БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДОБА ЦАРЕВА
 
I. ДО ПОДЕЛЕ ЦАРСТВА
1100-589. г. пре Христа.
45. Саула бирају и помазују за цара по вољи Божјој.
1. Цар. гл. 8-12.
 
Кад Самуило остари, постави своје синове за судије у јужним крајевима земље израиљске. Сам он беше правичан судија, али његови синови не беху такви; беху подмитљиви и суђаху наопако. Народ је био незадовољан таквим судом. Једанпут, старешине израиљске дођоше Самуилу и рекоше му: “ти си остарио, а синови твоји не ходе твојим путевима; зато постави нам цара да нам суди, као што је у свих народа, да иде пред нама и води наше ратове”. Самуило се обрати Богу у молитви и доби заповест да испуни молбу народа и да им том приликом каже права цара који ће им царовати.
У то време у колену Венијаминову живео је знатан човек Кис. Он имађаше сина Саула. Међу Израиљцима не беше лепшега младића. Једанпут Кису неста магарица, и он посла сина да их тражи. Тражећи магарице, Саул уђе у град где је живео Самуило, и хтеде да упита пророка Божја, где да тражи магарице. У то време Самуило је ишао на празник, да приноси жртву. На путу сретне Саула и доби од Господа заповест да га помаже за владаоца Израиљу. Не чекајући да га Саул пита, Самуило му рече да су магарице нађене, узе га собом на празник, посади га на прво место и даде му почасно парче (плећку) од жртвене животиње. Нико није знао, зашто пророк указује такво поштовање младићу. Сутрадан Самуило испрати Саула изван града и овде, насамо, кад је слуга Саулов измакао напред, изли на главу Саулову суд с уљем и рече му: “Господ те помазује да будеш вођ Израиљу, и ево ти знака: на путу ћеш наћи два човека, који ће ти рећи, да су се твоје магарице нашле и даће ти два хлеба; потом ће те срести пророци, и сићи ће на те Дух Господњи, те ћеш пророковати с њима”. Све се догодило, као што је рекао пророк.
После некога времена Самуило позва народ у Миспу, и тамо пред свима баци коцку, ко да буде цар. Коцка паде на Саула. Многи из народа, усхићени високим растом Сауловим, радо га признаше за цара. Тада Самуило каза народу права царска, и написа у књигу и метну је пред Господом. Али нису сви били задовољни овим избором. Неки говораху: “тај ли ће нас избавити? ” И не донесоше му дара. Народ се разиђе кућама, а Саул се врати кући и бављаше се земљорадњом, очекујући чим ће се свршити распра међу Израиљцима. Ускоро дођоше у град где живљаше Саул посланици из града Јависа и рекоше, да су Амонићани опсели град и да немају снаге да потисну непријатеља. Саул одмах исече на парчад своја два вола, којима је орао, и разасла ову парчад у све крајеве земље поручивши, да ће тако учинити с говедима онога, ко не дође у бој. На царев позив хитно дође тисућа наоружаних синова Израиљевих и Јудиних, и он разбије Амонићане. После те победе сав народ се сабра у Галгалу и овде свечано призна Саула за цара. Тада Самуило рече народу: “не одступајте од Господа, него Му служите свим срцем својим, и Господ неће оставити народа свога; а ја ћу се молити за вас и упућивати вас на пут добар и прав. Ако ли зло учините, пропашћете и ви и цар ваш”.
 
50. Саул не слуша Бога и Бог га одбацује.
1. Цар. 13 , 1-14. 15.
 
Саул је организовао сталну војску у Израиљу, успешно је ратовао с Моавцима, Амонићанима, Идумејцима, и нарочито с Филистимцима, и тиме је проширио своју царевину. Али је навукао на себе гнев Божји што је био самовољан и није вршио непосредне заповести Божје. Израиљци су имали обичај да уочи рата приносе жртве Богу. Кад је Саул пошао у бој против Филистимаца, Самуило му одреди рок, кад треба да дође и принесе жртву, али Саул не хтеде чекати него сам без свештеника, принесе Богу на жртву оно што је било одређено за паљеницу. Чим је свршио жртвовање, дође Самуило и рече му: “лудо си радио што ниси држао заповести Господа Бога, а сада царство твоје неће се задржати. Господ је нашао себи човека по срцу Своме”.
После некога времена Господ преко Самуила заповеди Саулу да искорени Амаликовце, не штедећи ни људе, ни стоку. Одржавши победу, Саул истреби мачем све Амаликовце, али поштеди цара њихова Агага и сачува што беше боље од стоке, изговарајући се, да бајаги народ жели да ту стоку принесе Богу на жртву. Кад Самуило дође и сазна о томе, рече Саулу: “послушност је боља од жртве, јер је непослушност као грех од чарања, и непокорност исто што и идолопоклонство. Одбацио си реч Господњу, зато је и Он тебе одбацио да не будеш цар”. После, ових речи, он хтеде отићи, али га Саул тако јако ухвати за скут од плашта, да га поцепа. Самуило му рече: “одадро је Господ царство Израиљево од тебе данас, и дао га ближњему твоме, који је бољи од тебе”. Саул му рече: “згрешио сам, али ми сада учини част пред старешинама и народом: врати се са мном да се поклоним Господу Богу твоме”. Самуило се врати са Саулом, и поклони се Саул Господу. Затим Самуило сам уби Агата зато што је убио многе израиљце и отиде. Од тог дана он више није видео Саула.
 
46. Помазање Давида за цара и његово узвишење.
1. Цар. 16-17.
 
Кад је Господ одбацио Саула, Самуило по Божјој заповести пође у град Витлејем, принесе тамо свечану жртву Богу и помаза уљем дечка Давида, млађега сипа Јесејева, праунука Возова и Рутина. Давид беше плав, лепих очију и пријатна лица. Изливајући уље на главу Давидову, Самуило ником не рече, да га Господ намењује за цара Израиљскога. Од тог доба Дух Божји беше на Давиду, а од Саула отиде. И стаде зли дух узнемиравати Саула; њега убијаше досада. Онда му неко посаветова да послуша гусле, и Саул заповеди, да му потраже човека, који добро гуди. Тада један од слугу рече: “ево ја знам Давида, сина Јесејева: он уме добро ударати у гусле, храбар је јунак, и паметан је и леп, и Господ је с њим”. Саул посла по Давида, и постави га да му носи оружје. Давид се настани у двору Саулову. Кад је на цара наилазила досада, Давид удараше у гусле и певаше своје псалме, и лакше би Саулу: зао дух остављаше га. Саул заволи Давида.
Убрзо се даде Давиду прилика, да се прослави у земљи. Саул пође у рат против Филистимаца, а Давид се врати кући да чува овце оца свога. Кад се овце приближише, из окола Филистимаца изиђе див, Голијат. Голијат изиђе напред и викаше јеврејима: “што сте изашли уврставши се? Нисам ли ја Филистимљанин, а ви слуге Саулове? Изаберите једнога између вас, па нека изађе к мени. Ако ме надјача и погуби ме, ми ћемо вам бити слуге; ако ли ја њега надјачам и погубим, онда ћете ви бити нама слуге, и служићете нам”. Нико од Јевреја не смеде изаћи против дива, без обзира на то, што је Саул обећао да награди победника великим богатством, да му да своју кћер за жену и да кућу оца његова учини слободном. У то време Јесеј је послао Давида на војску, да распита за здравље своје старије браће и да им однесе десет хлебова и пржена жита, а десет младих сираца тисућнику на дар. Дошавши у око, Давид чу, како се Голијат подсмеваше Израиљцима и одлучи се да сам подели мегдан с њиме. Он се није уздао у своју снагу, исто је тврдо веровао у помоћ Божју. И Господ поможе Давиду. Он уби Голијата из праћке и мачем одсече му главу. Филистимци уплашени разбегоше се, а Израиљци их далеко гањаху.
 
52. Саул гони Давида. Саулова смрт.
1. Цар. 18-28. 2. Цар. 1.
 
После победе Давидове над Голијатом, Саул га постави прво над војницима, затим за тисућника, и даде му своју кћер за жену, али у исто време завиђаше његовој слави, сумњиво мотраше на њега, бојећи га се, и поста му вечити непријатељ. Неколико пута Саул покушаваше да убије Давида, час гађајући га копљем, час дајући му опасне поруке. Али је Давид у свима делима својим био паметан, и Господ беше с њим. Једном Саул отворено рече сину своме Јонатану, који веома љубљаше Давида: , , докле је жив син Јесејев на земљи, нећеш се утврдити ни ти, ни царство твоје; јер је заслужио смрт”. Јонатан се стаде заузимати за Давида. Тада се Саул разгневи и баци се копљем на сина, али не погоди. Јонатан се увери, да његов отац мрзи Давида, и јави то своме пријатељу. Давид побеже. Путем, у Номви, првосвештеник му даде хлебове постављене и мач Голијатов. У почетку се Давид скриваше по горама јудејским, где се с њим удружише све његови рођаци и око четири стотине људи огорчених, потлачених и дужника. Цар пође с војском да тражи Давида, али га не могаше наћи. Мећутим, Давиду испаде прилика да убије Саула. Једанпут Саул уђе у пећину, где је био Давид са слугама. Давид кришом одсече скут од плашта његова, и кад Саул излажаше из пећине, викну му: “царе, господине! зашто слушаш што ти кажу људи који говоре ето Давид тражи твоје зло? Ево, оче мој, ево види скут од плашта свога у руци мојој; одсекох га, а тебе не убих. Познај и види да нема зла ни неправде у руци мојој и да ти нисам згрешио. Рекох, нећу дигнути руке своје на господара свога, јер је помазаник Господњи”. Саул призна да га је узалуд сумњичио, и плачући рече: “је ли то твој глас сине Давиде? правији си од мене, Господ нека ти врати добро за ово што си ми учинио данас. И сада, ево знам да ћеш зацело бити цар. Закуни ми се да нећеш истребити потомства мога”. Давид се закле и Саул отиде кући.
Прође неко време. Саул заборави на своје покајање и опет пође с војском да тражи Давида. Саул намести око у горама. Паде ноћ. Давид дође кришом у шатор Саулов, узе копље што му беше пободено чело главе, и чашу за воду, изиђе на другу страну, стаде на врх брда и поче викати: “војници Саулови, заслужили сте смрт што нисте чували господара свога, помазаника Господњега. Ево погледајте, где је копље царево и чаша за воду што му беше чело главе? ” Саул се пробуди, позна глас Давидов, угледа своје копље у његовим рукама, призна да је гонио Давида, назва га својим сином и позва к себи. Али му Давид рече: “Господ ће платити свакоме по правди његовој! Како је данас мени драга била душа твоја, тако нека буде драга моја душа пред Господом, и нека ме избави од сваке невоље. Они се растадоше. Саул се врати кући, а Давид отиде цару филистимском који му даде за становање град Сиклаг.
Филистимци скупише велику војску против Израиљаца. Саул изиђе против њих. Непријатељи се сукобише у горама Гелвујским. Страшна досада морила је душу Саулову; осећао је несрећу, и хтео да како било сазна, шта ће се збити. У Ендору живљаше у то време жена, која је говорила да може прорећи будућност и изазивати мртве. Својим враџбинама она је варала народ и празноверни људи вероваху јој. К њој и отиде Саул и замоли је да изазове Самуила, који је скоро умро. Врачара пристаде и поче гатати. Она је знала да вара људе празноверне и не очекиваше да јој се ко јави. Али гле, она уједанпут виде да неко излази из земље, и повика од страха. “Шта си видела? ” – упита је цар. “Бога сам видела што излази из земље. Саул опет упита: “Какав је? ” Жена одговори: стар човек излази огрнут плаштом”. Саул је знао да је то Самуило, и поклони му се до земље.
Тада Самуило упита Саула: “зашто си ме узнемирио? ” Саул одговори: “у невољи сам великој, јер Филистимци завојштише на ме, а Бог је одступио од мене и не одговара ми више ни преко пророка, ни у сну, зато позвах тебе да ми кажеш шта ћу учинити? ” Самуило му рече: “зашто мене питаш, кад је Господ одступио од тебе? Господ је учинио како је казао преко мене: јер је Господ истргао царство из твоје руке и дао га Давиду. Сутра ћеш и ти и синови твоји бити код мене и око израиљски предаће Господ у руке Филистимцима”. Ове речи уплашише Саула, и он несвестан паде на земљу. Убрзо се војске сукобише на несрећу Израиљаца. Три сина Саулова погинуше, а Саул тешко рањен уби сам себе, не желећи да падне непријатељима у руке.
Давид је чуо за смрт Саулову од једнога Амаликовца, који желећи да му се додвори, донесе му царски венац и рече, да је он убио Саула по његовој молби. Давид заповеди да погубе ТОГ Амаликовца, као убицу Божјега помазаника, и горко оплакиваше смрт Саулову и друга свога Јонатана.
 
53. Давид постаје цар. Ширење јеврејскога царства.
Давидова побожност. Псалми Давидови.
1. Цар. 2. 1-11. 5-8; 1. Днев. 13. 15-17. (22, 7-10).
 
После Саулове смрти Давид се врати у јудејски град Хеврон. Колено Јудино одмах га призна за цара, и он би помазан на царство над домом Јудиним. А над осталим коленима зацари се Јевостеј, болестан, малоумни син Саулов. Уосталом ова подела царства трајала је за мало. После седам година, кад Јевостеја убише, оконча се пометња у народу, и сва колена Израиљева призваше за свога цара Давида и помазаше га на царство. Господ је очигледно помагао Давиду у свима делима његовим. Овај цар покори под своју власт Моавце, Сирце, Идумејце, Аморићане и оте неколико градова Филистимцима. И тако, царство јудејско за владе његове постаде велико и силно; оно се простирало од Средоземнога мора до Еуфрата, од Дамаска до Мисира. С Хирамом, царем тирским, Давид беше у пријатељским односима. Како је свако колено желело да цар живи у његову граду, Давид избере такав град, који није припадао ниједноме колену. Међу коленима Јудиним и Венијаминовим живљаху Јевусеји, хананско племе, који имађаху утврђени град Јерусалим. Давид освоји тај град, утврди у њему гору Сионску, подиже на њој величанствени дворац, сагради бољу Скинију и свечано пренесе у њу Ковчег завета (из Киријат-Јарима).
С тридесет хиљада одабраних људи Давид отиде у Киријат-Јарим. Тамо метнуше Ковчег на нова кола и повезоше га у Јерусалим. Под предводништвом Давидовим Израиљци су ишли пред Ковчегом, свирајући на разним инструментима; поред Ковчега ишао је Израиљац Уза. Око једнога гумна волови потегоше на страну. Уза хтеде да придржи Ковчег, дотаче га се и паде мртав. То уплаши Давида. “Како ће доћи к мени Ковчег Господњи? Рече он и остави Ковчег у једној кући па путу. После неког времена Давид позва свештенике и рече им: “не ваља да носи Ковчег Божји нико, осим левита, јер је њих изабрао Господ да носе Ковчег Господа Бога и да му служе до века, па зато ви, поглавари породица међу левитима, донесите Ковчег Господа Бога на место које сам му спремио”. Отидоше по Ковчег. Овога пута поглавари породица левитских понеше га на раменима, као што је заповедио Мојсије, а левити певаху пред њим псалме и свираху на справама музичким. Сам Давид. огрнут плаштем од танкога платна, с оплећком ланеним на себи, играше пред ковчегом, исказујући тиме своју радост. Пре поласка принеше пред Ковчегом седам жртава, и много жртава би принесено кад поставише Ковчег у Скинији. Михала, жена Давидова, посматраше свечани пренос Ковчега, и видевши да Давид игра пред њим, осуди цара у срцу своме. Кад Давид дође кући, на прекор женин одговори: “Пред Господом Који ме је изабрао да будем вођ народу играо сам и играћу, и још ћу се већма понизити и још ћу мањи бити себи”.
Без обзира на срећан живот, Давида је стално узнемиравала мисао, што живи у кући од кедрова дрвета, а Ковчег Божји стоји под шатором. Он је желео да сазида храм Господу. Своју мисао открио је пророку Натану. Пророк прво одговори: “што ти је год у срцу иди, чини”, али исте ноћи доби откривење од Бога. “иди и реци слузи моме Давиду: ти ми нећеш сазидати куће да у њој наставам, јер си пролио много крви на земљи и водио велике ратове. Ти ћеш родити сина, и он ће бити човек миран. Ја ћу му дати мира од свију непријатеља његових. Он ће сазидати дом имену Моме, и утврдићу престо царства његова у Израиљу до века. Ја ћу му бити отац, и он ће ми бити син, и милост Моја неће се уклонити од њега”.
Давид је оставио после себе много Псалама (тј. молитава у стиховима), који сачињавају књигу Светога писма Псалтир. Књига је тако названа по музичкој справи са десет жица, на којој је Давид свирао, кад је певао своје псалме. Давид је певао псалме и у радости и у тузи. Њима је исказивао своју веру у Господа, наду на спасење, љубав и смерност према Богу, своје кајање због грехова. Он је у њима већином говорио о себи, али је понекад своју царску славу и будућу славу свога сина, коме је намењено да сазида храм, а тако исто и своју тугу и наду на спасење, описивао таквим цртама, да се у њима види слика – час обећанога славнога Цара Израиљева Месије – Сина Божја, чијем царовању неће бити краја, час обећанога великога Мученика, Јагњета, Које узе грехе света, чија су страдања била не са Његова греха, него због грехова свију људи. Тако, на пример, Давид говори о својим непријатељима: “устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на Помазаника (Христа) Његова. Господ ми рече: Ти си Син Мој, Ја те сад родих. Ишти у Мене и даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске теби у државу” (Пс. 2.). Славу царовања сина свога Давид описује таквим цртама, које се могу односити само на Христа: “процветаће у дане његове праведник; клањаће му се сви цареви, сви народи биће му покорни; он ће избавити душе убогих од преваре и насиља, благословиће се у њему сва племена на земљи и сви народи ће га звати блаженим” (Пс. 72.). О својим страдањима цар говори тако, да су се речи његове буквално испуниле на Христу: “ја сам подсмех људима и руг народу. Који не виде, сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом и говоре: ослонио се на Господа, нека му поможе; нека га избави, ако га милује.
Сасуши се крепост моја и језик мој приону за грло. Прободоше руке и ноге моје. Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају ждреб”. (Пс. 22.) И у исто време Давид исказује наду на васкрсење: “ти нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трулост” (Пс. 16.). Тако је Псалмопевац био у исто време и пророк.
 
54. Невоље за владе Давидове. Буна Авесаломљева.
2. Цар. 11. 12. 15-18.
 
Стални успеси и слава Давидова ослабише у њему смерну наду на Бога, пробудише осећаје самопоуздања и самовлашћа и доведоше га до моралнога пада.
Једном, шетајући се по зидинама градским, Давид виде младу жену, Вирсавију, супругу Урије Хетејанина, унуку царскога саветника Ахитофела, и пожели да се њоме ожени. Како је Урија у то време био у рату против Амонићана у Давиду се роди жеља да Урија погине. Он није могао победити у себи ову рђаву жељу и заповеди војсковођи да Урију у време боја метне на такво место, да га убију. Царева је жеља била извршена. Вирсавија поста удовица и Давид се ожени њоме.
Убрзо Вирсавија роди сина, а Давид и не опажаше да је учинио велики грех пред Богом. Тада му се, по Божјој заповести, јави пророк Натан и исприча: “у једноме граду беху два човека, један богат а други сиромах. Богати имаше оваца и говеда врло много; а сиромах немаше ништа до једну малу овчицу коју беше купио, и храњаше је, те одрасте уза њ и уз децу његову, и јеђаше од његова залогаја, и из његове чаше пијаше и на крилу му спаваше, и беше му као кћи. А дође путник к богатоме човеку, а њему би жао узети од својих оваца да зготови путнику који дође к њему”. Давид гневно рече Натану: “тако жив био Господ (тј. кунем се Господом), заслужио је смрт онај који је то учинио, и овцу нека плати учетворо”. Тада Натан одговори Давиду: “Ја сам те помазао за цара над Израиљем; зашто си презрео реч Господњу; Урију Хетејина убио си мачем Амонићана, и узео си жену његову себи за жену; зато неће се одмаћи мач од дома твога. Ево Ја ћу подигнути на те зло из дома твога”. И рече Давид Натану: “сагреших Господу”. Натан му одговори: “и Господ је пронео грех твој; нећеш умрети, али ће зато умрети син који ти се родио”. Ово предсказање испунило се. Давид је за спомен свога кајања спевао (50.) псалам: Смилуј се на ме, Боже. ”
У дому Давидову настадоше невоље, које му Бог посла као казну за грехе. Његов син Авесалом заузе се за сестру своју, коју увреди старији његов брат, и уби га, а сам утече цару гесурском. После неколико година Давид се сажали над Авесаломом и допусти му да се врати кући. Тада Авесалом намисли да од оца отме престо, и зато се стараше да задобије народну љубав. Свакога дана ујутру он излажаше на градска врата, грљаше се и љубљаше с онима који му прилажаху да му се поклоне, а ако је сретао човека да иде цару, срдачно га је распитивао о делу његовом и затим говорио, “видиш, ствар је твоја добра и праведна; али те нема ко саслушати код цара. Кад бих ја био постављен да судим у земљи да сваки мени долази који има посла па суду, – ја бих му дао правину”. Тако се Авесалом кришом завлачио у срце Израиљаца и успео је у ономе, за чим је тежио. Глас о његовој доброти и правичности разнео се по свему царству и многи пожелеше да га издигну на престо. Дознавши о томе, Авесалом замоли оца да иде у Хеврон да принесе жртве. Тамо се сабраше његове присталице и изабраше га за цара израиљског. Авесалом пође с њима на Давида. Давид дознаде за синовљеву буну, кад још не беше спреман да се брани и мораде бежати из Јерусалима са својом породицом и шест стотина Филистимаца, који тек што стадоше у његову службу. Народ је плачући испраћао цара. Кад је Давид прешао преко потока Кедрона њему се придружи првосвештеник с Ковчегом завета; али Давид помоливши се пред Ковчегом, заповеди првосвештенику да се врати с њим у град, рекавши: “ако нађем милост пред Господом, Он ће ме довести натраг, и даће ми да опет видим Њега и Његов дом”, а сам пође даље. На гору Маслинску Давид изиђе бос, покривене главе, и горко плакаше. Овде му доставише, да је Ахитофел прешао на страну Авесаломљеву. То је за Давида била велика несрећа, јер су савети Ахитофелови сматрани тада као кад неко тражи упутства од Бога. Чувши о издајству свога саветника, Давид повика: “разбиј намеру Ахитофелову Господе”, и одмах изда наредбу своме пријатељу Хусају, да претворно пређе на страну Авесаломљеву и да се стара да руши савете Ахитофелове. У земљама колена Венијаминова Давида срете Симеј, из рода Саулова, и стаде га клети и бацати се на њ камењем. Царев војвода хтеде да убије Симеја, али Давид рече: “нека га, нека псује; ето, и мој син тражи душу моју. Ако им Господ врати добро за псовку његову”. Међутим Авесалом уђе у Јерусалим. Овде га дочека Хусај и рече, да ће га служити. Ахитофел посаветова да одмах пошаљу под његовим предводништвом један одред војске, у потеру за Давидом, и да га убију. Али Хусај обараше овај савет и од своје стране саветоваше да се сакупи сав народ и тек тада да се пође на Давида. Савет Хусајев би примљен. Онда се Ахитофел у очајању обеси.
Давид пређе преко Јордана. Овде нађе много присталица и скупи војску. Војске се сукобише. Авесаломљева војска би разбијена, сам Авесалом побеже, у време бекства заплете се косом својом у грање, обеси на њему и беше убијен. Кад Давид дозна за ово, веома се растужи и горко оплакиваше смрт Авесаломљеву. После Авесаломљеве смрти буна се убрзо прекрати.
 
55. Помазање Соломона за цара. Мудрост Соломонова.
3. Цар. гл. 3.
 
Цар Давид доживе дубоку старост. Још за живота он одреди за свога наследника сина свога Соломона, који је тада имао осамнаест година, свечано га помаже и завешта му да
сазида храм Богу уместо Скиније, ради чега је био сабрао много злата, сребра, меди и дрвета и спремио све цртеже и слике.
Соломон поче своје царовање срдачном молитвом. После Давидове смрти он отиде у Гаваон, где је у то доба била Мојсијева Скинија, и тамо принесе хиљаду жртава паљеница. После тога јави му се Господ у сну и рече: “ишти шта хоћеш да ти дам”. Соломон мољаше Бога овако: “Господе! Ти си поставио слугу Свога царем на место Давида оца мога. Дај слузи Своме срце разумно да може судити народу Твоме и распознавати добро и зло. Јер ко може судити народу Твоме тако великом? ” На ову молитву Господ му одговори: “кад то иштеш, а не иштеш дуга живота. нити блага, нити душа непријатеља својих, него иштеш разума да умеш судити, ево ти дајем срце мудро и разумно, и оно што ниси искао: и благо, и славу, да таквога какав ћеш ти бити не ће бити мећу царевима свега века твога. И ако узидеш мојим путевима држећи уредбе моје и заповести моје, као што је ишао Давид, отац твој, продужићу дане твоје”. Соломон се пробуди и весело уђе у Јерусалим, где принесе жртве паљенице пред Ковчегом завета.
Убрзо Соломону испаде прилика да покаже своју мудрост. Једанпут дођоше му две жене. Једна је држала дете на рукама, а друга стаде цару говорити: “Господару! ја и ова жена седимо у једној кући и не беше нико други с нама у кући. Свака од нас роди дете. Прошле ноћи умре син ове жене, јер ова леже на њ. Па уставши у поноћи узе сина мога искрај мене, и стави га себи у наручје, а свога сина мртвога стави мени у наручје. А кад устах ујутру да подојим сина. а то мртав; али кад разгледах ујутру, а то не беше мој син”. Али друга жена, која је држала на рукама живо дете, одговори: није тако, него је твој син онај мртви, а мој син овај живи”. Жене се стадоше препирати. Решити њихов спор било је врло тешко. Али је Соломон знао, да ће мати више жалити чедо, него туђа жена, и нареди: “расеците живо дете на двоје и подајте половину једној, а половину другој”. Тада жена, чији је син био жив, повика: “подајте њојзи дете живо и немојте га убијати”, а друга рече: “нека не буде ни мени, ни теби, расеците га”. Соломон виде која је жена мати детиња, и рече: “подајте оној живо дете, немојте га убијати, она му је мати”. Мудрост Соломонова зачудила је све.
 
56. Зидање и освећење јерусалимског храма.
1010. г. пре Христа
III. Цар, 5-7, 15-51; 8. 9, 1-9; II. Днев, 2-7. гл.
 
Соломон изврши дело које му је Бог наменио и отац завештао, и сазида величанствени храм у Јерусалиму, на брду Морија, где је по предању Аврам приносио на жртву сина свога Исака. Соломонов храм био је сазидан по истоме плану, по коме и Мојсијева Скинија, само много већи и богатији. Како је величанствен био овај храм, види се из тога, што су сви његови зидови изнутра, жртвеници, столови и херувими били обложени чистим златом; а од злата су били начињени и свећњаци, кадионице, машице и сви украси. На зидању радило је сто осамдесет хиљада радника и три хиљаде триста надзорника мотрили су на рад. Кад је храм био довршен и у њега унесен Ковчег завета, слава Господња (у виду облака) напуни га. Соломон клече пред жртвеником, подиже руке небу и мољаше се, да Господ у овоме храму прима молитве не само Израиљаца, већ и свакога туђинца, који уђе да се моли у њему, чувши за славу Бога Израиљева. Кад Соломун доврши молитву, с неба сиђе огањ на приправљене жртве, и слава Господња напуни дом. По свршетку седмодневних празника, кад се народ разиђе из Јерусалима, Господ се ноћу јави Соломону по други пут, као што му се јавио и у Гаваону, рече му, да ће на томе месту примати молитве народа, ако буде вршио Његове заповести. , , Али ако ви и синови ваши”, рече Господ, “не уздржите заповести и уредаба Мојих и станете служити другим боговима и клањати им се, тада ћу истребити Израиља са земље, коју сам вам дао, и овај храм који сам посветио имену Своме, одбацићу од Себе, и Израиљ ће постати прича и подсмех међу свима народима. ”
 
57. Слава Соломонова. Његов морални пад и кајање.
Нереди и последњи дани његовог царовања.
III. Цар. 7, 1-22. 9, 17-28. 10. 11.
 
Соломон је био најславнији међу царевима по мудрости и богатству. Он је сазидао величанствени дворац у Јерусалиму, подигао неколико градова, међу којима је нарочито важан Тадмор у пустињи, и да би развио трговину у своме царству, он је начинио лађе на Црвеном мору. За владе његове Јуда и Израиљ живљаху на миру, сваки у своме винограду и под смоквом својом, од Дана до Вирсавије.
Глас о богатству и мудрости Соломоновој пронесе се по свима околним крајевима. Многи из разних народа долажаху из далека да га чују. Тако је из Арабије дошла у Јерусалим царица Савска. Да искуша мудрост Соломонову, она му постави многа питања у облику загонетки, и на свако питање доби мудар одговор. Она разгледа дворове и град и рече: “ја не хтедох веровати што се говораше о стварима и о мудрости твојој, док не дођем и видим својим очима; и гле, ни пола ми није казано: твоја мудрост и доброта надвишују глас који сам слушала. Благо народу Твоме. Господ Којему си омилио, постави те царем Израиљу, да судиш и делиш правицу”. После тога она даде Соломону богате поклоне (сто двадесет таланата злата и много мириса и драгог камења). И Соломон њу обдари такође врло издашно.
Али срећа учини да Соломон поста небрига. Он стаде живети раскошно, потроши своје богатство и стаде тлачити народ великим наметима. Осим тога, без обзира на закон који је Јеврејима забрањивао да се жене идолопоклонцима, он се ожени многим туђинкама. И жене разуздаше срце његово: он допусти да се у околини Јерусалима пограде жртвеници боговима жена својих, и мало-помало и сам стаде узимати учешћа у идолским жртвама. Тада Господ преко пророка рече Соломону: , , зато што се ниси држао савета Мога и уредаба Мојих, отргнућу од тебе царство и даћу га слузи твоме. Али за твојега века нећу то учинити ради Давида, оца твога; него ћу га отргнути из руку сина твога. Али нећу отргнути свега царства, једно ћу племе дати сину твоме ради Давида и ради Јерусалима”. После оваквога предсказања Соломона напусти срећа. Неки кнежеви покорених народа устадоше против њега и почеше чинити упаде у земљу Израиљску, а у самоме царству јави се много незадовољника, који устадоше против Соломона због сувише повећаних намета. Вођа незадовољника био је Јеровоам, из колена Јевремова, један од надзорника над радницима у Јерусалиму. Дознавши за то, Соломон заповеди да га казне: али Јеровоам утече у Мисир. Несрећа принуди Соломона да се тргне; он је признавао да у богатству и слави земаљској нема среће, да је срећа само у страху Божјем и вршењу Његових заповести[1].
Своје кајање он је исказао у књизи, која се зове Еклезијаст, што значи Проповедник. Споменик своје мудрости Соломун је оставио у књизи Прича, тј. кратких мудрих изрека. Он је написао још и књигу Песму над песмама, у којој је насликао љубав Божју према људима.
 

1. Речи Соломонове: “главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповести Његове држи, јер је то све што је у човеку. ” (Проп. 12, 18)