BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DOBA CAREVA
 
II. DO VAVILONSKOGA ROPSTVA.
980-589. pre Hrista.
55. Podela jevrejskoga carstva na Judejsko i Izrailjsko.
Kratak pregled istorije carstva. Proroci.
1. Car. 12, 1-12
 
Posle Solomonove smrti, njegov sin Rovoam otide u grad Sihem, gde se iskupio sav narod Izrailjski da da obećanje da će veran biti novome caru. U ovaj grad dođoše pod predvodništvom Jerovoamovim i svi nezadovoljni vladom Solomonovom. Jerovoam u ime naroda dođe k Rovoamu i reče mu: , , tvoj je otac metnuo na nas težak jaram; nego ti ga sad olakšaj, pa ćemo ti služiti“. Rovoam zanemari savet staraca koji su mu govorili da ispuni molbu naroda, i po savetu vršnjaka, svojih prijatelja, odgovori: moj otac metnuo je na vas težak jaram, a ja ću još dometnuti na jaram vaš; otac je moj šibao bičevima, a ja ću vas šibati bodljikavim bičevima“. Čuvši odgovor Rovoamov, Izrailjci rekoše: „mi nemamo nasledstvo sa sinom Tesejevim. U šatore svoje Izrailju“. Narod se raziđe. Samo dva kolena, Judino i Venijaminovo, priznaše za svoga cara Rovoama. a ostalih deset kolena odmetnuše se od doma Davidova i izabraše za cara Jerovoama. Na taj način carstvo jevrejsko raspade se na dva: ono koje je ostalo verno domu Davidovu stade se zvati Judejsko, sa prestonicom u Jerusalimu, a drugo sa deset kolena zadrža ime Izrailjsko, sa prestonicom prvo u Sihemu, zatim u Samariji. Između ovih carstava bilo je gotovo stalno neprijateljstvo.
Bez obzira na podelu carstva, Judejci i Izrailjci imali su mnogo zajedničkoga: govorili su istim jezikom, verovali u jednoga Boga, čuvali jedan zakon, imali samo jedan hram (u Jerusalimu), u kom su mogli prinositi žrtve Bogu. Moglo se verovati, da će se oba carstva opet spojiti u jedno. Ali su carevi Izrailjski sve mere upotrebljavali da to spreče. Jerovoam, prvi Izrailjski car, bojeći se, da se njegovi podanici posećujući često hram jerusalimski, ne obrate opet sinu Solomonovu, Rovoamu, zabrani im da odlaze u Jerusalim i da tamo prinose žrtvu Bogu, pritom ih je naterivao da prinose žrtve pred zlatnim teladima, koje je postavio u svome carstvu. Naslednici Jerovoamovi ne samo da su pomagali poklanjanje teladima, nego su načinili oltare tuđim bogovima i tako uvalili narod u idolopoklonstvo. Bezbožništvo Izrailjaca, njihovi ratovi s Judejcima, najezde susednih naroda, bune i neredi u carstvu, – sve je ovo postupno rušilo carstvo Izrailjsko. Naposletku asirski car Salmanasar odvede Izrailjce u ropstvo i raseli ih za Eufratom, gde su za svagda i ostali. Izrailjsko carstvo trajalo je dvesta pedeset i sedam godina; za to vreme ono je imalo dvadeset careva iz dvanaest raznih dinastija, koje su otimale carski presto jedne od drugih.
Rovoam, prvi car judejski u početku je bio veran pravome Bogu i pomagao pobožnost u svome narodu, ali posle nekoliko godina i on napusti vršenje Mojsijeva zakona i sagradi na visinama oltare bogovima feničanskim. S idolopoklonstvom u narod uđe i razvrat i ukoreni se u njemu. S vremena na vreme pojavili su se u Judeji i carevi pobožni. Oni su vaspostavljali istinsko bogosluženje u hramu Solomonovu, praznovali su subote, novomesečje, čuvali postove i verovali da su time vršili sav zakon. O popravci srca, o čestitosti, pravdi, međusobnoj ljubavi malo je ko mislio. Zato se i događalo da su služili Gospodu dok je bio živ pobožan car; čim car umiraše, oni opet padahu u idolopoklonstvo. Bezbožništvo je pogubilo i carstvo Judejsko. Po Božju dopuštenju, car Vavilonski Navuhodonosor osvoji ga, spali hram, razruši Jerusalim, a Judejce odvede u ropstvo u kom su bili sedamdeset godina. Judejsko carstvo trajalo je trista devedeset godina; za to vreme Judejci su imali sedamnaest careva; svi oni bili su iz doma Davidova. Znamenitiji carevi judejski bili su Josafat, Jezekija i Josija.
Milosrdni Bog želeo je da spase Svoj narod, da sabere zalutale ovce, da ukrepi ljude nestalne i da uteši pobožne. Zato je slao Svoje glasnike, proroke. Gospod im je objavljivao Svoju volju, i oni je propovedahu drugim ljudima. Proroci ne govorahu od svoje strane; oni su bili „pero u ruci Gospodnjoj, truba u ustima Njegovim“. Grešnike su strogo izobličavali i predskazivali im kazne od Boga; pobožne su tešili nadom da će doći Hristos Spasitelj. Da bi se ljudi uverili da su proroci poslanici Božji, Gospod im je davao moć da čine čudesa i da predskazuju budućnost. Oni su se zvali prorocima zato, što su proricali budućnost. Mnogima se ne dopadahu reči proročke; oni ih predusretahu s mržnjom, bacahu na njih kamenje i štaviše i ubijahu ih. Ali je bilo i takvih izbranika, koji su nauku proročku širili po svemu carstvu: ovi ljudi sačinjavali su opštine, ili škole proročke i zvahu se učenici i sinovi proročki. Što je više rasla bezbožnost u carstvu Izrailjskom, u toliko su se češće javljali proroci i uvećavao broj proročkih učenika.
 
56. Carovanje Jerovoamovo. Verski raskol. Jerovoamovi naslednici.
1. Car, 12. 25-34. 13. 14, 1-20
 
Česta putovanja Izrailjaca u Jerusalim da se poklone Bogu, Jerovoamu izgledahu opasna. „Ako narod“, mišljaše on „stane ići u Jerusalim, da prinosi žrtve, srce će se naroda obratiti ka gospodaru njegovu Rovoamu“. Da spreči narod u ovim putovanjima, on sali od zlata dva teleta, postavi ih u Vetilju i Danu, sagradi pred njima žrtvenike i reče narodu: „ne treba više da idete u Jerusalim; evo bogova tvojih Izrailju, koji su te izveli iz zemlje Misirske“. Osim teladi, Jerovoam je načinio još i oltare na visinama, postavio u njima sveštenike, koji nisu bili iz kolena Levijeva, i organizovao praznike nalik na Jerusalimske. Takva dela careva porodiše u narodu izrailjskom religiozni raskol. Gospod odmah izobliči njegovo bezbožništvo. Kad je car prinosio prvu žrtvu pred vetiljskim teletom, iz gomile naroda ču se glas „oltare! oltare! ovako veli Gospod: evo rodiće se sin domu Davidovu, po imenu Josija, koji će na tebi klati sveštenike visina i ljudske će kosti spaliti na tebi. I evo znaka da je to Gospod rekao: oltar će se raspasti, i prosuće se pepeo po njemu“. Ovo reče prorok, koji je došao iz Judeje. Jerovoam pruži ruku i reče: „držite ga!“ Ali istoga trenutka ruka njegova uze se, i žrtvenik se raspade. Tada Jerovoam stade moliti proroka: , . pomoli se Bogu tvome da mi se povrati ruka“. Prorok se pomoli i ruka careva ozdravi. Jerovoam pozva proroka svojoj kući i obeća mu poklone, ali prorok odgovori: „da mi daš po kuće tvoje, ne bih išao s tobom. Jer mi je tako zapovedio Gospod: ne jedi hleba, ne pij vode, niti se vraćaj istim putem kojim otideš u Vetilj“. Rekavši to, prorok otide iz Vetilja. Tada je tamo živeo jedan prorok starac. On stiže proroka iz Judeje, pozva ga svojoj kući, i kad je ovaj otkazivao, slaga ga i reče „i ja sam prorok kao i ti, a anđeo Gospodnji reče mi: vrati ga sa sobom u svoju kuću, neka jede hleba i pije vode“. Poverova starcu prorok judejski i vrati se u Vetilj. Kad seđahu za stolom, starac zaista dobi otkrivenje od Boga i reče svome gostu: „ovako veli Gospod: što nisi poslušao reči Gospodnje, telo tvoje neće doći u grob otaca tvojih“. Posle toga on osamari magarca proroku i oprosti se s njim. Na putu lav zakla proroka judejskog i stajaše kod tela, ne dirajući u njegova magarca, dok vetiljski starac nije došao doznavši za smrt čoveka Božja, koga prevari. Starac sahrani proroka u svome grobu. – Pa ipak Jerovoam ne siđe s rđava puta. Tada mu drugi prorok, Ahija, reče u ime Gospodnje: „evo, ja ću pustiti zlo na dom Jerovoamov i istrebiću ga i omešću ga kao što se mete (đubre) da ne ostane ništa. I udariće Gospod Izrailja, da će se zaljuljati kao što se ljulja trska u vodi i iščupaće Izrailja iz ove dobre zemlje, i rasuće ih daleko preko reke (Eufrata) zato što načiniše sebi idole“. Jerovoam se ne popravi ni posle ovih predskazanja. I reči prorokove ispuniše se: sav njegov dom beše raskopan.
Kazna koja postiže dom Jerovoamov, ne opameti njegove naslednike. Oni su činili što i on. Mnogi su bili još gori od njega. Osim zlatnih teladi oni stadoše poštovati i bogove susednih naroda i prinašahu im žrtve. Ovi carevi ukazivali su svoju milost idolopoklonicima, a poštovaoce pravoga Boga gonili su i ubijali.
 
57. Nemoć i bezbožništvo Rovoama i pobožno carovanje Ase, careva judejskih.
1. Car. 14, 21-31, 15, 9-24. 2. Dnev. 11-16.
 
Rovoam, sin SOLOMONOV, u početku je bio veran pravome Bogu, zbog čega je i carstvo njegovo uživalo mir. On je utvrdio nekoliko gradova u kolenu Judinu; sveštenici i leviti, a takođe i mnogi iz naroda, koji ostadoše verni Mojsijevu zakonu, preseliše se k njemu iz carstva Izrailjskoga, što je takođe mnogo povećalo njegovu moć. Ali četvrte godine svoje vlade on, a za njim i narod, napustiše zakon Gospodnji, stadoše zidati oltare na visinama, postaviše na njima idole i odadoše se razvratu. Gospod kazni carstvo judejsko time, što na njega napade car misirski, koji osvoji Jerusalim, zavlada blagom i hrama i dvora što steče Solomon, i Judejci mu stadoše plaćati danak. Pokajanje carevo skide s njega gnev Božji i spase narod, od propasti. Avija, sin Rovoamov, stupi na presto posle smrti očeve, i ugledaše se na njega u bezbožništvu.
Unuk Rovoamov Asa posta car s dobrim namerama da uzme za ugled u svemu cara Davida. On se staraše da u svome carstvu uništi idolopoklonstvo, razruši idolske žrtvenike i oltare na visinama, razbi idole i izdade zapovest da svi vrše Mojsijev zakon. Za ova pobožna dela Gospod ga nagradi da pobedi neprijatelje; on uspe da zbaci jaram misirski. Tada car sabra u Jerusalimu veliki narodni zbor, na kome je bilo odlučeno da se kazni smrću svaki ko se ne obrati Gospodu Bogu. Asa odvažno izvrši ovu odluku: našavši idola kod svoje matere, on ga razbi i spali, a materi oduzme zvanje carice. Ali na kraju svoga života i Asa podnese mnogo nesreće, jer se više nadaše na ljude, nego na Boga. Njegov naslednik na prestolu bio je njegov sin Josafat.
 
58. Prorok Ilija. Ahav i Ohozija carevi izrailjski.
III. Car. 29-34. 17-19, 21, 22, 37-40 i 51-53; IV Car. 1. 2. 1-15.
 
Krajem vlade Asine u Judeji, u Izrailjskom carstvu zacari se Ahav, koji je svojim bezbožništvom razvratio gotovo sav narod. On se oženi ćerkom cara sidinskoga, Jezaveljom, revnosnom poštovateljkom bogova feničanskih. Po ženinom nagovoru Ahav sazida žrtvenik Valu u Samariji, i primora narod da mu se klanja, a proroke Gospodnje ubijaše. Bezbožništvo se toliko osililo, da je narod počeo zanemarivati pretnje Božjim prokletstvom: neki Hil Vetiljanin sazida Jerihon. Ali ga odmah snađe kazna, koju predskaza Isus Navin; čim Hil udari temelj gradu, umre mu prvenac, a kad namesti vrata, izgubi i mlađega sina.
Za vlade bezbožna cara izrailjskog Ahava javi se prorok Ilija, iz grada Tesve. On je živeo u pustinji za Jordanom, i hodio je u haljinama od kamilje dlake, opasan kožnim pojasom. Kad se bezbožništvo u carstvu izrailjskome uvećalo do krajnjih granica, prorok Ilija dođe Ahavu i reče mu od strane Božje: „tako da je živ Gospod Bog Izrailjev, pred Kojim stojim, ovih godina neće biti rose, ni dažda, dok ja ne rečem“. Posle ovih reči on otide. Predskazanje prorokovo ispuni se; tri godine i šest meseci ne bi ni rose, ni dažda po svoj zemlji Izrailjskoj. Zbog suše pojavi se glad i prinudi Ahava da traži Iliju. Ali ga nigde ne mogaše naći.
Prorok Ilija krio se u to vreme u pustinji za Jordanom, pored jednoga potoka, gde mu gavranovi donošahu hleba i mesa. Kad potok presuši, Ilija, po zapovesti Božjoj, pođe u grad Sareptu blizu Sidona. Ovde je takođe vladala strašna glad. Na vratima Sarepte Ilija sretne udovicu, koja skupljaše drva. „Donesi mi malo vode u sudu da se napijem i parče hleba“, reče Ilija. Udovica odgovori: „tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečena hleba do prst brašna u zdeli i malo ulja u krčagu; i eto kupim drvaca da otidem i zgotovim sebi i sinu svome, da pojedemo, pa onda da umremo“. „Ne boj se“, reče joj prorok, „idi, prvo umesi meni jedan kolačić od toga, i donesi mi, pa posle gotovi sebi i sinu svome. Jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev: brašno se iz zdele neće potrošiti, niti će ulja u krčagu nestati, dok ne pusti Gospod dažd na zemlju“. Dobra žena poverova Iliji, i učini kako joj on reče. Ispuni se reč proroka Božjega: ni brašno, ni ulje ne potroši se. Ilija se nastani kod udovice. Uskoro ona i bolje vide slavu Gospodnju: umre joj sin jedinac; Ilija se pomoli Gospodu, i dečko ožive. Tada udovica reče: „sada znam da si čovek Božji i da je reč Gospodnja u tvojim ustima istina“.
Kad se Izrailjci stadoše kajati zbog svojih grehova, Ilija, po Božjoj zapovesti, dođe Ahavu. Videvši proroka, car mu reče: „jesi li ti onaj što nesreću donosiš na Izrailja? “ Ilija odgovori: „ne donosim ja nesreću na Izrailja, nego ti i dom oca tvoga ostavivši zapovesti Gospodnje i pristavši za Valima“. Zatim on predloži caru da skupe sve Izrailjce i proroke Valove na goru Karmilsku da rešimo ko je pravi Bog. Kad Ahav sabra narod, Ilija reče: „dokle ćete hramati na obe strane. Ako je Gospod Bog, idite za Njim; ako li je Val, idite za njim. Ja sam sam ostao prorok Gospodnji, a proroka Valovih ima četiri stotine i pedeset. Dajte nam dva junca, i neka oni izaberu sebi jednoga, i neka ga iseku na komade i metnu na drva, ali ognja da ne podmeću; a ja ću prigotoviti drugoga junca, i metnuću ga na drva, ali ognja neću podmetati. Tada prizovite ime svojih bogova, a ja ću prizvati ime Gospodnje. Pa koji se Bog odazove ognjem, onaj neka je Bog“. Narod odgovori: „dobro reče“. Proroci Valovi morali su pristati: metnuše junca na drva i stadoše vikati: „Vale, usliši nas!“ Ali odgovora ne beše. Da bi odobrovoljili Vala, proroci skakahu oko žrtvenika, parahu se noževima i šilima po svom običaju, tako da im se krv lila, ali oganj ne pade s neba. Dođe veče; tada Ilija reče narodu: „pristupite meni“. Narod pristupi. Ilija uze dvanaest kamenova, po broju kolena Izrailjevih, načini od njih žrtvenik, iskopa oko njega opkop širok, na žrtvenik metnu junca, reče da ga tri put poliju vodom, tako da se opkop napuni vodom, i pomoli se na glas: „Gospode, Bože Avramov, Isakov i Izrailjev, neka danas poznadu da si Ti Bog u Izrailju, i ja da sam Tvoj sluga, i da sam po Tvojoj reči učinio sve ovo. Usliši me, Gospode“. I odmah oganj pade s neba, spali žrtvu i drva, i isuši vodu u opkopu. Videvši ovo čudo, sav narod pade na zemlju i povika: „Gospod je Bog“. Tada Ilija zapovedi da pohvataju proroke Valove i da ih pokolju, kao varalice koji razvraćaju narod. Nešto docnije, istoga dana, pade dažd, koga ne beše tri i po godine.
Jezavelja, careva žena, doznavši za smrt Valovih proroka, zakle se da će ubiti Iliju. Ilija pobeže na goru Horiv, i uđe u pećinu i noćivaše u njoj. I ču glas Gospodnji: „šta ćeš ti tu, Ilija? “ Prorok odgovori: „sinovi Izrailjevi ostaviše zavet Tvoj, i proroke tvoje pobiše; a ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu“. Gospod mu reče: „iziđi i stani na gori pred Gospodom“. Ilija iziđe iz pećine. Ujedanput podiže se jak vetar, a iza vetra dođe trus; prorok zadrhta. Ali u buri i trusu on ne ču glasa Božjega. Bura se utiša, dunu tihi vetar, i u to vreme milostivi Bog otkri Iliji, da se još sedam hiljada Izrailjaca ne pokloniše idolu, i zapovedi mu da ide kući i da pomaže Juja za cara Izrailjskoga, a Jelisija za proroka umesto sebe. Vrativši se kući, Ilija nađe Jelisija, kad je orao njivu, i baci na nj plašt svoj. I Jelisije se odmah oprosti sa svojim ocem i materom, pođe sa Ilijom i služaše mu.
Uskoro Ahav učini nov zločin. Pored dvora u Jezraelu bio je vinograd Navutejev. Car htede da kupi ili da razmeni isti za drugi, ali Navutej ne htede ustupiti porodičnu zemlju. Ahav je bio jako ogorčen ovim otkazom. Tada Jezavelja u ime carevo napisa zapovest, da se nađu lažni svedoci koji će okriviti Navuteja da huli Boga i cara i da ga ubiju kamenjem. Zapovest je bila izvršena i vinograd Navutejev uđe u carsko dobro. Ahav pođe u vinograd da ga vidi. Po BOŽJOJ zapovesti, tamo ga sretne prorok Ilija i reče mu: „ovako veli Gospod: nisi li ubio i nisi li prisvojio? Na tome mestu gde psi lizaše krv Navutejevu, tako će lizati psi i tvoju krv. Psi će izesti Jezavelju ispod zidova jezraelskih, a ko od tvojih. pogine u gradu, izešće ga psi; a ko pogine u polju, izešće ga ptice“. Ove reči poraziše Ahava; u tuzi on razdra svoje haljine, priveza kostret oko tela svoga, plakaše i pošćaše. Gospod mu tada učini milost i reče proroku Iliji: „zato što se tako ponizio preda Mnom, neću pustiti onoga zla za njegova života; nego za sina njegova pustiću ono zlo na dom njegov“.
Posle smrti Ahava postade car njegov sin Ohozija. On se ugledao na bezbožništvo oca i matere. Ubrzo Gospod kazni Ohoziju nesrećom: on pade kroz rešetku iz gornje sobe svoje i pade u postelju. Umesto da se obrati Bogu molitvom, on posla poslanike u Akaron da pitaju boga Velzevula, hoće li ozdraviti. Poslanike sretne na putu prorok Ilija i reče im: „eda li nema Boga u Izrailju, te idete da pitate Velzevula? A za to ovako veli Gospod: „nećeš se dignuti s postelje na koju si legao, nego ćeš umreti“. Poslanici se vratiše i ispričaše Ohoziji reči Ilijine. Car posla pedesetnika s odredom vojnika i zapovedi im da mu dovedu Iliju. Starešina odreda nađe Iliju na vrh gore i reče mu: „čoveče Božji, car je zapovedio, siđi“. Ilija odgovori: ako sam čovek Božji, neka siđe oganj s neba i proždre tebe i tvoju pedesetoricu“. I odmah oganj s neba spali poslanike. Posla car i drugi isto toliki odred Iliji; i s njim se dogodi isto. I po treći put Ohozija pošlje starešinu s pedesetoricom vojnika. Ovaj pedesetnik prišavši, kleče i moljaše čoveka Božja, da ne pogubi i njega i ljude. Tada se javi anđeo Božji i zapovedi Iliji da ide caru ne bojeći se. Prorok dođe Ohoziji i ponovi mu što je prvo rekao poslanicima. Ohozija zaista brzo umre, ostavivši presto svome bratu Joramu.
Približavala se smrt Iliji. Za to on doznade iz Božjega otkrivenja. O tome je znao i Jelisije, i ne ostavljaše ga. Jednom Ilija i Jelisije behu u pustinji za Jordanom; trebalo im je da pređu reku kod Jerihona. Ilija udari svojim plaštom po vodi, koja se rastavi, i oni pređoše suvim. Tada Ilija reče Jeliseju: „išti šta hoćeš da ti učinim, dokle se nisam uzeo od tebe“. Jelisije odgovori: „da budu dva dela duha tvoga u meni“. Ilija odgovori: „zaiskao si tešku stvar. Ali ako me vidiš kad se uzmem od tebe, biće ti tako; ako li ne vidiš, neće biti“. Oni iđahu zajedno i razgovarahu; ujedanput, ognjena kola i ognjeni konji rastaviše ih, i Ilija otide u vihoru na nebo. A Jelisije vikaše: „oče moj, oče moj! Kola Izrailjeva i konjici njegovi“[1]. U tuzi on razadra svoje haljine. Ujedanput pade preda nj plašt Ilijin. Jelisije ga podiže i pođe natrag. Prišavši k Jordanu, on udari plaštom po vodi; voda se rastavi i Jelisije pređe po suvome dnu. To je bio znak, da je Duh Božji, koji je bio na Iliji, prešao na Jeliseja. Učenici (sinovi) proročki videše ovaj prelaz preko reke; oni pođoše na susret Jeliseju i pokloniše mu se, kao proroku Božju.
 
59. Carovanje Josafata, cara judejskoga. Štetne posledice
saveza Josafatova s carem izrailjskim.
3. Car. 22, 1-36, 50; 2. Car. gl. 17-24; 4. Car. gl. 11.
 
Josafat, car judejski, vrlo je mnogo radio da obnovi pravo bogopoštovanje u zemlji Judejskoj. Uništivši tragove idolopoklonstva, on zapovedi levitima i sveštenicima da idu po svemu carstvu s knjigom zakona i da uče narod. U isto doba on se mnogo starao i o pravosuđu. Po svima gradovima on postavi sudije, a u Jerusalimu postavi savet iz levita, sveštenika i narodnih glavara i preporuči im da sude. Za ovakvu pobožnost Gospod ga čuvaše od neprijatelja i davaše mu uspeha u svima delima njegovim. Josafat beše bogat i uživaše poštovanje susednih naroda. Carstvo njegovo beše došlo do velikoga stupnja moći; a on življaše na miru sa svima susedima.
Ali on učini pogrešku, koja učini mnogo bede carstvu judejskom. Želeći da prekrati stalno neprijateljstvo s carstvom izrailjskim, gde je tada vladao bezbožni Ahav, Josafat oženi svoga sina Jorama kćerju njegovom Gotolijom, revnosnom poklonicom idola. Josafat brzo uvide štetu od ovoga braka. Kad je došao u Samariju da se vidi s novim rođacima, Ahav ga zamoli da mu pomogne u ratu protiv Siraca, od kojih je hteo da otme grad Ramot Galatski. Josafat pristade, ali mu reče da pita Gospoda o tome. Ahav skupi oko četiri stotine proroka. Svi rekoše: „idi, jer će ga Gospod dati u ruke caru“.
Ima li tu još koji prorok Gospodnji da ga pitamo? “ zapita Josafat. Ahav odgovori: „ima – Mihej, ali ja mrzim na nj, jer mi ne proriče dobra, nego zlo. Josafat zamoli da dozovu Miheja. Oba cara seđahu na prestolima svojim kod vrata samarjanskih, i svi proroci prorokovahu pred njima da će uspeti. U to vreme dođe Mihej i reče: „videh sav narod Izrailjev razasut po planinama kao ovce koje nemaju pastira; jer reče Gospod: ovi nemaju gospodara; neka se vrate svak svojoj kući s mirom“. – „Nisam li ti rekao da mi neće prorokovati dobra nego zlo? “ reče Ahav i zapovedi da Miheja bace u tamnicu i da mu daju po malo hleba. Carevi otidoše u rat. Reči Mihejsve ispuniše se; njihova vojska bi razbijena, a Ahav smrtno ranjen. Blizu Samarije Ahav umre od gubitka krvi i psi lizahu njegovu krv, kao što proreče prorok Ilija. Gospod spase Josafata. Kad se vraćao kući, sretne ga jedan prorok i reče: je li trebalo da pomažeš bezbožniku? Zato se Gospod i razgnevi na tebe“.
Uskoro posle ove nesreće Josafat dobi i milost Božju. Na njega pođoše s vojskom Amonićani, Moavci i Idumejci. Josafat se obrati molitvom Bogu. U ono vreme, kad se sa svim narodom molio Bogu u hramu, Duh Božji siđe na jednoga Judejca koji predskaza, da će Judejci pobediti, ne boreći se. Sutradan Judejska vojska pevajući psalme krete se k mestu gde behu neprijatelji i čudeći se vide da je njihov oko pust, i da je sve polje pokriveno leševima neprijateljskim. Desilo se, da su se neprijatelji Judejaca pokrvili meću sobom i uništili jedan drugoga. Sav njihov oko zadobiše Jevreji.
Posle Josafata jedan za drugim carovahu sin mu Joram i unuk Ohozija, koji su pod uticajem Gotolije raširili idolopoklonstvo, zbog čega su i bili kažnjeni: Joram umre kao što mu je u pismu i predskazao prorok Ilija, od teške bolesti (creva će mu izaći od bolesti) i beše lišen počasti da ga kao cara pogrebu, a Ohoziju ubi Juj Izrailjac u ono vreme, kad je došao da pohodi svoga rođaka Jorama, cara izrailjskoga.
Gotolija, mati Ohozije, cara judejskoga, čuvši da joj je sin poginuo, pobi sve carske rođake i prigrabi vrhovnu vlast u svoje ruke. Ali Gospod spase jednoga od potomaka Davidovih. Žena prvosveštenika Jodaja sakri mlađeg sina Ohozijina, Joasa, zajedno s njegovom dojiljom, u zgradama hrama, u sobi u kojoj su bile postelje svešteničke. Tamo su oni koji služahu u hramu vaspitavali dete tako oprezno, da niko nije znao da ono postoji. Tako se očuvao dom Davidov. Kad Joas navrši sedam godina, prvosveštenik Jodaj proglasi ga za cara i pomaza ga na carstvo. Narod položi zakletvu da će caru služiti verno, ubi bezbožnu Gotoliju i razruši hram Valov.
Dok je Jodaj bio živ, mladi car Joas išao je stopama Davidovim; on je vaspostavio skupljanje poreza, koji je Mojsije propisao u korist Skinije, i obnovio dom Gospodnji. Ali kad Jodaj umre, kneževi judejski i dvorani carevi, pošto ga sahraniše u carskim grobnicama, stadoše raditi protiv njegovih uputstava, javno davahu narodu primer nepoštovanja hrama Gospodnja i prinošahu žrtve idolima, na šta su privoleli i cara. Protiv ovoga novoga bezbožništva odvažno ustade prorok Zaharija, sin prvosveštenika Jodaja. Ali po zapovesti cara Joasa, njega ubiše kamenjem između žrtvenika i hrama. „Gospod neka vidi i traži“, reče prorok, umirući. I Gospod se osveti za krv pravednikovu. Carstvo judejsko bi kažnjeno najezdom Siraca, a car Joas, razbolevši se, bi ubijen u postelji od svojih najbližih za osvetu za krv sina Jodajeva i beše lišen pogreba u carskim grobnicama.
Carevi posle njega (Amasija, Ozija, Joatam) bili su slabi. Oni su se starali da budu pobožni, ali su u isto vreme pokazivali i svoju samovolju i nepoštovanje prema svetinji Izrailjevoj. Tako, car Ozija osmeli se da uzme na sebe svešteničko pravo da pali tamjan na oltaru kadionome u svetilištu. Ali Gospod to ne dopusti: Ozija se razboli od gube.
 
60. Prorok Jelisija, Carevi izrailjski Joram i Juj.
2. Car. 2, 19-25; 3-5. 9. 10. 13, 20-21.
 
Prorok Jelisije bio je glasnik Božje milosti. Tako, stanovnici Jerihona žalili su mu se, da im je voda zla. Jelisije baci soli u izvor i voda postade pitka. – Udovica jednoga proročkoga učenika plačući govoraše Jelisiju: „muž moj umre. Sad dođe zajmodavac da mu uzme dva sina u roblje“. Jelisije je upita, šta ima. Ona odgovori: „ništa do sudić ulja“. Jelisije joj naredi da ište u naruč praznih sudova u suseda i da naliva u njih ulja iz svoga suda. Udovica učini tako, kao što je rečeno, i ulje se iz njenoga suda lilo dok se ne napuniše svi sudovi. Udovica prodade ulje, plati dug, i još joj preteče novaca da živi s decom. – Nekoj bogato] ženi (koja življaše u Sunamu) prorok proreče, da će dobiti sina. Proroštvo se ispunilo. Ali dete čim poraste umre. Jelisije se pomoli Bogu, i dete vaskrsnu. Jednom učenici proročki kuvaše zelja i metnuše u lonac divljih tikvica, koje su bile otrovne. Jelisije sasu brašna u lonac i zelje postade ukusno. Beše glad u zemlji. Jedan čovek u to vreme donese Jelisiju dvadeset ječmenih hlebova i novih zrna u klasu. Prorok reče da postavi narodu, neka jedu; jer je tako kazao Gospod: ješće, i preteći će“. I zaista, svi se zasitiše i još ostade.
Preko Jelisija Gospod je ukazivao milost ne samo Izrailjcima, nego i tuđincima. Dogodi se da sirski vojvoda Neman oboli od gube. Njegova služavka, Jevrejka, posavetova mu da se za pomoć obrati proroku koji življaše u Samariji. Neman otide tamo s pismom svoga cara k caru izrailjskom, u kom je bilo napisano: „šaljem ti Nemana, slugu svoga, da ga oprostiš gube“. Guba je bolest zarazna, i smatralo se tada da se ne može izlečiti. Pročitavši pismo car izrailjski razadra svoje haljine i reče: „zar sam ja Bog da mogu ubiti i povratiti život? Vidite kako traži zadevice sa mnom“. Tada Jelisije posla da kažu caru: „neka Neman dođe k meni, da pozna da ima prorok u Izrailju“. Neman otide Jelisiju i zaustavi se na vratima njegova doma. Prorok mu preko sluge reče: „idi i okupaj se sedam puta u Jordanu i očistićeš se“. Neman se razgnevi. „Ja mišljah, reče, da će prorok izaći k meni, prizvaće ime Gospodnje, i metnuti ruku svoju na bolesno mesto, i očistiti gubu. Nisu li reke u Damasku bolje od svih voda Izrailjskih? “ Ali ga sluge nagovoriše da izvrši zapovest prorokovu. Kad se Neman zaroni sedam puta u Jordanu, guba je s njega odmah iščezla. On se vrati Jelisiju i reče: „evo sad vidim da nema Boga nigde na zemlji do u Izrailju“. Vojvoda ponudi proroku bogate darove, ali ih ovaj ne htede primiti. S dopustom Jelisijevim Neman ponese jevrejske zemlje da u Damasku na njoj načini žrtvenik Gospodu.
Ali je isti Jelisije bio i glasnik kazne Božje za prevaru i nepoštovanje. Njegovome sluzi Gijeziju bi žao, što prorok ne uze poklona od Nemana. On stiže Nemana i od strane Jelisijeve zamoli ga za jedan talanat novaca i dvoje stajaće haljine, rekavši da trebaju za proročke učenike, koji su bajagi tek došli njegovu gospodaru. Kad se Gijezije s poklonima vratio kući i sakrio ih, Jelisije mu reče: „Guba Nemanova neka prione za te i za potomstvo tvoje do veka“. I otide od njega Gijezije beo od gube, kao sneg. – Dogodi se da je na ulasku u Vetilj Jelisija dočekala gomila dece i podsmevala se njegovoj ćelavosti. Prorok se osvrnu i osudi ih u ime Gospodnje; tada izađoše iz šume dve medvedice i rastrgnuše četrdeset i dva deteta, za kaznu i nauk roditeljima, koji su vaspitali decu da ne poštuju starije. Jelisije stade prorokovati za vlade Ahavova sina Jorama koji je zabranio klanjati se Valu, jer se bojao strašne propovedi proroka Ilije, ali je pomagao poštovanje junaca, koje je uveo Jerovoam. Za ovakvo kolebanje u veri za vlade njegove izvršio se nad domom Ahava sud Božji, koji je predskazao Ilija. Joram pođe u rat protiv Siraca, bi ranjen i ležaše bolestan u Jezraelu. Njemu doputova rođak njegov, judejski car Ohozija. U to vreme Jelisije posla jednoga od sinova proročkih sa zapovešću da nađe Juja, Joramova vojvodu, i da ga pomaže za cara izrailjskog, kao što je Gospod kazao još proroku Iliji. Mladić, momak prorokov, izvrši zapovest. Izlivajući ulje na glavu Jujevu, on reče: „ovako veli Gospod: pomazah te za cara nad Izrailjem. I pobi dom Ahava, jer hoću da pokajem krv svih sluga Izrailjevih, pavših od ruke Jezaveljine. I tako će izginuti sav dom Ahavov i Jezavelju će izesti psi u polju Jezraeljskom“. Dobivši pomazanje Juj se odmah proglasi za cara, skupi vojsku i otide u Jezrael. Ne obzirući se na bolest, car Joram sam iziđe Juju u susret zajedno s Ohozijom i upita: „je li mir? “ Juj odgovori: „kakav mir, pored bezbožništva Jezavelje, tvoje matere? “ Joram razumede da ga je Juj izdao, i htede da beži; ali Juj ubi i njega i Ohoziju. Ulazeći u Jezrael, Juj vide na prozoru Jezavelju i zapovedi da je izbace kroz prozor. Razbijenu, nju pogaziše konji, i kad je htedoše pogrepsti kao carevu kćer, ne nađoše od nje ničega, do lobanje, nogu i kostiju od ruku; psi su je pojeli, kao što je predskazao prorok Ilija. Posle toga Juj pogubi sve sinove i rođake Ahavove, sve služitelje i sveštenike Valove, njegove idole, obori, a oltare Valove razruši i načini ih za mesto nečistote. Ali istrebivši poklanjanje Valu, Juj, a posle njega i njegovi naslednici, pomagaše poštovanje junaca Jerovoamovih. Za kaznu Bog stade sužavati granice carstva Izrailjskoga. Još za vreme Jujevo, car sirski zavlada svom zemljom za Jordanom. Unuk Jujev, pobožni Joas, po predskazanju proroka Jelisija održa nad Siricima tri pobede i povrati deo otetih mu zemalja, ali nije uspeo da ovim umiri Siriju. Za njegove vlade umre prorok Jelisije, koga je narod gorko oplakivao.
Poslednje čudo prorok Jelisije izvršio je posle svoje smrti. Jednom pogrebavahu mrtvaca. U to vreme pojavi se gomila Moavaca neprijatelja izrailjskih. Nosači se uplašiše i baciše telo pokojnikovo u najbližu pećinu. To je bila ona pećina u kojoj su pre godinu dana pogrebli Jelisija. Čim se mrtvac dotače kostiju prorokovih, odmah ožive; tako je sila božja koja je bila u Jelisiju, prešla i na njegove mošti.
 
61. Prorok Jona.
 
Ubrzo posle Jelisijeve smrti pojavi se novi prorok u carstvu Izrailjskome, Jona. S početka je Jona takođe bio glasnik milosti Božje za Izrailjce; on je predskazao caru izrailjskome Jerovoamu Drugom da će pobediti Sirce. I zaista Jerovoam povrati od Siraca zemlju preko Jordana i osvoji i sam Damask; ali ne gledajući na pomoć Božju, on ne napusti idolopoklonstva i u svome carstvu pomagaše poštovanje teladi. A posle smrti Jerovoamove presto je prelazio od jednoga otmičara drugome; carstvo Izrailjsko propadaše od buna i neznabožačkoga raspustva, udaljujući od sebe milost Božju.
U to vreme preko reke Eufrata brzo napredovaše veliko carstvo Asirsko, neprijatelj carstva Izrailjskoga. Gospod posla Jonu u Ninivu, prestonicu toga carstva, sa zapovešću da Ninivljanima objavi da će izginuti, ako se ne pokaju. Ali se Jona poboja da služi neprijateljima svoje otadžbine i odluči se da pobegne od lica Božja. On sede u lađu i pođe na suprotnu stranu od Ninive. U putu se podiže velika bura. Krmar neznabožac reče, da se bog mora razgnevio na koga od putnika. Baciše kocku da vide ko je krivac. Kocka pade na Jonu. Tada Jona prizna svoju krivicu pred Bogom i reče; „bacite me u more, i more ću vam utoliti; jer vidim da je od mene došla na vas ova velika bura“. Jonu baciše u more i bura stade. Po zapovesti Božjoj, proroka proguta veliki kit, [2]u čijoj je utrobi bio tri dana i tri noći moleći se Bogu i kajući se za svoj greh. Tada kit po Božjoj zapovesti izbaci Jonu na obalu. Jona opet dobi od Boga zapovest da ide u Ninivu. To je bio grad veliki, tri dana hoda. Došavši u Ninivu, Jona poče ići po svemu gradu i objavljivati: još četrdeset dana, pa će Niniva propasti“. Stanovnici Ninive poverovaše prorokovoj propovedi i stadoše moliti Boga da im oprosti. Oni objaviše da će strogo postiti i obukoše se u kostret svi i veliki i mali; u tome postu učestvovao je i car. Gospod je uslišio njihovu molitvu i poštedeo grad. Ali se spasenju Ninive ne obradova Jona. „Uzmi dušu moju od mene“, moljaše se Gospodu, „jer mi je bolje umreti, nego živeti“. Jona iziđe iz grada, načini kolibu i seđaše pod njom u hladu da vidi šta će biti od grada. U to vreme nad glavom njegovom izraste tikva. Jona se obradova tikvi veoma. Sutradan u zoru tikva usahnu, jer je crv podgrizao: a danju sunce stade žeći Jonu po glavi. Prorok obamiraše i poželi da umre. Tada mu Gospod reče: „tebi je žao tikve oko koje se nisi trudio i koju nisi odgajio. A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada, u kom ima više od sto dvadeset tisuća ljudi koji još ne znaju šta je desno, šta li levo“.
Tako, Jona, poživevši tri dana i tri noći u utrobi kitovoj, kao da je bio mrtav, javi se opet kao živ, da svojom propovedi o pokajanju i milosrđu Božjem spase stanovnike Ninive od propasti. U njemu se ogleda živa praslika Hrista Spasitelja, Koji je treći dan vaskrsnuo iz mrtvih. Sve što se dogodilo s prorokom Jonom zapisano je u knjizi Svetoga pisma, koja se zove Knjiga proroka Jone.
 
62. Propast Izrailjskoga carstva.
723. g. pre Hrista.
4. Car. 17.
 
Poslednji proroci koji su izobličavali bezbožništvo Izrailjaca, otvoreno predskazuju brzo robovanje, bili su Amos i Osija. Dođe vreme da se ova proroštva i ispune. Salmanasar, car asirski, razori carstvo Izrailjsko, odvede Izrailjce u ropstvo u Asiriju i raseli ih preko Eufrata. Svi tada uvideše, da je istinu predskazao prorok Ahija caru Jerovoamu 1. Za sve vreme svoga trajanja (257 g.) carstvo izrailjsko trpelo je najezde od susednih naroda i ljuljalo se kao trska.
Na mesto Izrailjaca Salmanasar preseli stanovnike Vavilona i Sirije, koji su se izmešali s ostalim Izrailjcima – težacima i sastavili naročiti mešoviti narod, koji je dobio ime Samarjani, po gradu Samariji. Novi stanovnici Izrailjske zemlje misleći, da svaka zemlja ima svoga boga i želeći da pridobiju milost boga te zemlje, na kojoj su se sad nastanili, primiše zakon Mojsijev i stadoše poštovati Gospoda, ali Ga ne poštovahu kao jedinoga Boga svega sveta, nego samo kao Boga zemlje izrailjske, i ne napustiše služiti i bogovima drugih zemalja i naroda. Tako se kod njih pojavila mešovita vera, koju su Jevreji nazvali Samarjanski raskol.
 
63. Pravedni Tovit i sin mu Tovija.
 
Među Izrailjcima, koji behu odvedeni u ropstvo asirsko, bilo je i poštenih ljudi koji su se držali svih propisa Božjega zakona. Takva je bila porodica Tovitova. Živeći u Ninivi, Tovit je trgovinom stekao veliko bogatstvo. Mnoga je dobra dela činio svojim sunarodnicima, razdavao hleb i haljine siromasima i sahranjivao mrtve. U početku mu niko nije smetao u tome, ali ubrzo nastade teško vreme za Izrailjce. NOVI asirski car, Senahirim, stade ih goniti i ubijati. Leševi ubijenih valjahu se po gradskim ulicama. Tovit ih krišom sahranjivaše i zato ga osudiše na smrt. On se sakri u Ninivi, a imanje mu razneše. Posle Senahirimove smrti, njemu dopustiše da se vrati kući. Dođe praznik Pedesetnice. Tovit načini pir. Videći na stolu izobilje u svemu, on posla svoga sina Toviju da pozove koga siromašnoga Izrailjca. Tovija se vrati s glasom da na trgu leži mrtav Izrailjac. Tovit odmah ustade od stola, donese trup ubijenoga u svoju kuću i uveče ga pogrebe. Po judejskom zakonu, ko se god dotakne mrtvaca, celoga dana smatran je za nečista i nije mogao ući u kuću; stoga Tovit leže da spava pored zida u dvorištu. Noću mu pade u oči ptičija nečistoća, i u oku mu se načini belo. Tovit više ne mogaše raditi. Njegova žena hranila je porodicu svojim radom. Ona je u ženskim odeljenjima prela vunu i slala je bogatim ljudima koji su je za to plaćali. Jedanput dobri ljudi pokloniše Ani jare. Čuvši u svojoj kući blejanje, Tovit se začudi. On posumnja da jare nije ukradeno. Ova sumnja uvredi Anu i ona reče: „pa gde su tvoje milostinje i pravedna dela? Eto kako se sve one ogledaju na tebi“. Teško beše Tovitu ženino prebacivanje, i on moljaše Boga da umre. Tada se seti za deset talanata, što ih dade na čuvanje jednome Izrailjcu Gavailu, koji je živeo u Ragi Midiskoj.
 
Tovit dozva svoga sina Toviju, ispriča mu svoje zaveštanje[3] na slučaj smrti, doda mu i priznanicu Gavailovu i zapovedi mu da nađe čoveka, koji bi ga za izvesnu nagradu pratio u Ragu, u Midiju. Tovija brzo nađe mladića, po imenu Azariju, koji mu reče, da zna i put u Ragu, i Gavaila, i primi mu se za pratioca. Tovit opremi sina pa put, i ispraćajući ga s pratiocem, reče: „Bog neka blagoslovi vaš put, i Anđeo Njegov da vas prati“.
Uveče putnici prispeše na reku Tigar. Tovija siđe s obale u vodu da se umije. U to vreme napade na njega riba. On se uplaši, ali saputnik mu reče da je uhvati i izbaci na obalu. Oni ispržiše ribu i pojedoše; a srce, slezinu i žuč Tovija, po savetu pratiočevu, ponese sa sobom. Pratilac reče Toviji: „kad koga muči zao duh, srcem i slezinom treba kaditi pred njim, i neće se mučiti; a žučem treba pomazati onoga, ko ima belo na očima, i isceliće se“. Putnici stigoše u grad Egbatan i odsedoše kod Izrailjca Raguila, rođaka Topitova. Raguilo imađaše kćer Saru. Sedam su je puta udavali i svi muževi prvoga dana umirahu; njih je ubijao zao duh. Pratilac dade savet Toviji da se njome oženi, obećavajući blagoslov Božji. Tovija posluša. Sarini roditelji blagosloviše ih kao muža i ženu. Kad su mladenci ušli u bračnu sobu, Tovija metnu u kadionicu srce i slezinu ribinu, koje je čuvao po savetu Azarijinu, i okadi sobu; po tom se stadoše moliti Bogu i moljahu Ga da se smiluje na njih, da blagoslovi njihovu bračnu vezu i da im daruje dug život. Osetivši miris iz kadionice, zao duh odmah ostavi Saru. U domu tastovu Tovija ostade nekoliko dana, a pratilac njegov uze priznanicu i otide po novce u Ragu Gavailu. Četrnaestoga dana po svadbi Tovija se spremi kući. Praštajući se s kćerju, otac joj reče: „poštuj svekra i svekrvu; sad su ti oni roditelji. Želim da o tebi čujem dobre glase“. Praštajući se s Tovijom, mati mu reče: „da mi da Gospod da vidim tvoju decu od Sare, kćeri moje. Dajem ti kćer moju na čuvanje; ne ogorčavaj je“.
Mećutim, Tovit i žena mu jako tugovahu za sinom. Oni nisu znali, čime da objasne zadocnjenje, a padaše im na pamet, da nije slučajno umro. Ana je svakoga dana izlazila na put i tužno gledala u daljinu. Jednom u daljini ugleda putnike, koje davno iščekivaše, i izvestivši svoga muža, pohita im na susret. Tovit također pohita vratima, ali se slep saplete. U to vreme Tovija pridrža oca, priloži žuč k očima njegovim i reče: „obriši se, oče moj“. Tovita štipaše za oči; on ih stade trljati i zbrisa belo. Ugledavši sina on zaplaka od radosti. Tovija ispriča ocu i materi o čudnim delima, koja se s njim dogodiše. Posle toga oni svi troje iziđoše u susret Sari. I veseliše se o Tovijinoj svadbi sedam dana.
Dođe vreme rastanka s dobrim putnikom. U znak zahvalnosti Tovija, s pristankom očinim, ponudi mu polovinu svega, što su doneli s puta: ali on odgovori: „blagosiljajte Boga; od vas neću sakriti ništa. Kad si se ti, Tovite i tvoja snaha Sara, molili Bogu, ja sam uznosio vaše molitve pred Svetoga; i kad si ti pogrebavao mrtve, ja sam bio s tobom. I sam me Gospod posla da iscelim tebe i snahu tvoju. Ja sam Rafailo, jedan od sedmorice svetih anđela, koji uznose Bogu molitve svetih“. Otac i sin u strahu padoše ničice. Anđeo Rafailo im reče: „ne bojte se; mir vam; blagosiljajte Boga va vek, po Njegovoj volji ja sam i došao. Sad se podižem k onome Koji me posla. Zapišite u knjigu sve, što vam se dogodilo“. Tovit i Tovija ustadoše, ali više ne videše anđela, svoga hranitelja. Sve što se s njim dogodilo, oni su zapisali u knjigu, koja se zove Knjiga o Tovitu.
 
64. Prorok Isaija. Ahaz, Jezekija i Manasija, carevi judejski.
4. Car. 16. 18-21, 1-18; 2. Car. 28-23, 1-20.
 
Kad se idolopoklonstvo jako raširilo u carstvu Judejskom, pojavio se prorok Isaija, koji je strogo izobličavao Judejce za bezbožništvo i pretio im kaznom Božjom.
Gospod se javi Isaiji na veličanstvenome prestolu, okružen serafimima, koji pevahu: „Svet, svet, svet je Gospod Savaot (nad vojskama); sva je zemlja puna slave Njegove“. Isaija videvši to, povika: „Jaoh meni! pogiboh! jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer cara Gospodnja nad vojskama videh svojim očima“. A jedan od serafima dolete Isaiji, držeći u ruci živ ugljen, koji uze s nebeskog žrtvenika klještima i dotače se usta Isajinih i reče: „evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se i greh tvoj očisti se“. Potom Isaija ču glas Božji: „koga ću poslati? i ko će nam ići? “ Isaija odgovori: „evo mene, pošlji mene“. Gospod mu reče: „idi, i reci tome narodu: slušajte, ali nećete razumeti: gledajte, ali nećete poznati. Učini da odeblja srce tome narodu i uši da im otežaju, i oči im zatvori da ne vide očima svojim, i ušima svojim da ne čuju i srcem svojim da ne razumeju i ne obrate se i ne iscele“. Isaija zapita: „dokle, Gospode? “ Gospod odgovori: „dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnika i kuće da budu bez ljudi, i zemlja dokle sasvim ne opusti. Ali kao hrast ili brest, kojima i kad zbace lišće ostaje stablo, tako će sveto seme biti njezino stablo“ (Is. 6.).
Isaija je počeo govoriti s narodom, upornim, nezahvalnim, natovarenim bezakonjima, s ovim ljudima, nepokornima kao neznabošci. Grozno ih izobličavaše zbog idolopoklonstva, za to što su zaboravili svoga Tvorca i dobrotvora. Koji ih je zavoleo i gajio ih kao omiljeni vinograd, – zaboravili su svoga Gospoda, dok vo i magarac ne zaboravljaju na svoga gospodara. On ih je izobličavao zato, što su verovali da će samo žrtvama zaslužiti milost Gospodnju, ne predajući Mu se srcem svojim. On im je otvoreno odgovorio od lica Božja, da ih sva bezbožništva sustižu za prevare, krivokletstva, uvrede udovica i siročadi, da su njihove žrtve, bez dela ljubavi i pravičnosti, mrzost u očima Božjim, i da će ih Bog kazniti ropstvom, ako se ne pokaju.
Nagoveštavajući kaznu od Boga, prorok Isaija bio je ujedno i glasnik milosti Božje. Tešeći pobožne ljude, on je mnogo govorio o budućem Spasitelju. On je Spasitelja nazivao: Bog krepki, car pravde, knez mira, čijem carstvu neće biti kraja; govorio je da će On u izobilju dobiti darove Svetoga Duha, tj. biće Hristos ili Mesija (a to znači pomazanik); da će činiti čudesa; na Njegovu reč, hromi će hodati, slepi progledati, mrtvaci vaskrsnuti; da Njega neće primiti, ubiće Ga kao zločinca, a krv Njegova postaće žrtva očišćenja za grehe ljudi. Buduća stradanja Spasiteljeva Isaija je opisao tako jasno, kao da ih je gledao svojim očima (stoga se i zove prorok-jevanđelist). Isaija je takođe prorekao da će car Kir spasti Judejce iz ropstva. Ali narod bezakonski ne slušaš? proroka. Postoji staro predanje, da je Isaija umro mučeničkom smrću: njega su prestrugali na dvoje.
Prilike toga doba potvrđivale su grozne reči proroka Isaije. Resin, car sirijski i Fakej, car izrailjski, utvrdiše savez protiv Judejaca i uznemiravaše granice Judejskoga carstva. Ali kazne, kojima je Bog popravljao narod, ostadoše uzaludne. Na prestolu Davidovu u Jerusalimu seđaše u to doba bezbožni Ahaz; on namesti idola Vala, prinosaše žrtve na visinama, na brežuljcima i pod svakim hlalovitim drvetom, i u dolini sinova Enomovih (južno od Jerusalima) provođaše sinove svoje kroz oganj u čast boga Moloha. Ubrzo je teška kazna sustigla Judeju. Carevi Resin i Fakej razbiše judejsku vojsku, odvedoše mnoge zarobljenike i namisliše da istrebe sav dom Davidov i da zbace Ahaza s prestola. Neprijatelji se već približiše Jerusalimu. U to vreme prorok Isaija dođe Ahazu i reče mu: „ne boj se Resipa i Fakeja; to su dve glavnje što se puše koje će se brzo ugasiti; i šta su namislili neće biti. A da se uveriš u to, išti znak od Gospoda“. Ahaz ne verovaše u moć Gospodnju, ali se pretvaraše da veruje, i reče: „neću kušati Gospoda“. Tada mu Isaija odgovori: „Sam će vam Gospod dati znak: eto devojka će zatrudneti i rodiće Sina, i nadenuće mu ime Emanuilo (a to znači: s nama je Bog, Isaija 7, 4. 11-14). Ovo proroštvo o rođenju Bogočovekovu trebalo je da opomene Ahaza da je Bog obećao Davidu, da će se Spasitelj roditi u njegovu potomstvu, i da ga time uveri da sav dom Davidov neće biti istrebljen, dok se svetu ne javi Spasitelj. Reči Isajine zbiše se: Resin i Fakej odstupiše od Jerusalima.
Ali nevernoga Ahaza ne umiri ni odstupanje neprijatelja, koje predskaza Isaija, ni proroštvo o budućem Spasitelju. On posla poslanike caru asirskome, ponizno ga moljaše za pomoć protiv neprijatelja i ovu pomoć kupi po cenu svega srebra i zlata, što se nađe u hramu Gospodnjem i u carskim riznicama. Ahaz nije mislio da, pozivajući Asirce protiv Siraca i Izrailjaca, izlaže opasnosti i svoje carstvo, Car Asirski osvoji Siriju i severne krajeve carstva Izrailjskoga i stanovnike ovih krajeva preseli u Asiriju. Ahaz se uplaši. On se pokorno javi u Damask caru, koga je sam pozvao u pomoć, žrtvama odade poštovanje bogovima Damaskim i po obrascu Damaskoga žrtvenika načini žrtvenik i u hramu Solomonovu. Ahaz je mislio da su bogovi iz Damaska pomogli Asircima. Njegov naslednik na prestolu bio je Jezekija.
Jezekija, car Judejski bio je strogi vršilac Mojsijeva zakona. Prvo je delo njegovo bilo da obnovi pravo bogosluženja. On nađe hram zapušten, žrtava u njemu nisu prinosili, tamjanom nisu kadili, svećnjaci behu pogašeni i vrata zatvorena. Po carevoj zapovesti hram otvoriše i očistiše. S velikom svečanošću Jezekija otpraznova praznik Pashe, na koji su po pozivu došli i mnogi Izrailjci. Zatim po svemu carstvu porušiše idole i žrtvenike na visinama, posekoše sveštena drveta i vaspostaviše Mojsijev zakon. Jezekija zapovedi da se uništi i zmija od medi, koju Mojsije podiže u pustinji, jer su Jevreji i pred njom kadili.
Gospod pomože caru Jezekiji. Za njegove vlade Salamanasar, car asirski, obori carstvo Izrailjsko. Senaherim, sin Salmanasarov, posla svoga vojvodu Ravsaka da osvoji Jerusalim. Jezekija se odluči da ga brani i moljaše Boga da mu pomogne. Tada mu prorok Isaija u ime Gospodnje reče: „ne plaši se od reči sluga cara asirskoga; eno ja ću pustiti na njega duh, te će čuti glas i vratiti se u svoju zemlju, i učiniću da pogine od mača u svojoj zemlji“. Zaista, Senaherim dobi glas, da je car etiopski napao na njegovu zemlju. To ga primora da vrati Ravsaka i napusti Judeju. Izlazeći iz njenih krajeva, Senaherim napisa Jezekiju pismo, u kome ismevaše njegovu nadu na Boga i govoraše, da je Gospod protiv njega isto tako nemoćan, kao i bogovi drugih naroda. Jezekija s tim pismom uđe u hram, otvori ga pred licem Gospodnjim i moljaše Boga da ga zaštiti. Tada ga Isaija u ime Gospodnje opet uveri, da car asirski neće ući u Jerusalim i pustiti na njega ni jedne strele. I iste noći anđeo Gospodnji ubi sto osamdeset i pet hiljada asirskih vojnika. Senaherim otide u Ninivu i tamo ga ubiše njegovi sinovi.
Posle godinu dana Jezekija se razboli na smrt. Po zapovesti Božjoj dođe njemu prorok Isaija i reče mu da će skoro umreti. Jezekija se stade moliti Bogu da ozdravi. Ne stiže prorok da iziđe iz grada, a dobi novo otkrivenje, da Gospod daje caru još petnaest godina života. On se vrati, reče Jezekiji za milost Božju i reče mu da privije na otok grudu suhih smokava. Za znak da će se njegovo predskazivanje ispuniti, sen na sunčaniku Ahazovu, po rečima prorokovima, odmah se pred carevim očima vrati deset stepeni natrag. Jezekija ozdravi, i posle tri dana mogaše doći u hram.
Vraćanje senke na Ahazovu sunčaniku bilo je opaženo i na dalekom istoku. Car vavilonski (Berodah Baladan) posla Jezekiji pismo i poklon; on je čuo da je Jezekija bio bolestan, i htede da zna o znaku koji je bio na zemlji. Jezekija pokaza poslanicima svoje riznice, sve bogatstvo svoga doma i kuću gde mu beše oružje. Tada mu dođe prorok Isaija i upita: šta su govorili ti ljudi i odakle su došli tebi? “ Jezekija odgovori: „iz daljne zemlje, iz Vavilona“. – „Šta su videli u tvome dvoru? “ upita Isaija. Car odgovori: „videli su sve; nije ostalo ništa u riznicama mojim da im nisam pokazao“. Prorok na to reče: čuj reč Gospodnju: evo doći će vreme, kad će se odneti u Vavilon sve što ima u kući tvojoj, i sinove tvoje uzeće da budu dvorani u dvorcu cara vavilonskoga“.
Posle smrti pobožnoga Jezekije stupi na presto njegov sin Manasija. On obnovi sve oblike idolopoklonstva, koje je uništio Jezekija, namesti idole u tremovima hrama, pa i u samom hramu, provede sina svoga kroz oganj u dolini Enomovoj, gataše, čaraše, uvede dozivače mrtvaca i vračare i svojim primerom dovede Judejce dotle, da su činili gore od sviju naroda, koje Gospod istrebi. Preko proroka Gospod je predskazivao, da će Jerusalim propasti isto tako, kao i Samarija; ali je Manasija podvrgavao smrtnoj kazni one koji izobličavaju narod. Manasiju postiže stroga kazna: vojvoda cara asirskoga zarobi ga i okovana odvede u Vavilon. Za vreme svoga robovanja Manasija se pokaja i Gospod mu vrati carstvo. Onda Manasija obori oltare, poruši idole i vaspostavi bogosluženje Gospodu Bogu, ali ne mogaše uništiti praznoverje, na koje je narod navikao. Naslednik na prestolu bio mu je sin Amon, a posle njega unuk Josija.
 
65. Car Josija. Poslednji carevi judejski. Propast carstva Judejskog.
1. Car. 22-25; 2. Dnev. 34-36.
 
Josija, car judejski, hrabro je išao stopama svoga pretka Davida. On poruši žrtvenik Valov, poseče posvećena mu drveta, razbi u prah idole, rasu ovaj prah na grobovima onih koji su im prinosili žrtve, i spali kosti žrečeva na njihovim žrtvenicima. Očistivši Jerusalim i Judeju, Josija otide u krajeve bivšega Izrailjskog carstva gde je živelo mnogo Izrailjaca, i uništi i tamo spomenike idolopoklonstva. U vreme ovoga putovanja skupljeni su bili bogati prilozi za obnovljenje hrama. Kad stadoše opravljati hram, prvosveštenik Helkije nađe u njemu knjigu zakona Gospodnja, pisanu rukom Mojsijevom. Ovu knjigu pročitaše caru i on u tuzi razdra haljine svoje i zakle se da neće odstupiti od reči zakona. Tada mu Gospod reče, da neće videti nesreće, koje očekuju Judeju. Josija najrevnosnije očisti hram od neznabožačke nečistote. Po njegovoj zapovesti iznesoše iz doma Božja sve stvari, načinjene u čast Vala, Astarte i svetila nebeskih, spališe ih i prah odnesoše u Vetilj. Astartin idol također beše iznesen iz hrama, spaljen i prah prosut na narodnome groblju; a ono mesto u dolini sinova Enomovih, gde su decu provodili kroz oganj u čast Molohovu, beše oskrvnjeno. U samome Vetilju Josija razruši visinu koju načini Jerovoam, spali dubravu, izvadi iz grobova kosti žrečeva i spali ih na žrtveniku, ne dodirnuvši groba proroka judejskoga, koji predskaza da će se žrtvenik razrušiti. I na istome žrtveniku on zakla i spali žrečeve visina. Obnovljenje bogosluženja počelo se svečanim praznovanjem Pashe po zakonu Mojsijevu.
Za vlade Josijine javi se veliki prorok Jeremija, glasnik kazne Božje. Gospod reče Jeremiji: „sa severa će navaliti zlo na sve stanovnike ove zemlje, zato što me ostaviše, i kadiše drugim bogovima. A ti im govori sve što ću ti zapovediti; ne boj ih se. Jer evo, Ja te postavljam danas kao tvrd grad, kao zidove medene svoj zemlji ovoj, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima njegovim i narodu zemaljskom. Oni će udarati na to, ali te neće nadvladati jer sam Ja s tobom, da te izbavljam“. Jeremija dođe među narod sa strogom propovedi, prećaše nevoljama pustošnoga rata, koji će moćni car povesti sa severa, i ovim predskazanjem steče mnogo neprijatelja.
Odmah posle Josijine smrti počeše predskazane nesreće. Misirski faraon Nehao, u ratu u kojem Josija pogibe, postavi za cara Judeje Josijina sina Joakima i primora ga da mu plaća danak. Za vlade Joakimove bezbožništvo u Judeji poraslo je do krajnjih granica. U to vreme vavilonski car pokori pod svoju vlast asirsko carstvo i zarati s carem misirskim. Tada Jeremija reče stanovnicima Jerusalima u ime Gospodnje: „evo ja ću poslati Navuhodonosora, cara vavilonskoga, na ovu zemlju i na sve okolne narode, i služiće ovi narodi caru vavilonskome sedamdeset godina. Ja ću kazniti cara vavilonskoga, i sav narod njegov za njihovo bezbožništvo, i od zemlje Haldejske načiniću večnu pustinju (proroštva Jeremijina zapisivao je njegov učenik Varuh i pročitana su na glas narodu u domu Gospodnjem). Jeremijino proricanje ispuni se. Razbivši cara misirskoga (na Karhamisu), Navuhodonosor osvoji Jerusalim, primora Joakima da mu plaća danak i odvede u Vavilon kao taoce stasite i darovite mladiće iz carskoga i mnogih značajnih rodova (607. g. pre Hr.). Ali Joakim ubrzo odreče pokornost caru vavilonskome i stade na stranu Misira, zbog čega ga Vavilonci okovaše. Sin njegov Jehonija, proglašen za cara, vladao je samo sto dana. Navuhodonosor opsede Jerusalim po drugi put, i Jehonija se sam sa svojom porodicom i dvorom predade u ruke neprijatelju. Tom prilikom Navuhodonosor preseli u Vavilon Jehoniju i sav carski dom, velikaše, bolje ratnike i zanatlije, ponese sudove iz hrama u carsku riznicu. Za cara judejskoga on postavi Sedekiju, drugoga sina Josijina. Jeremija stade posle ovoga uveravati narod da verno služi vavilonskome caru i predskaza, da će Jerusalim biti spaljen i car odveden u ropstvo, samo ako Judejci iznevere Navuhodonosora. Ali ga ne poslušaše. Sedekija zaključi savez s Misirom protiv Vavilonaca. Sada Navuhodonosor po treći put opsede Jerusalim. Jeremija posavetova da se pomire s Vaviloncima, ali njega za ovakav savet baciše u jamu, punu gliba, gde bi poginuo da ga jedan Etiopljanin nije spasao, odbranivši ga pred carem. I eto, po treći put se proroštvo Jeremijino ispunilo. Navuhodonosor osvoji Jerusalim, spali hram i dvor i poruši zidove i sve kuće u gradu. Sinovi Sedekijini behu poklani pred ocem. Samoga Sedekiju oslepiše, okovaše i odvedoše u Vavilon, gde je i umro u tamnici. A tamo odvedoše i sve stanovnike Judejce (589. g. pre Hr.); samo najsiromašnije ostaviše u Judeji da obdelavaju zemlju i vinograde. Jeremija ostade u Jerusalimu. On oplakivaše nesreću svoga naroda na razvalinama gradskim, i dalje učaše dobru zaostale stanovnike. Ali ga Judejci i sad ne slušaše; oni otidoše u Misir, tamo odvedoše i proroka, i ubiše ga kamenjem. Jeremija ostavi knjigu svojih proroštava i knjigu Plača na razvalinama Jerusalima.
Sve što se zbilo s Izrailjcima od Samuila do ropstva Vavilonskoga opisano je u knjigama o carevima (četiri knjige) i u dvema knjigama letopisa, koji se zovu Knjige Dnevnika, grčki Paralipomenon, što znači propušteno, pošto one dopunjavaju knjige o carevima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jelisije je Iliju nazvao tako zato, što je on svojim izobličavanjem i molitvama čuvao narod od bezbožništva, kao što su mu ratna kola i konjica bili odbrana od neprijatelja.
  2. Grci su kitom nazivali svaku veliku ribu, kao npr. i ajkulu. U Sredozemnom moru ima tako velikih ajkula, da mogu progutati ne samo čoveka, nego i bika (Lopuhin, knj. 2. str. 531).
  3. Tovit zavešta sinu: kad umrem sahrani me i ne ostavljaj matere svoje, poštuj je u sve dane života svoga i ne ogorčavaj je. Kad ona umre, sahrani je pored mene. U sve dane sećaj se Gospoda Boga našega i ne osmeli se da grešiš i gaziš zapovesti Njegove. Iz imanja svoga čini milostinju. Čuvaj se bezpustva svake vrste. Oženi se ženom iz plemena otaca svojih. Nadnica najamnikova neka ne prenoći u tebe. Budi obazriv u svima delima svojim, i pametan u svemu vladanju svome. Što mrziš sam, ne čini ni drugome. Ne pij vina toliko da se opiješ. Ne zanemaruj koristan savet. U svako vreme blagosiljaj Gospoda i moli Ga, da putevi tvoji budu pravi i dela tvoja uspešna“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *