БЕСМРТНОСТ ДУШЕ
СВЕДОЧЕЊА НОВОГ ЗАВЕТА
Након што смо се осврнули на Стари завет да би нам посведочио како и он учи о бесмртности душе, испитајмо сада Нови завет ради таквих поука, почевши од Еванђеља и настављајући са текстовима који за њима следе.
Један од најизразитијих исказа који се односе на то питање изрекао је сам Христос и он је већ наведен у вези са одломком из Старог завета. Христос каже: Бог није Бог мртвих него Бог живих. Тај исказ појављује се у Еванђељу по Матеју (22; 32) и Еванђељу по Марку (12; 27); у Лукином Еванђељу он се појављује у потпунијој форми: Бог није Бог мртвих него живих јер су њему сви живи (Лк. 20; 38). “Сви” овде очигледно укључује оне које ми називамо “мртвима”.
За ову тему важан је и онај одломак из Еванђеља у коме се говори о кћери старешине синагоге, који сам такође раније навео у свом излагању. Она је умрла, а Исус је њен дух вратио у тело, након чега је она одмах устала (Лк. 8; 49 – 56). Повест о њој каже да ју је Христос оживео учинивши да се њен дух врати у тело. То очигледно значи да душа не бива уништена смрћу него да преживљава, да је бесмртна.
Још изразитије еванђелско сведочанство о бесмртности душе представља Преображење Христово на гори Тавор. Христос се попео на ово брдо у пратњи тројице својих ученика: Петра, Јакова и Јована и преобразио се у њиховом присуству. Еванђелист Матеј каже: И засија се лице његово (Христово) као сунце, и хаљине његове постадоше беле као светлост (Мт. 17; 2, упор. Мк. 9; 2). Настављајући да приповеда о овом догађају, Еванђелист каже да се јавише Мојсеј и Илија који с њим говораху (Mт. 17; 3).
Овај призор је живо приказан на традиционалним православним иконама. Христос је приказан тако што га са страна окружују Мојсеј и Илија. Сва тројица стоје, а на падини испред њих налазе се три ученика која су пала на земљу, збуњени и у неугодним положајима.
Мојсеј се упокојио много векова пре овог догађаја, док се Илија тајинствено телесно вазнео на небо, такође много векова пре Преображења. Њихова појава приликом преображења један је од најчудеснијих догађаја забележених у Новом завету. Присуство пророка Илије не може се сматрати за сведочанство о бесмртности душе, јер се сматра да је његова душа још у телу. Када је, међутим, у питању пророк Мојсеј, нема сумње да је присутна његова душа, јер је он земљу напустио тако што је умро. (Речено је да се Илија телесно вазнео на небо у ватреној кочији). У Књизи закона поновљених пише: и умре онде Мојсеј слуга Господњи у земљи Моавској по речи Господњој (5. Мојс. 34; 5). Појава душе овог пророка, која је разговарала са Исусом, много векова након његове смрти, представља јасно сведочанство да је душа бесмртна.
Христова парабола о богаташу и Лазару чини непосредну потврду бесмртности душе од стране самог Христа. Прича гласи овако:
Човек пак неки беше богаш и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А бијаше неки сиромах по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у наручје Авраамово; а умре и богаташ, и сахранише гa. И у паклу, (тј, аду, прим. прев.) налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову; и он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. А Авраам рече: Синко, сети се да си примио добра своја у животу своме а тако и Лазар зла; сад пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама u вама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама прећи не могу, нити они отуда к нама прелазе (Лк. 16; 19 – 26).
Кроз ову причу, Христос поучава да, када умре људско биће, било да је реч о грешнику или праведнику, његова душа бива пренета у духовну област где, зависно од начина живота који је водио, човек доживљава патњу или радост (Лк. 16; 22 – 25). Овде поучава да није преживела само душа праведног Лазара, него и душа грешног богаташа. Описује се да те душе и после смрти постоје у свесном стању, способне да осећају, размишљају или да се сећају. Место где одлази праведна душа Христос назива “наручјем Авраамовим”; на другом месту, назива га “рајем” (Лк. 23; 43), док место на које одлази грешна душа назива “адом” и “местом мучења” (Лк. 16; 23, 28).
Постоји још један карактеристичан одломак у којем Христос помиње Авраама и говори нешто о Себи што јасно наговештава бесмртност душе. Обраћајући се Јеврејима, Христос је рекао: Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се (Јн. 8; 56). Тврдећи ово, Христос каже да је Авраамова душа, обитавајући у пределу духова, дознала за Његово оваплоћење и живот на земљи и обрадовала се.
Још један значајан еванђелски одломак у коме Христос говори о преживљавању душе и након смрти садржан је у повести о распећу. У њему се каже:
А један од обешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси и себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23; 39 – 43).
На овом месту, Христове речи нас поучавају да душе оних који су се искрено и дубоко покајали одлазе у рај.
Непосредно након Еванђеља, у Новом завету следе Дела апостолска. Та књига се приписује Луки, из чијег сам Еванђеља управо навео цитате. Најзначајнији одломак у Делима апостолским везан за нашу тему јесте онај који описује смрт св. Стефана Првомученика. Стефан је због одважног исповедања Еванђеља каменован до смрти. Читамо да он, непосредно пре смрти, пун Духа Светога погледа на небо и виде славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу. И рече: ево видим небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу. А они повикавши иза гласа затиснуше уши своје, и навалише једнодушно на њега, па избацивши га изван града стадоше гa каменовати (Дела ап. 7; 55 – 58).
Стефан је тада завапио Господу: Господе Исусе, прими дух мој! Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе, не урачунај им грех овај! И ово рекавши усну (Дела aп. 7; 59 – 60).
Управо наведене речи св. Стефана показују да је он непосредно пред смрт имао апокалиптичко искуство, у коме му се открило духовно небо, са Исусом који је тамо присутан, и да је осетио да ће његова душа након разлучења са телом сигурно отићи тамо.
Апостол Павле, који је исто тако имао апокалиптичко искуство Неба, у две своје посланице наглашено потврђује бесмртност душе: у Другој посланици Коринћанима и у Посланици Јеврејима. У Посланици Коринћанима каже: Јер знамо ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, (грч. скинија) разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну, на небесима (2. Кор. 5; 1).
Под “земаљском кућом, телесним шатором”, св. Павле, наравно, подразумева физичко тело. У следећим стиховима (6 8), уместо израза “наша земаљска кућа, телесни шатор”, он користи реч “тело” и каже: Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у телу удаљени смо од Господа… И постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа (5; 68).
Заменица “ми” која се неколико пута користи у овом одломку означава наше душе. “Здање од Бога”, “кућа нерукотворена, вечна, на небесима” означава духовно, васкрсло тело.
Иако апостол најпре говори о том телу које ће душа добити на свршетку времена, наставља затим да говори о животу душе који започиње непосредно након смрти. Као што смо приметили, он каже да смо, док боравимо у телу, удаљени од Господа, али када смо – или они међу нама који су праведни – удаљени од тела, пребивамо уз Господа.
Апостол Петар такође изражава еванђелску потврду о бесмртности душе. У својој Првој посланици каже да је Христос, васкрсавши, сишао и проповедао душама заробљеним у аду: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом а оживећи духом, којим и сиђе и проповеда духовима у тамници (1. Петр. 3; 18 19).
Оно што каже св. Петар јасно наговештава да душе оних, који су напустили овај свет, продужују да постоје у периоду између смрти и Свеопштег васкрсења; да се налазе у свесном стању, способне да духовно слушају и спознају.
Из књиге Откровења Јовановог такође учимо да душе након смрти не само да продужују своје постојање, него и да поседују свест, сећање, мишљење и осећање, тако да у 6. глави читамо: и кад (Јагње) отвори пети печат, видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним говорећи: Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи? И свакоме од њих даде се хаљина бела, и речено им би да почину још мало времена, докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они (Откр. 6; 9-11).
Јасно је да овај одломак говори о онима који су због своје хришћанске вере претрпели мученичку смрт и односи се на стање таквих душа пре Свеопштег васкрсења.
Постоји још један одломак из Откровења Јовановог који јасно говори о постојању душе после смрти: И чух Глас са неба који ми говори: Напиши: блажени мртви који од сада умиру у Господу! Да, Говори Дух, нека почину oд трудова својих, а дела њихова ће уследити за њима (Откр. 14; 13).
Овај одломак нам говори да душе оних који су помрли и даље живе, да са собом носе трагове својих дела почињених све до смртног часа и да су већ блажене оне душе које су умрле верујући у Бога и сједињујући се са Њим.
Речено је довољно тога што показује да Нови завет недвосмислено поучава да људска душа надживљава смрт.
То бестелесно стање у коме душа наставља да постоји, назива се у православној есхатологији привременим стањем. Након њега ће, приликом Другог доласка Христовог, уследити васкрсење мртвих, када ће се душе обући у духовна тела. Она ће по свом облику бити слична вештаственим, али ће бити неуништива. И душе праведника, и душе грешника ће живети вечно, одевене у преображена, духовна тела. И Стари и Нови завет износе учење о васкрсењу мртвих.
Према Светом писму, људска душа, дакле, наставља да живи и после смрти; она живи у тзв. привременом стању – а то је период између смрти, с једне стране и Свеопштег васкрсења са друге.
На основу оних одломака из Светог писма које смо навели и о којима смо расправљали, сазнајемо да душа има свој почетак, будући да је творевина Бога, који је једини беспочетан и нестворен. Такође сазнајемо да постојање душе није претходило постојању тела. Учење о преегзистенцији душе какво је заступао Платон не може се пронаћи нигде у Библији. Осим тога, Црква је осудила то учење као погрешно. Ориген, један од најпознатијих писаца првобитне Цркве, осуђен је на Петом васељенском сабору због подржавања учења о преегзистенцији душе.
Извештај о стварању човека који се налази у Књизи постања, као и одломци из Светог писма где се говори о животу после смрти, представљају негацију још једне заблуде, заблуде пантеизма. Према пантеизму, све што постоји представља део Бога. То значи да је човеково тело део тела Божијег – односно, физичког света, и да је човекова душа део душе Божије, односно “светске душе”. Нигде се, међутим, у Светом писму не каже да је човек део Бога, како у погледу душе, тако и у погледу тела. О човеку се говори да је творевина Божија, а не део Бога. Исто тако, каже се да је човек створен по лику, образу Божијем, а тај лик се разликује, он је нешто друго, у односу на праобраз чији је он одраз. Иако човеково стварање “по лику Божијем” означава врло снажну повезаност између човека и Бога, та повезаност не подразумева и истоветност.
Одломци из Библије које сам навео и о којима сам расправљао представљају негацију још једног учења које је током последњих година задобило много следбеника у Америци и Европи: учења о реинкарнацији или преоваплоћењу. Као што смо видели, према библијском учењу душа након смрти пребива као бестелесни дух, а након тог стања уследиће васкрсење – не као низови реинкарнација, тј. повратака душе на земљу како би била поново рођена у другим физичким телима, хуманим или субхуманим. Васкрсење је јединствен догађај, који ће се десити само једном, док заговорници реинкарнације уче да је то догађај који се десио, који се дешава и наставиће бесконачно, па чак и вечно да се понавља. Нигде у Светом писму није изнето такво учење.
Васкрсење мртвих, о коме учи Св. писмо, јесте догађај који се није десио, који се не дешава и који ће се десити само једном.
Осим тога, док учење о реинкарнацији каже да су тела у којима се поново рађају душе умрлих физичка тела, било хумана или субхумана, па према томе и пропадљива и смртна, библијско учење о Васкрсењу тврди да ће васкрсла тела бити људска тела, духовна, неуништива и бесмртна.
Још једно небиблијско, неправославно учење о стању душе после смрти је учење о томе да душа, након разлучења са телом, запада у стање обамрлости и сна. Ово учење узима реч “заспати” која се често појављује у Новом завету када се говори о мртвом, како би се указало на стање душе после смрти. (Христос, на пример, када говори ученицима о Лазаревој смрти, каже: Лазар, наш пријатељ, заспао је – в. Јн. 11; 11). Када се, међутим, у Новом завету реч “заспати” употреби да би означила смрт, она се не односи на душу, него на тело, јер ако човек умре ненасилном смрћу његово тело подсећа на тело онога ко је једноставно заспао.
Становиште да душа након смрти запада у трајно стање сна и несвести такође је од стране Православне цркве осуђено као погрешно. Њему се супротстављају бројни одломци Светог писма које сам раније већ навео. Тако, на пример, у одломку о Самуиловом духу, који је призвао краљ Саул, Самуило говори као дубоко свесна, разумна личност. То се такође супротставља и параболи о богаташу и Лазару. Овде су и Авраам – који се у другом свету налази у Лазаревом друштву – и богаташ описани као особе при пуној свести. Они повезано размишљају и говоре, исто као што чине и будни људи у овом животу. Истинитост чињенице да је душа свесна и након смрти потврђују и Исусове речи да се дух Авраама – који је умро неколико векова пре Оваплоћења – обрадовао Оваплоћењу и Христовом служењу у овом свету. Биће цитирани и други одломци који се односе на ту тему.
Учење Светог писма о бесмртности душе није изложено само у одломцима који говоре о њеном стварању и постојању и након смрти, него и у онима који се односе на Свеопште васкрсење, јер постојање душе, према Библији, почиње њеним стварањем, наставља се овде на земљи током одређеног временског периода када је сједињена са телом, а након смрти у бестелесном стању и наставиће се заувек након Васкрсења.
Наводи који говоре о Свеопштем васкрсењу појављују се и у Старом и у Новом завету, иако је о томе више речено у Новом завету. У Старом завету, васкрсење се помиње код Исаије, Језекиља, Данила и у Књигама Макавејским. У Новом завету, Христос говори о васкрсењу у сва четири Еванђеља; св. Павле у Делима апостолским, у својој Првој посланици Коринћанима и Првој посланици Солуњанима, а св. Јован у Откровењу.
Цитираћу два кратка одломка која уче о Вескрсењу мртвих, по један из сваког Завета. Из Старог завета, цитираћу стихове пророка Исаије: Оживеће мртви твоји и моје ће мртво тело устати; пробудите се и певајте који станујете у праху; јер је твоја роса, роса на трави, и земља ће изметнути мртваце (Ис. 26;19). Из Новог завета, цитираћу Христове речи: Долази час у који ће ceu који су у гробовима чути глас Сина Божијега и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5; 28 – 29).
Други одломак нам говори да ће се Васкрсење десити приликом Другог доласка Христовог и да ће бити праћено Свеопштим судом.
У “Тачном излагању православне вере” св. Јована Дамаскина налази се овај изванредан одломак који ће помоћи да се на одговарајући начин схвати природа васкрсења:
“Ми верујемо у васкрсење мртвих. Оно ће се уистину догодити, десиће се васкрсење мртвих. Када кажемо “васкрсење”, ми мислимо на васкрсење тела, јер је васкрсење друго усправљање онога што је пало. Душе су бесмртне и како онда оне могу поново устати? Смрт се дефинише као разлучење душе од тела, док је васкрсење сигурно поновно сједињење душе и тела и поновно усправљање разложеног и палог створења. Само тело је, према томе, пропадљиво и разложено, и оно ће устати као неуништиво”.
