НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » БЕСМИСЛЕНОСТ ОПРАВДАВАЊА ХВАЛИСАВОГ НЕПОСЛУШАЊА ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ЕПИСКОПА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ГРИГОРИЈА

БЕСМИСЛЕНОСТ ОПРАВДАВАЊА ХВАЛИСАВОГ НЕПОСЛУШАЊА ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ЕПИСКОПА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ГРИГОРИЈА

<p claПротојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић

БЕСМИСЛЕНОСТ ОПРАВДАВАЊА
ХВАЛИСАВОГ НЕПОСЛУШАЊА ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
ЕПИСКОПА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ГРИГОРИЈА

 
Епископ захумско-херцеговачки Григорије
и дубровачки бискуп Мато Узинић
служили су молебан за јединство свих хришћана
у православној цркви Светог Благовештења
у Дубровнику 24. јануара 2013. године.
Пред почетак молебна, владика Григорије се
представио као херцеговачки бискуп.

 
„А ја вам кажем о оним јеретицима који говоре да у нашим модерним временима нема никог међу нама који би сачувао заповести Еванђеља, и био као што су Свети Оци били… Ако је нама немогуће да урадимо и сачувамо оно што нам Бог и сви свети говоре, који су све то прво упражњавали, затим нама написали и оставили за наук, онда ради чега су се они трудили да нам то све пишу? Ради чега се то и сада чита у црквама?“ (Св. Симеон, НБ. Слово 47)
 
Поставио бих исто ово питање епископу херцеговачком Григорију и свим екуменствујућим који би да га сада по сваку цену оправдали. Због чега су нам писали путоказе као чуваре наше слоге и љубави, наше заједничке вере, ако је немогуће да то „сачувамо“? Да их слушамо (волимо), владико?
 
У коментарима који бесмислено оправдавају непослушног епископа Григорија, које сам до сада читао, откривају се најгоре могуће комбинације у којима немоћ и обмана формирају начин општења, у којима се развија спремност на фарисејско „искривљавање лица“. Као што је тада био јудаизам, тако и данас постоји православни либерализам, модернизам, где се ова два религиозна менталитета уклапају у стереотип да све служи човеку и његовој личној замисли Месије. Са тим циљем и препознавањем зацртана норма тражи лојалност при чему се непрестано одржава психолошко расположење негирања реалности. Овај задати стереотип као класична прелест смета човеку да логосно гледа ствари око духовног себе, дакле у најмању руку благоразумно. Такво је било лице јудаистичког система у борби против откровењског месијанизма, када је он свесно одбацивао Истину радећи само за оно што служи егоистички задатим циљевима.
 
И ово су људи „црквеног естаблишмента“, и они увек наглашавају своју каноничност и тако лично схваћеном привилегијом „црквом“ негирају Цркву. То значи да ће они најрадије да говоре о „црквеном легализму“ којим ће касније управо да га негирају; са гнушањем имају да одбацују каноне да би управо њима штитили систем свог постојања, и на основу њих наметали своје личне погледе на свет око себе. Та пракса формалне каноничности управо се црпе из јудаистичког система служења („лицемера и фарисеја“), то јест из само њему прихватљиве верзије месијанизма. Управо на том искуству може отворено да се одбацује Откровење, како записано тако и предањско. Зато их Еванђеље зове пророкоубицама, и на тој основи њихова легалистичка религиозност ступа у борбу и са самим Месијом. Тај феномен еклисијалног формализма и дан данас имамо прилике да видимо у новим верзијама религиозне самообмане, и то у некаквим личним религиозним плановима као последици човекових прохтева и психолошког оправдавања себе „да и још службу приносе Богу“.
 
Ова писања упадљиво неукусне и јефтине „коректности“ јесу горда ревновања која штете угледу „официјалне“ Српске цркве, и то само због тога што једна група људи под својом лозинком „каноничности“ ту исту СПЦ својатају толико арогантно да осим њих више нико нема право о њој да мисли и говори. Савремена теолошка мисао „књижног“ сагледавања Цркве почиње отворено бахато да полаже власништво на мисао у СПЦ, као да о њој више нема никога ко би могао нешто корисно да каже. Наравно да је то једноставно прелашћено послушање које има задатак да се додвори стихији, што је одавно за већину чеда СПЦ неприхватљиво. Управо се у виду екуменизма и његовог религиозно-политичког мундијализма губе основне вредности наше православне културе како црквеног тако и социјалног живота.
 
Покушаји да се некако оправда овај ничим објашњив поступак еп. Григорија у Дубровнику тако лепо осликавају савест и свест наше модерне теологије. Начин на који се то ради је пун унутрашњег немира, који се открива у вербалној и реторички-профаној агресивности, која је природна последица злобе која настаје због неодрживости оваквог става у односу на Истину. Служење и оправдавање лажи је адски посао, и он јесте тај адски „плач беспомоћне злобе“ (митрополит Антоније Храповицки), када се човек мучи пребивајући у том стању свесног одрицања истине. Примере тог стања налазимо на многим местима у Светом писму, како Новог тако и Старог Завета, као и онда када је рецимо првомученик Стефан у свом духовном усхићењу проповедао Христа, а официјални јудаизам чувши „разјарише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њега“.
 
Ако поведен чистим побудама исповедаш Христа благочешћем и подвигом, тим благоразумијем црквене власти и одговорности, које су раздељене по нашим службама у Цркви, једноставно шкргућу зубима на тебе. На то их побуђује тзв. „пијета„, која боде очи оваквим настројењима срца, да их све добро и благочестиво у њој заиста срди, иритира, све до стања горе поменуте „беспомоћне злобе“. Иако благочестива методика представља вековну бригу о вери вођену Светим Оцима, она је за „авангардне“ српске хришћане примитивни антиекуменизам, који се противи њиховом произвољном тумачењу „да будемо сви једно“. Иако су од памтивека постојали „други хришћани“, у свим својим разнообразним формама христолошких одбацивања еванђелског Христа и Његове цркве Педесетнице, српском модернисти ово не представља препреку за „јединство у Телу“. Невероватно је до које мере се малтретира појам јединства ван Тела и то методиком цепања Тела!
 
У овим случајевима наша браћа желе да нам буду небраћа, а занесено ће говорити о љубави и јединству према свима и са свим и свачим. Истовремено ће тим настројењем срца и душе и теолошком реториком сталног укора, све чешће најјефтинијим прозивањем, заузети став према члановима нашег Тела као према туђинцима. И управо у „дубравачком искуству“ туђин у вери и исповедању постаје „евхаристијски брат“, а евхаристијског брата који устаје против оваквог пијачарења вере објављују туђином и „пљувачем“. У овој антиномији појмова „јединства и љубави“, у односу на лаж и обману, тај сарказам долази до своје лингвистичке кулминације и противречности, када се овим богословским терминима у реалности само остварује нејединство. Постојећа подела хришћана се суштински не решава, а оваквим лошим домаћиновањем над православном вером прете нова дељења која за собом, поред формалне доктрине, у реалном животу носе тугу, сузе чак и крв. Ако се статус Римокатоличке цркве једностраном жељом догматски издваја у односу на Ортодоксију, у којем је РКЦ остварила своју еклисиолошку другост, онда реалност другачијег схватања човека и света око њега не може да се промени оваквим „богослужбеним силовањем“ појма јединства. Постоји само један облик јединства на који нам Црква СВАКОДНЕВНО скреће пажњу: „в јединомислији исповјеми“.
 
Наше путеводиље јединства, које знамо и јуридички суво описујемо као „канони“, вековни су доказ наших саборних договора, љубави, поштовања и поверења. При томе они су искључиво у тој љубави прави залог нашег свештеног послушања. Насупрот њима стоји јавно хвалисаво кршење канона и гордо постојање еп. Григорија „над“ Црквом. Од њега чујемо да он „зна“ да не постоји јединство у вери, и зато он сада у име свих нас њега богослужбено остварује. Он је одменио векове и судбине у њима, као и чињеницу да постоје две или мноштво хришћанских вера, а једним јединим молебном решио је питање јединства. А ми остали, ко смо ми? Оваквим поступком и изјавама он на православне гледа са презрењем, као на глупаке који не могу да се снађу у „латинском питању“, чак и поред помоћи Достојевског, св. Максима Грка, Хомјакова, св. Марка Ефеског, св. Јустина Новог и многих других. Указујући на овај стари проблем постојања нашег исконског непријатеља који нас дели, еп. Григорије је својом свеизобилном љубављу показао како од свих нас „мрзитеља“ латина уме више да воли, цени и разуме.
 
Оваквом „храбром“ поступку је потребна подршка и ради ње се развија систем апологије овог јавног и грубог непослушања еп. Григорија. Право кључање безумља јасних противречности код људи који покушавају да га оправдају нашао сам на једном месту где се каже да је вл. Григорије ни мање ни више „херцеговачки мученик и паћеник“! Шта је појам епископске „муке“ у оваквој појави јавног Григорија? (Овде ћемо да поштујемо његов „приватни“ живот, али он као да покушава својим lifestyle-ом да га учини јавним.) Овај епископ је ПОСЛУШАЊЕМ и нашим поверењем постао „чувар“ вере, а не њен „мајстор“, „механичар“ или „модификатор“, па да се у том послу још и „мучи“. Сигурно је једно: да се он у свом чувању Православља не мучи! Јер њега не интересује Православље, већ само „јединство“.
 
Мученик у преводу изворно значи „сведок“. Мученик је мартириос – то је сведок вере, а не само онај који у мукама и страдањима умире. Владика би могао да се мучи и пати једино у сведочењу своје вере. Шта то еп. Григорије сведочи? У чему се он то „мучи“, а пре свега у односу на кога? Јесу ли херцеговачки епископи страдали од свог народа или пак од ратоборних и крвавих латинствујућих? Сада имамо епископа, пастира, који се наивно, дакако и несмотреношћу, нехатом и лошом проценом ситуације у којој се налази, психолошки поиграва појмом „бискуп“, где му је радија лингвистичка „коректност“ у односу на болну реалност крста свог народа на тим нашим вековним светосавским просторима.
 
У служби коју налазимо у празнику првом Архиепископу СПЦ, на „хвалитех“ ми га доксолошки благодаримо и славимо: „Люды твоя просветилъ еси ереси отринулъ еси от Церкве Христовы“(На хвалитех, стихира 1).
 
Еп. Григорије је носилац апостолског прејемства које је добио преко Светог Саве, за којег Небеска и Земаљска Црква каже да је водио борбу против јереси, онако како је св. Јустин Нови описује. Дакле, знамо да није реч само о богумилима, јер их је већ жупан Стефан Немања „све протерао“… Која је то јерес ако није „латинска“ како многа писана документа из тог времена сведоче? Питање здравог разума је пред нама: да ли епископ Григорије у свом добијеном апостолском прејемству дели веру Светог Саве, наравно и уверење евхаристијске Српске цркве, дакле свих нас појећих, да су латини јеретици?
 
Свети Сава нас је управо чувао и до данас сачувао од оваквог Григоријевог „јединства“ са латинима. И у време Светог Саве, комшија – бискуп тражио је јединство вере али у јасној поруци да смо ми „шизматици“ (нема потребе да се бавимо цитатологијом и све доказујемо). Свети Сава, архијереј Христов, знао је да нема евхаристијске љубави у одсуству заједнице у вери. И епископ Григорије „зна“ за све ово што набрајамо, као и за позив „да будемо сви једно“, али јавно жели да покаже како „може“ оно што се у Цркви не може. А то дословно видимо у његовим речима:
 
„Не знам да ли је ово биле прије, вероватно су се неки људи сусретали, али у овом облику вероватно није“ (нису).
 
Тај „облик“ јесте саслуживање, са епитрахиљем и омофором, дакле евхаристијски богослужбено. Ово је у СПЦ на архијерејском нивоу и одговорности учења први такав забележен случај. И сам еп. Григорије се слаже са тим, дакле није спорно.
 
Да ли је Литургија Евхаристија, Благодарење, богослужбена молитва или само Анафора како то већина наших „теолога“ данас разуме и говори? Сигурно је да није!
 
Одговорићемо речима данас најпопуларнијег и највећег „реформатора“ Литургије (тако каже м. Иларион Алфејев у својој књизи „Православље“), оца протојереја Александра Шмемана[1]. Отац Александар пише: „У свом супротном постојању времену ‘овог века’ литургички дан почиње не изјутра него увече, и то поистовећење вечери са почетком дана односи се на библијско откровење о стварању света: ‘и би вече и би јутро, дан први’ (Књ. Постања 1, 5)… Зато на крају дана Црква почиње литургију освећења времена.“ (За жизнь мира, New York, 1983) Дакле, наша Евхаристија обухвата „почетак и крај дана“, почетак и крај света.
 
„И би добро зјело“ – све то што је славом Божијом произлазило јесте та богослужбена пуноћа благодарења свег оствареног дана. Пазимо, свака богослужбена молитва садржи своју евхаристичност, сваки молебан, сваки парастос, свако јелеосвећење, свака панагија, свака српска слава…; сви ови чинови такозваног „молитвословља“ никако не могу да се приме ван појма Евхаристије, јер би у противном попримиле облик хришћанског ритуализма који се не би ни у чему разликовао од других ритуала, па и оних нехришћанских. Како крштење, венчање, јелеосвећење, исповест и остало, и дан данас носе своју евхаристијску благодат, иако су „јуридички изван“ Евхаристије, тако је и овај одслужени молебан у одеждама евхаристичан. Другим речима: све оно што се богослужбено дешава у име Цркве у богослужбеним одјејањима, које и саме по себи садрже задати ехваристијски смисао (Св. Симеон Солунски), јесте Евхаристија пуноте дана.
 
Жалосни су покушаји да се покаже како еп. Григорије није евхаристијски саслуживао, упркос основном појму „молитве“, у очигледном кршењу низа канона[2]. То је та горепоменута лицемерна немоћ прикривања истине, а све у служењу лажи.
 
Саборска одлука Руске Заграничне Цркве (бр. 889/1974) није донета без промисла Божијег. Она уређује и решава проблематику пажљивих и цивилизованих сусрета са инославним хришћанима. На ову долуку се у богословским радовима често ослањају разни писци, укључујући и неке помесне цркве. Из историје Цркве знамо да су неке одлуке и правила касније ушли у канонски кодекс који је уређивао живот у њој. Нама јасно канони опредељују шта је наше послушање, шта смемо, а шта не смемо да чинимо у Цркви. Како се сада јављају приватна тумачења канона, када је реч о забрани молитве са јеретицима, онда је ова одлука у овом времену и у оваквим околностима врло важна. У њој читамо следеће:
 
„Ни у каквом случају, не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују, у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и предложи му негде са стране „уважавајуће место“, које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима“.
 
У октобру 2007. године, приликом посете патријарха сверуског Алексеја II Француској, за време служења молебна у катедрали Notre Dame, управо су се руководили овим правилом. У припремном протоколу ове посете документовано је да су се договорили да римокатоличко свештенство стоји на потребној удаљености од православних, а управо због тога да се не би стекао утисак да се саслужује. То је дословно потврдила и канцеларија Патријарха Алексеја II по повратку из Париза, јер су неки почели тенденциозно да тумаче патријархов молебан Христовом венцу у катедрали Нотрдам, као и присуство римокатолика у њој (служе се молебни и у Барију пред моштима св. Николаја, и таква пракса је одавно позната).
 
У питањима вере, нама је све јасније теолошки, еклисиолошки, а и овако практично, да су она све мање привилегија епископске службе у односу на друге у Цркви. Овакве појаве само провоцирају народни гнев, како код искрено верујућих, тако и код оних који на ове догађаје не гледају „религиозно“ већ из перспективе национално-политичког опстанка на овим турбулентним просторима, а управо због тог „религиозног фактора“. Зато смо сведоци лицемерног мука на доле постављена питања, која су плод православног размишљања под руководством у најмању руку Кантове „логике здравог разума“, а камо ли православне слободе која се одржава благодаћу Светог Духа а не људским естаблишментом и његовим канонским формализмом. Ево тих питања:
 
1) Да ли можемо и ми, као владика (еп. Григорије) да учествујемо у молитвама и литургијским богослужењима у римокатоличким црквама?
 
2) Ако можемо, да ли то важи и за богослужења протестантских верских заједница?
 
3) Да ли можемо да учествујемо у богослужењу осталих православних верских заједница са којима немамо јединство, као на пример МПЦ, Артемијеве верске заједнице, разних „старокалендарских“ верских заједница?
 
Теолошко лицемерје српског модернизма, у својој до грла заглибљеној дволичности, ћути и по свему судећи у својој унутрашњој и јавној немоћи да одговори на ова питања ћутећи само библијски „шкргуће зубима“.
 
Јасно је да се никада неће наћи одговори на ова питања, осим што ће сигурно бити књижничких покушаја оне старе садукејске и фарисејске логике, као страшног библијског понашања теократског режима све до Христоубиства, да формалним правилима и „канонима“ ућуткају оне који су се већ уморили да трпе ова бахата безакоња у Цркви.
 
Грех је овакве појаве у Цркви оћутати, јер би то било лажно послушање у служењу јаловом формализму а не Цркви. Не треба више ни за педаљ одступати.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Бирам овај цитат са јасном намером да покажем да и „евхаристијска теологија“, дакле модерна, либерална, објашњава литургичку пуноћу дана онако како је Црква то увек чинила. Отац Александар ову мисао да је све богослужење Литургија развија и у својим делима „Литургичко богословље, богословље Литургије и литургијска реформа“, „О неопходности поимања смисла Литургије“ и на још неким местима. Дакле, намерно не црпемо уверење да је свако богослужење у ширем контексту Литургија из конзервативно-предањског опита, него из овог популарно-модернистичког.
  2. 1) 45. правило Св. Апостола: Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне; 2) 10. правило Св. Апостола: Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи; 3) 11. правило Св. Апостола: Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он; 4) 33. правило Лаодикијског Сабора: С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити; 5) 9. правило Лаодикијског Сабора: Не може се допустити да они који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме; 6) 32. правило Лаодикијског Сабора: Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови; 7) 37. правило Лаодикијског Сабора: Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати; 8) 6. правило Лаодикијског Сабора: Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у дом Божји.

 


Припремио:
Иван Ташић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *