NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » BESEDE POVODOM SMRTI PATRIJARHA VARNAVE

BESEDE POVODOM SMRTI PATRIJARHA VARNAVE

SVETI NIKOLAJ ŽIČKI
 
BESEDE POVODOM SMRTI PATRIJARHA VARNAVE
 

 
NA VEST O SMRTI PATRIJARHA VARNAVE
 
Duboko potresen moram da vam potvrdim žalosnu vest koju ste vi sami danas čuli, a to je da je umro Patrijarh Srpski Varnava. Preminuo je četrdeseti Patrijarh Srpske Crkve.
Blaženopočivši Patrijarh Varnava bio je zastavonosac Svetosavske zastave i dok je nosio, nosio je dostojno i uzdigao je visoko, čemu se radovao pravoslavni narod.
Blaženopočivši Patrijarh Varnava ima jednu dugu i mučnu istoriju ispunjenu borbom za velike stvari. Veliki je to bio lučonosac svetosavskog pravoslavlja i narodni u isto doba, ali on nikada nije bio tesnogrud. On je nazivao braćom, i to iskreno od srca, ne samo pravoslavne, već i muslimane i katolike. Pozivao je sve od reda na slogu, ljubav i rad. Od pravoslavnih je tražio i uvek im savetovao da vole svoju braću drugih vera“.
Sjedinjenog srca i sa ljubavlju uzdignimo svoje molitve za našeg Patrijarha Varnavu, koji se nalazi tamo gde se nalazi sveti Sava sa mnogim srpskim mučenicima i pravednicima.
 
POSLANICA POVODOM SMRTI PATRIJARHA VARNAVE
 
Bogoljubiva braćo moja i deco,
Duboko uzbuđen moram da vam saopštim nemilu vest;
Četrdeseti patrijarh srpski preminuo je.
Gospodu je bilo ugodno da uzme od nas i preseli u večnost izmučenu dušu našeg Patrijarha Varnave. Posle dužeg stradanja preselio se iz ovog života u drugi noću između petka i subote.
Ožalošćeni smo. Ucveljeni smo, osirotili smo. Srpski narod isplakao je srce svoje pre tri godine za jednim viteškim pokojnikom, pa evo opet prispe čas za svenarodno plakanje.
Ostavio nas je duhovni vođ i zastavnik u jednom vrlo teškom vremenu.
Ovaj naš duhovni vođ i zastavnik nosio je Svetosavsku zastavu prave vere, rodoljublja i bratoljublja tako visoko uzdignutu, da ju je video sav svet. Tome se radovao ceo naš narod. Tome se radovao i veliki ruski narod, sa svima pravoslavnim narodima. Svi su gledali u Patrijarhu srpskom najhrabrijeg zastavonosca Pravoslavlja. Samo su neprijatelji Srpstva i Pravoslavlja kipeli od zavisti i gneva.
Jedan znameniti duhovni vojvoda sišao je sa pozornice ovoga života, uvenčan slavom i čašću, i otišao u večni pokoj. Ostavio je nas na burnom poprištu sa Jasnim zavetom i svetim amanetom o tome šta treba čuvati, čega se treba kloniti, za kakav ideal živeti i stradati. To je svima vama dobro poznato iz reči, iz primera, iz stradanja i iz mučeničke smrti blaženopočivšeg Patrijarha našeg.
Plačite, sinovi Svetosavski!
Plačite, kćeri kosovske!
Plačite, deco mučeničkih otaca!
Vreme je plakanju a ne veselju.
Suze su nam uvek bivale lek; one su nas uvek sjedinjavale, kad drugo nije moglo. Neka nas i sada sjedine. Neka nas operu od greha i bezakonja. Neka nas žalost približi Bogu i brata bratu. Neka molitve naše idu za dušom našeg omiljenog Patrijarha i isprate ga do besmrtnih visina, na kojima se kod Hristovog prestola sija Sveti Sava sa svetim dušama svih srpskih pravednika, stradalnika i mučenika kroz vekove i vekove.
Gospode, upokoj dušu blaženopočivšeg Patrijarha našeg Varnave! Gospode, pomiluj i spasi srpski narod!
 
Sa pozdravom i blagoslovom

Episkop žički Nikolaj
 
GOVOR NAD ODROM PATRIJARHA VARNAVE
16/29. jula 1937 godine
 
Vasceli narod srpski začudio se iznenadnoj bolesti blaženopočivšeg Patrijarha Varnave.
Vasceli narod naš punih sedam nedelja uzdizao je molitve svevišnjem Tvorcu za ozdravljenje njegovo.
Vasceli narod naš zaplakao se i zavio u crninu za svojim umrlim vođom i roditeljem duhovnim.
I evo danas vasceli narod naš, prisutni i odsutni, trepereći kao list jasikov, pali voštanice i ispraća mrtvo telo njegovo u grobni pokoj na Vračar, na onaj istorijski i slavni Vračar na kome je spaljeno telo svetitelja Save.
Svako ko ima otvoren vid duhovni može da vidi, da nije bez simvoličnog smisla ni bez Božjeg Promisla, što se telesni prah ovog Patrijarha srpskog meša na istom mestu sa prahom prvog arhiepiskopa i prosvetitelja srpskog, Nemanjića Save. Kao da je svemudri Promislitelj hteo time pokazati, kako je ideal, i program, i put pokazan svetim Savom bio i ostao idealom, programom i putem i ovoga njegovog naslednika. I još i to: kako drugoga ideala, programa i puta, trajnog i spasonosnog za narod i narodnu crkvu, ne može biti evo ni posle 700 godina. Mogu se praviti momentalni programi za momentalne situacije, ali svi ti programi moraju se zasnivati na onim nepromenjivim duhovnim, moralnim, crkveno vaspitnim i nacionalno kulturnim principima, kroz koje je sveti Sava uneo Hrista u srpsku dušu i u srpsku istoriju.
Takvo shvatanje zadobio je naš veliki Pokojnik još u svome detinjstvu, koje je proteklo u Sandžaku, pod dvojnim ropstvom, turskim i austrijskim. Tu gde su se Azija i Evropa u sudaru grabile o srpsko ognjište, srpsku zemlju i srpsko telo, tu se duša maloga srpčeta, Petra Rosića, sina Đorđeva i Krsmanina, ispunila gorčinom protiv vekovnih ugnjetača srpskog naroda, surove Turske i jezuitske Austrije. Sudba je htela, da ga ta gorčina prati kroz celi život, u neprekidnoj borbi protiv surovosti i lukavstva, sve do same smrti. O kako su tajanstveni putevi Gospodnji u sudbama ljudi! Kad je mali Petar Rosić primio prvo svoje pričešće krvlju Hristovom u manastiru Svete trojice kod Plevalja, ni slutio nije, da će poslednje takvo pričešće primiti kao Patrijarh Srpski na Topčiderskom brdu.
Nije ovaj trenutak namenjen opširnom opisivanju svih onih borbi za narod i veru, koje ispunjavaju sav život Blaženopoččvšeg Patrijarha nego molitvi za dušu njegovu. A kad se bude sastavio životopis Patrijarha Varnave, verujemo, da će taj životopis postati nacionalnom čitankom, koja će nadahnjavati mlade naraštaje, srpske i jugoslovenske, vatrenom verom i divovskim rodoljubljem.
U toj čitanci opisaće se ovaj veliki Patrijarh naš:
kao gospodin sa onim prirodnim gospodstvom jedne gospodske no namučene rase;
kao domaćin sa širokim gostoljubljem srpskim, koje su u Karlovcima osetili ne samo gosti sa Balkana i iz Evrope nego i oni iz Amerike, Azije, i sa Dalekog Istoka;
kao neumorni graditelj i izgraditelj u duhovnom i materijalnom smislu;
kao apostol i sejač vere i rodoljublja;
kao zaštitnik i pomagač naših čestitih zanatlija;
kao pokrovitelj umetnika i ljubitelj narodnih rukotvorina;
kao revnosni i predani sluga Gospodnji i sluga narodni;
kao državotvorni propovednik i nepokolebljivi prijatelj narodne dinastije Karađorđevića;
kao pobornik ravnopravnosti i pronosilac mira i dobre volje među sve građane jugoslovenske;
kao trpeljivi stradalnik i mučenik, koji je pre dva meseca kao rukom sudbe iznet na ono brdo više Beograda, da bi sva prestonica sa celom Jugoslavijom upravila poglede k njemu, njegovoj Golgoti, videla njegovo mučeništvo i poznala onu pravdu za koju je on umirao.
No takav je put sviju onih koji se privole carstvu nebeskom, a ne zemaljskom. Takav je put bio i viteškog Kralja Aleksandra.
Put znoja i stradanja bio je put i svetoga Save. Život gorčine i mučenja bio je život velikih crnogorskih Vladika kroz 300 godina. Mučenička smrt bila ]e i smrt bezbrojnih srpskih sveštenika i kaluđera, kroz vekove i vekove, sve do današnjice. I mnogi patrijarsi Pećski pretrpeli su mučeničku smrt kao pastiri i čelovođe narodne. Nekoliko patrijarha Pećskih obešeno je i posečeno od surovih Turaka; nekoliko patrijarha i mitropolita srpskih otrovano je od lukavih Austrijanaca. Patrijarhu Varnavi bila je dobro poznata mučenička sudba srpskih patrijarha u prošlosti. On je video njihov put posut trnjem, a ne cvećem. On je predosećao i znao, da i njegov put ne može i neće biti drugačiji. Pa budući svestan toga, on je poslednjih šest meseci ljute borbe za čast Svetosavske crkve i za ravnopravnost versku u ovoj zemlji, radi mira i sreće svih Srba, Hrvata i Slovenaca govorio: „Neka se sve sruči na mene, samo da dobro bude našem namučenom narodu i našoj Svetoj Crkvi!“
I sručilo se sve na njega. I on je otišao od nas.
To Je put svetiteljstva; to – put slave i spasenja.
O, veliki Vođo naš, slavni Patrijarše naš! Kao što si se molio na zemlji Gospodu za svoj narod, tako produži moliti se i na nebu;
da svi sinovi i kćeri Svetosavske prigrle svoju svetu Crkvu Mučenicu;
da se utiša bura na pučini našega života.
Pa sada, u ovom času oproštaja s tobom, sveti oče, kada se ceo narod srpski s divljenjem i poštovanjem klanja tvojoj žrtvi i nad tvojim grobom zavetuje ne odstupati sa tvoga puta, u ovom bolnom času mi te molimo:
Oprosti svima nama, braći i deci tvojoj, i Bog tebe da prosti. AMIN.
 
ČETRDESETNICA OD SMRTI PATRIJARHA VARNAVE
Poslanica Episkopa Nikolaja
pravoslavnom kliru i narodu Eparhije Žičke

 
Narode Božji, pravoslavna braćo i sestre,
Reče Gospod: Ne bojte se, jer Ja pobijedih svijet (Jovan 16, 33).
Navršilo se četrdeset dana od smrti našeg velikog Patrijarha. I mi svi, po propisu crkvenom, sabrali smo se u hramove pravoslavne, da uzdignemo svenarodnu molitvu za dušu njegovu. Pa i ako tvrdo verujemo, da je Gospod pomilovao izmučenu dušu njegovu i uselio je u Raj, gde pravednici u pokoju žive, ipak, po hrišćanskoj dužnosti i žarkoj ljubavi prema blaženopočivšem, mi umnožavamo srdačne molitve za njega pred Ocem nebeskim vapijući: Gospode, upokoj dušu raba Tvojega, stradalnika za pravdu Tvoju , mučenika za svetu crkvu Tvoju!
Lik Patrijarha Varnave neprestano lebdi pred očima našim. mi ga se sećamo kao Patrijarha viteza, rodoljuba, borca, milosrdnog oca, dobrotvora, mirotvorca – kao da je neki od slavnih patrijaraha pećskih ustao i ponovo se bio javio među nama u licu njegovom. Utoliko većma osećamo i prazninu bez njega, i u toliko je bol naš veći.
Sedam godina Patrijarh Varnava rukovodio je krmilom naše svete crkve putem koji je ukazao Sveti Sava. Nije skretao ni levo ni desno. A put Svetosavski je jasan. To je primena jevanđelskih načela na celokupan život jednog naroda. Narodna crkva, narodna država, narodna dinastija, narodna prosveta, narodna vojska i narodna kultura. Taj jevanđelsko nacionalni program Svetoga Save bio se upio u dušu Patrijarha Varnave od mladosti njegove i on mu je ostao veran kroz sve bure i zatišja svoga života do same tragične smrti svoje. Sa tim svetosavskim programom on je kao patrijarh putovao po narodu od Sremja do Pelagonije i od Timoka do Jadrana, ne znajući ni za umor ni za dosadu.
U ovom razvijenom vremenu gde se mnogo zida na pesku da bi se samo što brže sazidalo, trebalo je ukazati svima i svakom na postojanu stenu na kojoj se jedino može zidati a da se zidarija održi i ne sruši na glave zidara. Patrijarh Varnava svuda je ukazivao na onaj jevanđelsko-narodni program i pozivao pravoslavni narod da ga čuva kao najveće blago. On je glasno i jasno opominjao naše školovane ljude da se ne udaljuju od toga programa i da se ne dadu zavarati trenutnim tuđinskim programima kojima je temelj na pesku. On nije mogao voleti ni jednu internacionalu. Sve ih je smatrao kao kule na pesku. Zato je otvoreno i odvažno ustajao protiv njih. Niko nije tako gromovito govorio i pisao protiv crkvene internacionale i njene besomučne tiranije nad pravoslavnom Rusijom. Srce njegovo plakalo je nad pogaženim ruskim narodom i sva duša njegova bunila se protiv one bezverne manjine u Moskvi, koja je na ruševinama pravoslavne nacionalne Rusije mislila sazidati vavilonsku kulu sreće ljudske.
Patrijarh je iz godine u godinu proročki govorio, da to nije put sreće nego nesreće ljudske. On se sav založio bio, da se naši zdravi narodni organizam u Jugoslaviji odbrani od te crvene nemani. Ali iznenadno udarila je na naš narod i druga neman, crna neman, crna internacionala. Patrijarh Varnava sav se uspravio protiv te crne internacionale u odbrani naše svete vere i našeg namučenog naroda. Šest poslednjih meseci svoga života on je kao trubač na mrtvoj straži trubio gromoglasno u uši narodu i starešinama narodnim, da je opasnost na pragu. I ne samo na pragu nego da je prošla preko praga i u kuću uskočila.
Varnica koja preti požarom! Narod je čuo glas svoga Patrijarha. Narod je shvatio opasnost. „Hoće da nas polatine! Hoće da nas pošokče!“ Govorio je pravoslavni narod. No mnoge starešine narodne ostale su gluve prema glasu Patrijarhovom. Ali da niko od pravoslavnih ljudi ne bi ostao gluv u ovoj zemlji, Bog je učinio čudo, i naš Patrijarh je posle sedmonedeljnog bolovanja izdahnuo one iste kobne večeri kad je ugovor sa latinskim papom izglasan u Beogradu. Nov signal na uzbunu protiv opasnosti! Božiji signal! Ono što Patrijarh nije mogao učiniti glasom, učinio je smrću. I danas kao mrtav čini više i dejstvuje jače na odbranu Svetosavske crkve i pravoslavnog naroda nego dok je bio telom živ. Njegov grob na Vračaru postao je mesto pokloništva pravoslavnog naroda sa svih , strana naše otadžbine. Nad tim grobom narod oplakuje preranu smrt svoga duhovnog vođe i oca. Nad tim grobom ljudi uzdižu svaki dan suzne molitve Tvorcu, i daju zavete da će ostati na liniji Patrijarha Varnave u odbrani svete vere svoje.
I mi svi treba da damo takav zavet, braćo moja i deco. Svi do jednoga, bez izuzetka, dakle, zavetujmo se – istrajati na putu koji nam je ukazao blaženopočivši naš Patrijarh. Pa i ako dođe i do stradanja i žrtvovanja, zar ćemo se uplašiti? Zar ćemo se pokolebati? Zar ćemo biti gori od otaca naših, koji sa veseljem i pesmom hodiše na muke za veru Hristovu? Veličina jednog čoveka ili jednog naroda meri se veličinom muke i stradanja za istinu i pravdu Božiju. Bolje ]e umreti slavno nego živeti sramno. Kaže apostol Pavle: Ko ruši crkvu Božiju srušiće njega Bog.
Danas neki su ustali da ruše crkvu Božiju. Hoćemo li mi biti dušegubci i saučesnici u tome rušenju crkve Božije, pa čekati da teška ruka Božija udari na nas i decu našu? Ne nikako. Nego svi da se svrstamo u red kao velika vojska Božija koja brani crkvu Božju od onih koji udaraju na nju. No pre svega da se očistimo od grehova svojih; očišćeni bićemo jači. U čistoti i bezgrešnosti je nepobediva snaga. Da oprostimo brat bratu. Da se okanemo partijskih i komšijskih svađa i parnica. Svi da stanemo kao jedno nepobedivo bratstvo pred očima neba i zemlja. Pomoći će nam Bog i sva nebeska vojska Božija. Veća je vojska Božija nego sve vojske zemaljske. Strašnija je vojska Božija od svih vojski zemaljskih. Bog je unapred pobedio sve protivnike Svoje. Zato je Sin Božiji rekao apostolima: „ne bojte se jer Ja pobijedih svijet„. Pobeda je unapred dobijena i objavljena. Neka je daleko od nas bojazan. Neka iščezne strah.
Vizija te večne pobede Hristove, i vizija one besmrtne i slavne vojske nebesne koja brani svetu crkvu Božiju uleva hrabrost i veselje u srca svih nas pravoslavnih hrišćana u ovom vremenu gonjenja crkve Božije.
Pred tom svetlom vizijom dajmo zavet da ćemo ostati verni Patrijarhovom putu, programu i idealu. Taj zavet neka prati molitve naše za dušu njegovu.
To će njega radovati na onom svetu.
No gde god je zavet, tu je i post. To je nauka pravoslavna. Post je potreba da bi Bog blagoslovio zavet. Zbog toga vas molim, braćo i sestre koje odredite sami, svaki za sebe, jedan dan, i postite za pokoj duše Patrijarha Varnave. Ali gde je post, tu mora biti i milost, ukažite neku milost, neku milostinju, neki dar, u dan vašega posta, da bi sve bilo savršeno i sve Bogu ugodno, – i zavet, i post i milost. To je spomenik koji može svaka pravoslavna duša u ovoj zemlji podići svome milom Patrijarhu. Takav spomenik uzdiže se u nebesa i blista se na nebesima.
Bog da prosti dušu Patrijarha Varnave! Bog da urazumi i suzbije sve gonitelje Crkve Pravoslavne!
Bog da živi i ujedini i osnaži i blagoslovi sav naš pravoslavni narod. Amin.
 
POSLANICA
povodom šestomesečnog parastosa
blaženopočivšem Patrijarhu Srpskom Varnavi

 
Danas se navršava šest meseci otkako se jedna knjiga zatvorila a druga otvorila; zatvorila – knjiga zemaljskog veka našeg rodoljubivog Patrijarha Varnave, otvorila – knjiga gonjenja i stradanja pravoslavne narodne crkve u Jugoslaviji. Ove dve knjige ostaće nerazdvojne na vek veka; pokolenje naše ostaviće ih obe u amanet pokolenju budućem kao jaku pouku i oštru opomenu. Pouka će glasiti: Duhovna i moralna snaga naroda jača je od brutalne fizičke sile jedne, ma koje oligarhije. Oštra opomena glasiće: Ne udri brata za račun tuđina; ne ponižavaj majku za hatar maćehe. Jer će te stići Božja osveta i narodna kletva.
Stotinu i osamdeset minulih dana provela je srpska pravoslavna crkva braneći se od mučkog i nepravednog napada udruženih neprijatelja spoljnih i unutrašnjih. Preživeli smo jednu dugotrajnu noć nepravdi i nasilja. Ta strahovita noć prosecana je kao gromovnom munjom tutnjem narodnog uzbuđenja i blistanjem narodnog Jedinstva. Sav narod srpski pokazao se u ovoj borbi tako ujedinjen i tako složan kakav se pokazivao samo od stoleća u stoleće pred teškim opasnostima i u suDbonosnim trenucima svoje slavne istorije. Sve demorališuće sile nisu mogle podmićivanjem i zastrašivanjem ugušiti glas narodne svesti. Karakteri su prevazišli nekaraktere kao nebo što prevazilazi zemlju. Pa i oni nekarakterni nisu ostali dosledni u nekarakternosti nego se pritajeno još kolebaju između dva tabora čekajući gde će sudba pretegnuti. Mi iskreno žalimo ove Buridanove pitomce, naročito one nekoliko u mantiji. Za nas je jasno gde će sudba pretegnuti. Ta ona je već unapred pretegla na stranu narodne pravde, narodne pravoslavne crkve. Kroz sva vremena sudba je pretezala na tu stranu: na stranu Spasitelja protiv svih adskih sila; na stranu apostola protiv jevrejskih i neznabožačkih krvnika; na stranu hrišćana protiv rimskih ćesara; na stranu svetoga Save protiv Vukana, na stranu Milutina i Dušana protiv latinštine; na stranu pravoslavnog Balkana protiv svih inovernih i jeretičkih nasrtaja. Hoće li ta sudba sada promeniti svoju liniju i postati sebi neverna prvi put posle 2.000 godina doslednosti? Niti hoće, niti može. Jer mi ne govorimo o slepoj sudbini niti o nerazumnom fatumu, ne govorimo o toj besmislenoj bajci materijalističkoj, nego o sudbi koja znači sud Božji, promisao Božji. to je sudba za nas; to biblijski i hrišćansku pojam sudbe.
Ne može dakle premudri Bog postati Sebi neveran i nedosledan. On je u ovoj našoj borbi – čak i pre početka njenog – bacio Svoj teg na našu stranu protiv nepravednih gonitelja naših. Sa tim trećim i presudnim faktorom u svakoj borbi pa i ovoj protivnici naši ne računaju. Oni ne računaju s Bogom baš ništa kao da Ga i nema iako tvrde da i oni veruju u Boga. Oni vide na bojištu samo sebe i nas; sebe do zuba naoružane i narodnim blagom do guše zatrpane, i nas goloruke bez ikakva vidljiva oružja i bez materijalnog blaga. Pa mere i varaju se; računaju nasigurno i posrću; broje i zbunjuju se. Jer u njihovoj računici nema nimalo mesta za Boga i moralne stvarnosti koje vladaju vasionom i upravljaju svim događajima u svetu. A mi računamo s Bogom na prvom mestu i od prvoga dana borbe.
Mi znamo pouzdano, da je On Sudija i da Njemu pripada konačna odluka i presuda. No to ne znači da mi očekujemo brz uspeh i skoru pobedu. Verske borbe su obično dugotrajne. Lako ih je otpočeti, teško završiti. Naši gonitelji očekuju brz uspeh i skoru pobedu. Jer oni traže i vezuju uspeh za sebe lično; mi ne. Mi vezujemo uspeh i pobedu za Hrista i svetoga Savu, koji mogu čekati. Mi se borimo za slavu Hristovu i za čast svetoga Save i svetosavskog naroda, koji mogu čekati godinama i decenijama, kao što svedoči prošlost hrišćanske crkve i prošlost našega naroda. U ovakvim borbama za Istinu i Pravdu Božiju bivaju plime i oseke pre konačne pobede; plime, da bi vitezi vere poznali da je Bog s njima; oseke, da bi se borci setili svojih greha pa skrušeno pripali Svevišnjem sa poniznošću, pokajanjem i suzama. Do sada je stalno bila plima na našoj strani. I mi smo poznali da Bog vojuje za nas i kroz nas, i da nam On pomaže mnogo premnogo preko naših krsnih slava, preko svetitelja i bezbrojnih mučenika srpskih, drevnih i novih – i novih, zajedno sa duhom Patrijarha Mučenika. Ali ako bi došla i oseka mi se nećemo uplašiti. Mi ćemo shvatiti sudbu, tj. promisao Božji. Plima nam objavljuje prisustvo Božje, a oseka nas poziva na pokajanje, na očišćenje, na post, molitvu i dobra dela.
U svakom slučaju pobeda je zajemčena jevanđelskoj veri i narodnoj Crkvi, i ona mora doći pre ili posle, a kad – to je u ruci Boga Pobedonosca i Pobedodavca. Ako njemu bude ugodno da daruje pobedu i mir Crkvi Svojoj i preko naših grobova, zar ćemo roptati? Za nas je glavno, da smo shvatili vreme, razumeli značaj sadašnje borbe, zauzeli pravilan stav i uvrstali se na pravoj strani i na jedinom pravom putu. to nas raduje; to nas veseli. To će nas radovati do groba. Mi se ne borimo za smrt ili život, kako neki govore, nego kroz smrt za život. Ko se plaši umreti za onu veliku ideju za koju je umro Patrijarh Varnava, taj nije dostojan stati nogom svojom na Vračar i nadneti se licem nad pepelište sv. Save i nad grob Patrijarhov. Taj može samo primiti nadnicu od Sinan paše pa ići kući. Od vremena naših epskih borbi protiv Turske i Austrije nikad život jednog Srbina nije bio na većem ispitu niti smrt slađa i slavnija nego danas. A umreti se mora tako i tako, i na sud Božji izaći se mora.
Naša je borba načelna a ne lična. Mi se branimo od crne internacionale koja je pre 900 godina bacila svoju nemoćnu anatemu na pravoslavni Balkan. Oci naši balkanski nisu se uplašili od te anateme, kao što se od nje docnije nisu uplašili ni tvorci nacionalne crkve u Engleskoj, Skandinaviji, Nemačkoj i drugde. Čak i jedan veliki Hrvat katolik naših dana rekao je: Mi Hrvati ne možemo biti srećni dok nas papa ne anatemiše! Mi se borimo protiv latinizacije Jugoslavije i Balkana. Mi stojimo za nacionalnu Svetosavsku Crkvu i za savez svih Pravoslavnih nacionalnih Crkava u svetu pod rukovodstvom nepogrešnog Duha Božjega.
Šta da kažemo za naše unutrašnje neprijatelje? Za „nacionaliste“ koji se prijatelje s klerikalnom internacionalom na štetu svih nacionalnih vrednosti i tekovina naših? Oni su celu borbu postavili na lični teren. Oni nas lično napadaju – mi ne odgovaramo. Ruže nas – ćutimo. Pljuju nas – mi ne brišemo upljuvke sa lica. To su nam ordeni Hrista radi. Postali smo, po reči apostolskoJ, kao smetlište na koje oni sipaju pomije iz svog obilnog prljavog rezervoara. Ko – smetlište? Srpski episkopi i sveštenici koji su krunisali Kralja Petra I u Sabornoj crkvi, i koji su blagoslovili vojničke zastave u borbama za narodno oslobođenje pod viteškim kraljem Aleksandrom i koji su stajali u rovovima srpske vojske protiv ćesarevih hordi, koje je blagosiljao Vatikan!
Oni, zajedno sa mnogim drugim rodoljubima ove zemlje, postali su danas smetlište za krštene sinove svoje, porugani, poniženi, popljuvani, oštećeni, prebijeni, – sve za račun i interes Vatikana. No zar ćemo plakati? Nikako. Uzdignimo srca svoja ka Gospodu koji vidi. Od Njega mi očekujemo sud i pravdu i nagradu, a ne od ljudi, najmanje od onih koji su otpali od narodnih ideala.
Zato, braćo i gospodo srpska, upravimo danas svi svoj duhovni pogled na Vračar, na ono slavno pepelište svetoga Save i na grob naslednika njegovog, Patrijarha Varnave. Poklonimo se – imamo kome. Zavetujemo se – znamo na što. Prvo polugođe gorke borbe svršeno je. Ispit je položen čestito i pohvalno od vascelog našeg naroda. S Božjom pomoći, i blagodarni Bogu za sve, sad stupamo u drugi semestar, u drugo polugođe. Držeći u ruci upaljenu voštanicu pomolimo se srcem i jezikom za onoga koji je kao zastavnik prvi pao u sadašnjoj borbi, da milione drugih digne, osvesti, razbudi i sjedini.
Bogu neka je slava, a patrijarhu Varnavi večan pokoj i slavan spomen na nebu i na zemlji. Amin.
 
PATRIJARH MUČENIK
slovo na osvećenju spomenika Patrijarhu Varnavi u Žiči
 
„Pomaže vam Bog braćo! (Bog ti pomogao!) Evo nas u sredini leta, u sredini zemlje Srbinove, u ovoj središnoj svetinji pravoslavlja i nacionalnosti. Evo nas ovde Srba da uzdignemo molitvu, da se setimo jedne velike besmrtne ličnosti, da osvetimo spomenik podignut u slavu ove ličnosti. Ovaj spomenik nije podignut ni iz prkosa ni iz zavisti ni iz sujete niti iz ma kakve pobude negativne. Ovaj spomenik podignut je jedino iz pozitivnih pobuda. A kakve su pobude bile za ovaj spomenik? To je čista blagodarnost onome koji je to zaslužio. Blaženopočivši Patrijarh Varnava zaslužio je ovaj spomenik i pobuda žičke eparhije da ga podigne, znak je samo zahvalnosti. Šta rade Srbi posle rata? Podižu spomenike, ogromne i velike spomenike žrtvama iz rata. Podižu ih u vidu crkava i kapela, u vidu škola, u vidu narodnih domova, za kulturne i humane svrhe, ispisuju na tablama imena poginulih u ratu i pribijaju te table posle na crkve.
Bezmalo sve su crkve pravoslavne u državi ukrašene tim spomen pločama iz rata. One su čitanke za naš narod, one su kalendar narodnih svetih mučenika palih za krst časni i slobodu zlatnu. Neka im je slava (Slava im)..Pa i ovaj spomenik ovde podignut je da bude kao neka čitanka za buduće pokolenje naše, da bude novi list našeg verskog nacionalnog kalendara. Nisu velikani samo u ratu. I mir ima svoje velikane. Ne daje rat samo mučenike. I mir ima svoje mučenike. Ono što se s mukom stiče, to se s mukom i čuva. I rat ima svojih mučenika i mir ima svojih mučenika, i rat ima svojih velikana i mir ima svojih velikana. Kad su se legioni srpskih velikana preselili iz ovog sveta u drugi, svetliji svet, da tamo ostanu sa milionima mučenika srpskih, tada posle rata na 14 do 15 godina otišao je za njima opet kao mučenik i vojvoda njihov onaj koji se veselio sa njima i koji je sa barjacima pobede sa Solunskog fronta doneo ovu slobodu – Blaženopočivši Kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj. (Slava mu – razleže se iz hiljade grla). To je mučenik u miru. Drugi mučenik u miru jeste crkveni poglavar naš blaženoupokojeni Patrijarh Srpski Varnava; (Slava mu).
Zato ja kažem ovaj spomenik ima čistu i svetu pobudu. On je podignut iz blagodarnosti. Znači onaj kome je posvećen bio je uzet za primer onima koji dolaze iza nas. Oni treba da znaju ko smo i kakvi smo bili. Patrijarh Varnava zaslužio je ovaj spomenik i zato ga je eparhija žička i podigla. Podigla je ovaj prvi spomenik njegov ali ne i poslednji. O smrti Vladike Jefrema pa do mog dolaska upravljao je on ovom eparhijom. Kada sam je došao u ovu eparhiju, onda mi je on stavio u dužnost da se trudim da se obnovi Žiča. Uručio mi je glavne planove ovog konaka koji je po njegovoj zamisli izradio naš čuveni i znameniti arhitekt Deroko. I posle toga Patrijarh Varnava neprestano se interesovao kako je Žiča, kako napreduju radovi. Htelo se obnoviti za 1935. godinu, da onda održimo svečano državno crkveni, narodno-pravoslavni praznik u čast našeg svetitelja Save povodom sedamstotina godišnjice njegove smrti. Nije se mogli brže raditi nego što se radilo. Ja sam ga o tome stalno obaveštavao. I kod naših upravnih vlasti on se stalno interesovao da se učini nešto za Žiču, a svo ovo što smo uradili od 1929. do 1938. uradili smo narodnim darovima, bez ičije tuđe pomoći. Neka je tome narodu hvala.
Pa onda da ostavimo njegove zasluge na žičkoj eparhiji, da pogledamo na širi horizont. On je zaslužio ovaj spomenik kao veliki rodoljub, kao veliki slavenofil, a naročito kao rusofil. Ne znam da li je koji čovek ostao u srcu naše braće Rusa tako kao što je naš Patrijarh Varnava u srcu naših Rusa (Živela Rusija), koji su gorke suze slili sa suzama našim kad smo njegovo mrtvo teli nosili preko terazija da ga sahranimo gore na Vračaru. Slavenofil biti to je velika stvar u ovo vreme. U ovo vreme kad Zapad malaksava i pruža ruke kao slepac po tami da nađe gdegod nešto na šta će se osloniti i gde će se osloniti, i kad Istok živi u tami u kakvoj je pre toliko vekova živeo. On je zaslužio ovaj spomenik i kao crkveni starešina. Ja neću govoriti o ovim njegovim zaslugama od početka do kraja života. Patrijarh Varnava je zaslužio ovaj spomenik i svojom poslednjom žrtvom, poslednjim činom svog života. Zaslužio je onda kad se uspravio ispred cele nacije naše i stao u odbranu krsta i svetinja naših. Da li je zaslužio, pitam ja vas? (Jeste). A kad je zaslužio, onda mu to treba i dati. I mi smo mu dali. On je bio predstavnik onog ideala žičkog, onog programa žičkog koji je Sveti Sava proklamovao pred srpskom gospodom i narodom srpskim. Kakav je taj program i koji su to ideali? To je onaj program i oni ideali koji bi mogli poslužiti i mnogim drugim većim narodima nego što smo mi, naročito u današnjem vremenu kad su mnogi narodi zbunjeni i kad ne znaju kojim putem da pođu. Taj put je nacionalna crkva kao osnov jevanđelskog nacionalizma. Jevanđelje Hristovo životonosno vodi i srpski narod kroz narodni vodovod koji je kontrolisao Sveti Sava. Taj vodovod jeste organizacija srpske nacionalne pravoslavne crkve. Na temelju toga i srpske nacionalne prosvete, na temelju toga i nacionalne kulture, na temelju toga i nacionalne odbrane, na temelju toga i nacionalnih rukotvorina i umotvorina i celog žića i bića nacionalnog, tako da je ovo spojeno jedno s drugim, tako da kod nas 700 godina niko od ljudi, koji su od vrednosti, nije ustao da kaže: treba odvojiti crkvu od države ili prosvetu od vere. Toga kod nas nije bilo. to je bilo kod drugih naroda, koji su nenormalnijim životom živeli nego mi. Kod nas odvajati jedno od drugog, to bi značilo otseći ruku na račun noge, ili otseći nogu na račun ruke.
Naša crkva i naš narod, kako bih rekao, da su kao usijano gvožđe koje se gleda izdaleka pa ne zna da li je gvožđe ili oganj, a jeste i jedno i drugo. Kada se kaže Srpska nacionalna Crkva, kao da se kaže srpski narod, kada se kaže srpska crkvena istorija, kao da se kaže narodna istorija. Kada se pogleda usijano gvožđe izgleda nam da vidimo oganj. Tako smo se borili i pobeđivali zato što smo tako organizovani kao nijedan drugi narod na zapadu Evrope. To je zasluga svetog Save. U to je ustao Varnava, poput sviju patrijaraha. Tim putem trebaju poći i svi oni koji budu sedeli posle Varnave na prestolu srpskih patrijaraha (Tako je). Drugog puta nema. Mi nismo zvali policiju da nas čuva. Naprotiv. Vi ste sabrani ovde kao slobodna deca svetog Save, da slobodno dišemo, da slobodno govorimo i da se slobodno izrazimo o onome što imamo u srcu i u duši svojoj
Pa onda, braćo moja, ja kažem: ovaj spomenik ima i svoju simboliku. Po našoj narodnoj izreci srpskoj on treba da ima ovo, a patrijarh naš bio je narodni čovek i zato ovaj spomenik ima oznaku narodnog spomenika. Ko je umoran neka se odmori (Pokazuje rukom na klub), a ko je žedan neka se vode napije. I česma s vodom i s klupama za odmor. Mermer iz Venčaca i iz Studenice. Od Nemanjića svetinje i od Karađorđevića. Patrijarh Varnava bio je zapojen idealima svete nemanjićske dinastije i bio je veran podanik i junački sledbenik junačke dinastije Karađorđevića.
Pa onda, braćo moja, krst što označava stradanje, golgotu. U znaku golgote i vaskrsenja cela je naša istorija. U znaku krsta cela je naša prošlost. Oko krsta zbilo se sve u našoj istoriji. Težak krst nosio je patrijarh Varnava. Najteži u poslednjoj godini svoga života, kada je morao da brani veru.
Braćo moja, imaju tri stvari koje moramo znati odnosno vere. Vera je duh i život kojim se živi. Ako telo nahranimo moramo i dušu nahraniti. Nema hrane bolje nego što je prava vera za dušu čovečiju. Veru moramo braniti i za veru stradati i umreti. (Tako je). Patrijarh Varnava, kao Hercegovac zavolio je veru Pravoslavnu i verom je živeo. Za veru je stradao 1937. godine i za veru je postradao. U odbrani vere otišao je sa ovoga sveta. Neka mu je za to hvala i slava.
Pa onda ovaj spomenik od belog mermera, ovako mio i lep, označava pobedu, trijumf i vaskrs. Krst označava ideal pobede i trijumf. I to je simbolika ovog spomenika.
Šta je cilj ovog spomenika, najzad? Mi smo ga podigli iz blagodarnosti onome koji je zaslužio tu blagodarnost. Mi želimo da ovaj spomenik bude podstrek svima onima koji dolaze posle nas da idu putem kojim je hodao naš veliki patrijarh Varnava. Mi želimo da mlađa pokoljenja očuvaju sve ove ustanove svetosavske, koje smo mi nasledili i dosada održali u organskoj celini i nerazdvojnosti, i ubuduće tako, da se ne rasparčava ono što organski živi kao jedno telo. Cilj je ovog spomenika da uzdigne narod srpski iznad partijskih i niskih strasti, na jedan viši teren idealizma narodnog, koji nas veže sa herojskom i mučeničkom prošlošću.
Danas mnogi gledaju velike ljude ispred sebe kao neku svetlost koja treba da ih vodi. Mi znamo da onaj koji ide po mraku, bolje je da ide kad je svetlost iza leđa. Ja mislim da je to iz iskustva sviju nas (Jeste). Ja mislim da smo mi Balkanci drugog kova nego zapadnjaci, Ne moramo da radimo kao zapadnjaci, kao slepci, jer svetlost ide ispred njih i zaslepljava ih, pa ne vide kuda idu.
Kakva je to svetlost koja ide iza nas? Mi smo uvek za krst časni i slobodu zlatnu, i u ratu i u miru. Kakav je to reflektor. To je svetlost svetog Save. To je svetlost svetaca naših, svetih i blagočestivih kraljeva naših, i naših mučenika, bezbrojnih heroja, cele one velike vojske koja popunjava sve knjige i kalendare naše. I sve anale i letopise naše. Svi oni svetle napred i kao iz reflektora nekog svetle pokolenju. Kažu: „Današnja pokoljenja traže put! Današnja pokolenja imaju prava da traže svoj put!“ Kakve li glupe fraze. Ko traži put, nego onaj ko je put izgubio. To važi i za onoga koji luta. Mi želimo da naša omladina ne traži put, nego da ide putem. Put je jasan i vidan. Stotine hiljada reflektora združenih ujedno pružaju svetlost Srbinu i narodu srpskom, da on vidi kuda treba i kuda može da ide. Da ne tražimo od slepca oči. Put se zna. Jedan od tih putovođa bio je počivši patrijarh Varnava. I on je svoj zrak svetlosti stavio u taj strašno veliki reflektor heroja i svetaca srpske prošlosti, da još jače svetli svima generacijama u budućnosti. Eto, braćo, cilj – zašto je ovaj spomenik podignut.
Rekao sam i pobudu i simboliku i cilj. Mogu samo još jedno reći: neka je slava neumrlom najnovijem zaštitniku, besmrtniku i Srbinu, sinu, nasledniku svetog Save, patrijarhu Varnavi. (Slava mu).
 


SVETI NIKOLAJ ŽIČKI
BESEDE POVODOM SMRTI PATRIJARHA VARNAVE

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: ep. šabački g. LAVRENTIJE
 Izvornik: Vladika NIKOLAJ:
  Niče i Dostojevski
  O znamenitim ljudima
  str. 73-91
 Izdato: 2003
 Mesto: Valjevo
 Izdaje: „GLAS CRKVE“ – Valjevo
 Urednik: Ljubomir Ranković
 Štampa: ALEKSANDRIJA – Valjevo

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 25. juli 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Ivan Tašić
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *