BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DOBA MAKEDONSKE UPRAVE
332-143. g. pre Hrista.
 
70. Aleksandar Makedonski u Jerusalimu. Zidanje Samarjanskoga
hrama. Judejci pod vlašću careva misirskih.
Prevod Svetog pisma na grčki jezik.
 
Makedonski car Aleksandar Veliki zarati s carem persijskim. On razbi persijsku vojsku, osvoji Damask i Sidon i opsednu Tir. Odatle posla poslanike judejskome prvosvešteniku Aduju i potraži, da mu pošalje pomoćnu vojsku i hrane. Aduj odgovori da se zakleo da verno služi persijskome caru i da ne može pogaziti zakletve. Aleksandar se veoma razgnevi na ovaj otkaz. Nije ovako pošteno učinio upravnik Samarije Sanavalat. On predade u ruke Aleksandrove potčinjene mu zemlje i izmoli dopust da sazida hram Gospodu na gori Horazinu. Na molbu Sanavalatovu za prvosveštenika toga hrama beše postavljen njegov zet Manasija, brat Adujev, koji je bio odlučen od jerusalimske sinagoge zbog toga što se oženio Samarjankom. Po odobrenju Aleksandrovu, hram je bio sazidan, i Manasija stade primati sve one, koje su zbog narušenja zakona odlučivani od sinagoge u Jerusalimu. Ovo je još više uvećalo rascep izmeću Judejaca i Samarjana.
Mećutim, Aleksandar osvoji Tir i pođe s vojskom da kazni Jerusalim. Prvosveštenik Aduj nije se mogao protiviti vojsci Aleksandrovoj, a od cara persijskoga pomoći ne dobi i odluči se da preda Jerusalim Aleksandru, da bi izbegao uzaludno prolivanje krvi. Kad se Aleksandar približi Jerusalimu, Aduj u sveštenim odeždama, okružen sveštenicima i velikom gomilom naroda u belim haljinama, iziđe mu u susret. Aleksandar se divljaše ovako svečanome dočeku i pokloni se Aduju. Tada jedan od vojvoda Aleksandrovih reče; „Gospodaru! ti si se, primajući poklanjanje od sviju, sada poklonio judejskome svešteniku. Aleksandar mu odgovori: „ja se nisam poklonio prvosvešteniku, nego Bogu, Kome on služi. Kad sam JOŠ bio u Makedoniji, video sam u snu čoveka u ovakvom odelu i on mi je obećao da ću pobediti Persijance.
Sad sam se opomenuo sna i verujem da me je Bog poslao da zbacim vlast Persijanaca. “ Ušavši u hram Jerusalimski, Aleksandar prinese žrtvu Bogu. Ovde mu pokazaše proroštvo Danilovo o tome, da će car grčki srušiti carstvo Persijsko. Aleksandar beše radostan kad doznade za ovo proroštvo i ukaza veliku milost Judejcima. On im dopusti da žive po Judejskim zakonima i oslobodi ih od poreze u subotne godine. Svoju zaštitu obeća i onim Judejcima, koji su tada živeli u Midiji i Vavilonu.
Iste godine Aleksandar osvoji i Misir, gde osnova grad Aleksandriju, pokori sve Persijsko carstvo i umre. Njegovo carstvo podeliše četiri njegove vojskovođe. Judeja (ili drukčije Palestina) bila je između Sirije u kojoj je vladao Selevk, i Misira u kom je vladao Ptolomej. Carevi misirski i sirski stalno su imali raspru ko će upravljati ovom zemljom. U početku njome je vladao Ptolomej Lag, car misirski.
Ptolomej Lag, pošto osvoji Jerusalim, odvede nekoliko hiljada Judejaca i Samarjana, nadajući se da time jače veže Judejce za Misir. On je zarobljenicima dao ista prava koja i Makedoncima štaviše poručio im je da čuvaju tvrđave. Doznavši za milost carevu prema zarobljenicima, mnogi su se Judejci dobrovoljno preselili u prestonicu Misirskoga carstva – Aleksandriju. Od sviju ovih Judejaca obrazovaše se tako zvani misirski ili aleksandrijski Judejci.
Od sviju careva Misirskih osobito je mnogo dobra učinio aleksandrijskim Judejcima Ptolomej Filadelf. On je otkupio sve Judejce koji su bili prodani u ropstvo u Misir, i poželi da ima sveštene knjige Jevreja na grčkome jeziku, kojim su se tada služili svi obrazovani ljudi. Na njegovu molbu, prvosveštenik jerusalimski posla mu sedamdeset i dva starca, koji su dobro znali i grčki i jevrejski i oni prevedoše Sveto pismo na grčki jezik. Ovaj se prevod zove prevod sedamdesetorice tumača. On je bio od velike koristi ne samo aleksandrijskim Judejcima, koji su počeli zaboravljati svoj maternji jezik, nego i neznabošcima. Mnogi Grci i Rimljani počeše čitati Sveto pismo i poverovaše u pravoga Boga. Na taj način broj prozelita se uveća.
U sve vreme od smrti Aleksandra Makedonskoga do smrti Antioha Epifana glavni upravnici Judejaca bili su prvosveštenici; oni su kupili porez i plaćali danak onim carevima, pod čijom su vlašću bili.
 
71. Judejci pod vlašću careva sirskih. Gonjenje Antioha Epifana.
 
Judejci nisu bili dugo pod vlašću careva misirskih.
Car sirski Antioh Veliki ote od Misiraca Judeju (203. g.) i prisajedini je Siriji. Pod vlašću novoga cara Judeja s početka stade napredovati. Antioh im ostavi pravo da žive po njihovih zakonima i običajima, oslobodi ih neke poreze i zapovedi da se iz carske blagajne izdaje pomoć za prinašanje žrtava i obnovljenje hrama.
Ali užasna nesreća postiže Judejce, kad na sirski presto dođe drugi Antioh, prozvani Epifan (što znači znamenit, sjajan). U carstvu sirijskom bilo je mnogo naroda, koji su se jako razlikovali običajima, verom i jezikom; zbog toga su u njemu i bivali česti razdori. Epifan namisli da uništi razliku među SVOJIM podanicima i da od njih stvori jedan narod. Kako je on smatrao za dobro samo ono što je grčko, izdao je ukaz da se svi njegovi podanici odevaju kao Grci, da govore grčki, da se mole grčkim bogovima. Koji ne bi poslušali ovaj ukaz, zapovedio je da se kazne smrću. Carski ukaz poslaše i u Judeju. Nikad Judejci nisu bili tako nesrećni; njima se otimalo sve što im je najrođenije, najdraže njihovu srcu: i jezik i običaji, i vera. S ukazom carevim dođe u Judeju i grčki mudrac. On ih stade učiti služenju grčkim bogovima, i u hramu Jerusalimskome postavi idola grčkome bogu Jupiteru Olimpskom.
U to vreme među vernim Judejcima osobito je znamenit bio svojom pobožnošću starac Eleazar. On je bio jedan od glavnih književnika, uvažen od sviju za svoju pravičnost. Po Grke je bio vrlo važno da privole Eleazara da primi idolopoklonstvo, jer bi se onda mnogi ugledali na njega. Eleazara privedoše neznabožačkom žrtveniku i ponudiše ga svinjskim mesom, koje su Judejci smatrali za nečisto. Eleazar se odreče. Nagovaraše ga, da samo pokaže da bajagi izvršuje carevu zapovest, ali Eleazar i na to ne pristade. „Nedostojno bi bilo mojih godina da budem licemer“, reče on. „Mladi ljudi doznavši da je devedesetogodišnji Eleazar prešao u neznaboštvo, i sami bi mogli pasti u zabludu zbog moje dvoličnosti“. Eleazara ubiše za njegovu stalnost u vršenju zakona. Eleazar je u svojoj smrti ostavio ne samo mladićima, nego i vrlo mnogim od starijih, primer junaštva i spomenik vrline.
Samome Epifanu dovedoše jednu ženu Solomoniju sa sedam sinova. Car ih namoravaše da jedu hranu koju je zabranjivao Mojsijev zakon. Oni odrekoše. Tada ih stadoše biti. Pod udarcima biča oni samo govorahu: „mi smo spremni pre da umremo, nego da pogazimo otačke zakone“. Na oči Solomonijine šestorici njenih sinova, jednome za drugim, odsekoše noge i ruke, iščupaše jezike, oderaše kožu sa svega tela, i naposletku, spališe ih. Slušajući savete svoje matere, mučenici se ne odrekoše vere. Osta samo najmlađi sin. Epifan se nadaše da će ga nagovoriti da se vere odrekne, stade maziti dečka, obećavaše mu bogatstvo i počasti, ako samo odstupi od otačkih zakona; ali nije uspeo u svojoj nameri. Tada dozva Solomoniju i nagovaraše je da savetuje sina da sebe sačuva. Nagnuvši se sinu, Solomonija mu reče na materinskom jeziku: „molim te, čedo moje, ne plaši se toga ubice, nego budi dostojan braće svoje i umri, da bi te ja, po milosti Božjoj, opet dobila s braćom tvojom“. Dečko pođe na muke i juNAČKI ih pretrpi. Posle sinova umrla je na mukama i mati.
Samarjani ne behu tako jaki u veri. Da ne bi s Judejcima delili nevolje, oni se odrekoše da su im rođaci i jednoverci, nazvaše Antioha vidljivim bogom i moliše ga da im dopusti da svoj hram posvete Jupiteru gostoprimcu.
 
72. Oslobođenje Judejaca od sirskoga jarma.
Junačka dela Matatijina. Vlada Makaveja.
 
U ono nesrećno vreme jedan prestareli sveštenik, po imenu Matatija, s pet sinova: Jovanom, Simonom, Judom, Eleazarom i Jonatanom, javno ustade protiv gonilaca i odluči se da oslobodi svoju otadžbinu. Oko njega sabra se mnogo Judejaca, vernih svome zakonu. Matatija otide iz Jerusalima u svoje mesto rođenja, Modin. Ubrzo dođe u ovaj grad carski poslanik i skupi stanovnike da prinesu neznabožačke žrtve. On nagovaraše Matatiju da prethodi primerom i obećavaše mu za to bogate darove. Ali Matatija odgovori: „ako i svi narodi u predelima carstva poslušaju cara i odustanu od bogosluženja svojih otaca, ali ja i sinovi moji i braća moja držaćemo se zaveta otaca naših. Sačuvao nas Bog, da napustimo zakon njegov i propise!“ U to vreme jedan Judejac priđe k žrtveniku da prinese idolsku žrtvu. Tada Matatija ubi i odstupnika od Boga i parskoga poslanika, kao sablaznjivače na idolopoklonstvo, razruši žrtvenik i reče narodu: „ko poštuje zakon, neka ide za mnom!“ Mnogi stanovnici Modina sa ženama, decom i imanjem pođoše za Matatijom i otidoše u pustinju. Antiohov vojskovođa pođe za njima u poteru. U pećinama on nađe oko tisuću ljudi, žena i dece i napade na njih u subotu, Jevreji se nisu branili, šta više ne zatvoriše ni ulaske u tesnace i pećine i svi izgiboše. Posle toga Matatija sazva veće, na kome je bilo odlučeno da se brane i u subotu.
Oko Matatije sabraše se svi poštovaoci zakona; ubrzo se obrazova vojska, s kojom otpoče rat protivu gonilaca i onih Judejaca, koji su izneverili svoju veru. Matatija napadaše na Sirce, proganjaše ih iz judejskih gradova i rušaše neznabožačke žrtvenike. Umirući, on zavešta svojim sinovima da nastave oslobođenje svoje otadžbine i pritom postavi svoga sina Simona da bude član saveta, a drugoga sina Judu, prozvanoga Makavejski, za vojskovođu. [1]
Juda je pošao s vojskom po gradovima Judeje, uništavajući odstupnike od vere. Antiohove vojskovođe iziđoše protiv njega s velikim vojskama, ali ih on u trima bitkama pobedi i zadobi veliki plen. Glavni vojskovođa Siraca beše prinuđen da se vrati u Antiohiju, prestonicu Sirije, da se ponovo spremi za rat. Tada Juda predloži Judejcima da očiste hram od idola i da vaspostave u njemu istinsko bogosluženje. Gorko zaplakaše Judejci, kad videše oskvrnjeni hram. Oni izbaciše iz njega na nečisto mesto sve predmete neznabožačkog bogosluženja, polomiše stari žrtvenik kao opoganjen idolskom žrtvom, na njegovo mesto načiniše nov, promeniše sudove, svetnjake, oltar kadioni, sto za hlebove postavljene i zavese. U obnovljenome hramu beše prinesena svečana žrtva Istinskome Bogu. [2] Ovaj dan bio je za Judejce veliki praznik, i oni tada ustanoviše osmodnevni praznik Obnavljanje hrama. Ali Judi ne beše suđeno da dovrši rat; u jednome boju on pogibe.
Starešinstvo nad Judejcima ustanicima preduze Judin brat Jonatan. U to vreme u Sirskome carstvu počeše velike bune oko nasleđa prestola posle smrti Antioha Epifana. Jonatan se koristi ovim prilikama i uspe da ga jedan od pretendenata na sirski presto postavi za prvosveštenika, koji mu posla porfiru i carski venac. Time su sirski carevi pokazali da se odriču da gone Judejce zbog vere. Ali Jonatana ubrzo uhvatiše na prevaru i ubiše. Sinovi Matatijini Eleazar i Jovan poginuše u boju.
Jonatanovo mesto zauze njegov stariji brat Simon, koji prinudi cara sirskoga da se odreče vlasti nad Judejom i da mu preda Sionsku tvrđavu. Tada Judejci priznadoše Simona Makaveja za arhijereja, vojskovođu i upravnika svog i utvrdiše ovo zvanje i u njegovu rodu do dolaska velikoga Arhijereja – Hrista (143. g. pre Hr.). Od toga doba Judeja postade samostalna i nezavisna država. Simonov sin, Jovan Hirkan I, vladao je Galilejom, Samarijom, Idumejom i razrušio je hram Horazinski, što je utvrdilo mržnju između Samarjana i Judejaca. Za njegove vlade konačno se obrazovaše u Judeji dve neprijateljske stranke, farisejska i sadukejska. Ovi razdori omogućiše da se Rimljani umešaju u stvari Judejaca. Rimski vojskovođa Pompej pođe na Jerusalim (64. g.), osvoji ga, ubi do dvanaest hiljada Judejaca i oskrvni hram, unesavši u njega rimske zastave, i sam sa svitom uđe u Svetinju nad svetinjom. Rimljani oduzeše od Hirkana II, unuka Hirkana I, titulu cara, i ostaviše mu samo zvanje prvosveštenika i predsedništvo u Sinedrionu. Na taj način Judeja potpade pod vlast Rimljana i stade im plaćati godišnji danak. [3]
 


 
NAPOMENE:

  1. Nadimak Makavej koji je prvo dobio Juda, postade docnije opšti u plemenu Matatijinu, a docnije su ovim imenom odlikovani borci za veru i slobodu otadžbine. Solomonijini sinovi takođe su poznati pod imenom braće Makaveja.
  2. Juda je prinosio žrtve Bogu ne samo za žive, nego i za mrtve. Tako, on je prineo žrtve za grehe ljudi ubijenih u ratu, i time pokazao veru u vaskrsenje mrtvih i u moć molitava za mrtve.
  3. Istorija Judejaca od oslobođenja njihova iz ropstva vavilonskoga do Iroda Velikoga opisana je u Svetome pismu u knjigama Jezdrinoj, Nemijinoj i trima Makavejskim.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *