BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DELA I NAUKA ISUSA HRISTA OD DRUGE DO TREĆE PASHE
 
1) U Jerusalimu.
 
26. Isceljenje uzetoga kod Ovčije banje.
Jovan 5.
 
Isus Hristos je proveo zimu u Galileji i zatim je došao opet u Jerusalim, na praznik Pashe. Blizu Jerusalimskoga hrama, kod Ovčijih vrata, kroz koja su provodili u hram žrtvene životinje, bila je banja. U određeno vreme anđeo Gospodnji silažaše u banju i mućaše vodu. Bilo je zapaženo, da je prvi, koji je ulazio u banju, pošto je anđeo zamutio vodu, ozdravljao, ma kakva bolest bila na njemu. Oko ove banje stalno je ležalo mnogo bolesnika, za koje je bilo načinjeno pet pokrivenih tremova. Banja s tremovima zvala se dom milosrđa, jevrejski Vitezda. Isus uđe u ovaj dom milosrđa, priđe k uzetome, koji je bolovao već trideset i osam godina, i upita ga: „hoćeš li da budeš zdrav? “ Bolesnik Mu odgovori: „da, Gospode; ali nemam čoveka da me spusti u banju kad se zamuti voda; dok pođem drugi siđe pre mene“. Tada mu Isus reče: „ustani, uzmi odar svoj i hodi“. I bolesnik odmah oseti, da mu se vratila snaga, i hođaše. Međutim Isus pođe dalje i sakri se u narodu. Slaveći Boga koji posla pomoć, bolesnik ponese svoj odar. To je bilo u subotu. Fariseji su smatrali za greh svako delo, učinjeno u subotu, pa u takvoj prilici, kad su videli da isceljeni nosi odar, rekoše mu: „danas je subota, i ne valja ti odra nositi“. Isceljeni odgovori: „koji me isceli, on mi reče: uzmi odar svoj i hodi“. – „Ko ti to reče? upitaše oni isceljenoga. Ali isceljeni ne mogaše reći, jer i sam nije znao, ko ga isceli. A po tom ga nađe Isus u hramu i reče mu: „eto si zdrav, više ne greši, da ti ne bude gore“. Doznavši da je njegov dobrotvor bio Isus, isceljeni otide starešinama judejskim i kaza im za to. Tada starešine stadoše goniti Isusa i iskahu prilike da Ga ubiju, što je takva dela činio u subotu.
A Isus im odgovaraše: „Otac Moj doslije čini i Ja činim“. Čuvši to, Judejci još većma ustadoše protiv njega, što ne samo kvaraše subotu, nego i Ocem Svojim nazivaše Boga, i građaše se jednak Bogu. Na to im Isus reče: „zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini, jer što On čini, ono i Sin čini onako. Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljuje, tako i Sin koje hoće oživljuje. Otac ne sudi nikome, nego sav sud dade Sinu, da svi poštuju Sina kao što poštuju i Oca koji Ga je poslao. Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe. Dela moja koja Mi dade Otac da ih svršim, ova dela koja Ja radim svedoče za Mene da me Otac posla. Pogledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni; a ona svedoče za Mene. I nećete da dođete k Meni da imate život. Ne mislite da ću vas tužiti Ocu; ima koji vas tuži, Mojsije, u koga se vi uzdate. Jer da ste verovali Mojsiju, tako biste verovali Meni, jer on pisa za Mene. A kad njegovim pismima ne verujete, kako ćete verovati Mojim rečima? “
 
27. Spasitelj brani učenike što trgaju klasje u subotu. Isceljenje čoveka sa suhom rukom.
Luk. 6, 1-11; Mat. 12, 1-15; Mar. 2, 22-38
 
U prvu subotu po drugome danu Pashe[1] Isus iđaše s učenicima kroz useve. Učenici putem trgahu klasje, satirahu ih rukama i jeđahu. Fariseji su to videli. Zakon nije branio da jedu u subotu, ali je zabranjivao da rade, žnju, mlate. Kako je trganje klasja ličilo na žetvu, učenici Hristovi izgledali su kao narušioci zakona. I eto fariseji im rekoše: „za što činite što ne valja činiti u subotu? “ a zatim i samome Isusu, „gle, učenici Tvoji čine što ne valja činiti u subotu“. Na to im Isus odgovori „zar niste čitali ono što učini David kad ogladni on i koji behu s njim? Kako uđe u Božju kuću pred oltarom, prvosveštenikom, i hlebove postavljene pojede, kojih ne beše slobodno nikome jesti osim sveštenika, i jeo ih je sam, i dade ih onima koji behu s njim. Ili niste čitali u zakonu kako u subotu sveštenici u hramu subotu pogane, pa nisu krivi? Kad biste pak znali šta je to; milosti hoću, a ne žrtve, nikad ne biste osuđivali pravih. Subota je načinjena čoveka radi, a nije čovek subote radi. Dakle, gospodar je Sin čovečji i od subote“. Fariseji ne odgovarahu.
Dođe i druga subota. Isus uđe u zbornicu. U to vreme onde beše čovek kome desna ruka beše suha. Želeći da okrive Isusa, fariseji su pazili, neće li On isceliti i ovoga bolesnika. Isus reče čoveku koji imaše suhu ruku: „ustani i stani na sredu“. Neko ne otrpe i upita: „valja li u subotu lečiti“? Isus na go odgovori, pitajući: „šta valja u subotu činiti, dobro ili zlo? održati dušu ili pogubiti? “ Svi su ćutali. Gnevno pogleda na njih Gospod i pokaza u Zakonu Božjem reči, na osnovu kojih se može lečiti u subotu: „koji je među vama čovek koji ima ovcu jednu, pa ako ona u subotu upadne u jamu, neće je uzeti i izvaditi? A koliko je čovek pretežniji od ovce! Dakle valja u subotu dobro činiti“. Posle toga on isceli čoveka sa suhom rukom. Fariseji pobesneše, i izišavši iz zbornice, savetovaše se kako da ubiju Isusa. Zato se dogovoriše s Irodovcima, [2] svojim stalnim neprijateljima. Mržnja prema Isusu prinudila ih je da zaborave međusobno neprijateljstvo. A Isus otide onda na obale Galilejskoga jezera.
Ipak niko, videći Isusa na OVOME putu, ne bi mogao pomisliti, da ide čovek, koga gone starešine narodne. Mnogi ljudi iz samoga Jerusalima i iz drugih mesta Judeje, iz Galileje, Idumeje, krajeva preko Jordana, pa i iz same okoline Tira i Sidona iđahu za Spasiteljem.
 
2) U Galileji i okolini Galilejskog jezera
 
30. Izbor dvanaestorice apostola.
Luk. 6, 12-16; Mar. 3, 13-19; Mat. 10, 2-4.
 
Dok je bio u Galileji, Isus iziđe na goru da se pomoli i provede svu noć na molitvi. A kad je osvanulo, On dozva Svoje učenike i izabra dvanaestoricu, koje je sam hteo, da budu svedoci Njegovih dela i nauke, da budu Njegovi poslanici i da silom Njegovom isceljuju bolesti i izgone đavole. Evo njihovih imena: Simon, koga je Isus nazvao Petar, i brat njegov Andrija, sinovi Jonini; Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi, koje je Isus za vatrenu revnost nazvao Voanerges (što znači sinovi groma); Filip; Natanailo, sin Tolomejev, koji se za to i zove Vartolomej; Toma, koji se još zove i Didim, što znači blizanac; Matej ili Levije, bivši carinik; Jakov, sin Alfeja ili Kleope, koji se zvao mali za razliku od Jakova Zevedejeva; Simon, prozvan Kananit ili Zilot[3], što znači revnilac; Juda Jakovljev; i Juda Iskariotski.
 
31. Nauka Isusa Hrista na gori.
Luk. 6, 17-49; Mat. 5, 6, 1-18; 7, 1-6, 12-29.
 
Pošto je izabrao apostole, Isus siđe s njima s vrha gore, stade na uzvišici na mestu ravnome, i ovde, pred mnoštvom naroda, razvi Svoju nauku o tome, kakve osobine treba da imaju Njegovi učenici i kako treba da vrše zakon, ako hoće da uđu u carstvo Mesijino. Ova beseda Isusa Hrista zove se beseda na gori.
 
a) Osobine Hristovih učenika, ili zapovesti blaženstva.
Isus Hristos reče: „Blago siromašnima duhom (smernima), jer je njihovo carstvo nebesko. – Blago onima koji plaču, jer će se utešiti. – Blago krotkima, jer će naslediti zemlju. – Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi. – Blago milostivima, jer će biti pomilovani. – Blago onima koji su čista srca, jer će Boga videti. – Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati. – Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko. – Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rđave reči lažući Mene radi. – Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako prognali proroke pre vas. “ Ove izreke Isusa Hrista nazivaju se zapovesti blaženstva.
 
b) Dužnosti Hristovih učenika prema svetu.
Pošto je objasnio, kakve osobine treba da imaju Njegovi učenici, Isus im pokaza i to, kakve su njihove dužnosti prema svetu: „Vi ste so zemlji“, reče Isus. Vi ste videlo svetu. Tako da se svetli vaše videlo pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima. “
 
v) O neizostavnom vršenju sviju zapovesti Zakona.
Fariseji su širili po narodu glas, da Isus narušava zakon Božji. Stoga je Spasitelj kazao: „Ne mislite da sam Ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona, dok se sve ne izvrši. Ako ko pokvari Jednu od ovih najmanjih zapovesti[4], i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskome, a ko (sam) izvrši i (druge) nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskome. Jer vam kažem, da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko“.
 
g) O poštovanju šeste zapovesti.
„Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svoga ni za šta, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svome raka! (pust čovek) biće kriv skupštini (tj. pred Bogom zaslužuje kaznu kao i onaj, koji za veliki zločin podleže najvišem sudu); a ko reče budalo, biće kriv paklu ognjenom (tj. isto je toliko kriv pred Bogom, koliko i onaj, kome su za ubistvo oduzimali život i bacali u geenu[5] da se spali). Za to dakle, ako prineseš dar svoj k oltaru, i onde se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred oltarom, i idi pre pa se pomiri s bratom svojim, pa onda doći i prinesi dar svoj“.
 
d) O poštovanju sedme zapovesti.
„Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljubu. A Ja vam kažem, da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svome“.
 
đ) O poštovanju treće zapovesti.
„Još ste čuli kako je kazano starima: ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo. A Ja vam kažem: ne kunite se nikako: ni nebom, jer je presto Božji; ni zemljom, jer je podnožje nogama Njegovim: ni Jerusalimom, jer je grad velikoga Cara. Ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlake jedne bele ili crne učiniti. Dakle neka bude vaša reč: da, da; ne, ne; a što je više od ovoga oda zla je. [6]
 
e) O praštanju uvreda.
„Čuli ste da je kazano: oko za oko, zub za zub. A ja vam kažem da se ne branite od zla (od onoga koji te vređa), isto ako te ko udari po desnome tvome obrazu, obrni mu i drugi. i koji hoće da se srdi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu. I ako te potera ko jedan sahat, idi s njim dva. Koji ište od tebe, podaj mu; i koji hoće da mu uzajmiš, ne odreci mu“.[7]
 
ž) O ljubavi prema bližnjemu.
„Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega svoga, a mrzi na neprijatelja svoga. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; da budete sinovi Oca svojega Koji je na nebesima; jer On zapoveda Svome suncu te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima i zlima. Budite dakle milostivi, kao i Otac vaš što je milostiv; budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“.
 
z) O delima pobožnosti: milostinji, molitvi i postu.
„Pazite da pravdu (milostinju) svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide; inače plate nemate od Oca svoga, Koji je na nebesima. Kad dakle daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemeri po zbornicama i po ulicama da ih hvale ljudi. Zaista vam kažem: primili su platu svoju. A ti kad činiš milostinju, da ne zna levaka tvoja, što čini desnica tvoja; [8] tako da bude milostinja tvoja tajna; i Otac tvoj Koji vidi tajno, platiće tebi javno. I kad se moliš Bogu, ne budi kao licemeri, koji rado po zbornicama i na raskršću po ulicama stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem, da su primili platu svoju. A ti kad se moliš, uđi u klet svoju[9] i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome Koji je u tajnosti; i Otac tvoj Koji vidi tajno, platiće tebi javno. A kad se molite, ne govorite mnogo, kao neznabošci; jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni. A kad postite, ne budite žalosni kao licemeri: jer oni načine bleda lica svoja, da ih vide ljudi gde poste. Zaista vam kažem, da su primili platu svoju. A ti kad postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij[10], da te ne vide ljudi gde postiš, nego Otac tvoj Koji je u tajnosti; i Otac tvoj Koji vidi tajno, platiće tebi javno“.
 
i) O neosuđivanju bližnjega.
„Ne sudite da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti. A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvna u oku svome ne osećaš? Ili, kako možeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome? Licemere! izvadi najpre brvno iz oka svojega, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svoga“.
 
j) O čuvanju svetinje od nedostojnih.
„Ne dajte svetinje psima; niti mećite bisera svoga pred svinje, da ga ne pogaze nogama svojima, i vrativši se ne rastrgnu vas“. [11]
 
k) Opšte pravilo ponašanja prema bližnjima.
„Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima; jer je to zakon i proroci“.
 
l) O uskome putu k spasenju.
„Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, a mnogo ih ima koji njim idu; kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze“.
 
lj) Raspoznavanje lažnih proroka.
„Čuvajte se lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijemu, [12] a unutra su vuci grabljivci. Po rodovima njihovim poznaćete ih“.
 
m) Dobra dela i vršenje volje Oca nebeskoga.
Ali da ljudi ne pomisle da su za ulazak u carstvo Mesijino dovoljna samo dobra osećanja, a da dela nemaju značaja, Isus je kazao; „Neće svaki koji Mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko: no koji čini po volji Oca Moga Koji je na nebesima. Svaki dakle koji sluša ove Moje reči i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu. I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer beše utvrđena na kamenu A svaki koji sluša ove Moje reči a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida kuću svoju na pesku. I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i raspade se strašno“.
I kad svrši Isus reči ove, divljaše se narod nauci Njegovoj, jer ih učaše kao Onaj koji vlast ima, a ne kao što ih učahu književnici i fariseji.
 
32. Isceljenje kapetanovog sluge u Kapernaumu
i vaskrsenje sina Nainske udovice.
Luk. 7, 1-17; Mat. 8, 5-13.
 
Posle propovedi na Gori, Isus Hristos otide u Kapernaum. Ovde Ga je s nestrpljenjem očekivao rimski kapetan, koji je komandovao odredom vojske što stajaše u gradu. U to vreme njemu se razboli sluga ljubimac. Kapetan je verovao u pravoga Boga, poštovao veru judejsku i dokazao svoje poštovanje time, što je u Kapernaumu načinio veliki dom za zbornicu. Smatrajući da je Isus Hristos Mesija Judejski, kapetan verovaše da On može isceliti njegovoga slugu, ali ne smatraše sebe za dostojnoga da Mu se obrati molbom, i stoga zamoli judejske starešine da se za njega zauzmu. Čim Isus uđe u grad, pristupiše Mu starešine i ubedljivo Ga moljahu da učini milost kapetanu. „On je dostojan da mu to učiniš, govorahu oni Isusu Hristu, jer ljubi naš narod, i načini nam zbornicu“. Isus pođe s njima. Ali kad bi blizu doma kapetanova, ovaj neznabožac posla svoje prijatelje, da Učitelju kažu od njegove strane. „Gospode! ne trudi se, jer nisam dostojan da uđeš pod moju strehu. Zato i ne držah sebe dostojna da Ti dođem, nego samo reci reč, i ozdraviće sluga moj“. U to vreme stiže i sam kapetan s istim rečima. Isus pokaza Jevrejima na duboku veru ovoga neznabošca: „ni u Izrailju tolike vere ne nađoh. I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sešće za trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskom, a sinovi carstva (tj. Izrailjci) izagnaće se u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba“; i zatim reče kapetanu „idi, i kako si verovao, neka ti bude“. Kapetan i njegovi prijatelji vratiše se i nađoše slugu zdrava.
Iz Kapernauma Isus otide u grad Nain. Za njim iđaše mnoštvo naroda. Nošahu mladića da ga pogrebu, jedinca sirote udovice. Mnoštvo naroda ispraćaše mrtvaca. Ugledavši udovicu, Gospod se sažali na nju i reče joj: , , ne plači!“ Zatim pristupi odru, na kom su nosili mrtvaca, metne na njega ruku i, kad nosioci stadoše, reče: „momče! tebi govorim, ustani!“ Mrtvac ustade, sede i stade govoriti. Velika beše radost materina; veliki je bio i strah sviju prisutnih. Svi su slavili Boga, govoreći: „veliki prorok iziđe među nama! Bog pohodi narod svoj!“
O ovome čudu stadoše govoriti po svoj okolini i po svoj Judeji.
 
33. Poslanstvo Jovana Krstitelja k Isusu Hristu.
Luk. 7, 18-28; Mat. 11, 2-14.
 
Glas o velikim delima Isusovim došao je i do Jovana Krstitelja, zatvorenoga u tamnici, i on posla k Njemu dva učenika, da Ga pitaju: „Jesi li Ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? “ Po svoj prilici, Jovanove učenike bunilo je to, što Isus ne proglašava sebe za cara, i Jovan ih šalje da svojim očima vide dela Njegova. Došavši k Isusu, učenici preneše pitanje od strane Jovana Krstitelja. Gospod isceli mnoge bolesnike i posle toga reče Jovanovim učenicima: „idite i kažite Jovanu što videste i čuste: slepi progledaju, hromi hode, gubavi čiste se, gluhi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima se propoveda jevanđelje. I blago onome koji se ne sablazni o Mene“. Učenici Jovanovi otidoše. Ali njihovo pitanje, učinjeno u ime Jovanovo, sablazni mnoge u narodu. Jovan im se učini kao čovek koji se dvoumi, koji nije stalan u svojim rečima. Tada Isus posvedoči, da je Jovan veliki prorok: „ovo je onaj za koga je pisano: eto Ja šaljem anđela Svojega pred licem Tvojim, koji će pripraviti put Tvoj pred Tobom. Jer vam kažem: ni jedan između rođenih od žene nije veći prorok od Jovana Krstitelja; a najmanji u carstvu Božjem veći je od njega“. [13] I ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći. “
 
34. Praštanje grešnici koja pomaza mirom noge Isusove u domu Simona Fariseja.
Luk. 7, 36-50.
 
Farisej, po imenu Simon, stanovnik jednoga od Galilejskih gradova, pozove Isusa na obed. Isus uđe k njemu i sede za trpezu. Ali gord sa svoje pravednosti, farisej ne ukaza Hristu ni onoliko poštovanja, koliko obično ukazuju gostima. Njemu ne dadoše ni vode da noge opere. Međutim, jedna žena, poznata svemu gradu kao vrlo velika grešnica, dozna da je Isus u domu Simonovu. Za vreme obeda ona uđe u taj dom sa sklenicom mira, i stavši iza Isusa, stade mazati skupocenim mirom noge Njegove, gorkim suzama prati ih i kosom od svoje glave otirati ih. Što je više preziranja nalazila u gordim farisejima i zakonicima, u toliko je veću ljubav osećala prema krotkome Učitelju, Koji prašta grešnicima. Ona beše uverena, da će i njeni gresi biti oprošteni. Isus je nije odbio, nego je primio izraze njenoga kajanja, vere i ljubavi. To je Simona uvredilo i zbunilo. On mišljaše: „da je Isus prorok, znao bi ko i kakva Ga se žena dotiče“. Isus je dobro video šta se zbiva u duši Simonovoj, i reče mu: „imam ti nešto kazati: dvojica behu dužni jednome zajmodavcu, jedan beše dužan pet stotina dinara, a drugi pedeset. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži, koji će ga od njih dvojice većma ljubiti? “ Simon odgovori: „mislim onaj kome najviše pokloni. “ „Pravo si sudio, reče mu Hristos. Vidiš ti ovu ženu? Ja uđoh u tvoju kuću, ni vode Mi na noge nisi dao; a ona suzama obli Mi noge, i kosom od glave svoje otre. Celiva mi nisi dao; a ona od kako uđoh, ne presta celivati Mi noge. Uljem nisi pomazao glave Moje; a ona mirom pomaza Mi noge. Za to ti kažem: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala. “ Zatim, obrativši se ženi, reče: „opraštaju ti se gresi; vera tvoja pomože ti; idi s mirom. “ Tako, dakle, opraštanje grehova daje Bog prema sili vere i ljubavi. A koji behu za trpezom s Isusom, stadoše govoriti u sebi ko je taj što i grehe oprašta?
 
35. Priče o sejaču, o zrnu gorušičnu, o pšenici i kukolju.
Mar. 4, 1-20 i 30-34; Mat. 13, 1-13 i 18-43; Luk. 8, 4-15. 17, 20-31.
 
Isus Hristos dođe na obalu Galilejskoga jezera. Za njim iđaše mnoštvo naroda. On uđe u lađu, otisnu se malo od obale i odatle učaše narod, koji je bio na obali, o onome carstvu Božjem, carstvu nebeskome (tj. o Crkvi), koje je On, Mesija, došao da utvrdi na zemlji. Svoju nauku Hristos je iskazivao u pričama.
Isus je učio, da će u carstvo Njegovo na zemlji ući samo onaj, ko je spreman da usvoji Njegovu nauku, tako isto kao što donosi rod samo ono zrno, koje padne na obraćenu zemlju. On je to iskazao u priči o sejaču. „Gle, iziđe sejač da seje. I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih. A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše, jer ne beše u dubinu zemlje. I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemaju žila, posahnuše. A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih. A druga padoše na dobru zemlju, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset a jedno po trideset“. Kad učenici zapitaše Isusa, šta znači priča, On im reče: „seme je reč Božja. Svakome koji sluša reč o carstvu i ne razume (tj. ne razmišlja) dolazi nečastivi i krade posejano u srcu njegovom; to je oko puta posejano. A na kamenu posejano to je koji sluša reč Božju i odmah s radosti primi je; ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag. A posejano u trnju to je koji sluša reč, no briga ovoga sveta i prevara bogatstva, i druge želje zaguše reč, i bez roda ostane. A posejano na dobroj zemlji to su oni koji reč slušaju i u dobrome i čistom srcu drže, i rod donose u trpljenju“.
Hristos je učio da će se Njegovo carstvo, s početka malo, raširiti po svoj zemlji. On je to pokazao u priči o zrnu gorušičnome. „Carstvo je nebesko kao zrno gorušično koje uzme čovek i poseje na njivi svojoj; ono je istina najmanje od sviju semena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo, ptice nebeske dolaze i sedaju na njegovim granama“.
U priči o pšenici i kukolju Hristos je učio, da će u carstvu Njegovome na zemlji do poslednjega suda biti i grešnici. „Carstvo je nebesko kao čovek koji poseja dobro seme u polju svome. A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici, pa otide. A kad niče usev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: gospodaru, nisi li ti dobro seme sejao na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on im reče: neprijatelj čovek to učini. A sluge rekoše mu: hoćeš li dakle da idemo da ga počupamo? Ali on reče: ne, da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: saberite najpre kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem, a pšenicu svežite u žitnicu moju“. Kad je Hristos ostao s učenicima nasamo, On im je ovako objasnio ovu priču: „koji seje dobro seme, ono je Sin čovečji; njiva je svet; dobro seme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla; neprijatelj koji ga je posejao jest đavo; žetva je posledak ovoga veka, a žeteoci su anđeli. Kao što se dakle kukolj sabira i ognjem sažiže, tako će biti na posletku ovoga veka. Poslaće Sin čovečji anđele Svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba. Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svoga“.
Jednom Ga fariseji otvoreno upitaše: „Kad će doći carstvo Božje? “ Hristos odgovori: „carstvo Božje neće doći da se vidi; niti će se kazati: evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božje unutra u vama (ono je unutrašnje, duhovno)“.
 
36. Stišavanje oluje na Galilejskome jezeru i isceljenje Gadarinskoga besnoga čoveka.
Mar. 4, 35-41; 5, 2-10; Luk. 8, 2239. Mat. 23-34.
 
Onoga dana uveče, kad je Hristos objasnio u pričama učenje o carstvu Mesijinu, On pređe sa Svojim učenicima lađom na drugu stranu Galilejskog jezera. S njim su otplovile i druge lađe. Dok su plovili, Isus zaspa na krmi. Ujedanput se podiže velika oluja: valovi su bili toliko jaki da su napunili lađu. Učenici uplašeni probudiše Isusa. „Učitelju! zar ti ne mariš što ginemo? Gospode, izbavi nas“! govorahu oni. Isus im reče: „zašto ste tako strašljivi, maloverni? “ Zatim ustade i zapovedi vetrovima i reče moru: „ćuti, prestani“. I odmah postade tišina. Svi se uplašiše vrlo i čudiše se govoreći: „ko je ovaj da ga slušaju i vetrovi i more? “
Prebrodivši jezero, oni iziđoše na obalu u zemlju Gadarinsku (ili Gergesinsku), u predeo Deset gradova, nedaleko od grada Gadare. U okolnim gorama bilo je mnogo pećina, u kojima su onda pogrebavali mrtve i koje su se zbog toga zvale grobovi. U ono vreme, kad je Hristos došao blizu Gadare, po pećinama se krio besan čovek i zadavao je svima strah. Uzalud su ga svezivali. Kad mu dođe besnilo, on je kidao lance i opet bežao u pećine, gde je i danju i noću vikao i udarao se o kamenje. Rđav život ga je doveo dotle, da je potpuno pao pod vlast đavolovu. Tek što Isus iziđe na obalu, dođe i besan čovek. On se mučio i vikao: „šta je Tebi do mene, Isuse, Sine Boga višnjega? zaklinjem te Bogom, ne muči me. Isus reče: „izađi duše nečisti, iz ovoga čoveka. Kako ti je ime? “ Ovaj odgovori: „Legion mi je ime; jer nas je mnogo. “ I stadoše đavoli moliti Isusa: , , ako nas izgoniš, pošlji nas da idemo u krdo svinja“. Isus im dopusti da uđu u svinje i odmah navali sav krd s brega u more. i potopiše se u vodi. A svinjari, uplašeni pobegoše u grad. Međutim, besni odmah oseti da su ga đavoli ostavili i mirno, kraj nogu Isusovih stade slušati Isusa. U to vreme stanovnici okolnih sela – neznabošci, čuvši o svemu od svinjara, također dođoše na obalu. Oni su videli isceljena čoveka, mogli su da pojme iz ovoga da je među njih došao dobrotvor; ali ih je propast krda jako ogorčila. Dobrotvor Isus učini im se nekakvim strašnim božanstvom, i oni Ga moljahu da bi otišao iz njihovoga kraja. Isus uđe u lađu. Isceljeni ga zamoli da ga povede sa sobom. Ali mu Gospod reče: „idi kući svojoj k svojima i kaži im, šta ti Gospod učini, i kako te pomilova. “ Hristos opet otide u Galileju, a isceljeni stade propovedati u Deset gradova[14] o velikoj milosti, koju mu učini Gospod, i svi se divljahu njegovim rečima.
 
37. Isceljenje bolesne žene od tečenja krvi i vaskrsavanje Jairove kćeri.
Mar. 5, 21-43; Luk 8, 40-56; Mat. 9. 18-26.
 
Kad je Isus Hristos putovao po krajevima Gadarinskim, po zapadnoj obali jezera, očekivaše Ga s nestrpljenjem mnoštvo naroda. Čim se vratio, svi Ga paćenici odmah potražiše. Pre sviju dođe Mu starešina zbornice Jair, pade pred noge Njegove i reče Mu: „kći je moja na samrti; da dođeš i da metneš na nju ruke da ozdravi i živi“. Isus pođe k domu Jairovu. U to vreme gomila se tiskala oko Njega. Ujedanput On zapita: „ko je to što se dotače Moje haljine? “ Svi rekoše da nisu. Onda mu Petar reče: „Učitelju! narod te opkolio i gurka se, a ti kažeš: ko je to što se dotače Mene? “ – „Neko se dotače Mene; jer ja osetih silu koja iziđe od Mene“, odgovori Isus i pažljivo pogleda oko Sebe. A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhćući, i pade pred Njim i kaza Mu pred narodom, da se ona usudila dotaći se Njegove haljine, nadajući se da će je ovaj dodir isceliti. Već je dvanaest godina kako boluje i potrošila je na lečenje sve svoje imanje, ali se iz dana u dan osećala sve gore. Ona je patila telom, patila i dušom; dvanaest godina ona je smatrana za nečistu i nije imala prava ulaziti u hram. I nije se prevarila u svome očekivanju. Hristos je ne odgurnu. Čim Ga se ona dotakla, oseti da je ozdravila. „Vera tvoja pomože ti; idi s mirom, i budi zdrava od bolesti svoje“, reče joj Isus.
Pođoše dalje k domu Jairovu. Na putu neko Jairu donese glas: „umre kći tvoja, ne trudi Učitelja“. – „Ne boj se, samo veruj, i oživeće, “ reče mu Hristos. Dođoše u dom Jairov; tamo se ču gde plaču. Hristos reče: „što plačete? devojka nije umrla, nego spava“. Svi Mu se smejahu. Onda On izagna sve napolje, a Sam s roditeljima pokojničinim i s trojicom Svojih učenika, Petrom, Jakovom i Jovanom, uđe u sobu pokojničinu, uze je za ruku i zovnu, govoreći: „devojko tebi govorim, ustani“. I devojka se odmah diže, usta i stade hodati. Isus reče da joj daju da jede. Ovo je čudo začudilo sve. A on im zapovedi da ne govore nikome o onome što se dogodilo. Ali o Njemu stadoše govoriti po svoj zemlji.
 
38. Isus šalje dvanaest apostola da propovedaju.
Luk. 9, 1-6; Mat. 9, 30-33; 10, 15-16; Mar. 6, 7-13.
 
Jedanput Gospod reče učenicima: „žetve je mnogo, a poslenika malo (tj. mnogo je ljudi koji žele da poznaju istinu, a učitelja je malo). Molite se dakle gospodaru od žetve, da izvede poslenike na žetvu svoju“. Zatim dozva k Sebi dvanaest izabranih apostola i posla ih dva i dva u sve gradove i sela Judejska da propovedaju Njegovu nauku.
Šaljući ih da propovedaju, Gospod im reče: „hodeći propovedajte i kazujte da se približilo carstvo nebesko. Na put neznabožaca ne idite, a u grad Samarjanski ne ulazite; nego idite k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva. Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, đavole izgonite; za badava ste dobili, za badava i dajte. Ne nosite zlata, ni srebra, ni medi u pojasima svojim, ni torbe na put, ni dve haljine, ni obuće, nego samo opanke i štap. Jer je poslenik dostojan svoga jela (tj. svima će vas potrebama snabdevati oni koje vi budete učili). A kad u koji grad ili selo uđete, ispitajte ko je u njemu dostojan, i onde ostanite dok ne iziđete. A ulazeći u kuću nazovite joj: mir kući ovoj. I ako kuća bude dostojna, doći će mir vaš na nju, a ako li ne bude dostojna, mir će se vaš k vama vratiti. Ako vas ko ne primi, niti posluša reči vaših, izlazeći iz grada onoga otresite prah s nogu svojih (tj. ne ponesite sobom neprijateljstva protiv te kuće, ni želje da joj se osvetite). Zaista vam kažem: lakše će biti zemlji Sodomskoj i Gomorskoj u dan strašnoga suda, nego li gradu onome. Eto Ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“. Apostoli su krenuli na put, i prolazeći po selima, propovedali su dolazak carstva Božja, pozivali ljude da se pokaju, izgonjavali đavole i isceljavali bolesnike, pomazujući ih uljem.
 
39. Mučenička smrt Jovana Preteče.
Luk. 9, 7-9; Mar. 6, 14-30; Mat. 14, 1-12
 
Po nagovoru Irodijadinu Jovan se mučio u tamnici, ali to ne beše dosta zloj ženi; ona je htela da ga ubije i čekala je na povoljnu priliku. Prilika se ukazala. Na svoj rođendan Irod je davao večeru knezovima svojim, vojvodama i starešinama Galilejskim. Da gostima ukaže osobitu čast, na veselje dođe i kći Irodijadina i igraše. Ona ugodi Irodu i gostima njegovim. „Štogod zaišteš u mene, daću ti, “ reče Irod devojci i zakle se, da će joj dati i polovinu svoga carstva, ako zaište. Devojka pođe materi i upita, šta da traži. „Glavu Jovana Krstitelja“, odgovori mati. Takav svirep zahtev ne uplaši kćer Irodijadinu. Ona se vrati na gozbu i reče Irodu: „hoću da mi daš sad na krugu glavu Jovana Krstitelja“. Irod se ožalosti. Savest mu je govorila, da ne mora ispuniti takvu nezakonitu molbu; ali mu se u isto vreme učini, da će izići pred svima lažljivac kao koji ne ispunjava zakletve, ako kćeri otkaže molbu. Bojeći se šta će drugi reći, on je ugušio glas savesti. Po njegovoj zapovesti dželat otide u tamnicu, odseče glavu Jovanovu i donese je caru na krugu. Car je dade devojci, a devojka je odnese svojoj materi. Tako se završio ovaj krvavi pir. Jovanovi učenici pogrebli su telo velikoga proroka i zatim ispričali Isusu o onome što se dogodilo.
Ovaj zločin ležao je na savesti Irodovoj. Međutim, apostoli su svojom propovedi rasprostranili glas o delima Isusovim i on je došao do ubica Jovana Preteče. Irod se dvoumio: Kakav je čovek Isus? Jedni su oko njega govorili, da je to Ilija; drugi, da je vaskrsao jedan od starih proroka, a neki da je Jovan ustao iz mrtvih. I sam Irod je pomišljao, da nije Jovan zaista ustao iz mrtvih. Zar ja nisam odsekao Jovanu glavu, govoraše Irod, ko je dakle taj, o kome čujem? I vrlo je želeo da vidi Isusa.
 
40. Kako je Isus Hristos čudesno nahranio pet hiljada ljudi sa pet hlebova.
Luk. 9, 10-17; Mar. 6, 30-46; Mat. 14, 13-23; Jovan 6, 1-17.
 
Uskoro posle ubistva Jovana Krstitelja, apostoli su se vratili sa svoga puta i ispričali Isusu sve što su učinili i čemu su učili. Hristos im reče da odu na usamljeno mesto radi odmora, jer je naroda dolazilo tamo mnogo, da nisu imali kad ni sesti. Sam On sede u lađu i pređe na drugu (severoistočnu) stranu jezera; a tamo otidoše i Njegovi učenici. Iz lađe se iskrcaše blizu grada Vitsaide, koji je u čast kćeri rimskoga imperatora bio nazvan Julija. Na obali ih očekivaše mnoštvo naroda. Oni su trčali obalom jezera, dok je Isus putovao lađom i prispeli su na ovo mesto pre Njega. Isus stade učiti narod. Dugo je trajala beseda; dođe već i veče, a Hristos još govoraše. Onda Mu apostoli priđoše i rekoše: „ovde je pusto mesto i dockan je već; otpusti narod neka ide u sela da kupi sebi hrane“. Gospod odgovori: „ne treba da idu: podajte im vi neka jedu“, a zatim se okrete Filipu i zapita: „gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu? “ On to govoraše, kušajući Filipa, jer je i sam znao, šta će učiniti. – „Dvesta groša hleba nije dosta da svakome od njih po malo dopadne“, odgovori Filip. „Koliko hlebova imate? Idite, vidite“, nastavi Isus. Andrija, brat Simonov, reče Učitelju: „ovde ima jedno momče koje ima pet hlebova ječmenih i dve ribe; ali šta je to na toliki svet? “ „Donesite mi ih ovamo“, reče Isus i naredi narodu da poseda. Svi posedaše po travi na gomile po sto i po pedeset ljudi, a svega je bilo oko pet hiljada, osim žena i dece. Isus uze pet hlebova i dve ribe, podiže oči na nebo i davši hvalu Bogu blagoslovi hlebove, prelomi ih i dade učenicima Svojim, a ovi razdavaše parčad narodu. Tako učini i s ribom. Svi jedoše i zasitiše se. Čudesna se večera svrši, Isus zapovedi učenicima da pokupe preostalu parčad, da ništa ne propadne. I pokupiše dvanaest kotarica parčadi. Ovo čudo beše učinjeno ne za dugo do praznika Pashe.
Ovaj čudesni događaj zadivio je sve ljude. „Ovo je zaista onaj prorok koji treba da dođe na svet“, govorahu sa sviju strana i odlučiše da proglase Isusa carem. Ali se On ukloni od naroda. Po Njegovoj zapovesti učenici sedoše u lađu i otploviše od obale, a Sam On ode u pustinju. Ostavljajući učenike, On im zapovedi da otplove na zapadnu stranu jezera
u pravcu Kapernauma, ili k Vitsaidi Galilejskoj. Ova su dva grada na istoj strani na obali jezera. Sav narod vide, da Hristos nije seo u lađu s učenicima.
 
41. Isus Hristos ide po vodi. Hristova beseda u Kapernaumskoj zbornici o tajni pričešća.
Mar. 6, 47-53; Mat. 14, 23-34; Jovan 6, 13-71.
 
Dugo se molio Bogu Isus u pustinji Vitsaidskoj. Naposletku, u samu zoru, oko četvrte straže noći (izmeću tri i četiri sata), On pođe po vodi, u pravcu, kojim su otplovili Njegovi učenici. Ovi su u to vreme bili u velikome strahu. Ostavivši Isusa na obali, oni su se otisnuli na dubinu, još kad se smrkavalo. Duvao je jak vetar, more se podizalo od velikoga vetra. Na veliki užas, učenici ugledaše čoveka, gde ide k njima po vodi. To je utvara, pomisliše i odmah čuše glas Učiteljev: „Ja sam, ne bojte se“. Petar reče: „Gospode! ako si Ti, reci mi da dođem k Tebi po vodi“. – „Hodi“, odgovori Gospod. Petar iziđe iz lađe i pođe; ali videvši veliki vetar, uplaši se i poče tonuti. „Gospode, pomagaj“, povika on. Isus priđe k njemu, uze ga za ruku i reče mu: „maloverni! da što se posumnja? “ Uđoše u lađu. I vetar odmah prestade i oni pristadoše k obali. „Vaistinu, Ti si Sin Božji, rekoše učenici Isusu i pokloniše Mu se.
Isus Hristos uđe s učenicima u Kapernaumsku zbornicu. Tamo Ga dočekaše mnogi, koji su dan ranije bili svedoci čuda s hlebovima i videli, da On nije ušao u lađu s učenicima. „Ravi! kad si došao ovamo? “ pitahu Ga sa sviju strana. Isus im odgovori: „zaista vam kažem: ne tražite Me što čudesa videste, nego što jedoste hleba i nasitiste se. Starajte se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za večni život, koje će vam dati Sin čovečji“.
„Šta ćemo činiti da radimo dela Božja? “ upitaše slušaoci Spasitelja i očekivaše, da im On propiše kakvo novo pravilo pobožnosti, kao što činiše drugi ravini. Hristos odgovori: „ovo je delo Božje da verujete Onoga Koga On posla“ „Kakav dakle Ti pokazuješ znak da vidimo i da verujemo? šta radiš Ti? “ upitaše oni. „Ocevi naši jedoše manu u pustinji, kao što je napisano: hleb s neba dade im da jedu. “ Isus odgovori: „Mojsije ne dade vama hleba s neba, nego vam Otac Moj daje istinski hleb s neba. Jer je hleb Božji Onaj koji silazi s neba i daje život svetu. Ja sam hleb života“. – „Nije li ovo Isus, sin Josifov? kako dakle On govori, Ja siđoh s neba? “ ču se sa sviju strana. „Ne vičite među sobom“, produži Isus. „Zaista vam kažem: koji veruje Mene ima život večni. Očevi vaši jedoše manu u pustinji, i pomreše. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hleb živi, Koji siđe s neba. “
„I hleb koji ću Ja dati telo je Moje, koje ću dati za život sveta“. Posle ovih reči vika u zbornici postade jača: „kako može Ovaj dati nama telo Svoje da jedemo? “ Isus nastavi: „KOJI jede Moje telo i pije Moju krv – ima život večni, i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je telo Moje pravo jelo i krv Moja pravo piće. Koji jede Moje telo i pije Moju krv stoji u Meni i Ja i njemu“. Tada svi stadoše govoriti: „kakve strašne reči!“ i mnogi od učenika Hristovih otidoše od Njega i više ne iđahu s Njim. Tada Isus reče dvanaestorici: „da nećete i vi otići? “ Petar odgovori: „Gospode! kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života. I mi verovasmo i poznasmo, da si Ti Hristos, Sin Boga živoga“. Na to Isus reče: „ne izabrah li ja vas dvanaestoricu, i jedan je od vas đavo? “ Ovim rečima on ciljaše na svoga izdajnika.
 


 
NAPOMENE:

  1. To je bila subota posle praznika presnih hlebova; u tu subotu prinosili su na žrtvu prvi snop od žetve, a dotle se nije smelo jesti od novog roda.
  2. Irodovcima su se poglavito zvali Galilejski Jevreji, koji su bili pristalice Irodove i učili, da im pokoravanje ovome caru koga su postavili Rimljani, ne smeta da budu narod Božji, a Jerusalimski fariseji, nasuprot, smatrali su da je iskorevanje Jevreja tuđincima izdaja cara i Boga i neprestano su snevali o tome, kako da se oslobode ispod vlasti Rimljana.
  3. Zilotima su se nazivali Jevreji, članovi stranke, krajnje neprijateljske Rimljanima i spremne na bune i zavere protiv rimske vlasti.
  4. Ove je reči kazao Isus protiv učenja fariseja, koji su delili zapovesti na glavne i male, i hvalili se strogim vršenjem najvažnijih zapovesti, u koje su ubrajali obredne zapovesti o suboti, o čistoti, a u isto vreme gazili su moralne principe zakona.
  5. Geena, ili dolina sinova Enomovih, zvala se dolina južno od Jerusalima. Nekada se ovde služilo idolu Molohu. Da bi među Jevrejima izazvali odvratnost prema ovome mestu, ovde su bacali sve strvine i leševe kažnjenih krivaca, a da bi se grad sačuvao od zaraze i smrada, u dolini su stalno održavali vatru, spaljujući sve što se onamo bacalo.
  6. Ovo je rečeno protiv učenja fariseja, koji nisu smatrali za veliki greh pogaziti zakletvu nebom, zemljom, Jerusalimom, hramom, nego su poštovali samo zakletve, u kojima se neposredno spominje ime Božje. Hristos zapoveda da se kunemo samo u delima važnim, kad čovek želi da se ogradi od đavola, koji čoveka prelašćuje i vara, i da se utvrdi u istini.
  7. Ovim rečima Isus Hristos zamenjuje zakon osvete zakonom praštanja uvreda. On zapoveda da praštamo i onda, kad smo u pravu da tražimo kaznu za uvredu, bila to lična uvreda, ili spor oko imanja, ili spor zbog neispunjavanja javnih dužnosti, kao npr. obaveza davati pratioca poslanome od strane vlasti, ili naposletku zbog dugova.
  8. Levaka ne zna, šta čini desnica onda, kad poslednja vrši delo obično, koje ne zahteva nikakve pažnje za svoje izvršenje. Zapovest Hristova znači: neka milostinja bude za tebe stvar najobičnija, delo navike.
  9. Ovim rečima Gospod Isus Hristos ne brani opštu molitvu u hramu. On zabranjuje da se ljudi mole ističući se u nameri, da drugi vide njihovu usrdnost u molitvi i da ih hvale za to.
  10. Jevreji su imali običaj da se u vreme posta i žalosti ne umivaju, da oblače pocepane haljine, ili da ih cepaju na sebi i posipaju glavu pepelom. U vreme opštega posta izvršenje ovih obreda bilo je obično i nije privlačilo pažnju na sebe. Ali su fariseji voleli da i sebi i svojim učenicima propisuju još i neke posebne postove i starali su se da javnim vršenjem običaja u vreme specijalnih postova obraćaju opštu pažnju na svoju osobitu pobožnost.
  11. Pod svetinjom treba razumeti svete istine i svete osećaje; pod psima i svinjama – ljude razvratne i rđave.
  12. Biti u odelu ovčijemu znači imati samo spoljašnji izgled prostote i skromnosti.
  13. Tj. najmanji učenik carstva Hristova više može reći o tajnama toga carstva, nego najveći starozavetni prorok.
  14. Deset gradova Palestine sačinjavali su oblast, naseljenu poglavito sirijskim Grcima, i ona je bila pod vlašću sirskih namesnika.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *