BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DELA I NAUKA HRISTA OD TREĆE PASHE DO SVEČANOGA ULASKA NJEGOVA U JERUSALIM
 
1) U Galileji.
 
30. Razgovor Isusa Hrista o značaju otačkih običaja.
Mar. 7, 1-23; Mat. 15, 1-20.
 
Gospod Isus nije pošao u Jerusalim na praznik Pashe, jer su tamo tražili da Ga ubiju. Ali Ga neprijatelji ne ostaviše na miru ni u Galileji. Ovamo su došli Jerusalimski fariseji i književnici i motrili su na svaku Njegovu reč i delo. Jednom su videli da su neki učenici Isusovi seli da jedu hleba, ne opravši ruku, a to su zabranjivali otački običaji, i rekoše Isusu: „zašto učenici Tvoji prestupaju običaje starijih? Jer ne umivaju ruku svojih kad hleb jedu. “ Judejci su dobro radili, što su strogo čuvali otačke običaje; ali nije valjalo, što su ove običaje stavili u jedan red s Božjim zakonom i ponekad su narušavali neposrednu zapovest Božju, samo da bi ispunili običaj. Hristos im je i to prebacio: „zašto i vi prestupate zapovest Božju za običaje starih? Jer Bog zapoveda: poštuj oca i mater, i koji opsuje oca ili mater, smrću da umre. A vi kažete: ako koji reče ocu ili materi (koji ga mole za pomoć) korvan tj. prilog je (Bogu) čim bih ti ja mogao pomoći, tome vi ne date ništa da učini ocu svome ili materi svojoj. [1] Tako ste dakle ukinuli zapovest Božju svojim običajima. I ovako mnogo koješta činite. Licemeri! Dobro je za vas prorokovao Isaija, govoreći: „ovi ljudi približavaju se k Meni ustima svojim i usnama poštuju Me, a srce njihovo daleko stoji od Mene. No zalud me poštuju, učeći zapovestima ljudskim“. Zatim Hristos pozva k Sebi narod i reče: „slušajte i razumite, ne pogani čoveka što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta“. Na molbu učenika On im je ovako objasnio ove reči: „iznutra, iz srca ljudskoga izlaze misli zle, preljube, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, zlobe, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. I ovo je što pogani čoveka. “ Tada učenici Hristovi rekoše: „znaš li da fariseji čuvši tu reč sablazniše se? “ A Isus im reče: „svako drvo koje nije usadio Otac Moj nebeski, iskoreniće se. Ostavite ih, oni su slepi vođi slepcima; a slepac slepca ako vodi, oba će u jamu pasti“.
 
31. Isceljenje Hananejkine besne kćeri.
Mar. 7, 24-30; Mat. 15, 21-28.
 
Isus Hristos (posle razgovora o običajima starih) pođe s učenicima na severo-zapad Galileje, u krajeve Tira i Sidona. On je želeo da ostane ovde nepoznat i uđe u Dom, ali se ne mogaše sakriti; za Njegov dolazak dozna jedna neznaboškinja Hananejanka, čija kći imaše duha nečista. Viđajući se često s Jevrejima, ona je znala da će skoro doći Mesija, koji će Svome narodu doneti sve milosti Božje. Čuvši za čudna dela Galilejskoga Učitelja, ona je verovala da je On Sin Davidov, obećani car Izrailjev. Sad ovaj Čudotvorac dođe u krajeve njene otadžbine. Hananejka je bila potpuno uverena, da On može pomoći njenoj nevolji, nadala se da će On, milosrdni, i njoj grešnoj učiniti milost, pa zato, ugledavši Isusa, stade vikati za Njim: „pomiluj me Gospode, Sine Davidov! moju kćer vrlo muči đavo“. Ali Isus ne odgovori ni reči. Tada Mu učenici pristupiše moleći: „otpusti je, kako viče za nama“. Gospod im odgovori: „Ja sam poslan samo k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva“. U to On dođe u kuću; uđe za njim i Hananejka, pade na kolena pred Njim, i reče: „Gospode! pomozi mi“. A Isus joj reče: „stani da se najpre deca nahrane; jer nije pravo uzeti hleb od dece i baciti psima“. Hananejka nije smatrala da je dostojna tako velike milosti od Boga, kakve su udostojeni Judejci; ali je u isto doba verovala, da u Boga milosrdnoga ima milosti i za poslednjega među ljudima, i zato odgovori: „Gospode! ali i psi jedu od mrva što padaju s trpeze njihovih gospodara“. Kušanje se svrši. Gospod pokaza svima, kako je velika vera ove žene, i reče joj: „o ženo! velika je vera tvoja, neka ti bude kako hoćeš. Iziđe đavo iz kćeri tvoje“. Došavši kući, žena nađe da joj je kći ozdravila.
 
32. Kako je Isus iscelio gluvonemoga, kako je nahranio četiri hiljade ljudi
sa sedam hlebova i kako je iscelio slepoga u krajevima preko Jordana.
Mar. 7, 31-37; 8, 1-15 i 22-26;
Mat. 15, 29-39; 16, 1-4.
 
Iz krajeva Tira i Sidona Isus opet dođe k moru Galilejskom kroz predele Deset gradova, i popevši se na goru, sede onde.
Tada dovedoše k Njemu gluvonemoga i zamoliše Ga da metne na njega ruku. Isus ga odvede iz naroda nasamo, metnu prste Svoje u uši njegove, i pljunuvši dohvati se jezika njegova. I pogledavši na nebo uzdahnu, i reče mu „efata“, tj. „otvori se“. I odmah mu se otvoriše uši, i razdreši se sveza jezika njegova, i on stade čisto govoriti. Ovde Isus isceli i mnoge druge bolesnike. Isceljenima je zabranjivao da pričaju o tome, ali oni ne poslušaše Njegove zabrane i svuda razglašavahu o Njegovim čudesnim isceljenjima.
Kako se sabralo mnogo naroda, a nije bilo ničega za jelo, Isus dozva Svoje učenike i reče im: „žao Mi je naroda, jer već tri dana stoje kod Mene i nemaju ništa jesti; a nisam ih rad otpustiti gladne da ne oslabe na putu“. Učenici Mu odgovoriše: „otkuda nam u pustinji toliki hleb da se nasiti toliki narod? “ Isus ih zapita: „koliko hlebova imate? “ Oni mu rekoše: „sedam, i malo ribice. “ Tada on reče narodu da poseda po zemlji, uze sedam hlebova i ribe, dade hvalu Bogu i dade učenicima svojim da razdadu narodu. Svi jedoše, i zasitiše se, i nakupiše komada što preteče sedam kotarica punih. A naroda je bilo oko četiri hiljade, osim žena i dece. Otpustivši narod, Isus sede u lađu s učenicima i dođe u krajeve gradova Magdale i Delmanute.
I ovde Mu opet pristupiše fariseji, stadoše se s Njim prepirati i tražahu od Njega znak s neba. Ali im Hristos odgovori da im se znak neće dati, osim znaka Jone proroka. Rekavši to, On opet sede u lađu i pređe na drugu stranu jezera. Ovde (u Vitsaidi Juliji) Mu dovedoše slepca i zamoliše Ga, da ga se dotakne. Isus uze slepoga za ruku, izvede ga na polje iz sela, i pljunuvši mu u oči, metnu ruku na nj i zapita ga, vidi li on štogod? Ovaj pogleda i odgovori: „vidim ljude gde idu, kao drva“. Hristos mu opet metnu ruke na oči, i reče mu da pogleda. Slepi se isceli, i stade videti lepo. Gospod ga posla kući, rekavši mu: „ne ulazi u selo, niti kazuj kome u selu“.
 
33. Petrovo ispovedanje i predskazanje Gospoda Isusa o stradanjima, smrti i vaskrsenju u Jerusalimu.
Mar. 8, 27-38; Mat. 16, 13-25;
Luk. 9, 18-24.
 
Isus Hristos dođe s učenicima Svojim u krajeve Cesarije Filipove, u grad koji je bio nedaleko od izvora Jordanova, u podnožju gore Livanske. Putem zapita učenike: „ko govore ljudi da sam Ja? “ A oni odgovoriše: „jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, a drugi Jeremija, ili koji od proroka. “ „A vi šta mislite, ko sam Ja? “ Na to Petar odgovori: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga. “ Gospod mu reče: „blago tebi, Simone, sine Jonin! Jer telo i krv (tj. ljudi) nisu tebi to javili, nego Otac Moj koji je na nebesima. A i Ja tebi kažem: ti si Petar (kamen), a na ovome kamenu sazidaću crkvu Svoju, i vrata paklena (tj. sila zla) neće je nadvladati. I daću ti ključeve od carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji, biće svezano na nebesima: i što razdrešiš na zemlji, biće razdrešeno na nebesima. [2]
Posle toga Isus reče, da Njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina, prvosveštenika i književnika, i da će Ga ubiti, i treći dan da će vaskrsnuti. „Budi milostiv prema Sebi, Gospode, da to ne bude s Tobom!“ reče mu na to Petar. Iz reči ovoga učenika vidi se, da je on imao jevrejske pojmove o slavi Mesijinoj i da nije razumevao još učenja o spasenju ljudi kroz stradanja Hristova. Stoga mu Hristos i odgovori: „idi od Mene sotono; jer ti ne misliš što je Božje, nego što je ljudsko, “ i za tim dozvavši narod i učenike, reče: „ko hoće za Mnom da ide, neka se odreče sebe (ne misli o svojoj koristi) i uzme krst svoj (bede i nevolje koje mu Bog šalje) i za Mnom ide. Jer ko hoće dušu (život) svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu (život) svoju Mene radi, onaj će je sačuvati. “
 
34. Preobraženje Gospoda Isusa Hrista.
Mar. 9, 2-13; Luk. 9, 28-36; Mat. 1-13.
 
Učenici Isusa Hrista uplašiše se vrlo kad čuše da Ga očekuju stradanja. Stoga su oni imali potrebe da im Učitelj pokaže takav znak Svoga Božanstva, koji bi ih održao u veri, kad Ga vide da strada. Gospod Isus im je i pokazao svoju božansku slavu.
Šest dana posle razgovora s učenicima o krstu koji Ga čeka, Isus uze Petra, Jakova i Jovana, i izvede ih na goru visoku same. Staro predanje govori, da je to bila gora Tavor. Tamo se On stade moliti, a Njegovi učenici sedoše da se odmore i umorni zaspaše. I kad se probudiše, oni videše Učitelj njihov beše okružen neobičnom svetlošću; lice Njegovo sija, kao sunce; haljine Mu behu bele, kao sneg, sjajne kao svetlost. I oni čuše da Mojsije i Ilija govore s Njim o smrti, koja Ga čeka u Jerusalimu. Neobična radost napuni srca njihova pri ovom viđenju. A kad videše, da se Mojsije i Ilija udaljavaju od Isusa, Petar povika: „Gospode! dobro nam je onde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri senice: Tebi jednu, a Mojsiju jednu, a jednu Iliji“. Ujedanput ih zakloni sjajan oblak, a oni čuše glas s neba: „Ovo je Sin Moj ljubazni, Koji je po Mojoj volji; Njega slušajte!“ Učenici se uplašiše i padoše ničice. Isus im pristupi, dohvati ih se, i reče: „ustanite, i ne bojte se“. Oni podigoše oči i videše, da pred njima stoji Učitelj u Svome običnom obliku. Kad su silazili s gore, Isus im zapovedi da ne pričaju šta su videli, dok On ne vaskrsne iz mrtvih.
Učenici nisu razumeli šta im je On govorio i pitali su se među sobom: „šta znači vaskrsnuti iz mrtvih“? I zapitaše Isusa „zašto književnici kažu da Ilija najpre treba da dođe? “ Isus im odgovori: , Ilija će doći najpre i urediti sve. Ali vam kažem, da je Ilija već došao, i ne poznaše ga; nego učiniše s njime šta hteše; tako i Sin čovečji treba da postrada od njih“. Učenici su tada mislili da govori o Jovanu Krstitelju.
 
35. Isceljenje besnoga gluvonemoga deteta.
Mar. 9, 14-23; Luk. 9, 37-45; Mat. 17, 14-23.
 
U ono vreme, kad je Isus bio na gori, u podnožju gore, u dolini, gde su ostali učenici i narod, dogodilo se nešto što je sve zbunilo. Neki čovek, čuvši o čudotvornoj sili Isusovoj, dovede k Njemu svoga besnoga sina. Ne našavši Isusa, čovek ovaj obrati se Njegovim učenicima. Učenici htedoše da iscele bolesnika, ali svi njihovi napori behu uzaludni. Tada između učenika Isusovih i književnika nasta velika raspra za vreme te raspre Gospod siđe s gore. Svi se obratiše Njemu. Isus zapita književnike: „šta se prepirete s njima? “ Pred noge Njegove pade otac bolesnoga deteta i reče: „Učitelju! dovedoh k Tebi sina svoga, u kome je duh nem. Molim ti se, pogledaj na njega, jer mi je jedinac; Gospode, pomiluj sina moga; jer o meni besni i muči se vrlo; jer mnogo puta pada u vatru, i mnogo puta u vodu. Zao duh ga hvata, baca ga na zemlju i lomi ga tako, da bolesnik penu baca i škrguće zubima, i suši se. I rekoh učenicima tvojim da ga isteraju, i ne mogoše. “ Isus odgovarajući, reče: , , o rode neverni! Dokle ću s vama biti! Dokle ću vas trpeti? Dovedite ga k Meni. “ Kad su sina vodili, on je išao mirno, ali čim ugleda Isusa, stade se biti i valjati po zemlji i bacati penu. Isus zapita oca: „koliko ima vremena kad mu se to dogodilo? “ – „Iz detinjstva“, odgovori otac i stade pričati o bolesti, ali muke sina koji se valjao oko nogu njegovih, ne dadoše mu snage da ispriča sve i on povika: „ako što možeš, pomozi nam, smiluj se na nas!“ Isus mu reče da se njegova vera koleba: „ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje“. Priznajući slabost svoje vere, nesrećni otac reče plačući: „verujem Gospode! (ali znam da moja vera nije takva, kakva treba da bude), pomozi mome neverovanju“. Hristos se okrete bolesniku i reče: „duše nemi i gluhi! Ja ti zapovedam, iziđi iz njega i više ne ulazi u njega. “ I toga časa zao duh ostavi dete.
Učenici upitaše nasamo Isusa: „zašto mi ne mogosmo izgnati đavola? “ On im odgovori: „za neverstvo vaše; jer vam kažem zaista: ako imate vere koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će, i ništa vam neće biti nemoguće. [3] Ovaj rod (tj. rod zlog đavola izgoni se samo molitvom i postom“.
U vreme ovoga putovanja po Galileji, Isus je ponovio učenicima predskazanje o Svojoj smrti i vaskrsenju. „Predaće se Sin čovečji u ruke ljudske; i ubiće Ga, i treći dan ustaće“. Ali oni ne razumeše Njegovih reči, a bojahu se da Ga pitaju.
 
36. Čudesno dobijanje novca radi plaćanja poreze na hram.
Mat. 17, 24-27.
 
Posle putovanja po Galileji, Isus se vrati u Kapernaum. Ovde pristupiše Petru skupljači sveštene poreze na hram i zapitaše: „zar vaš učitelj neće dati didrahme? [4]. Petar odgovori: „hoće“. Uđoše u kuću (po svoj prilici Petrovu). Tada Hristos zapita Petra: „šta misliš, Simone? Carevi zemaljski od koga uzimaju poreze i harače, ili od svojih sinova ili od tuđih? “ Petar odgovori: „od tuđih“. – „Dakle ne plaćaju sinovi“, reče Isus. Petar je razumeo, da Isus, Koga je on sam priznao za Sina Božja, nije dužan bio platiti poreze na hram Oca Svoga. No Hristos dodade: „Ali da ih ne sablaznimo, idi na more (tj. na Galilejsko jezero) i baci udicu, i koju prvu uhvatiš ribu, uzmi je, i kad joj otvoriš usta, naći ćeš stagir; uzmi ga, te im podaj za Me i za se“. [5]
 
37. Učenje o smernosti, o sudu crkvenome i o praštanju uvreda.
Priča o milostivome caru i nemilostivome zajmodavcu.
Mar. 9, 33-37; Mat. 18, Luk. 9, 46-48, 17, 1-4.
 
Na putu u Kapernaum među Hristovim učenicima zapodela se raspra o tome, ko je od njih veći. [6] A kad stigoše kući Isus ih upita: šta se prepiraste putem meću sobom? “ Učenici ćutahu. Tada Isus reče dvanaestorici učenika Svojih: „koji hoće da bude prvi, neka bude od sviju najzadnji i svima sluga“. [7] Posle toga On zovnu dete i zagrlivši ga, reče im: „zaista vam kažem: ako se ne povratite i ne budete kao i deca, nećete ući u carstvo nebesko. Koji se dakle ponizi kao ovo dete, onaj je najveći u carstvu nebeskome“.
„I koji primi takvo dete u ime Moje, Mene prima. A ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju Meni, bolje bi mu bilo da obesi kamen vodenični o vratu njegovu, i da potone u dubinu morsku. Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima jednako gledaju lice Oca Moga nebeskoga“.
„Ako li ti sagreši brat tvoj, idi i pokaraj ga među sobom i njim samim; ako te posluša, dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša, kaži crkvi (tj. društvu vernih), a ako li ne posluša ni crkve, da ti bude kao neznabožac i carinik. Jer vam kažem zaista: štogod svežete na zemlji, biće svezano na nebu, i štogod razdrešite na zemlji, biće razdrešeno na nebu. Jer gde su dva ili tri sabrani u ime Moje, onde sam Ja među njima“.
„Gospode! Koliko puta ako mi sagreši brat moj da mu oprostim? Do sedam puta? zapita ga Petar. „Ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset“, odgovori mu Isus i, da jasnije izloži učenje o praštanju uvreda, ispriča im priču o milostivome caru i nemilostivome zajmodavcu. „Carstvo je nebesko kao čovek car koji je namislio da se proračuna sa svojim slugama. I kad se poče računati, dovedoše mu jednoga dužnika od deset hiljada talanata. I budući da nemaše čime platiti, zapovedi gospodar njegov da ga prodadu, i ženu njegovu i decu, i sve što ima, i da mu se plati. No sluga taj pade i klanjaše mu se, govoreći: gospodaru! pričekaj me, i sve ću ti platiti. A gospodaru se sažali za tim slugom, pusti ga i dug mu oprosti. A kad izađe sluga taj, nađe jednoga od svojih drugara, koji mu je dužan sto groša, i uhvativši ga davljaše, govoreći: daj mi što si dužan. Pade drugar njegov pred noge njegove i moljaše ga, govoreći: pričekaj me, i sve ću ti platiti. A on ne htede oprostiti, nego ga odvede i baci u tamnicu, dok ne plati duga. Videvši pak drugari njegovi taj događaj, žao im bi vrlo, i otišavši, kazaše gospodaru svome sav događaj. Tada ga dozva gospodar njegov, i reče mu: zli slugo! Sav dug onaj oprostih tebi, jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah? I razgnevi se gospodar njegov i predade ga mučiteljima (ljudima koji su kažnjavali krivce), dok ne plati sav svoj dug. Tako će i Otac Moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svome od srca svojih. “
 
2) Na putu iz Galileje u Jerusalim.
 
50. Samarjani ne puštaju Isusa Hrista u svoje selo.
Poslanstvo sedamdesetorice apostola na propoved.
Jovan 7, 2-9; Luk. 9, 51-56; 10, 1-24.
 
Približavao se praznik Građenja Senica. Isus Hristos poželi da ide u Jerusalim i izabra put kroz Samariju. I posla napred glasnike u jedno selo Samarjansko, da spreme gde će zanoćiti. Ali Samarjani odrekoše da ga prime, jer ga videše da ide u Jerusalim[8]. Tada Jakov i Jovan rekoše svome Učitelju: „Gospode! Hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi, kao i Ilija što učini? “ Ali im Gospod zapreti, rekavši: „ne znate, kakvoga ste vi duha (tj. ne poznajete duh Moje nauke). Jer Sin čovečji nije došao da pogubi duše čovečje, nego da sačuva“. Neprimljeni ovde, putnici odoše u drugo selo.
Posle toga Isus izabra još sedamdesetoricu učenika i posla ih po dva i dva pred Sobom u svaki grad i u mesto kuda šćaše Sam doći. Dajući ovoj sedamdesetorici ista uputstva i obećanja, kakva i dvanaestorici, On im nije zapovedao da idu samo u Judejska sela; dopustio im je, dakle, da idu i Samarjanima. Osim toga, On im je naredio i da pohitaju, rekavši: „nikoga ne pozdravljajte na putu“. Kad se poslani vratiše, radosno govorahu svome Učitelju: „Gospode! i đavoli nam se pokoravaju u ime Tvoje“. Na to im Gospod primeti, da ne treba da se raduju tome, što su dobili čudotvornu moć, koja im je dana kao sredstvo da šire istinu, nego tome, što znaju u čemu je istina. „Ja videh sotonu gde pade s neba kao munja“, reče im Hristos. „Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu neprijateljsku, i ništa vam neće nauditi. Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena napisana na nebesima. Blago očima koje vide što vi vidite. Jer vam kažem, da su mnogi proroci i carevi želeli videti što vi vidite i ne videše; i čuti što vi čujete, i ne čuše“.
 
51. Priča o milostivome Samarjaninu.
Luk. 10, 25-37.
 
Jedan zakonik, kušajući Isusa Hrista, reče: „Učitelju! šta ću činiti da dobijem život večni? “ Mesto odgovora, Hristos ga zapita: „šta je napisano u zakonu? “ Zakonik odgovori: „Ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom; i bližnjega svojega kao samoga sebe“. – „Pravo si odgovorio, “ reče mu Hristos, „to čini i bićeš živ“. – A ko je bližnji moj? “ zapita zakonik. Spasitelj mu odgovori pričom o milostivom Samarjaninu: „Jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga polumrtva. A iznenada silažaše onim putem nekakav sveštenik, i videvši ga prođe. Tako i levit kad je bio na onome mestu, pristupi, i videvši ga, prođe. A Samarjanin neki prolazeći dođe na njega, i videvši ga, sažali mu se. On mu zavi rane i zali uljem i vinom; i posadivši ga na svoje kljuse dovede u gostionicu, i ustade oko njega. I sutradan polazeći, izvadi dva groša te dade krčmaru, i reče mu: gledaj ga, što više potrošiš, ja ću ti platiti, kad se vratim. Šta misliš, dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili hajduci? “ Zakonik odgovori: „onaj koji se smilovao na njega“. – „Idi, i ti čini tako“. reče mu Isus.
 
52. Gospod Isus pohodi Martu i Mariju.
Luk. 10, 38-42; 11, 1-4; (Mat. 6, 9-13).
 
Približivši se Jerusalimu, Isus se svrati u Vitaniju, u selo, nedaleko od grada, iza Maslinske gore. Ovde ga primi u svoj dom žena neka Marta, koja stanovaše s bratom Lazarom i sestrom Marijom. U Lazarevu domu Isus je propovedao, da je staranje o duši veće od sviju drugih briga. Za to Mu dade povoda srdačan doček sestara. Obadve su Ga jednako rado dočekale, ali su na razne načine pokazale svoju radost. Marija sede kraj nogu Isusovih i slušaše besedu Njegovu. A Marta se beše zbunila kako će Ga ugostiti. Umorna od rada, ona priđe Učitelju i reče Mu: „Gospode! zar Ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? Reci dakle da mi pomogne“. Gospod Isus joj odgovori: „Marta! Brineš se i trudiš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri deo izabrala, koji se neće uzeti od nje.
Jedanput, kad je Isus svršio Svoju molitvu, reče Mu neki od učenika Njegovih, moleći ga: „Gospode! nauči nas moliti se Bogu, kao što i Jovan nauči svoje učenike“. Isus im reče: „Kad se molite Bogu, govorite: Oče naš Koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dođe carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš potrebni daj nam svaki dan; i oprosti nam grehe naše, jer i mi opraštamo svakome dužniku svome; i ne navedi nas u napast; nego nas izbavi od zla“.
 
3) U Jerusalimu.
 
53. Propoved Isusa Hrista o prazniku Građenja senica.
Jovan 7, 10-53; 8, 1.
 
Nasta praznik Građenja senica. U Jerusalimu se mnogo govorilo o velikome Čudotvorcu i mnogi su se raspitivali, JE li došao na praznik. O Njemu se različito sudilo. Jedni su govorili, da je dobar, drugi – da vara narod. Ali su se ovi glasovi pronosili obazrivo. Narod je znao da starešine mrze Isusa i nije smeo o Njemu govoriti javno. U polovini praznika Isus uđe u hram i stade učiti. Judejci se divljahu Njegovoj nauci. Svuda se čulo pitanje: „kako Ovaj zna knjige, a nije se učio? “ Na to Isus odgovori: „Moja nauka nije Moja, nego Onoga koji Me je poslao. Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili Ja Sam od Sebe govorim. Ne dade li Mojsije vama zakon, i niko od vas ne živi po zakonu? Zašto tražite da Me ubijete? “ – „Je li đavo u Tebi? Ko traži da Te ubije? Odgovori narod. Isus nastavi: „jedno delo učinih, i svi se divite tome. Mojsije vam dade da se obrezujete; i u subotu obrezujete čoveka; srdite li se na Mene što ovoga čoveka iscelih u subotu. Ne gledajte ko je ko kad sudite, nego pravedan sud sudite“. Slušaoci se divljahu što Isus smelo govori o delu koje je učinio u subotu, a starešine Mu ništa ne vele. Šta više, nekima je palo na pamet, da se nisu starešine uverile da je On zaista Hristos. Samo ih je bunilo poreklo Isusovo. „Ovoga znamo od kuda je, govorahu oni, a Hristos kad dođe niko neće znati od kuda je“. Ali drugi na to odgovoriše: „Kad dođe Hristos, eda li će više čudesa činiti, nego Ovaj što čini? “ Čuvši ovakve reči o Isusu, fariseji i prvosveštenici poslaše sluge da Ga uhvate i dovedu u Sinedrion.
Dođe i poslednji dan praznika, najsvečaniji. Toga dana sveštenici zahvatahu vode iz Siloamske banje, unošahu je u unutrašnje dvorište hrama i tamo su je zajedno s vinom izlivali na žrtvenik. Ovaj je obred značio, da će doći vreme kad će se ljudi očistiti od grehova i dobiti novi živog. U taj dan Isus govoraše: „ko je žedan, neka dođe k Meni i pije. Koji Me veruje, kao što Pismo reče, iz njegova tela poteći će reka žive vode“. On je to kazao o Duhu Svetome, Koga će poslati onima koji u Njega veruju, kad On bude proslavljen. A mnoštvo naroda čuvši te reči stadoše govoriti: „ovo je zaista prorok“; drugi govorahu: „zar će Hristos iz Galileje doći. Ne kaza li Pismo da će Hristos doći od semena Davidova, i iz sela Vitlejema? “ Zbog ove raspre o Isusu fariseji se vrlo razgneviše. U to sluge koje su poslane da Isusa uhvate, vratiše se k prvosveštenicima i farisejima i na pitanje: „zašto Ga ne dovedoste? “ odgovoriše: „nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek“. Fariseji im rekoše: „Zar se i vi prevariste? Verova li Ga ko od knezova i Fariseja? Nego narod ovaj koji ne zna zakona, proklet je“. Protivu ovako odlučne osude Isusa Hrista i zbog Njega i svega naroda, bez ikakva suda, ustade jedan od članova Sinedriona, Nikodim, i reče: „Eda li zakon naš SUDI čoveku dokle ga najpre ne sasluša i dozna šta čini? “ Ali neprijatelji Isusovi odgovoriše, negodujući: „nisi li i ti iz Galileje? Razgledaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi“. Svi se raziđoše kućama, a Isus otide na goru Maslinsku.
 
54. Isus Hristos prašta grešnici koju su Mu doveli fariseji.
Jovan 8, 2-11.
 
Sutradan po prazniku Građenja senica, Isus Hristos uđe u hram, sede i stade učiti narod. U to vreme fariseji dovedoše k Njemu ženu, uhvaćenu u preljubi, i postavivši je na sredu, rekoše Mu: „Učitelju! Mojsije nam u zakonu zapovedi da takve kamenjem ubijamo; a Ti šta veliš? “ Oni su Ga kušali: ako Isus, prijatelj carinika i grešnika, oprosti ovoj ženi, oni će Ga optužiti da narušava zakon; a ako kaže da je treba kamenovati, oni će je ubiti, a to bez suda Rimljana ne bi smeli učiniti, pa će posle dostaviti namesniku Julejskom, da je ženu ubio narod po nagovoru Isusovu. Sagnuvši se, Isus pisaše prstom po zemlji, ne obraćajući pažnje na one koji Ga pitahu. A kad ga i dalje pitahu, Isus podiže glavu i odgovori im: „koji je među vama bez greha, neka najpre baci kamen na nju“, pa se opet saže dole, i pisaše po zemlji. Niko se nije smatrao u pravu da se prvi baci kamenom, i svi tužioci, pokarani od svoje savesti, izlažahu jedan za drugim napolje. Pred Isusom samo stajaše grešnica: „Ženo! Gde su oni što te tužahu? Ni jedan te ne osudi? “ reče joj Isus. „Ni jedan, Gospode!“ odgovori žena. A Gospod joj reče: „ni ja te ne osuđujem (tj. ne osuđujem na smrt), idi, i odsele više ne greši.
 
55. Isceljenje čoveka slepa od rođenja.
Jovan 9.
 
Videći, da broj onih koji u Hrista veruju stalno raste, Sinedrion izda odluku, da svaki Judejac, koji se usudi da Isusa prizna za Mesiju, bude odlučen od zbornice. I Sinedrion odmah dobi prilike da svoje pretnje ostvari. Izišavši iz hrama, Isus pođe po gradu sa Svojim učenicima i vide čoveka slepa od rođenja da prosi. Judejci su verovali da je svaka nesreća, koja zadesi čoveka, kazna za njegov greh; a ako nesreća sustigne dete, oni su to smatrali kao kaznu za grehe roditeljske. Stoga su učenici Isusovi i pitali: „Ravi, ko sagreši, ili ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep? “ A Hristos odgovori: „ni on sagreši, ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božja na njemu. Meni valja raditi dela Onoga Koji Me posla dok je dan. Dok sam na svetu, Ja sam videlo svetu“. Rekavši to, pljunu na zemlju i načini kao od pljuvačke, i pomaza kalom oči slepome. I reče mu: „idi, umij se u banji Siloamskoj. “ Slepi izvrši zapovest i dođe gledajući. Ovo delo začudilo je sve. Prolaznici se divljahu, govoreći: „nije li ovo onaj što seđaše i prošaše? “ Jedni govorahu da je on, a drugi – da je samo nalik na nj. Zapitaše i isceljenoga, i on reče: „Ja sam“. Nastade raspitivanje, na koji je način progledao. A on odgovori: „čovek koji se zove Isus, načini kao, i pomaza oči moje, i reče mi: idi u banju Siloamsku i umij se. A kad otidoh i umih se, progledah. “ Na pitanje: „gde je taj čovek? “ on odgovori „ne znam. “ Dovedoše bivšega slepca k farisejima. Na pitanje: „kako progleda? “ on odgovori: „kao metnu mi na oči, i umih se, i vidim“. A u taj dan beše subota. Među Farisejima postade raspra o Isusu. Jedni od fariseja govorahu: „nije ovaj čovek od Boga, jer ne svetkuje subote“; drugi im odgovarahu nasuprot: „kako može čovek grešan takva čudesa činiti? “ Upitaše isceljenoga: „šta veliš ti za Njega što ti otvori oči tvoje? “ – „Prorok je, “ odgovori isceljeni. Fariseji ne verovaše za njega da je bio slep. Oni dozvaše njegove roditelje i zapitaše ih: „Je li ovo vaš sin za koga vi govorite da se rodi slep? Kako dakle sad vidi? “ Ali oni, bojeći se Judejaca, koji ustadoše protiv Isusa, odgovoriše: „znamo da je ovo sin naš, i da se rodi slep; a kako sad vidi, ne znamo; ili ko mu otvori oči, ne znamo; on je veliki, pitajte njega, neka sam kaže za sebe“. Ponovo dozvaše isceljenoga i rekoše mu: „podaj slavu Bogu; mi znamo da je čovek ovaj grešan (tj. za svoje isceljenje hvali Boga, a ne ovoga čoveka; On je grešnik). Isceljeni odgovori: „je li grešan, ne znam; samo znam da ja bijah slep, a sad vidim. A znamo da Bog ne sluša grešnike; nego ako ko poštuje Boga i volju Njegovu tvori, ovoga sluša. Od kako je sveta nije čuveno da ko otvori oči rođenom slepcu. Kad ne bi bio od Boga, ne bi mogao ništa činiti“. Ovakvo otvoreno priznavanje da je Isus poslanik Božji, pošto je Sinedrion već doneo protiv Njega odluku, veoma razgnevi fariseje. Oni objaviše da je isceljeni javni grešnik i izgoniše ga napolje, rekavši: „ti si se rodio sav u gresima, pa zar ti nas da učiš!“
Izgnanje iz Sinedriona (odlučenje od zbornice) bila je strašna kazna za Judejca. Oni mu oduzimaše nadu na spasenje. Ali je ova osuda bila nezakonita, i za to Isus objavi isceljenome da se može nadati spasenju. Gospod ga nađe i upita: „veruješ li ti Sina Božjega? “ – „A koji je Gospode, da Ga verujem? “ zapita isceljeni. Isus mu reče: „I video si Ga, i koji govori s tobom On je“. A obradovani isceljeni odgovori: „verujem Gospode!“ i pokloni Mu se. I reče Isus: „Ja dođoh na sud na ovaj svet, da vide koji ne vide, a koji vide da postanu slepi. “ Čuvši to, neki fariseji koji behu s njim, rekoše Mu: „eda li smo i mi slepi? “ Isus im odgovori: „kad biste bili slepi, ne bi ste imali greha; a sad govorite da vidite, tako vaš greh ostaje. “
 
4) U Galileji i na putu u Jerusalim kroz krajeve preko Jordana.
 
56. Priča o lakomome bogatašu.
Luk. 12, 13-31; Mat. 6, 24-34.
 
Jedan od slušalaca Isusovih obrati Mu se molbom, da reši njegov spor s bratom njegovim o nasleđu. Ovaj čovek zamišljaše da je Mesija zemaljski car, koji je došao na zemlju da osnuje zemaljsko carstvo i da sudi sporove među ljudima. Isus mu odgovori: „ko je Mene postavio da vam sudim ili da vas delim? “ I za tim dade pravilo, koje bi uništilo sve raspre kad bi se rešilo: „gledajte i čuvajte se od lakomstva, jer niko ne živi onim, što je suviše bogat. U jednoga bogatoga čoveka rodi njiva. I mišljaše u sebi, govoreći: šta ću činiti? Nemam u šta sabrati svoje letine. I reče: evo ovo ću činiti: pokvariću žitnice svoje i načiniću veće; i onda ću sabrati sva svoja žita i dobro svoje; i kazaću duši svojoj; dušo, imaš mnogo imanja na mnogo godina; počivaj, jedi, pij, veseli se. A Bog njemu reče: bezumniče! ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe, a što si pripravio, čije će biti? Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se u Boga (tj. ne teče ono, što čini bogatstvo u očima Božjim)“.
„Za to vam kažem: ne brinite se šta ćete jesti, ili šta ćete piti, i u što će te se obući. Duša je pretežnija od jela i telo od odela. Otac vaš nebeski zna da vam treba sve ovo. Pogledajte na ptice nebeske, kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih? Ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da ni Solomon u svoj svojoj slavi ne obuče se kao jedan od njih. A kad travu po polju koja danas jest, a sutra se u peć baca, Bog tako odeva; a kamoli vas, maloverni? Nego ištite najpre carstva Božjega, i pravde Njegove, i ovo će vam se sve dodati. Ne brinite se dakle za sutra. Dosta je svakome danu zla svoga. [9]
 
57. Savet o straženju i pokajanju. – Priča o slugama koje čekaju da se gospodar vrati, i o nerodnoj smokvi.
Luk. 12, 35-48; 13, 1-9.
 
Ubeđujući Svoje učenike da se ne vezuju za životne brige, Isus im zapovedi da paze na sebe: „neka budu vaša bedra zapregnuta i sveće zapaljene; i vi kao ljudi koji čekaju gospodara svojega kad se vrati od svadbe, da mu odmah otvore kako dođe i kucne. Blago onim slugama koje nađe gospodar kad dođe a oni straže. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koji će čas doći lupež, čuo bi i ne bi dao potkopati kuće svoje. I vi dakle budite gotovi; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin čovečji“. Petar Ga zapita: „Gospode! govoriš li nama ovu priču, ili svima? “ Isus odgovori: „sluga koji zna volju gospodara svoga i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen. A koji ne zna pa zasluži boj, biće malo bijen. Kome je god mnogo dano, mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše, najviše će se iskati od njega“.
U to vreme doneše Isusu glas da je Pilat ubio nekoliko Galilejaca u samome hramu, tako da se njihova krv pomešala s krvlju žrtvenih životinja. Osim toga, ne za dugo pred tim pade Siloamska kula i pobi osamnaest ljudi. Isus reče: „mislite li da su ti Galilejci bili najgrešniji od sviju Galilejaca, jer tako postradaše? Ili onih osamnaest što na njih pade kula Siloamska i pobi ih, mislite li da su oni najkrivlji bili od sviju Jerusalimljana? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti“. Tom prilikom Isus im ispriča priču o nerodnoj smokvi: „jedan čovek imađaše smokvu usađenu u svome vinogradu, i dođe da traži roda na njoj, i ne nađe. Onda reče vinogradaru: evo treća godina kako dolazim i tražim roda na ovoj smokvi, i ne nalazim; poseci je dakle, zašto zemlji da smeta? “ Ali vinogradar odgovori: „gospodaru! ostavi je i za ovu godinu dok okopam i oko nje i obaspem gnojem; pa da ako rodi: ako li ne, poseći ćeš je na godinu“. [10]
 
58. Isceljenje zgrčene žene.
Luk. 13, 10-17, 22.
 
Isus Hristos uđe u subotu u zbornicu, gde je tada bila žena, koja je osamnaest godina bila zgrčena i nije mogla da se ispravi. Isus je dozva i reče joj: „ženo! oproštena si od bolesti svoje“, i metnu na nju ruke. Bolesnica se odmah ispravi i hvaljaše Boga. Srdeći se na delo Isusovo, starešina zbornice reče narodu: „šest je dana, u koje treba raditi, u one dakle dolazite, te se lečite, a ne u dan subotni“. A Gospod mu odgovori „Licemere! svaki od vas u subotu ne odrešuje li svoga vola ili magarca od jasala, i ne vodi da napoji? A onu kćer Avramovu sveza sotona evo osamnaesta godina, ne trebaše li je odrešiti iz ove sveze u dan subotni? “ Isusovi neprijatelji stiđahu se svi i zaćutaše, a sav narod radovaše se za sva Njegova slavna dela.
Isus prolažaše po gradovima i selima, učeći i upravljajući Svoj put k Jerusalimu.
 
59. Isceljenje čoveka od debele bolesti.
Priča o zvanima na večeru.
Luk. 14, 1-6 i 15-24.
 
Jedan put, jedan knez farisejski pozva Isusa k sebi da jede hleb. Na obed dođe mnogo zakonika i fariseja.
Svi motrahu na Isusa. U to vreme pristupi Mu nekakav čovek, koji je patio od vodene bolesti, a beše subota. Isus zapita zakonike i fariseje: „je li slobodno u subotu isceljivati? A oni oćutaše. Onda se On dohvati bolesnika i isceli ga, a farisejima reče: „koji od vas ne bi svoga magarca ili vola da mu padne u bunar odmah izvadio u dan subotni? “ Fariseji Mu i na to ne mogoše ništa odgovoriti.
Za vreme obeda jedan od onih što seđahu s Njim za trpezom, reče Mu: „blago onome koji jede hleba u carstvu Božjem!“ Isus mu odgovori na to pričom o zvanima na večeru. U ovoj priči on je kazao Judejcima, Bogom izabranome narodu, da su postali nedostojni izbora i da su izgubili milost Božju, i da će Gospod mesto njih pozvati u Svoje carstvo carinike, grešnike i neznabošce: „Jedan čovek zgotovi veliku večeru i pozva mnoge; i kad bi vreme večeri posla slugu svoga da kaže zvanima: hajdete, jer je već sve gotovo. I počeše se izgovarati svi redom. Prvi mu reče: kupih njivu, i valja mi ići da vidim, molim te, izgovori me. I drugi reče: kupih pet jarmova volova, i idem da ih ogledam; molim te, izgovori me. I treći reče: oženih se, i za to ne mogu doći. I došavši sluga taj kaza OVO gospodaru svome. Tada se rasrdi domaćin i reče sluzi svome: idi brzo na raskršća i ulice gradske, i dovedi amo siromahe, i kljaste i bogaljaste, i slepe. I reče sluga: gospodaru! učinio sam kako si zapovedio, i još mesta ima. A gospodar reče sluzi: iziđi na putove i među ograde, te nateraj da dođu da mi se napuni kuća. Jer vam kažem, da ni jedan od onih zvanih ljudi neće okusiti moje večere. Jer je mnogo zvanih, ali je malo izabranih. “
 
60. Priča o izgubljenoj ovci, o izgubljenom dinaru i o besputnome sinu.
Luk. gl. 15.
 
Fariseji i književnici stalno su se srdili na Isusa što prima carinike i grešnike i jede s njima. Isus je u pričama o izgubljenoj ovci, o izgubljenome dinaru i o rasputnome sinu pokazao da je Bog uvek gotov da primi grešnika koji se kaje i da mu vrati Svoju milost. „Koji čovek od vas, imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih, ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom, dok je ne nađe? I našavši digne je na rame svoje radujući se, i došavši kući sazove prijatelje i susede, govoreći im: radujte se sa mnom: ja nađoh svoju ovcu izgubljenu. Kažem vam, da će tako biti veća radost na nebu za jednoga grešnika koji se kaje, nego li za devedeset i devet pravednika, kojima ne treba pokajanje. – Ili koja žena imajući deset dinara, ako izgubi jedan dinar, ne zapali sveće, i ne pomete kuće, i ne traži dobro, dok ne nađe? I našavši, sazove drugarice i susede govoreći: radujte se sa mnom: ja nađoh dinar izgubljeni. Tako kažem vam, biva radost pred anđelima Božjim za jednoga grešnika koji se kaje. – Jedan čovek imaše dva sina. I reče mlađi od njih ocu: daj mi deo od imanja što pripada meni. Otac im podeli imanje. I po tom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daljnu zemlju; a onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednoga čoveka u onoj zemlji; a on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, ali mu ih niko ne davaše. A kad dođe k sebi, reče: koliko najamnika u oca mojega imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću, i idem ocu svome, pa ću mu reći: oče! sagreših nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednoga od svojih najamnika. I ustavši, otide ocu svome. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga. A sin mu reče: „oče! sagreših nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj. „ Ali ga otac prekide i zapovedi slugama svojim, govoreći: „iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. “ I stadoše se veseliti. U to vreme njegov stariji sin beše u polju. Vraćajući se kući, on ču pevanje i podvikivanje. I dozva jednoga od slugu i zapita: „šta je to? “ A on mu reče: „brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdrava video. “ Rasrdi se stariji sin i ne htede ući. Tada iziđe otac i stade ga zvati. Ali on odgovori: „eto, ja te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jareta da bih se proveselio sa svojim društvom. A kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo, zaklao si mu tele ugojeno. “ Otac mu reče: „Sine! ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše i nađe se“.
 
61. Priča o bogatašu i Lazaru.
Luk. 16, 19-31.
 
Da pouči ljude sebične i nemilosrdne, kao što behu fariseji, Isus je ispričao priču o bogatašu i Lazaru, u kojoj je pokazao kakva sudbina očekuje nemilostivoga bogataša. „Čovek neki beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo (tj. udostoji se blaženstva, kakvo je zaslužno Avram). A umre i bogati, i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje i ugleda iz daleka Avrama i Lazara u naručju njegovu, i povikavši, reče: „oče Avrame! smiluj se na me i pošlji mi Lazara, neka umoči u vodu vrh od prsta svoga, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu“. Ali mu Avram odgovori: „sinko! opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš. I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. “ Tada reče bogataš: „onda te molim oče, pošlji Lazara kući oca mojega, jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja“. Avram mu reče: „oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju“. Bogataš na to odgovori: „ne, oče Avrame! nego ako im dođe ko iz mrtvih, pokajaće se“. Tada mu Avram reče: „ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko iz mrtvih ustane, neće verovati“.
 
62. Isceljenje deset gubavih ljudi.
Luk. 17, 11-19.
 
Putujući u Jerusalim, Isus prolažaše između Samarije i Galileje. I kad ulažaše u jedno selo, sretoše ga deset gubavih ljudi. Devetorica behu judejci, a jedan Samarjanin. Zajednička nesreća beše ih udružila. Gubavi se ne usudiše prići Isusu i samo Mu izdaleka vikahu: „Isuse, Učitelju! pomiluj nas!“ Isus im reče: „idite i pokažite se sveštenicima“. Oni pođoše i putem se očistiše. Jedan od njih videvši da se isceli, povrati se hvaleći Boga iza glasa, i pade ničice pred noge Njegove, i zahvali Mu. To beše Samarjanin. A Judejci ostadoše nezahvalni. Gospod Isus skrenu pažnju učenika na to, da je Samarjanin postao veći od Judejca koji se ponosi svojom pravednošću: „ne isceliše li se desetorica? Gde su dakle devetorica? kako se među njima koji ne nađe da se vrati da zahvali Bogu, nego samo ovaj tućin? “ i tim, obrativši se Samarjaninu, reče mu: „idi, vera tvoja pomože ti“.
 
63. Priča o nepravednome sudiji i o cariniku i fariseju.
Luk. 18, 1-14.
 
Da bi ljude naučio kako se treba moliti Bogu, Isus je ispričao priče o nepravednome sudiji i o cariniku i fariseju.
U prvoj priči Spasitelj je pokazao da se treba uvek moliti i ne dati da dotuži. „U jednome gradu beše jedan sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše. A u onome gradu beše jedna sirota udovica. Često je ona dolazila k sudiji, moleći ga: „ne daj me mome suparniku“. Za dugo joj sudija ne učini po molbi, i naposletku reče u sebi: „ova udovica dosađuje mi; odbraniću je da mi jednako ne dolazi i ne dosađuje. Čuješ li, šta govori nepravedni sudija? A kamoli Bog neće odbraniti izbranih svojih koji Ga mole dan i noć? Kažem vam da će ih odbraniti brzo. Ali Sin čovečji kad dođe, hoće li naći veru na zemlji? “
U priči o cariniku i fariseju Isus je učio, da će Bog čuti molitvu, samo ako bude prožeta smernošću, svešću o čovekovoj nedostojnosti. „Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej, a drugi carinik. Farisej se moljaše ovako: Bože, hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam. Međutim carinik izdaleka stajaše, i ne usudi se ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže, poniziće se, a koji se sam ponižava, podignuće se“.
 
5) U Jerusalimu.
 
64. Svedočanstvo Isusa Hrista na prazniku Obnovljenja hrama o Svojoj jednobitnosti s Bogom Ocem.
Jovan 10, 22-42.
 
Na praznik Obnovljenja hrama Isus dođe u Jerusalim i hodaše u hramu po tremu Solomonovu. Ovde ga opkoliše Judejci i govorahu Mu: „dokle ćeš mučiti duše naše? Ako si Ti Hristos, kaži nam slobodno“. On im odgovori: „Ja vam kazah, pa ne verujete. Dela koja tvorim Ja u ime Oca Svoga, ona svedoče za Me. Ali vi ne verujete, jer niste od Mojih ovaca. Ovce Moje slušaju glas Moj, i Ja poznajem njih, i za Mnom idu. I ja ću im dati život večni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke Moje. Otac Moj Koji Mi ih dade, veći je od sviju. Ja i Otac jedno smo. “ Posle ovih reči Judejci uzeše kamenje da Ga ubiju. Isus ih upita: „mnoga vam dobra dela javih od Oca Svoga; za koje od onih dela bacate kamenje na Mene? “ Judejci odgovoriše: „za dobro delo ne bacamo kamenje na Te, nego za hulu na Boga, što Ti, čovek budući, gradiš se Bog. “ Isus im odgovori: „Ako ne tvorim dela Oca svoga, ne verujete Mi. Ako li tvorim, ako Meni i ne verujete, delima Mojima verujte, da poznate i verujete, da je Otac u Meni, i Ja u Njemu. “ Jevreji se opet razjariše i gledahu da Ga uhvate; ali On opet otide iz Jerusalima preko
Jordana na ono mesto, gde Jovan pređe krštavaše. I mnogi dođoše tamo k Njemu, i govorahu da Jovan ne učini ni jednoga čuda; ali sve što kaza Jovan za Ovoga beše istina. I mnogi verovaše Ga onde.
 
6) U krajevima preko Jordana.
 
65. Blagosiljanje dece – Spasitelj pokazuje bogatome mladiću najsavršeniji put k spasenju.
Mat. 19, 1. 2. 13-26; Mar. 10, 1, 13-27; Luk. 18, 15-27.
 
Isus Hristos dođe u krajeve Judejske preko Jordana. Ovde se oko njega steče mnogo naroda. On ih učaše i isceljivaše bolesnike koje Mu dovođahu. Mnogi dovođahu decu i donošahu odojčad da metne na njih ruke i da se pomoli Bogu. Misleći da deca ne zaslužuju takve pažnje da bi se Učitelj zbog njih zadržavao, učenici im zabranjivahu. Videvši to, Isus gnevno reče: „ostavite decu i ne zabranjujte im dolaziti k Meni, jer je takovih carstvo nebesko. Zaista vam kažem: koji ne primi carstva Božjega kao dete, neće ući u njega“. Zagrlivši decu, On metnu na njih ruke, blagoslovi ih, i otide otuda.
A kad Isus, pošto je blagoslovio decu, iziđe na put, pritrča k Njemu neki mladić od starešina i pitaše Ga: „Učitelju blagi! kakovo ću dobro da učinim, da imam život večni? “ Isus mu odgovori: „što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga. [11] A ako želiš ući u život večni, drži zapovesti“. „Koje? “ zapita on. – „Da ne ubijaš, ne činiš preljube, ne ukradeš, ne svedočiš lažno, poštuj oca i mater, i ljubi bližnjega svoga kao samog sebe, “ odgovori mu Isus. Ali mladić verovaše da je potpuno ispunio sve ove zapovesti, pa zato reče: „sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje; šta mi još treba? “ Gospod ga milo pogleda i reče: „ako hoćeš savršen da budeš, idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za Mnom. “ A kad mladić ču ove reči, ožalosti se, jer beše bogat, i otide. Lično odricanje učini mu se iznad njegove snage. Tada se Isus obrati onima koji ga okruživahu i reče: „deco! kako je teško onima koji se uzdaju u svoje bogatstvo ući u carstvo Božje. Lakše je kamili proći kroz iglene uši[12], nego li bogatome ući u carstvo Božje. “ Slušaoci se uplašiše ovih reči Njegovih i govorahu među sobom: „ko se dakle može spasti? “ – „Ljudima je nemoguće, ali nije Bogu, “ odgovori Isus Hristos.
 
66. Priča o poslenicima u vinogradu.
Mat. 19, 27-30; 20, 1-16; Mar. 10, 28-31; Luk. 18, 28-30.
 
Pošto je Isus kazao bogatašu, da samo lično odricanje čini čoveka dostojnim Mesijina carstva, Petar Mu reče: „eto, mi smo ostavili sve, i za Tobom idemo; šta će dakle biti nama? “ Isus odgovori: „zaista vam kažem: nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, tj. imanje carstva radi Božjega, koji neće primiti više u ovo vreme, i na onome svetu život večni. “ Ali kako je Petar, po svoj prilici mislio, da će ljudi koji su pre drugih poverovali, morati dobiti i veću nagradu, Hristos ga je predupređivao od ovih lažnih misli pričom o slugama, koje su dobile podjednaku platu. Carstvo je nebesko kao čovek domaćin, koji ujutru rano iziđe da najmi poslenike u vinograd svoj. I pogodivši se s poslenicima po groš na dan, posla ih u vinograd svoj. I izišavši u treći sahat (po našem u devet sati pre podne) vidi druge gde stoje na pijaci besposleni, i njima reče: idite i vi u moj vinograd i što bude pravo daću vam. I oni otidoše. I opet izišavši u šesti i deveti sahat, učini tako. Naposletku, naišavši i u jedanaesti sahat nađe druge gde stoje besposleni, i reče im: što stojite ovde vazdan besposleni? Oni mu odgovoriše: niko nas ne najmi. Tada im reče: idite i vi u moj vinograd, i što bude pravo primićete. A kad bi uveče, reče gospodar od vinograda pristavu svome: dozovi poslenike i podaj im platu počevši od poslednjih do prvih. I oni koji dođoše u jedanaesti sahat primiše po groš. A kad dođoše pivi, mišljahu da će više primiti, i primiše i oni po groš. Za to stadoše vikati na gospodara, govoreći: ovi poslednji radiše jedan sahat, i izjednači ih s nama koji smo se čitav dan mučili i goreli. A on odgovarajući, reče jednome od njih: prijatelju! ja tebi ne činim krivo; nisi li pogodio sa mnom za groš? Uzmi svoje, pa idi; a ja hoću i ovome poslednjem da dam kao i tebi. Ili zar ja nisam vlastan u svojemu činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar? – Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji; jer je mnogo zvanih, a malo izabranih.“
 
67. Glas o Lazarevoj bolesti i odlazak Isusa Hrista u Judeju.
Jovan 11, 1-16.
 
U Vitanskoj porodici dogodi se nesreća. Lazar, brat Martin i Marijin ujedanput se razboli. Sestre, uznemirene ovom bolešću, odmah izvestiše Isusa, u Koga su one verovale i na Koga su se potpuno nadale. Isus odgovori sestrama preko glasnika: „ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božju, da se proslavi Sin Božji s nje. “ Dva dana osta Isus na onome mestu gde beše. U to Lazar umre. A po tom Isus reče učenicima: „hajdemo opet u Judeju. “ „Ravi, odgovoriše oni, nedavno Judejci šćadijahu da Te ubiju kamenjem, pa opet hoćeš da ideš onamo? “ Isus im odgovori: „nije li dvanaest sahata u danu? Ko danju ide, ne spotiče se, jer vidi videlo ovoga sveta; a ko ide noću, spotiče se, jer nema videla u njemu. “ Rekavši to, On dodade: „Lazar, naš prijatelj zaspa; nego idem da ga probudim. “ Isus je govorio o smrti Lazarevoj, a učenici pomisliše, da govori o običnome snu, i kako je san za vreme bolesti dobar znak da se čovek oporavi, oni odgovoriše: , , Gospode, ako je zaspao, ustaće (ozdraviće)“. Onda im Isus otvoreno reče: „Lazar umre. I milo Mi je vas radi, što nisam bio onamo, da verujete; nego hajdemo k njemu. “ – „Hajdemo i mi da pomremo s Njim, “ reče Toma.
 
7) U Judeji.
 
68. Lazarevo vaskrsenje.
Jovan 11, 17-46.
 
Kad Isus dođe u Vitaniju, Lazar već četiri dana beše u grobu. Marta prva saznade o dolasku Isusovu i pohita Mu na susret, dok međutim Marija u dubokoj tuzi seđaše doma. Pavši pred noge Isusove, Marta reče: „Gospode! da si ti bio ovde ne bi moj brat umro. A i sad znam, da što zaišteš u Boga, daće ti Bog. “ Isus potvrdi njenu nadu: „brat će tvoj ustati. “ „Znam da će ustati o vaskrsenju, u poslednji dan“, odgovori Marta. „Ja sam vaskrsenje i život: koji veruje Mene, ako i umre živeće. I ni jedan koji živi i veruje Mene neće umreti va vek. Veruješ li ovo? “ reče joj Gospod Isus. „Da, Gospode! ja verovah da si Ti Hristos, Sin Božji, koji je trebalo da dođe na svet“, odgovori ona i pohita kući, gde polako reče sestri: „Učitelj je došao i zove te. “ Čuvši radostan glas, Marija ustade brzo i otide k Isusu. A Isus još ne beše došao u selo, nego beše na onom mestu, gde Ga srete Marta. U to vreme u domu Lazarevu beše mnogo Judejaca, koji dođoše da uteše sestre u tuzi. Videvši, kako Marija brzo iziđe iz kuće, oni pomisliše, da otide na grob Lazarev da plače, i pođoše za njom. Ali ih Marija preteče; oni je videše na kolenima kod nogu Isusovih. Marija govoraše: „Gospode! da si Ti bio ovde, ne bi umro moj brat. “ Plač utuši njen glas. Svi prisutni ne mogaše suzdržati suze; Sam Isus zgrozi se u duhu i postade žalostan. , , Gde ste ga metnuli? “ zapita Isus. „Gospode hajde da vidiš, “ odgovoriše Mu. Udariše suze Isusu. „Gledaj kako Ga ljubljaše“, rekoše Judejci, a neki od njih rekoše: „ne mogaše li Ovaj Koji otvori oči slepcu učiniti, da i ovaj ne umre? “ Priđoše pećini, u kojoj beše telo Lazarevo. „Uzmite kamen, “ reče Gospod Isus. Ali Marta reče: „Gospode; već smrdi; jer su četiri dana kako je u grobu“. Isus joj odgovori: „ne rekoh li ti, da ako veruješ, videćeš slavu Božju? “ Uzeše dakle kamen, gde ležaše mrtvac. Tada Isus podiže oči k nebu i reče: „Oče! hvala Ti što si Me uslišio. A ja znadoh da Me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, da veruje da si Me ti poslao. “ I ovo rekavši, Isus zovnu iza glasa: „Lazare, iziđi napolje. “ I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po nogama, i lice njegovo ubrusom povezano. Svi su stajali uplašeni; niko ne priđe da ga odreši. Onda Isus reče: „razdrešite ga i pustite nek ide. “ Mnogi Judejci videvši ovo čudo, poverovaše u Hrista, a neki od njih otidoše k farisejima u Jerusalim i kazaše im, šta učini Isus.
 
69. Sinedrionova odluka protiv Isusa i odlazak Isusa Hrista u grad Jefrem.
Jovan 11, 47-57.
 
Glas o Lazarevu vaskrsenju, kao i da su mnogi poverovali u Hrista, uznemirio je Njegove neprijatelje. Oni odlučiše, da upotrebe nasilje. Sazvaše veliki savet Sinedriona. „Šta ćemo činiti? “ govorahu članovi Sinedriona. „Čovek ovaj čini mnoga čudesa. Ako Ga ostavimo tako, svi će Ga verovati, pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod“. [13] Predsednik Sinedriona, prvosveštenik Kajafa, dade ovaj savet: „vi ne znate ništa; i ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, nego li da narod sav propadne. “ Ovaj savet primiše i odlučiše da Isusa ubiju, da bi se sačuvao opšti mir. Doznavši za odluku Sinedrionovu, Isus otide s učenicima u grad Jefrem, koji je bio na petnaest kilometara severno od Jerusalima, u divljoj pustinji. Međutim, u Jerusalimu se stade skupljati narod na praznik Pashe. Svuda se govorilo o velikome Učitelju Nazaretskom. U hramu se često čuše pitanja: „šta mislite vi, zašto ne dolazi na praznik? “ Ovi glasovi uznemiravali su neprijatelje Isusove, i prvosveštenici se opet sastadoše u sednicu Sinedriona i izdaše zapovest, ako Ga ko opazi gde je, da javi da Ga uhvate.
 
70. Predskazanje Isusa Hrista o Svojoj smrti u Jerusalimu. – Molba Salomijina
Luk. 18, 31-34; Mar. 10, 30-45; Mat. 20, 17-28.
 
Iz grada Jefrema Isus pođe u Jerusalim, ali ne pravim putem, nego preko Jerihona. Učenici u strahu iđahu za Njim. On ponovi dvanaestorici učenika, da Ga u Jerusalimu čekaju stradanja: „evo idemo gore u Jerusalim, i sve će se svršiti što su proroci pisali za Sina čovečjega. Sin čovečji predaće se prvosveštenicima i književnicima i osudiće Ga na smrt, i predaće Ga neznabošcima, i narugaće Mu se, i biće Ga i pljuvaće Ga, i ubiće Ga, i treći dan vaskrsnuće. “ Ali učenicima teško bi, da se oslobode misli o zemaljskoj slavi Hristovoj, i zato ništa ne razumeše od onoga što im kaza.
Tada pristupi k Isusu Salomija, mati Jakovljeva i Jovanova, i pokazujući na svoje sinove, moljaše Ga: „zapovedi da sednu ova moja dva sina, jedan s desne strane Tebi, a jedan s leve strane Tebi, u carstvu Tvome“. A Isus, odgovarajući na ovu molbu opet ponovi, da članovi Njegovoga carstva ne treba da očekuju na zemlji slavu, nego stradanja, koja je On i predstavio pod slikom Svoje čaše i krštenja. On reče Jakovu i Jovanu: „ne znate, šta ištete. Možete li piti čašu koju ću Ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se Ja krstim? “ Jakov i Jovan odgovoriše: „možemo“. Tada im Isus reče: „čašu dakle Moju ispićete, i krstićete se krštenjem kojim se Ja krstim; ali da sednete s desne strane Meni i leve, ne mogu Ja dati, nego kome je ugotovio Otac Moj. “ Molba sinova Zavedejevih rasrdila je ostale učenike. Isus pohita da uništi i sam početak neprijateljstva među njima. On im reče: „znate da knezovi narodni zapovedaju narodu, i poglavari upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći među vama, da vam bude sluga. [14] Kao što ni Sin čovečji nije došao da Mu služe, nego da služi, i da dušu Svoju u otkup da za mnoge. “
 
71. Isceljenje slepaca u Jerihonu i obraćanje Zakhejevo.
Luk. 18, 25-43. 19, 1-10; Mar. 10, 46-52; Mat. 20, 29-34.
 
Na ulazu u Jerihon, nedaleko od gradske kapije, seđaše slepac proseći. Isus ulažaše u grad, praćen gomilom naroda. Vreva obrati pažnju slepčevu. „Šta je to? “ zapita. Rekoše mu da ide Isus Nazarećanin. Tada slepac stade vikati: „Isuse, sine Davidov! pomiluj me!“ Oni što iđahu napred, prećahu mu da ućuti; ali on još više vikaše: „sine Davidov, pomiluj me!“ Isus zastade i zapovedi da Mu ga dovedu. A kad Mu se slepac približi, zapita ga: „šta hoćeš da ti učinim? “
– Gospode! da progledam, “ odgovori slepac. „Progledaj, vera tvoja pomože ti“, reče mu Isus. Slepac odmah progleda i pođe za Isusom, hvaleći Boga. I svi ljudi koji videše, hvaljahu Boga.
Isus Hristos uđe u Jerihon i prolažaše ulicom, koja vodi na put u Jerusalim. U to vreme starešina garinički Zakhej iskaše da vidi velikoga Učitelja. Ali kako je bio rastom mali, i od naroda ne mogaše videti Isusa, pope se na dud, koji beše kraj puta, i na njemu čekaše Isusa, da prođe. Prolazeći mimo, Isus mu reče: „Zakheju, siđi brzo; jer Mi danas valja biti u tvojoj kući“. Obradova se Zakhej ovoj velikoj milosti, i odmah pohita kući, i dočekujući Isusa, reče Mu: „Gospode! Evo pola imanja svoga daću siromasima, i ako sam koga zaneo, vratiću onoliko četvoro. “ Mnogi stadoše vikati, zašto se Isus svrati grešnome čoveku. Na tu viku Isus odgovori: „danas dođe spasenje kući ovoj, jer je i ovo sin Avramov. Jer je Sin čovečji došao da nađe i spase što je izgubljeno. “
Izlazeći iz grada, Isus srete dva slepca, koji Ga moljahu da ih isceli, nazivajući Ga Sinom Davidovim. Isus se dotače njihovih očiju, i oni se isceliše i pođoše za Njim. Jednoga od isceljenih slepaca u Jerihonu zvali su Vartimej (što znači sin Timejev).
 
72. Pomazivanje mirom nogu Isusa Hrista na večeri u Vitaniji.
Jovan 12, 1-11.
 
Na šest dana pre Pashe Isus dođe s učenicima u Vitaniju. Ovde, po svoj prilici u domu Lazarevu, zgotoviše Mu večeru. Za večerom Marta služaše, a Lazar brat njen, seđaše s Njim za trpezom. Kad svi posedaše, druga sestra Lazareva, Marija, uzevši litru pravoga nardova mnogocenjenoga mira, pomaza noge Isusove i otre ih kosom svojom. Ovolika žrtva ne dopade se Judi Iskariotskome. On beše srebroljubac, i ova strast razvi se u njemu toliko, da ga načini lupežom.
U društvu Hristovih učenika on je bio čuvar novca, i zato je uvek nosio sa sobom kovčežić, u koji metahu milostinju. Njemu bi žao novca, što se utroši za miro. On je već bio proračunao, koliko bi mogao utajiti, kad bi taj novac bio spušten u njeGOV kovčežić, i zato reče: „zašto se ovo miro ne prodade za trista groša, i ne dade siromasima? “ Isus reče: „ne dirajte u nju; ona je to dohranila za dan Mojega pogreba. Jer siromahe svagda imate sa sobom, a Mene nemate svagda. “
Ubrzo mnogi doznadoše, da je Isus u Vitaniji, i čitavim gomilama iđahu onamo ne samo zbog Isusa, nego i da vide Lazara koga je On vaskrsnuo iz mrtvih. Glas o tom uplaši Isusove neprijatelje. I eto, u vreme, kad se svet sticao u Vitaniji, prvosveštenici odlučiše da ubiju i Lazara, jer su mnogi Judejci Njega radi dolazili i verovali Isusa.
 


 
NAPOMENE:

  1. Korvanom se zvalo sve što je žrtvovano hramu Božjem. Stari običaj govorio je da se Korvan ne može dati nikome. Na tom osnovu ljudi koji su objavljivali svoja imanja korvanom, odricali su pomoć i svojim roditeljima bilo je i takvih, koji su svoje imanje objavljivali korvanom da bi se samo spasili dužnosti pomaganja bližnjih.
  2. Ove reči znače: Crkva Hristova osnovana je na veri u Hrista, Koji je glavni krajeugaoni kamen Svoje Crkve. Prvi je bio Petar koji je ispovedio ovu veru; on je bio prvi kamen temeljac u zgradi Crkve. I zbog ove vere u Hrista Petar je pre drugih postavljen da bude zidarem u crkvi Hristovoj.
  3. To jest: ako u vašoj veri bude toliko sposobnosti za razvijanjem, koliko života u zrnu gorušičnome, od koga izraste veliko drvo, vi ćete biti u stanju da nadvladate sve smetnje, pa i one koje izgledaju neodoljive.
  4. Svaki Judejac dužan je bio da plaća hramu po jednu didrahmu (dinar) godišnje.
  5. Ovaj postupak Hrista dao je primer, da sveto treba vršiti dužnost – žrtvovati hramu i poštovati javne ustanove. Kao Sin Božji, On je bio slobodan od ove obaveze, pa je i čudo učinio, samo da je ispuni.
  6. U razgovorima s učenicima Isus je opovrgavao njihov lažni pojam o Mesiji kao o zemaljskom caru. Ali su se jevrejske predrasude toliko ukorenile u učenicima, da ih nisu ostavljale, bez obzira na stalna uputstva Učitelja. Uvereni da će carstvo Mesijino nastati u svoj slavi, oni su maštali o tome, da budu prvi u tom carstvu.
  7. To jest, čovek ne dobija prava na to, da se sam njima koristi, nego i drugima da koristi. Dakle, što više prava ima čovek, više i dužnosti.
  8. Kad su Jevreji išli u Jerusalim, dešavalo se da prolaze kroz Samariju, verujući da će se u hramu, očistiti od nečistoće zbog dodira sa Samarjanima; ali su retko išli iz Jerusalima kroz Samariju, bojeći se da ne postanu nečisti, i vraćahu se daljim, obilaznim putem, preko Jordana, što jako vređalo Samarjane.
  9. Tj. starajte se da budete istinski članovi carstva Božjega na zemlji, ištite pre svega pravde; tada ćete dobiti i zemaljsku sreću. Ne budite roblje zemaljskih briga, i vršeći svoje delo revnosno, ne teretite sebe brigama o sutrašnjem danu.
  10. U ovoj priči gospodar vinograda je Gospod Bog, vinogradar -Hristos, posađena smokva – Bogom izabrani narod Jevrejski.
  11. Mladić nije verovao da je Isus Bog, i nazivajući Ga blagim, izrekao je farisejsko mišljenje, da je učitelj (ravin) izvor dobra. Saobražavajući se s njegovim mišljenjem Isus mu reče, da Njemu, kao čoveku, ne pripada zvanje blagi, da je samo Bog blag, pošto je jedini On izvor dobra.
  12. Istočna poslovica veli: „pre će kamila proći kroz iglene uši, nego što će . . . to i to biti. Ona je osnovana na tome, što se natovarena kamila, s jako privezanim velikim denjcima, ne može lako provući kroz uzana vrata, koja su se zvala iglene uši.
  13. Rimljani koji su u to vreme vladali Judejom, dopuštali su Judejcima neku vrstu samouprave. Ali su članovi Sinedriona znali, da će se ova prava pri prvoj pobuni naroda oduzeti. Kako nisu verovali da je Isus zaista Hristos, to su se i bojali da se narod, zanesen maštanjem o početku carstva Mesijina, ne pobuni pre vremena protiv vlasti Rimljana.
  14. To jest u carstvu Hristovom više mesto daje se čoveku ne radi njegove lične koristi, nego radi opšte; i zato ko hoće da bude veći od mudrih, mora više i poslužiti drugima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *