenja, uđoše u sveti grad i javiše se mnogima. Kapetan koji stajaše prema krstu Hristovu, poražen neobičnim znacima, reče: „zaista čovek ovaj Sin Božji beše. “ Isto ponoviše i drugi vojnici. Zamišljen jako, bijući se u prsa, razilažaše se od krstova narod, samo najbliža Isusova rodbina i straža ostade na mestu.
Približavao se veliki praznik. Uveče toga dana trebalo je jesti pashu; stoga članovi Sinedriona ne htedoše ostaviti raspeta tela na krstovima. Ali kako su muke na krstu trajale ponekad dva dana i više, prvosveštenici dođoše k Pilatu i zamoliše ga da im dopusti da raspetima prebiju goleni, pa da ih skinu s krstova. Pilat odobri, i po njegovoj zapovesti dođoše na Golgotu novi vojnici, Na zločincima, raspetima s Isusom, još se primećivahu znaci života, i zato im prebiše goleni. A kad vojnici dođoše na Isusa, videše da je već umro i ne prebiše mu goleni. Samo jedan od njih, verovatno da ne bi bilo nikakve sumnje o smrti Isusovoj, probode rebra Njegova kopljem, i iz rane poteče krv i voda. Tako se objasnilo, zašto je zakonom bilo zabranjeno da se lome kosti pashalnoga jagnjeta, koje je bilo praslika Hristova. A ispuni se i proroštvo: kost Njegova da se ne prelomi. “ Beše već veče. Pilatu doće molilac, znameniti član Sinedriona, Josif iz Arimateje, čovek bogat, dobar i pravičan. On je bio tajni učenik Isusov, Josif je molio Pilata da mu dopusti da skine s krsta telo Isusovo i da Ga pogrebe.
Glas o brzoj smrti Isusa začudi namesnika. On dozva kapetana, koji stajaše na straži kraj krsta, i doznavši od njega da je Isus već umro, zapovedi da Josifu dadu telo Isusovo.
Na Golgotu se iskupiše prijatelji Isusovi, koji su želeli da mu odadu poslednju počast na zemlji. Josif Arimatejski donese pogrebne pokrove (plaštanicu), a Nikodim – pomešane smirne i aloju. Oni skidoše telo Hristovo s krsta, pomazaše Ga mirisima i pogreboše nedaleko od Golgote, u vrtu Josifovu u novoj pećini, koju je ovaj isekao u steni za svoj grob. Položivši telo u grob, oni navališe težak kamen na vrata od groba i otidoše. Prilikom skidanja s krsta i pogreba Gospoda Isusa behu i neke žene, koje dođoše s Njim iz Galileje. One videše, kako se polagalo u grob telo Njegovo i pohitaše u grad da pre praznika kupe mirisa radi pomazivanja tela Isusova, kad to bude moguće.
Tako prođe veliki petak. Svi Judejci raziđoše se kućama i priugotoviše se da jedu Pashu.
U prevelikoj tuzi dočekivahu praznik Pashe učenici i bližnji Isusovi, uznemireni su bili i njegovi neprijatelji. Sposobni na svaku prevaru, oni su po sebi sudili i o drugima. Sećahu se, da je Isus obećao vaskrsnuti trećega dana. Šta će biti, ako učenici Njegovi ukradu telo Njegovo i kažu, da je vaskrsnuo? Ova misao mučila ih je cele noći izmeću petka i subote. Ne gledajući na to što se u subotu – naročito u takvu subotu s kojom se te godine sjedinjavao i praznik Pashe, nije ništa dopuštalo raditi, oni rano ujutru otidoše Pilatu i kazaše mu: „gospodaru! mi se spomenusmo da ovaj laža kaza još za života: posle tri dana ustaću. Za to zapovedi da se utvrdi grob do trećega dana, da ne dođu kako učenici Njegovi noću i ne kažu narodu: usta iz mrtvih; i biće poslednja prevara gora od prve. “ Pilat im odgovori: „evo vam straže, pa idite te utvrdite kako znate. “ A oni otidoše sa stražom i utvrdiše grob, i zapečatiše kamen.
Od trenutka smrti Isusove poče se i slava Njegova. Čovečja duša Isusa, Sina Božja, razlučivši se od tela, javi se onamo, gde su se nalazile duše sviju ljudi, pomrlih pre Njega, i donese tamo radost. Svi ljudi, zaraženi grehom, prelazili su u drugi život i bili daleko od Boga, od blaženstva: oni se nalažahu kao u tamnici. Ovo stanje duša naziva se ad. Istina da su pomrli pravednici imali stalnu nadu da će ih Spasitelj, kad doće, osloboditi ada. I eto, u ad silazi sad čista, sveta duša Hrista Boga. Isus propoveda dušama mrtvih da se obećanje Božje o spasenju ljudi ispunilo, da je žrtva za ljude prinesena. Duše koje očekivahu obećanoga Mesiju odmah ugledaše u Njemu Spasitelja. Pre su oni imali nadu na spasenje, sad se javlja puno uverenje u spasenje. Ad se za verne razrušio i zamenio rajem. U ovo svetlo rajsko stanje prešla je posle smrti i duša zločinca koji se pokajao. Ispuniše se reči Hristove: „danas ćeš sa Mnom biti u raju. “ Tako je Isus Hristos, posle Svoje smrti, sišao u ad, i iz njega oslobodio duše mrtvih.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vreme berbe smokava još nije bilo nastalo; ali kako se na smokvi lišće javlja posle roda, a ova smokva beše već listala, moglo se očekivati, da ona pripada docnijim smokvama, na kojima se rod, ne sazrevši u jesen, drži cele zime i uspeva u proleće. Na njoj roda ne beše. Fariseji su ličili na ovo drvo. Kao nerodna smokva, i oni ne donošahu rodova vere i ljubavi, a međutim su se podizali svojom spoljašnjošću baš kao i smokva, koja se dičila samo svojim lišćem. Gospod se koristio ovom prilikom, da pouči ove nalickane spolja licemere i da im pokaže, da oni time što se ne kaju izlažu sebe groznome sudu Božjem.
  2. U ovoj priči pod vinogradom razume se izabrani narod Božji; ograda je zakon, koji je ograđivao Judejce od idolopoklonstva; pivnica tj. jama u kojoj se cedilo vino, je žrtvenik; kula (stražara) je hram; vinogradari su sveštenici, književnici; sluge gospodinove – proroci, U priči je Hristos pokazao, da su starešine i književnici judejski dobili vlast da spremaju narod za doček Mesije, a upotrebljavali su je samo u svoju korist; Bog im je slao proroke, oni su izgonili; Bog im posla Sina Svoga, a oni sad spremaju smrt i Sinu Božjem.
  3. Na istoku je bio običaj, da gosti pozvani za carski sto, ulazeći u prazničnu sobu, dobijaju na dar praznično odelo, koje su i oblačili.
  4. Sadukeji nisu verovali u vaskrsenje mrtvih zato, što u zakonu Mojsijevu bajagi nema nikakvoga ciljanja na ovo učenje, a na suprot, nalaze se takve odredbe, koje se suprote nauci o vaskrsenju; a Druge knjige Staroga Zaveta, osim Mojsijevih, oni nisu poštovali kao Bogom nadahnute.
  5. Fariseji su stavili zakonika, ravina, iznad sveštenika, čija je dužnost bila da uči narod Zakonu Božjem.
  6. Propisima zakona fariseji su dodali mnogo svojih običaja, koje su stavili uporedo sa zakonom.
  7. Judejska poslovica, koja se tiče ljudi koji strogo paze na sitnice, a na ono što je važno ne paze.
  8. To jest, dok ne verujete da Sam Ja Mesija.
  9. Po istočnom običaju uveče na dan svadbe ženik je išao po nevestu koja ga je očekivala u domu svoga oca. Njene drugarice, sa zapaljenim svetnjacima izlazile su na susret ženiku i pratile su ga k nevesti.
  10. Bičevi su pravljeni od kajiša u koji su utkani oštri koščani ili metalni klinci. Da bi udarci biča bili jači, krivca su vezivali za stub, a ruke njegove, vezane otragu, provlačili su kroz karike.
  11. On nije hteo da upotrebi nikakva sredstva da olakša sebi muke. Ova stradanja On je uzeo na Sebe dobrovoljno za grehe ljudi. On je želeo da ih podnese do kraja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *