NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O MISLIMA U OGLEDALU
 
Hristos farisejima: Porodi aspidini! Kako
možete dobro govoriti, kad ste zli? Jer usta
govope od suviška srca.
Ne prlja čoveka što ulazi u usta; nego što
izlazi iz usta ono prlja čoveka.
Ti ispituješ srca i utrobe, Bože pravedni
(Matej, 12, 34; Matej 16, 17; Psalm 7, 9)
U svim svojim delima, i u svima svojim mislima
treba da si takav, kao da ćeš danas umreti.

De imitatione Christi, lib. I cap. XXIII, 1.
 
Kad izlazim danas pred vas, draga braćo, meni pada na um misao, da je ovo mesto, gde mi sad živimo, bilo negda dno morsko. Na ovome mestu, gde mi danas podižemo hramove i pozorišta i domove, ležali su nekad debeli slojevi peska i blata, i trave i mulja, pokriveni teškom tamom, i naseljeni jednom vegetacijom, koja uspeva samo u takvoj tamnoj hladovini, pod velikim pritiskom vodenim. Stotinama godina carovala je na ovome mestu gluva i mračna noć. Gluvonemi vegetarni stanovnici te dugotrajne noći živeli su ne znajući za sunce nad sobom, i trunuli su, pokoljenje za pokoljenjem, pretvarajući se u mulj i blato. Nikakva glasa, nijednog zraka, nijedne misli, stotinama – ko zna; možda hiljadama – godina! Visoko nad ovim mestom, tamo, gde sad tice lete po vazduhu, ležala je voda, i po toj vodi plivale su ribe, u večnome lovu na plen svoj.
Da su onda plovile lađe morem, kao danas, ljudi bi sa strahom odvraćali svoje poglede i misli od ovoga mesta, na kome mi danas provodimo život, a koje je onda značilo grob svemu onome, što nije određeno bilo, da u tome grobu nalazi sebi uslove za život. Niko ne bi ni slutio, da će taj mračni grob jednoga dana postati kolevka ljudskog života. Niko ne bi smeo dotle osloboditi svoju fantaziju, da isuši jedno more, i na dnu njegovom nastani ljude, i osigura države i gradove, i utvrdi drumove, i za njih prikuje željezne šine, i rasturi vazdušne lađe tamo, gde su plovile ribe.
Jer ko bi se i od nas smeo danas zanositi takvim neverovatnim mislima, putujući morem i posmatrajući tamno vodeno strašilo pod sobom? Ko bi se od nas putujući Jadranskim morem usudio reći, da je verovatno, da će se na dnu toga mora nekad osnivati ljudske države i zidati gradovi? Međutim, desila se ustvari ta neverovatna i fantastična sanjarija. Panonsko more se ocedilo, i sunce je pogledalo na grobno dno njegovo. Trulo dno prevuklo se tvrdom korom, po kojoj su se zazelenela polja i zablistale reke i zašumele gore, i zabrujale pesme vetrova i tica. Došla je najpre svetlost, pa prorašće zemaljsko, pa tice nebeske, pa životinje pitome i divlje. pa najzad -mi. Kao pri prvom stvaranju sveta! Jutro i veče smenjivali su se po redu, u svečanom ćutanju. Zemlja je sa strahopoštovanjem i udivljenjem posmatrala, šta veliki tvorački duh vasione sve proizvodi iz njene utrobe. A veliki tvorački duh predvideo je i nas u redu stvaranja. On je jedini pronicao mišlju svojom do ovog mesta i onda, kad je ono bilo mračno dno morsko, i on je jedini znao, da je to dno naše buduće stanište. Mi smo postojali u misli njegovoj i onda, kad do ovoga mesta sunčana svetlost još nije mogla dopreti, na mestu, gde se u mraku valjao podmorski mulj. On je predvideo ovaj naš grad, ovako izdašno obasjan suncem i pokriven vazdušnim plavetnilom nebeskim. Njegova misao zna svu našu predistoriju i pratila je svu našu istoriju; njegova misao i sad bdi nad nama, i gotova je da nas neumorno prati i u budućnosti našoj. Neka je za to slava i hvala velikom tvoračkom duhu, iz stoleća u stoleće, i iz pokoljenja u pokoljenje!
Eto, takva mi misao dolazi na um, draga braćo, kad izlazim danas pred vas. Ovu misao ja ne moram kriti od vas, naprotiv: raduje me to, što vam je mogu saopštiti. Ja bih je rado i napisao i naslikao i opevao i muzikom izrazio, kad bih to mogao. Ne bih se ustezao od toga. Ja bih vam je slobodno pokazao i u svima detaljima u kakvom čarobnom ogledalu, koje bi imalo tu osobinu, da verno prikaže naše misli. Ne bih se stideo te svoje misli.
O, kad bih ja i vi, prijatelji moji, bili uvek zauzeti samo takvim mislima, koje bi bez ustezanja i stida smeli pokazati u ogledalu! Mi ne bi bili daleko od savršenstva. No ako posmotrimo iole kritički naše posvednevne misli, mi ćemo se na žalost uveriti, da je savršenstvo samo jedna obećana zemlja, koja još nije ni na pomolu. Pokušajmo samo jedno veče, probe radi, da u večernjem sumraku i tišini reproduciramo sve naše dnevne misli i izvršimo smotru nad njima. Posmotrimo ih u jednom zamišljenom ogledalu pred sobom. Pustimo ih, neka se nižu pred nama kao slike u kinematografu. Kakva raznovrsnost! Kakav mozaik od veličine i mizerije, od lepoga i odvratnoga, od vrline i greha! I to sve za jedan dan!
Srce bi se naše radovalo, kad bi videli neku svoju uzvišenu misao u ogledalu. Mi bi s ponosom i samopouzdanjem govorili tad sami sebi: gle, to je moja misao, to sam ja! No lice bi naše oblivao rumen stida ili bledilo straha, kad bi opazili svoje niske i nedostojne misli u ogledalu. Sa odvratnošću i prezrenjem mi bi tad krili svoje poglede od svojih sopstvenih misli, i u sebi šaptali: „gle, ja sam podlac i čudovište, a ne čovek!“
Ja sam, recimo, pomislio izjutra, kad sam od sna ustao i sunce na nebesnom svodu video: zaista, veliki je Tvorac sunca i svega što je pod suncem i nad suncem! No ta svetla misao pomračena je u prvom idućem trenutku mislima krađe, ili prevare, ili ubistva, ili izdajstva otadžbine.
Ja sam prolazio pored juvelirne trgovine, i video mnoge skupocene stvari u izlogu. „Sad bih mogao svratiti unutra, pomislio sam u sebi, potražiti nekolike zlatne i dijamantne prstenove, nekolike satove i lance, i minđuše i ogrlice, i kad mi predusretljivi trgovac sve to donese, i okrene se od mene da još nešto dohvati, ja bih mogao sakriti neke od tih dragocenosti u svoj džep, i onda pitati trgovca za cenu ovoga ili onoga, i najzad reći: cene su za mene vrlo visoke! zahvaliti mu se na ljubaznoj usluzi i izaći“.
Ta misao nije za mene strašna, dok je nosim u glavi, no kad bih je predstavio plastično u jednom ogledalu pred sobom, kad bih je video očima, ja bih sakrio oči rukama, da ne gledam sebe u ulozi lopova. A koliki bi tek moj stid bio, i moje poniženje, kad bi pred isto ogledalo pored mene stao i onaj juvelirni trgovac i zajedno sa mnom video moju lopovsku misao? U stidu i poniženju svome ja bih pao preda nj na zemlju i molio ga, da mi oprosti takvu nečistu misao, a u sebi zakleo bih se po sto puta, da ubuduće neću dozvoliti takvim mislima pristup u dušu svoju. O kad bi samo takvo jedno ogledalo postojalo! Ono bi me više nego išta učinilo dobrim čovekom.
Ja govorim u ime onih između vas, koji ne bi smeli svoje nečiste misli niti kome kazati niti, još manje, u ogledalu pokazati. Ja se stidim ovde pričajući njihov greh. Ja ih pozivam da uzmu učešća u mome stidu. Neka se zastide, jer stid pere dušu ljudsku od nečistih misli. Rumenilo stida jedina je sveta boja kod grešnika. To je protestna boja savesti. Dokle god jedan grešnik može pokazati ovu boju na licu svome, dotle on nije sasvim izgubljen, dotle ima u njemu nepogažene svetinje.
Ili, ja sam pogledao u podne po rascvetalom cveću ili zrelom voću i čitavom roju malih pčela, koje su unaokolo zujale, – pogledao sam i pomislio, kako sva stvorenja u ovome svetu postoje koliko radi sebe toliko isto radi drugih. Sunce ne sija, da bi samo sebi sijalo, no da bi probudilo nebrojene živote u prirodi, osvetlilo svima očima jedan okean od neizmerne lepote i proizvelo tako mnogo radosti u srcima, tako mnogo osmeha na licima. Cveće ne cveta, da bi samo ono osećalo slast svoga bića, no da bi i drugim stvorenjima sladilo život. Voće ne zri, da bi samo seme dalo za drugo voće, no da bi i pčelama dalo soka za med.
To je misao, koju bih ja svakome smelo i radosno pokazao, no samo pod pogodbom, da se ne pokaže ni sen od iduće misli, koja je sledovala ovoj. Ta iduća misao nije za svetlost, nije za kazivanje i nije za ogledanje. To je misao o lažnom prijateljstvu.
Ja imam prijatelja, s kojim se često sastajem i razgovaram. No ja osećam njegovu nadmoć nad sobom. Njegov je razum veći od moga, i njegov karakter postojaniji od moga, i njegov društveni položaj ugledniji od moga. „Što baš tako da bude?“ mislim ja. „To bi baš moglo i drukčije biti. Kad ne bi bilo toga moga prijatelja, pod čijom senkom koračam ja u ovome životu, ja bih važio onoliko koliko on sad važi, – moj razum cenio bi se onda koliko njegov sad, moj karakter koliko njegov, njegov položaj bio bi moj“. To je prva polovina moje misli. Druga polovina moje misli sadrži načine, pomoću kojih bi moj prijatelj prestao biti plot na putu mojih želja.
To je cela moja misao. S tom mišlju ja odlazim u kuću svoga prijatelja, stiskam mu ruku, sastajem se s njim i rastajem s osmehom na licu; s tom mišlju gladim ja po glavi njegovu decu, čija bezazlenost ne čini utiska na moju dušu.
Ja šetam sa svojim prijateljem, šetam i smišljam članak novinarski, koji bih štampao anonimno, a kojim bi hteo da predstavim svetu razum moga prijatelja ograničenim, njegov karakter lažnim, njegov položaj od njega nezasluženim ili zloupotrebljenim. Ja šetam sa svojim prijateljem, i jezik moj kazuje mu sve drugo samo ne moje misli. Ili, ja stojim u večernjem sumraku sa svojim prijateljem na obali jedne valovite reke.
„Kako je lepa priroda u svojoj divljini!“ veli moj prijatelj.
„Zaista, prijatelju moj“, odgovaram mu ja. No misao moja daleko je od moga jezika. Moja misao vidi u divljoj reci ne lepotu prirode no smrt moga prijatelja. „Da ga gurnem u reku, i da mu ne dam približiti se obali, dok se ne udavi. Tad ja neću živeti više u zaklonu od njega. Tad ću biti bolji od njega“. S takvom mišlju posmatram ja divlju reku pred nama, i s takvom mišlju stežem ruku prijatelju svome i umiljato se smešim pri svakom susretu naših pogleda.
Ta misao moja strašna je i dok stoji u pameti mojoj, u mračnom rezervoaru mojih misli. Kudikamo bila bi ona strašnija, kad bih je ja video u ogledalu. Kad bih se ja s tom mišlju najedanput obreo pred jednim čarobnim ogledalom, u kome se vide misli, ja bih se zgnušao sebe kao ubice. Pa još kad bi pred istim ogledalom obreli se zajedno sa mnom i moj prijatelj i njegova deca! Moj prijatelj, kome ja tako često stežem ruku, video bi kako ga ja u misli svojoj guram od obale u valovitu reku, da bi se udavio; deca njegova, koju ja tako često gladim po kosi, videla bi, kako im ja ubijam oca. I prijatelj moj pobledeo bi i pozelenio od tog iznenadnog i strahovitog saznanja, a deca njegova vriskala bi i trčala ka ogledalu, u odbranu svoga oca. A ja? Ja bih se osetio ne samo nedostojan svoga prijatelja, no nedostojan i njegovog prezrenja, nedostojan kazne, nedostojan života. Meni bi ostajalo samo dvoje: ili ubiti se, ili svoje misli iz osnova očistiti i uzvisiti. O kad bi samo jedno takvo ogledalo postojalo! Ništa ne bi moglo uliti u mene veći strah pred grehom kao ono. Ja bih pogledao u ogledalo i video bih svoju podlost. Ogledalo bi me primoralo, ili da se ubijem, ili da se popravim. Ja se ne bih ubio, ali ja bih se izvesno popravio.
Da li ima ko među vama, braćo, ko se razgovara i smeje sa svojim prijateljem, no u isto vreme krije iza jezika i osmejka podlu, spletkašku ili ubilačku misao? Neka takav primi ovu ispovest, koju ja činim, kao svoju, i neka uzme udela u mome stidu od jedne takve, prljave i varvarske misli.
Ili, ja sam pogledao u veče po tamnom nebu. nasejanom sjajnim zvezdama, i dušu moju ispunila je misao o veličanstvenom poretku, koji vlada prirodom. Oni, koji malo poznaju taj poredak, pričaju o sudaru zvezda i strahuju od kometa, koje ponekad posete naš horizont. Oni, koje nikad nije porazila matematička tačnost u rasporedu i kretanju nebesnih tela, veruju da ima i nepravilnosti u kretanju daljnih ili retkih zvezda. Za njih komete znače jedan upad ili prepad, a put kometa jedan nerazumljiv zaplet.
Međutim, onaj, ko ozbiljno proučava nebo, sve većma se divi poretku njegovom, što ga većma proučava. I misao naša, koja nas vodi po beskrajnom nebu onda, kad nas oči i svi pribori očiju izdadu, ne samo nigde ne dopušta neporedak, no još više dokazuje i obistinjava poredak, koji i oči naše donekle vide. I naša je zemlja jedna zvezda među zvezdama. I danju, kad se zvezde ne vide, i noću, kad se sve zvezde koliko ih ima čine daleko iznad nas, a zemlja ispod njih u usamljenoj dubini prostora, ona se uvek nalazi usred sjajnih jata, – uvek jedna zvezda među zvezdama.
Nisu zvezde samo iznad nas, kao što nam se čini, no i ispod nas. Naša zvezda je okružena zvezdama sa svih strana. Mi smo stanovnici jedne onakve zvezde, kakve uveče posmatramo s divljenjem na tamnom nebu nad sobom. I mi, zajedno sa zvezdom našom, upleteni smo tesno u onaj rebus prirode, u kome se nalazi i celo nebo, unaokolo nas. I mi smo neki simbolični znaci toga rebusa, koji ljudi rešavaju od kad postoje na zemlji, i koji je potpuno rešen samo za Onoga, ko ga je i postavio.
To je moja večernja misao, koju bih ja naročito voleo da vidim u ogledalu, da bi mi ona što jasnija postala.
No evo odmah druge misli, zbog koje bih razbio ogledalo, kad bi mi se ona u ogledalu pokazala. To je misao o lažnom patriotizmu, i izdajstvu otadžbine. Moja je otadžbina u teškom položaju, i ja znam, da sam dužan, kao sin njen, založiti se sav za njeno spasenje. I ja sazivam patriotske zborove, na kojima oduševljavam građane za ovu zemlju, kojoj preti opasnost. Ja ih dovodim do suza u nežnosti prema postojbini njihovih otaca, i do besa u negodovanju protiv bezobzirnog neprijatelja. Osim toga, ja posećujem kancelarije patriotskih društava, pišem novinarske članke, rasturam pamflete protiv neprijatelja, uzimam svuda učešća u patriotskim manifestacijama.
No moja misao nije ono, što i moj jezik. Moja misao čini jednu prikrivenu, potajnu partiju za sebe u mojoj duši. Ja govorim da treba spasavati otadžbinu, a mislim, da je treba prodati. Ja oduševljavam građane za odbranu otadžbine, a krojim plan, kako u odlučnom trenutku da pošaljem svoju rodbinu na sigurno mesto iz grada, koji će razbiti neprijateljske baterije. i kako svoje novce blagovremeno da izvučem iz banke, koje će opljačkati neprijateljska vojska, i svoje pokućanstvo pošljem u stranu zemlju, i život svoj obezbedim pod krovom kakvog stranog poslanstva, i najzad budućnost svoju ukrasim vlašću i bogatstvom, ponudom svojih usluga neprijatelju.
Ha, odvratne misli! Želeo bih, da se onoga časa, kad se ja razmećem patriotizmom pred svojim sugrađanima, najedanput pokaže pred svima čarobno ogledalo, u kome bi svi prisutni videli ovu moju odvratnu, veleizdajničku misao. Jezik bi moj umukao od iznenađenja. lice bi mi izgubilo boju od stida, noge bi otkazale da drže na sebi jedno nedostojno stvorenje. Ja bih pobegao od ljudi, prezren kao jedna štetna stvar. No bolje da me ljudi jednom odbace i prezru, no da me savest moja celog veka odbacuje i prezire, i bolje, nego da budem na kraju krajeva odbačen i prezren od Boga.
I tako potrebno je samo jedno veče obnoviti i pregledati svoje dnevne misli, pa da se čovek uveri, kakve sve čudovišne biljke mogu isklijati i nići i razrasti se, bez njegove kontrole, u njegovoj najintimnijoj i najdražoj gradini. Mi prolazimo pored jedne cvećne gradine, i srdimo se, kad vidimo u toj gradini mnogi nabujali korov, pored koga se cveće bojažljivo pomalja, kao rob pored svog spahije, međutim, dopuštamo bez brige i srdžbe da u najmilijoj nam gradini, u duši našoj, nabuja takav korov, od koga bi se užasnuli i mi sami i naši bližnji, kad bi tu našu zapuštenu gradinu videli u ogledalu.
Vi bi se zadivili, kad bi vam se otkrilo u ogledalu, kakav se sve korov od misli nalazi u ponekoj elegantnoj, očešljanoj i namirisanoj glavi ljudskoj.
Jedna cvećna gradina može biti ograđena primamljivim raznobojnim ružama. No iza takve lepe ograde, u samoj gradini, mesto cveća može biti izđikalo barsko šiblje i otrovne gljive. Takva je i jedna žena koketa. koju sretate na ulici, – s našaranom i okićenom i namirisanom glavom, no sa mislima nedostojnim tako skupocene spoljašnosti. Nekoliko sati provede ta koketa posvednevno pred ogledalom, posmatrajući svoju glavu, a nijednog trenutka ne pokloni ona posmatranju onoga, što joj je u glavi, – svojih misli. Ona raspoređuje boje na svome licu po svome ukusu, i uživa sama u tim bojama, kojima želi da maskira prirodu, da obmane ljude, dok misli njene ostaju najružnije, najnemarnije obojene. Ona uređuje svoju kosu pažljivije nego vestalke svoju što su uređivale kad su pred bogove izlazile, kiti uši i vrat sjajnim kamenjem, no misli joj ostaju neuređene i divlje kao barsko šiblje i ružne kao gljive u ritu, ispod kojih se kriju žuti poljski skakavci. Kad tako namaskira svoju glavu, da jedva sama sebe može poznati, ona pokriva celu tu laž jednim fantastičnim oblakom u vidu šešira. Taj oblak ne skriva sunce, ne varajte se, no haos! U tome oblaku ispario je ceo mesečni prihod muža, međutim, misli žene nisu postale skupocenije, no ostale su isto tako siromašne i žalosne, kao što su i pre bile.
No zamislite da jednoga dana, kada takva koketa gleda sebe u ogledalu, ugleda ona kraj svoje glave i misli iz svoje glave, uobličene, ovaploćene. Kakvo zaprepašćenje! I kakvo samorazočarenje! Glava spolja i glava iznutra – kao leptir i gusenica! Kad bi videla u ogledalu svoje sićušne i ništavne, i neočešljane i neuređene misli, koketa bi spustila pogled, smanjila bi svoju gordost, i postala smirenija i stidljivija. Zamislite sad takvo jedno čarobno ogledalo duž cele knez Mihailove ulice pred veče, kad se naš otmeni Beograd šeta! Šta mislite, koliko bi se našlo dama, koje ne bi oborile svoj pogled od stida pred jednim takvim ogledalom, u kome se ne bi videli njihovi šeširi, no u kome bi se videle samo misli njihove?
Jedina bedna uteha za one mnogobrojne ženske, koje bi svoj pogled morale oboriti pred ogledalom misli, mogla bi se naći u tome, što bi i mnogi ljudi, daleko jači od njih i slavom i pameću, morali takođe oboriti svoje oči, kad bi videli svoje misli izložene u ogledalu pred mnogobrojnom publikom naše najživlje ulice.
Poneki oficiri radije bi skinuli sa sebe svoj mundir, no što bi videli svoje misli u ogledalu. Jer poneki oficiri imaju misli manje privlačne od svoje uniforme, i manje viteške od svog poziva.
Poneki narodni poslanici ne bi nipošto želeli, da se pred njima, u skupštini, pojavi ogledalo, u kome bi se naslikale misli njihove u vreme najozbiljnijih rešavanja skupštinskih. Jer pred najkrupnijim i najozbiljnijim pitanjima državnim u glavama ponekih narodnih predstavnika vrzmaju se najsitnije i najneozbiljnije misli.
Poneki državni dostojanstvenici voleli bi više, da sam đavo stalno pred njima korača, no jedno ogledalo, koje bi pokazivalo njihove misli. Jer misli ponekih dostojanstvenika nisu ni izdaleka dostojne njihovog zvanja i dostojanstva.
Malo je u našem društvu mladih ljudi, koji bi cigli jedan dan mogli preživeti bez niskih i prljavih misli. Malo je staraca, čije su posvednevne misli – misli mudrosti. Malo je žena, čije su sve misli – misli vernosti prema mužu svome i brige prema deci svojoj. Malo je dobrotvora, čije misli ne bi bile ispunjene sujetom. Malo je književnika i umetnika, čije misli nisu zatrovane manijom veličine.
„Misli su naivna stvar“, reći će neko. „Misli još nisu delo, a po delima se ljudi cene“. Nije tako, braćo, izvesno nije. Misli su inicijativa dela. Naše misli daju impuls i pravac našim delima. Opaka misao je početak zla u svetu. Prljava misao uprlja razum, uprlja srce, uprlja jezik i uprlja ruke.
Kain je pomislio, da bi bio srećniji bez svoga pravednog brata Avelja. Ta pomisao uprljala mu je najpre razum, pa srce, pa jezik, pa ruke.
Car Saul je hvalio Davida, kad je ovaj udarao u harfu pred njim, no jedna misao, da je David od njega bolji i popularniji, – zamaglila je Saulu sav razum, ostrvila mu srce žudnjom za krvlju, i sav život njegov učinila bogomrskim.
David vide jednog dana ženu svoga vojvode. Pogledu je sledovala grešna misao, grešnoj misli – grešna požuda, a grešnoj požudi – krv pravednika.
Juda je mislio o izdajstvu pre nego što je izvršio izdaju. Njegovo izdajstvo datira od njegove pomisli na izdajstvo. Bez odvratne pomisli ne bi bilo ni Judinog odvratnog dela.
Juda je izvršio samoubistvo onda, kad je video svoju izdajničku zamisao ostvarenu na delu. Da je mogao videti tu svoju zamisao u ogledalu još pre njenog ostvarenja, on bi se uplašio od nje i trgao onako isto kao što se uplašio i trgao od nje videći je na delu.
I David bi se uplašio i trgao od prljave veze sa tuđom ženom i od svoga zločina, da je blagovremeno mogao videti u ogledalu, kakva izgleda njegova požudna pomisao prema tuđoj ženi i kakav opet zamišljeni zločin prema zakonitom mužu te žene.
Pred jednim takvim čarobnim ogledalom misli, trgli bi se od svoga zločina isto tako i Saul i Kain.
Dok god je jedna zla misao nejasna i tamna, dotle nam ona ne izgleda tako strašna. Ona nam postane strašna onda, kad nam postane jasna. A na žalost, mnoga zla misao postane nam jasna ne pre nego tek onda, kad je vidimo privedenu u delo. Zlo delo na taj način postaje ogledalo zle misli. Na delu mi vidimo potpuno kakvoću i zamašaj jedne misli, koja se dugo probijala kroz tamu naše nesvesti i polutamu naše svesti. Kao da smo u stanju mnoge svoje misli cenzurisati i ugušiti pre nego što se one razviju i uzmu maha nad nama, goneći nas vlasnički ka delu!
Cenzura je za misli potrebna kao plevljenje za gradinu. Moći cenzurisati svoje misli to znači moći sam sebe vaspitati. Moći cenzurisati svoje misli to znači moći ući sam u svoju dušu bar jedanput svakog dana i razgledati šta je u njoj sve novo poniklo i šta se od staroga izmenilo. Cenzurisanje svojih misli ne znači uništenje slobode mišljenja, – niukom slučaju, – no, na protiv, oslobođenje uzvišenih i svetlih misli od misli sićušnih i prljavih. Sloboda misli znači oslobođenje misli od misli. Ne moći držati u pameti sićušne i prljave misli, označava slobodu misli. Sloboda misli to je smelost u plevljenju svoje duše od sitnih i nedostojnih misli, koje kao korov gusto niču između retkih redova velikih misli. Sloboda misli označava otuda slobodu samo za uzvišene misli, a tiraniju za misli prljave. Ah, braćo, budimo tirani svojih prljavih misli, pre nego što one postanu tiranin naš. Tiraniju misli ja vam propovedam, radi slobode misli. Ako ne budete prvo tirani sami sebe, vi nikad nećete postati slobodni ljudi. Ako ne budete tirani sebe, vi ćete morati biti tirani drugih.
Čovek, koji gaji u sebi sitne misli, taj gaji sebi najstrašnijeg tiranina, koji će ga pre ili posle učiniti nečovekom.
Čovek, u čijoj duši imaju pristupa i najgore i najluđe misli, sličan je domaćinu, koji sagradi kuću iz mermera, no ostavi je bez vrata, tako, da u njegovu lepu kuću mogu slobodno ulaziti i izlaziti i svinje i guske. Domaćin se najpre iznenadi kad vidi u svome elegantnom domu tako neprilične goste, kao što su svinje i guske, no on ih ne goni, i – malo po malo privikne se na njih, i ljudi počinju za njega bivati veće iznenađenje u njegovom domu no svinje i guske.
Međutim čovek, sam po sebi, kudikamo je savršenija građevina od ma kakve mermerne građevine. Čovek je savršenija građevina od grčkog Partenona i vizantiske Aja Sofije. Možete zamisliti onda, koliko se ta tako savršena i tako delikatna građevina uprlja i zaparloži od prljavih i sitnih misli, koje liče na svinje i guske!
Hrišćanstvo uči, da je čovečje telo hram jedne svetinje. Duhom Božjim, Duhom Svetim, duhom istinitim i svetlim treba da je ispunjen taj hram. Kad vidimo jedan hram, izgledan i dopadljiv s polja, mi se odmah zainteresujemo i onim, što se skriva u njemu unutra. Po spoljašnjoj lepoti slutimo mi i lepotu svetinje. No kakvo razočarenje, ako u tom hramu naiđemo mesto svetinje na hrpu buba i paučine i na ubitačan kužan vazduh! Isto tako, kad vidimo jednog čoveka, zdrava i lepa izgleda, mi sudimo, da u tako jednom zdravom i lepom hramu mora i svetinja biti uzvišena. No kakvo razočarenje, ako zagledamo unutra u taj zdravi i lepi hram i naiđemo na hrpu nečistih misli, i na paučinu od intriga, i na kužan zadah od cele duše!
Čim se upoznamo s jednim novim čovekom, mi se odmah interesujemo za njegove misli. Više nego njegove oči i njegovo lice, interesuje nas ono, što se krije iza očiju i lica. Kakve svetinje nosi on u duši svojoj? Kakvog je boga on hram, ili kakvih idola? Telesni hramovi mnogih velikih mislilaca, bili su neizgledni i ništavni, no veliki su bili bogovi, koji su stanovali u tim hramovima, veliki bogovi i velike svetinje.
U mnogim pak lepim telima stanuju ružne misli, kao što u mnogim bistrim potocima stanuju žabe. Lepi ljudi s ružnim mislima ne predstavljaju sobom ništa veliko izuzev jedne velike laži. Zalud je jedno bure od najskupljeg drveta, kad se u njemu drži uskislo vino. Zalud su veličanstveni hramovi, kad su u njima poređani fetiši.
Hristos je otkrivao te sitne fetiše u dušama mnogih lažnih i sujetnih ljudi svoga vremena. Hristos je tražio unutrašnje obnovljenje čoveka, obnovljenje misli i srca i volje. Obnovljenje misli trebalo je biti polaznom tačkom za svekoliko duševno obnovljenje.
Blaženi su krotki, – govorio je Hristos. No kako će čovek biti krotak, ako su misli njegove neprestano misli gordosti i sujete? Treba prvo ukrotiti svoje misli, pa će i srce poći za mislima, a za srcem i volja.
Blaženi milostivi, govorio je Hristos. No kako će čovek biti milostiv, ako su mu misli – misli otmice i izdajstva i ubistva? Treba prvo umilostiti svoje misli, i ruke će onda lako biti milostive.
Blaženi čisti srcem, – govorio je Hristos. No kako će čovek biti čist srcem, ako su mu misli prljave? Treba prvo misli svoje očistiti i srce će onda biti čisto.
Blaženi mirotvorci, – govorio je Hristos. No kako će tvoriti mir onaj, čije su misli zlobne i ratoborne? Treba prvo svoje misli staviti u službu miru, pa će onda lako i jezik i ruke raditi za mir u svetu.
Kakve misli, takva dela. Sujetne misli – sujetna dela, prljave misli – prljava dela, nemilostive misli – nemilostiva dela, zlobne misli – zlobna dela. Velikim delima uvek su prethodile velike misli. Uzvišene misli stvarale su uzvišenu umetnost. Uzvišena umetnost klasičnog vremena ogledalo je uzvišenih misli klasičnog vremena. Rodoljubiva dela naših predaka, koja mi znamo, ogledalo su rodoljubivih misli naših predaka.
I naše će se misli ogledati u delima našim. No pre toga naše se misli ogledaju u jednom velikom ogledalu, u kome se ogledaju svi, i najtajniji, pokreti duše naše, u kome se ogleda i cela priroda. To ogledalo prirode i naših misli jeste Bog. I najnejasnija i najsitnija misao naša čini otisak na osetljivo i sjajno božansko ogledalo. Sav duh naš ogleda se u duhu Božjem, sve misli naše oseća duh Božji. Nama bi bilo strahovito krivo, kad bi sve naše misli čim se pojave u našoj svesti bile odmah kopirane i u svesti drugog čoveka, ma to bio i naš najbliži prijatelj. Zašto bi nam to bilo krivo? Zato, što znamo, da imamo tako sitnih i prljavih i ludih misli. koje ne bi smeli poveriti nikome, čak ni svome najbližem prijatelju. Nama bi bilo još krivlje, kad bi naše misli u svakom trenutku bile poznate celom svetu. Međutim, mi i ne slutimo, da onda, kad se u našem duhu vije vihor od bezbožnih i mračnih misli, jedno tajanstveno ogledalo stoji kraj nas i slika misli naše. Otmen svet, koji uveče šeta Knez-Mihailovom ulicom, i ne sluti, da se pored njega prostire jedno, željeno ili neželjeno, nevidljivo ogledalo, u kome se ogledaju sve misli njegove. Sveštenici sa nesvetim mislima, oficiri sa mislima malodušnim, patriote sa mislima izdajničkim, poslanici sa mislima liferantskim, državnici sa mislima trgovačkim neka znaju, da su sve misli njihove dobro poznate Onome, koga treba najviše da se boje i stide.
Znajmo i mi svi to, braćo, i starajmo se da budemo strogi nadzornici misli svojih. Kad neko od nas izlazi u audijenciju pred kralja, on se stara da izađe sa što svetlijim i uzvišenijim mislima; on nekoliko dana pre audijencije rešeta misli svoje, na najređe rešeto, dok ne ispadne iz svesti sve ono, što je sitno i nedostojno, i ne probere se ono, što se najkrupnije i najbolje u duši ima, i što je dostojno da se iznese pred vladaoca. No setimo se, da mi svakog dana i svakog časa u svome životu stojimo u audienciji pred najmoćnijim, najmudrijim, najsjajnijim, najbogatijim vladaocem, pred vladaocem nad vladaocima. Setimo se toga i obazrimo se kritički na misli svoje. Neka bi misao na toga velikog vladaoca nad vladaocima bila vazda rukovodna misao našeg duha. Neka bi se sve druge misli oko ove grupisale. Ta jedna misao pročistiće i uzdići će sve ostale misli naše. Setimo se, da jedna velika i nevidljiva tajna, velika kao sva vasiona i nevidljiva kao sva vasiona, korača s nama uporedo kroz ceo život. U toj tajni ogledaju se i sve tajne duše naše.
Jedan galeb leti nad okeanom, i svaki pokret njegovih krila pokazuje se na ogledalu vodenom. Kudikamo jasnije se pokazuje svaki pokret našeg duha na ogledalu duha Božjeg, u kome se ogleda ceo svet.
Pazimo na svaki pokret svoje duše, jer svaki pokret duše naše ostaje za navek otisnut u duhu vasionskom, u duhu Božjem. U duhu Božjem otisnuti su, kao u ogledalu, i oni vegetarni stanovnici ovoga mesta, koji su živeli pre nas u nezapamćena vremena, kad je ovo mesto bilo dno morsko, koje je Bog isušio, da bi za nas stvorio stanište.
Savršeni duh Božji u isto je vreme savršeno ogledalo misli naših. Neka bi strah od ovoga ogledala proterao iz duše naše sve niske i prljave misli. Želite li, da vaša vera u Boga bude postojana i korisna, vaše misli moraju biti čiste i svete, kao što je Bog čist i svet. Inače ćete biti večito maloverni. Želite li, da budete prijatelji čovečanstva, vaše misli moraju biti široke kao čovečanstvo. Inače ćete biti licemerni.
Želite li, da budete rodoljubi, vaše misli moraju biti posvećene više zemlji i narodu u kome ste, no vama samima. Inače ćete i vi biti u redu onih mnogobrojnih vikača-patriota, od kojih ova zemlja pati.
Želite li, da imate prijatelja, vaše misli moraju se podudarati s vašim jezikom i vašim delima. Inače će vaše prijateljstvo biti kao otrovni cvet maka, koga se svak kloni, jer mami bojom, a truje sokom.
Želite li, da budete ljudi, vi morate disciplinovati i urediti i uzvisiti misli svoje, vi morate posvednevno posmatrati misli svoje u jednom zamišljenom ogledalu. Neka bi ogledalo Božjeg duha, u kome se sve ogleda, bilo stalno prisutno u duhu vašem, neka bi ono stalno išlo pred mislima vašim i tako bilo stalno čistilište misli vaših. Amin.
Govorena jedne obične nedelje

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *