BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DOBA MEĐANSKE I PERSIJSKE UPRAVE
539-332. g. pre Hrista.
 
70. Značaj proroka Danila u carstvu Međansko – persijskome.
Čudesno spasenje Danilovo od lavova.
Dan. 6-9.
 
Darije Međanin, koji se zacari u Vaviloniji, duboko poštovaše Danila. On ga postavi za jednoga od trojice knezova, kojima su sto pedeset upravitelja u carstvu dužni bili davati računa o svojoj upravi, i nameravaše da ga postavi nad svom carevinom. Takvo uzvišenje Danilovo izazva zavist u drugih velikodostojnika carevih i oni odlučiše da ga pogube. Oni su znali, kako Danilo strogo vrši svoj zakon, i postaraše se da učine tako, da car izda zapovest, protivnu zakonu Mojsijevu. Po njihovu savetu car izda naredbu, da niko od njegovih podanika za trideset dana ne moli ništa ni od Boga, ni od ljudi, osim cara; a ko pogazi ovu zapovest da se baci u jamu, punu lavova. Kad je ovaj ukaz bio obnarodovan, neprijatelji Danilovi stadoše motriti na njega. Danilo se po svom običaju i dalje moljaše Bogu triput na dan u svojoj sobi pred prozorima, okrenutima Jerusalimu. Neprijatelji prorokovi dostaviše to caru i iskahu da Danilo bude bačen u jamu lavovsku, kao narušilac careva ukaza. Darije je uvideo lukavstvo svojih savetnika i do samoga večera branjaše Danila; ali je naposletku morao popustiti, jer se po zakonu Međana i Persijanaca ni jedna zapovest koju car potvrdi nije mogla izmeniti. Proroka baciše u jamu lavovima. Opraštajući se s njim, Darije mu reče: „Bog tvoj, kojemu bez prestanka služiš, neka te izbavi!“ I donesoše kamen i metnuše jami na vrata, i car ga zapečati svojim prstenom i prstenom svojih knezova. Teško je bilo Dariju na duši; svu noć ne mogaše zaspati.
Ujutru rano car pohita jami. On je bio gotovo uveren da je Danilo poginuo i zato žalosnim glasom upita: „Danilo slugo Boga živoga! Bog tvoj, kojemu služiš bez prestanka, može li te izbaviti od lavova? “ i ču iz jame odgovor: „Bog moj posla anđela Svoga i zatvori usta lavovima, te mi ne naudiše, jer se nađoh čist pred Njim, a i tebi, care, ne učinih zla“. Obradovan car, odmah zapovedi da izvade Danila iz jame, i čudeći se vide, da na njemu ne beše nikakve povrede. Tada car zapovedi da bace u lavovsku jamu Danilove tužioce s decom i ženama njihovim. I oni ne dospeše ni do dna jame, a lavovi ih rastrgoše. Posle toga car izda ukaz, da svi njegovi podanici poštuju Boga Danilova, Koji izbavlja i spasava, čini znake i čudesa. I beše Danilo silan za vlade Darija Međanina i Kira persijskoga.
Tako, dakle, vavilonsko ropstvo donese koristi i Judejcima i neznabošcima. Judejci se očistiše od svojih neznabožačkih praznoverica i od sviju idola svojih, a od neznabožaca mnogi primiše veru u pravoga Boga i obećanoga Poslanika njegova, Mesiju. Neznabošci koji su primili veru judejsku nazvaše se prozeliti.
Danilo se nije radovao visokome položaju u carstvu. Prorok Jeremija je predskazao, da će Judejci biti u ropstvu sedamdeset godina i da će Jerusalim biti pustošen dokle god Gospod ne osudi na propast carstvo Vavilonsko. Ali, evo se ispuni sedamdeset godina, od kad prve zarobljenike odvedoše u Vavilon, carstvo Vavilonsko već beše porušeno, a Judejci ostadoše još u ropstvu, i Jerusalim još u razvalinama. Danilo razmišljaše, hoće li Gospod skoro osloboditi Svoj narod iz ropstva, i hoće li skoro doći Spasitelj koga su obećali proroci, koji su predskazivali Judejcima oslobođenje iz ropstva, i usrdno se moljaše Bogu da oprosti narodu i da ga spase. Prve godine vlade Darijeve Gospod otkri Danilu, preko arhanđela Gavrila, da će Spasitelj izbaviti ljude od grehova i od večne kazne posle sedamdeset sedmina, tj. posle 490 godina, počinjući brojanje ovih godina od one godine, u koju će Judejci dobiti dopust da obnove Jerusalim. [1]
 
71. Povratak Judejaca iz ropstva. Zidanje drugog hrama.
Proroci Agej i Zaharija.
2. Dnev. 36, 22-32; 1. Jezd. 1-6. Isaija 45, 18. Ag. 2, 7-9; Zah. 9, 9.
 
Posle Darijeve smrti, Kir, car persijski, postade jedini gospodar sviju zemalja, u kojima življahu zarobljeni Judejci. I prve godine svoje vlade on objavi po svemu carstvu: , , sva carstva zemaljska dao mi je Gospod Bog nebeski, i on mi je zapovedio da mu sazidam dom u Jerusalimu u Judeji. Ko je između vas od svega naroda Njegova, neka ide tamo“. Tako se ispuniše reči Gospodnje, rečene ustima proroka Isaije i Jeremije. Onima koji su želeli da se vrate u Judeju car je predao sve sudove koje je Navuhodonosor uzeo iz hrama Solomonova, i osim toga zapovedi upraviteljima oblasnim da im pomažu u svemu i štaviše da izdaju na njegov carski račun junce i jaganjce za prinošenje žrtve Gospodu za cara i carsku porodicu. Četrdeset i dve tisuće Judejaca muškoga pola pod upravom Zarovavela, unuka poslednjega judejskoga cara Jehonije, i prvosveštenika Isusa, vratiše se u Judeju i raseliše se po pređašnjim gradovima svojim. Prorok Danilo ne ostavi zemlje robovanja; on otide u Midiju gde i umre, a pogreboše ga u Suzi.
Došavši u Jerusalim, Judejci su pre svega obnovili na starome mestu žrtvenik i stali prinositi Bogu žrtve. Posle godinu dana oni postaviše temelj drugome hramu na mestu gde je bio prvi, 536. godine. U to vreme Samarjani im ponudiše svoju pomoć, pod pogodbom, da im Judejci dopuste da prinose žrtve u hramu. Ali Judejci odbiše ovu pomoć; oni su se bojali da se njihovo bogosluženje neće očuvati čisto, ako samo uđu u zajednicu s raskolnicima Samarjanima. Ovaj otkaz uvredi Samarjane i oni, da bi se osvetili Judejcima, stadoše im smetati u zidanju hrama. Oni dostaviše da Jevreji bajagi ne podižu hram Bogu, već zidine, i utvrđuju grad da bi postali narod nezavisan. Dobivši dostavu, car persijski zapovedi da se obustavi zidanje u Jerusalimu. Ali Judejci uspeše da se opravdaju, izmoliše dopust da nastave zidanje i dovršiše ga posle dvadeset i jedne godine od polaganja temelja. Tako, Judejci su naišli na velike smetnje pri zidanju hrama. Mnogo im pomogoše svojim utehama i hrabrenjem proroci Agej i Zaharija. Starci, koji su videli pređašnji hram, sa suzama su govorili, da njihov hram nije tako veličanstven, kao prvi hram. Agej im je u ime Božje odgovorio; „doći će Izabrani iz svih naroda, i napuniću ovaj dom slave i slava će ovoga doma poslednjega biti veća nego onoga prvoga, i postaviću mir na ovom mestu: “ a Zaharija kao da je video Spasitelja gde ulazi u Jerusalim i veselo kliče: „raduj se, kćeri Sionska, evo car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu mladetu magaričinu“. Agej i Zaharija napisali su knjige svojih proroštava.
 
72. Obnovljenje crkvenoga i građanskoga reda među Judejcima.
Rad Jezdrin i Nemijin. Prorok Malahija.
1. Jezdr. 7-10; Nem. 1. 2. 4. 8. 9. 13; Mal. 3, 1. 4, 5-6
 
Carevi persijski tražili su od Judejaca samo da im plaćaju danak, i dopuštali su im da žive po svojim zakonima i šta više služioci doma Božjega bili su oslobođeni poreza i naloga. U samome početku života Judejaca u otadžbini, mnogo im koristiše Jezdra i Nemija. Oni su organizovali njihov crkveni i građanski život i postavili temelj učenju naroda zakonu Božjem.
Jezdra JE bio sveštenik i pisac, znalac Svetoga pisma. Car persijski (Artakserks Aontiman, sin Kserksa i Judejke Jestire) posla Jezdru iz zemlje robovanja u Jerusalim s bogatim poklonima, zapovedi mu da motri da Judejci žive po svome zakonu, i dade mu pravo da kažnjava i samom smrću narušioce Mojsijeva zakona. Došavši u Jerusalim s dve tisuće preseljenika, Jezdra pre svega razvede sve brakove Judejaca s tuđincima, jer ih je zakon zabranjivao, i vaspostavi praznovanje subote i praznika građenja senica. Za vreme praznika Građenja senica i posle praznika Jezdra čitaše narodu knjigu Zakona, [2] u kojoj su bile sabrane sve knjige Svetoga pisma. Narod se obavezao da će vršiti sve što je napisano u zakonu, a glavari narodni, sveštenici i leviti potpisaše ovu obavezu. Jezdra je osnovao Veliku Sinagogu, – sud sastavljen od sveštenika i levita, kome je bilo poručeno čuvanje sveštenih knjiga, prepisivanje istih i ispravka prepisa.
Kao što se može misliti, od toga doba po svima Judejskim gradovima i selima stali su podizati sinagoge (zbornice) tj. domove, u kojima su se svi Judejci obavezno skupljali subotom na molitvu i slušali reči Božje. Književnici su bili postavljeni za učitelje narodu u sinagogama i imali su uvaženo ime ravina (učitelja). Narod je poštovao ravine kao svoje roditelje, i nazivao ih je ocima. U subotu je svaki Judejac neizostavno morao biti na opštoj molitvi u sinagogi. Ko je pohađao sinagogu, smatran je za Judejca. Ako je ko od Judejaca javno narušavao zakon Božji, njega su odlučivali od sinagoge. Ovo odlučenje bilo je u Jevreja najstrašnija kazna. Pri svakoj sinagogi bila je škola s knjižnicom.
Nemija je bio podrumar u persijskoga cara Artakserksa. Doznavši, da palestinski Judejci mnogo pate od Samarjana i da ih upravitelji samarjanski ne štite, on izmoli u cara dopust da podigne zidine oko Jerusalima. Artakserks posla samoga Nemiju u Jerusalim da to izvrši. Kad je Nemija počeo podizati zidine. Samarjani pokušaše da ga ometu, prvo podsmehom i pretnjama, po tom i silom, ali ne imađahu uspeha u tome. Zidine behu podignute za pedeset i dva dana, a Judejci se oslobodiše vlasti samarjanskoga upravnika. Ovaj događaj utvrdi mržnju između Judejaca i Samarjana, koja je došla dotle, da Judejci ne htedoše imati nikakve zajednice sa Samarjanima, smatrajući za greh da uđu Samarjaninu u kuću, da jedu s njim za istom trpezom, pa i da se vode napiju, i Samarjane nisu drukčije ni zvali nego psima.
Posle Nemijine smrti Judejcima su upravljali prvosveštenici. Prvosveštenik je bio predsednik velikoga suda, koji je imao sedamdeset glavara, bio u Jerusalimu i zvao se Sinedrion. Osim toga, u svakom gradu bilo je sudova, koji su bili pod vlašću jerusalimskoga Sinedriona i zvali se mali sinedrioni.
U vreme Nemijino Bog je poslao svome narodu poslednjega proroka, Malahiju. Malahija je izobličavao Judejce zato, što su se nadali da će dobiti spasenje prinašanjem žrtava bez čistote srca, i u svojim proroštvima ukazivao na Spasitelja i Njegovog Preteču. Prorok je rekao u ime Gospodnje: „evo Ja ću poslati anđela Svoga, koji će pripraviti put preda mnom, i iznenada će doći u crkvu svoju Gospod, kojega vi tražite i anđeo zavetni koga vi želite. Evo Ja ću vam poslati Iliju proroka pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji; i on će obratiti srce otada k sinovima, da ne dođem i zatrem zemlju“. Prorok Malahija napisao je knjigu svojih proroštava.
 
73. Istorija Jestire i Mardoheja.
(480-474. g. pre Hrista. Knjiga o Jestiri).
 
U vreme kad su Persijanci vladali Judejcima koji su ostali da žive u krajevima Persijskoga carstva, mnogo je dobra učinila Judejka Jestira, puka sirotica. Ona je živela kod svoga brata od strica Mardoheja, jednoga od zarobljenika judejskih, čoveka znatna u carevu dvoru. Dogodi se, da se Kserks razgnevi na svoju ženu, ukloni je od sebe, liši je carskoga dostojanstva i između mnogih devojaka koje mu dovedoše izabra sebi za ženu Jestiru; tada car nije znao da je ona Jevrejka i sestra Mardohejeva. Jedanput Mardohej slučajno ču da su se dva careva dvoranina, koji čuvahu ulazak u carev dvor, dogovarali da ubiju cara. On izvesti o tome Jestiru, a ona svoga muža. Zločince kazniše, a o zasluzi Mardohejevoj bi zapisano u knjigu dnevnika pred carem.
U to vreme car uzvisi Amana i postavi njegov presto više sviju knezova u carstvu. Po zapovesti Kserksovoj, svi koji su služili kod cara, koji su bili na carskim vratima, klanjali su se i padali ničice pred Amanom. Samo Mardohej, stojeći na carskim vratima, ne učini to. Gordi i svirepi Aman, da se osveti Mardoheju, namisli da istrebi sve Judejce u oblastima Persijske carevine. Jedanput on dostavi caru: „ima narod rasejan po svima zemljama carstva tvoga; kojega su zakoni drukčiji od zakona sviju naroda, i ne izvršuje zakona carevih. Ako je caru ugodno, da se piše da se istrebe. I ja ću izmeriti deset tisuća talanata srebra u ruke pristavima da donesu u carevu riznicu“. Car poverova Amanu. On mu dade svoj prsten i reče: „to srebro neka tebi, a od naroda čini što ti je drago“. I Aman odmah napisa u ime carevo ukaz, kojim se zapoveda da se u jedan isti dan istrebe svi Judejci, i deca i žene njihove, i imanje njihovo da razgrabe. Aman kockom izabra za dan istrebljenja 13. dan meseca Adara (naš 23 februar). Judejci se užasnuše kad doznaše za ovaj ukaz. Mardohej moljaše Jestiru da spase narod judejski. Po persijskim zakonima niko bez poziva nije smeo ući k caru, i ko ne bi poslušao, izlagao se smrtnoj kazni. Ali se Jestira odluči da žrtvuje i SVOJIM ŽIVOTOM; ona se obuče u carsko odelo i uđe k caru. Kserks je tako gnevno pogleda de se ona od straha onesvesti. Tada se on sažali na nju, staraše se da je osvesti, i kad se carica malo umirila pruži joj svoju zlatnu palicu i reče: „šta ti je carice Jestiro? Šta želiš? Ako je i do polovine carstva, daće ti se“. Jestira zamoli cara da s Amanom dođe njoj danas na ručak. Kserks joj ispuni molbu, provede taj dan s Amanom i po njenoj molbi obeća joj da i sutra dođe s Amanom na ručak. Izlazeći od carice, Aman sretne Mardoheja. Ovaj mu se ne samo ne pokloni, nego se i ne diže pred njim. To Amana razjari, i on po savetu svoje rodbine odmah načini na dvorištu visoka vešala i odluči da sutradan izmoli od cara zapovest da se Mardohej obesi. Međutim, car nije mogao dugo zaspati i naredi da mu se čita dnevnik. Kad dođoše do mesta, gde je bilo zapisano kako je Mardohej spasao caru život, Kserks upita: „kakva je čast i kakvo je dobro učinjeno Mardoheju za to? “ – Nije mu učinjeno ništa“, odgovoriše sluge. Beše svanulo; car upita: „ko je u tremu? „? Kad mu rekoše da je tamo Aman, zapovedi da ga pozovu. Aman uđe, uveren da će uspeti da izmoli zapovest da Mardoheja obesi. „Šta treba učiniti čoveku koga car hoće da proslavi? “ – upita ga Kserks. Aman pomisli, da car hoće njega da nagradi i odgovori: „treba doneti carsko odelo koje car nosi, i dovesti konja na kom car jaše i metnuti mu na glavu venac carski; i odelo i konja treba dati kome između najvećih knezova carevih pa da ga provedu na konju po ulicama gradskim i vičući pred njim: „ovako biva čoveku koga car hoće da proslavi“. Car reče: „učini tako Mardoheju Judejcu koji sedi na vratima carevim; nemoj izostaviti ništa što si rekao“. Aman izvrši carevu zapovest i tužan, pokrivene glave, brže otide kući, a Mardohej se vrati na mesto na vrata careva. Ubrzo dođoše dvorani i odvedoše Amana na obed, koji zgotovi Jestira; tamo dođe car. Za vreme obeda Kserks zapita ženu: „šta želiš carice Jestiro: daće ti se; i šta moliš, ako je do polovine carstva, biće. Jestira odgovori: „ja molim neka mi se pokloni život moj na moju želju i narod moj na moju molbu. Jer smo prodani i ja i moj narod da nas potru, pobiju i istrebe“. – Ko je taj, gde je taj koji se usudio tako činiti? “ – zapita car. „Neprijatelj ovaj je zlikovac Aman“, odgovori Jestira. Aman zadrhta. Car gnevno ustade i otide u vrt. Aman pade pred noge Jestirine i grljaše ih, moleći za milost. Kserks se vrati, ugleda Amana gde beše pao na odar na kom seđaše Jestira, i reče: „eda li će i caricu uvrediti kod mene u kući!“ Sluge odmah pokriše lice Amanu. To je bio znak osude na smrt. Jedan dvoranin reče: „evo vešala što je načinio Aman za Mardoheja“. – „Obesite ga na njih“ zapovedi Kserks.
Imanje Amanovo dade se Jestiri. Doznavši da je Mardohej Jestirin brat od strica, car poželi da ga vidi, dade mu prsten koji beše uzeo od Amana i postavi ga drugim do cara. Da bi poništio silu ukaza što ga posla Aman, car odmah izdade drugi ukaz, kojim je Judejcima bilo dopušteno da naoružani brane svoj život i istrebe sve one koji su s njima u neprijateljstvu i da njihovo imanje razgrabe. Adara 13. po svemu carstvu napadoše na Judejce; ali oni behu spremni za odbranu, pobediše i ubiše sedamdeset i pet tisuća svojih neprijatelja, ali ne htedoše pljačkati imanja. Po savetu Mardohejevu, Judejci su za spomen svoga spasenja ustanovili godišnji praznik 14. i 15. dana meseca Adara, koji se zvao Purim (kocka, žreb). Sve što se zbilo, Mardohej zapisa u knjigu koja se zove Knjiga o Jestiri.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Sedamdeset je nedelja (490 g.) određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane grehova i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima. Zato znaj i razumej: da kad izide reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja (49 g.), i šezdeset i dve nedelje (434 g.) da se opet pograde ulice i zidovi i to u teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik (Hristos) i ništa mu neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti s potopom, i određeno će biti pustošenje do svršetka rata i utvrdiće zavet s mnogima za nedelju dana (7 g.), a u polovinu nedelje (3 1/2 g.) učiniće žrtvu i prinos; i na krilima svetinje biće mrzost pustošenja, i do svršetka određenog izliće se pustoš (Dan. 9, 23-27)“.
  2. U knjigu Zakona i Proroka ulazile su kod Jevreja ove knjige: Postanka, Izlaska, Levitska, Brojeva, Ponovljenih Zakona, Isusa Navina, Sudija, Rute, četiri knjige o carevima, dve knjige Dnevnika, knjiga Jezdrina, Nemijina, o Jestiri, o Jovu, Psaltir, tri knjige Solomonove (Priče, Propovednika i Pesma nad pesmama), knjige velikih proroka: Isaije, Jeremije, Jezekilja i Danila i 12 malih proroka (Osije, Joila, Amosa, Avdije, Jone, Miheja, Nauma, Avakuma, Sofonije, Ageja, Zaharije i Malahije).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *