NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O KRVI PRAVEDNIKA
 
Stefan Jevrejima:
Vi se jednako protivite duhu svetom; kako vaši oci, tako i vi.
A (Jevpeju) zasipahu kamenjem Stefana, koji se
moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse, primi
duh moj. Onda kleče na kolena i povika iza glasa:
Gospode, ne primi im ovo za Greh. I ovo rekavši umre.
Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo
carstvo nebesno. Pravednik će od vepe cvoje
živ biti (Dela ap. 7, 51-60; Matej 5, 10; Pr. Avak. 2, 4).
Kad bismo, kao junaci, ostajali čvrsti u borbi,
videli bismo pomoć Božju da nam silazi s neba.
De imitatione Christi, lib. I cap. XI, 4.
 
Iz krvi je ponikla naša vera, draga braćo; iz krvi njenog osnivača i njegovih apostola, iz krvi onih herojskih duša, koje Bog s vremena na vreme šalje ljudskoj rasi, da je učine boljom i blagorodnijom. Kao što mlada biljka potrebuje mnogo vlage za svoj uzrast i održanje, tako i svaka vera u mladosti svojoj potrebovala je mnogo krvi, i to krvi pravedničke. A naša vera, koja je najblagorodnija među verama, potrebovala je i najblagorodnije krvi za svoj uzrast i održanje.
Takva je sudbina, braćo, našeg roda, da se najbolji u njemu moraju žrtvovati, da bi manji i lošiji mogli živeti. Požrtvovanjem svoje najbolje braće ljudi se spasavaju. Sve najbolje, što se u ljudskom rodu odgaji, mora da se prinese na žrtvu radi iskupljenja većine. Zato su ljudi od vajkada i verovali, da samo pravednička krv spasava i iskupljuje. Veliki ljudi i ne dolaze u svet, da uživaju radosti sveta, no da te radosti otkriju i omoguće svojoj maloj braći. Ali ova njihova braća često ih ne razumeju i ne slušaju, no ih gone i muče i na stotine načina smrti predaju.
No Bog tako hoće, draga braćo, da veliki ljudi u smrti postanu još veći, još moćniji, još rečitiji. Kad usta njihova zamuknu, krv njihova viče i vraća ljude sa njihovih vratolomnih, zabludnih stranputica. I tad se tek ljudi vraćaju, u stidu i pokajanju, na ono mesto, gde su krv velikog čoveka prolili, podižu mu spomenik, i tek tada udaraju onim putem, koji im je on, poslanik Božji, za života svoga ukazivao!
Izrailjski narod poubijao je redom svoje proroke, a kad ovih više nije bilo u životu, podizao im je spomenike. Grčki narod dao je čašu otrova svome najboljem sinu, čijim imenom su se zaklinjali najumniji ljudi docnijih vremena. Pa i mi Srbi moramo se zarumeneti od stida pred ponekim listovima naše istorije, na kojima su upisana imena onih, koji su mnogo ili sve žrtvovali za dobro svoga naroda, no kojima se narod nije zaslužno odazvao. I istorije ostalih naroda pružaju dovoljan broj primera nevinog žrtvovanja i pravedničkog stradanja.
No, našto tražiti druge primere kod primera našeg Spasitelja? Njegov život samo je jedan niz požrtvovanja za ljudski rod i jedan niz nepravde ljudskog roda prema njemu. Njegova smrt ništa drugo nije do pečat i kruna njegovih požrtvovanja i njegovih stradanja. Hristos je vrlo dobro razumevao istorijski zakon, po kome se svi oni moraju mnogo žrtvovati, koji neko veliko delo među ljudima misle da ostvare. On je znao da je njegovo najveće i da zato i najveće žrtve iziskuje. On je predviđao Golgotu i za sebe i za svoje sledbenike. S toga je i govorio ovima o onome, što im predstoji. Govorio im je, da svi oni, koji hoće da budu so i svetlost zemlji moraju biti od ljudi gonjeni, mučeni, na sudove izvođeni i nepravedno osuđivani. Hrabrio ih je, da ne bi klonuli u trpljenjima. Isticao im kao najbolje primere čovečjeg roda one, koji se za delo njegovo najviše žrtvuju.
Ali učenici njegovi nisu pojmili propoved o tako bezmernom požrtvovanju. Oni su mislili, kao i ostali njihovi zemljaci, da je carstvo Božje mnogo jevtinije, da će ono doći, kao mana s neba, bez ljudskog truda i napora. Tako docnije postale su im reči njihovog učitelja jasne, docnije, kad su Njega videli na krstu; ili još docnije, kad je duh njegov počeo i njih da podstrekava na požrtvovanje. Mi ih vidimo tad, kako se i oni, jedan za drugim, žrtvuju za veliko delo Božje.
Požrtvovanje jednoga, dakle, podstaklo je njih desetinu na požrtvovanje, ova desetina drugih stotinu, ova stotina drugih hiljadu – dok naša vera nije toliko porasla i Ojačala u svetu, da više nije potrebovala krvnih žrtava.
Mi često rado razmišljamo o ovom mladalačkom dobu naše vere, onako isto kao što se rado sećamo naše sopstvene mladosti. I današnje praznovanje jednoga od onih, koji su krvlju svojom pomogli uzrastu naše vere, podseća nas na one prve dane, kad se crkva Hristova u svetu obrazovala. Pomozimo se mislima, braćo, i prenesimo se za čas u ono punoznačajno doba.
 
I
Sudije Hristove pogrešno su računale, da će raspećem svoga velikog protivnika i delo Njegovo uništiti. No kvas je bio zamešen i on je u potaji bujao. Nije mnogo prošlo, pa je tajno postalo javno. Pred ove sudije izrailjske počeli su jednoga dana izvoditi nekakve ljude, koji su po Jerusalimu i okolini uzrujavali narod vešću, da je raspeti prorok iz Nazareta vaskrsao i da živi.
To su bili učenici Hristovi. Glavari su bili iznenađeni videći pred sobom ljude proste, neuke, sirote, kako vatreno i odlučno govore o Isusu kao poslaniku Božjem. i o putu života, koji je on propovedao, kao jedinom putu spasenja. Glavari najpre prete i kažnjavaju, potom naređuju gonjenje bez poštede. Uzalud sve. Apostoli nove vere ne uzmiču, ne strahuju, no produžuju obraćati svet u svoje kolo. Njihov je broj bio malen, njihova sredstva nikakva; no njihova snaga nije ležala ni u broju ni u bogatstvu, no u nepokolebljivoj veri u skoru pobedu Isusa nad svetom, u skoro izvojevanje carstva Božjega. Ova nepokolebljiva vera ispunjavala je svu dušu njihovu; njome su se oni krepili na zajedničkim molitvama, njome hrabrili i tešili u teškim časovima gonjenja i stradanja. Ova vera činila je sirote ribare galilejske rečitim, nepobednim. Takvi su bili svi, takav je bio i mladi Stefan.
Mlad, i u licu kao anđeo, Stefan je bio tako odvažan i tako rečit, da su se njegovi protivnici morali obmanom i klevetom služiti protiv njega. Optužili su ga za hulenje na staru izrailjsku veru. Izveden pred sud Stefan i ne pokušava sebe da brani, no da sudije svoje privede k svojoj veri. Presuda je brzo bila gotova – strahovita presuda! – a još brže izvršena. Oko mladog apostola hrišćanskog stajala je masa razjarenog sveta, s kamenjem u rukama, gotova da presudu izvrši. Lice mladićevo okretalo se desno i levo, tražeći po razjarenoj masi svojih sunarodnika jednog jedinog čoveka, koji bi ga bio razumeo i koji bi njegovu pravednu stvar u odbranu uzeo. Ni jednog! Kuda god bi se mučenikov pogled omakao, kamenje je letelo na njega, da ućutka ona usta, koja su onako rečito govorila, da unakazi ono lepo lice, koje je tako mnoge za Hrista zadobilo, i da što pre privede k smrti onoga, koji je život propovedao. Pod gradom od kamenja Stefan je ispustio dušu svoju s pogledom upravljenim u nebesa, koja su se pred njegovom verom otvarala i sjaj božanskog prestola mu pokazivala.
Krv Stefanova prva je posle golgotske krvi, koja je veru našu zalila. Stefan se prvi prineo na žrtvu veri Hristovoj; – u tome leži njegova slava, u tome i razlog poštovanju, koje mu je crkva Hristova kroz vekove odavala i koje mu mi danas, kao crkva Hristova, s ovoga mesta odajemo.
 
II
Mi odajemo poštovanje požrtvovanju herojske duše Stefanove, jer mi smatramo požrtvovanje za dobro i spas naše braće kao delo dostojno divljenja i podražavanja. Herojstvo je u Hrišćanstvu bilo uvek visoko cenjeno: ono se i danas ne manje ceni. Jer, u istini, Hrišćanin biti ne znači drugo do heroj biti, tj. biti čovek, gotov da se žrtvuje za stvar čovečanstva ili za stvar Boga.
Ima ljudi, braćo, ima ih u drugom svetu, ima ih i kod nas – i broj njihov, nažalost, nikako se ne smanjuje – koji su neumorni u tvrđenju, da je hrišćanska vera preživela, pošto ona uči ljude požrtvovanju, tj. nečemu. što je protivno prirodi i prirodnim zakonima. Priroda je, vele ovi ljudi, stvorila čoveka s mnogim potrebama. Ove potrebe čovek mora zadovoljavati, ako želi srećno da živi. I ukoliko jedan čovek svoje prirodne potrebe obilnije zadovoljava, u toliko srećnije živi.
Žrtvovati drugome ono, što jednom čoveku treba, protivi se prirodi. U prirodi vlada jedan apsolutni zakon, to je zakon samoodržanja. Sve, što god se u životu pojavi, teži u životu i da se održi. Onaj, ko žrtvuje nešto od svojih dobara, svoga zdravlja, uma, bogatstva, taj narušava onaj zakon o samoodržanju, kome se cela vasiona pokorava. Kako može nemoćni čovek da se protivi onom svemoćnom zakonu? Kako može ljudska malena snaga da prkosi ogromnoj snazi prirode.
Zato, dovikuju ovi čudni učitelji, – koje ja ne mrzim, no za čiji duševni mir strahujem – povinujmo se prirodi! Živimo shodno prirodi! Brinimo samo za sebe! Usavršavajmo, zadovoljavajmo sebe! Život je kratak, iskoristimo ga za sebe. Ne činimo po mogućstvu drugima zla, no ne činimo im ni dobra!
No zamislite, draga braćo, da svi ljudi usvoje ovo mišljenje! Šta bi bilo od društva, od čovečanstva, od kulture? Sve bi se moralo raspasti; sva zajednička dobra čovečanstva propala bi, i čovek bi spao na onaj stupanj, na kome gorska divljač živi. Jer gorska divljač zna instinktivno samo za jedan zakon, za zakon samoodržanja. Ali i ovo nije sasvim tačno, jer i gorska divljač često se uzdiže nad instinktom samoodržanja i pokazuje ponekad divne primere samopožrtvovanja.
Tako, lav ne jede sam svoj plen, no donosi ga i deli sa lavicom i mladuncima svojim; orao gladan nosi u kandžama hranu svojim orlićima; – a i jedan i drugi izložiće se životnoj opasnosti u odbranu svoga poroda od neprijateljskog napada.
Ovakve pojave kod životinja ne mogu se podvesti pod zakon samoodržanja. To je instinktivno ili polusvesno, ili svesno požrtvovanje za druge. To je odvajanje od svoga dobra i svoga života i davanje drugima.
Kud i kamo je ovo požrtvovanje za svoj porod silnije i izrazitije kod čoveka! Jedan otac porodice žrtvuje svojoj deci sve vreme svoje, svu brigu, sav trud i sve misli svoje. Bio on bogat ili siromah! Radnik u hučnoj fabrici okreće mašinski točak a mislima je svojima doma; možda nad bolesnim detetom, koje je to jutro u vatri i pisku ostavio. Čelo očevo probija leden znoj. Ah, kad bi vreme brže prolazilo! Ili, zamislite, šta bi jedna majka žrtvovala, da svoje bolesno dete spase! Sto života da ima, ili jednu punu planetu zlata, ili sve sunčeve zrake, kad bi mogla pohvatati, – sve bi dala u porez smrti, samo da joj dete ostavi u životu.
Ili uzmite požrtvovanje za jedan širi krug od porodice, za otadžbinu! Jednom rodoljubu, bio on vladalac ili državnik ili običan građanin, njegova je otadžbina predmet najveće brige i staranja. Naši junaci iz Ustanka punili su topove svojim srebrom i zlatom i tukli tirane svoje slobode. Naši genijalni slepci molili su, da ih uvežu u sedla konjima i da ih puste među neprijatelje, kako bi ovi o njihove kosti oružje svoje istupili.
Ili još jedan širi krug – čovečanstvo! Uzmite jednog naučnika! On ima opet svoj oltar, kome je u stanju sve žrtvovati. Mi se nahodimo, braćo, u ovom svetu kao u jednom lavirintu najčudnijih stvari i pojava. Mi vidimo kako pred nama posvednevno niču nove forme života, kako se razvijaju i kako ih nestaje, da se opet ponovo pojave. Mi posmatramo mnoge prirodne, zagonetne, pojave, kojima ne znamo ni uzroka ni smisla. Život naš bio bi svetliji i ugodniji, kad bi mi sve te stvari i pojave upoznali. Naučnik se sav predaje ispitivanju neispitanog, tajanstvenog. Za nj nema ništa tako dragoceno, što on ne bi žrtvovao, samo da dođe do jednog novog otkrića, kojim bi se ljudsko znanje umnožilo i jedna sveća više upalila u tami našeg neznanja i naših zabluda. Koliko je i koliko učenih i bogatih, koji su mirno i blaženo mogli kod svoje kuće živeti, otislo se, da ispituje polarne predele naše zemlje, i u tom pokušaju našlo smrt u ledu i zverskim čeljustima! Koliko je naučnika pretrpano snegom ili progutano morem ili postradalo u divljim, neispitanim pustinjama! Jedan slavni lekar, da bi tačno. na sebi, ispitao tok kolere, progutao je masu zaraznih kolernih bacila. Jedan veliki sociolog žrtvovao je svoje ogromno imanje pokušaju, da ljudsko društvo reformiše, postavljajući ga na jednu solidniju i pravedniju osnovu. Nedavno novine izveštavahu, da je jedan engleski ispitivač radijuma izgubio ruke u službi nauke.
Svi ovi primeri, draga braćo, i nebrojeni drugi, najrečitije svedoče, da požrtvovanje nije nešto neprirodno, no baš nešto, što leži u prirodi svih razumnih stvorenja, nešto što se nije samo u stara vremena dešavalo, no što se i danas sve jednako dešava. I kad naša vera traži od nas požrtvovanje, ona ne traži ništa, što bi se prirodi našoj protivilo, no nešto što je u prirodi zasnovano.
Pa ipak, naša vera i naša priroda nisu jedno i isto. Naša vera teži da našu prirodu oplemeni, oblagorodi, da je uzdigne, takoreći, nad samom sobom, da je učini nadprirodom, da čoveka stvori nadčovekom. Naša priroda je konzervativna, naša vera je napredna. Priroda teži da nas zadrži pri našim starim navikama, vera nam ne dozvoljava ni časa da budemo zadovoljni sa samim sobom i da stojimo. Vera traži od nas neprekidno obnovljeno srce i preporođenu dušu; ona svakom od nas postavlja svako veče pitanje: Jesi li danas postao bolji i savršeniji nego što si juče bio? Priroda je naša kao jedan grub, neuglačan kamen, iz koga umetnik izrađuje najdivnije oblike. Vera je neumorna u glačanju naše prirode.
Može neki čovek misliti da je već dostigao savršenstvo, no to njegovo mišljenje vera će odbaciti, kao što je odbacila hvalisavu molitvu farisejevu. Jer deca vere, braćo, nisu oni, koji misle, da su dostigli savršenstvo, no oni, koji osećaju glad i žeđ za savršenstvom. Blago gladnima i žednima savršenstva, jer to su pravi sinovi Oca nebesnog! Samo gladnim i žednim pravde i istine vera je od potrebe; onima, koji su samo zadovoljni, vera ne treba. Oni, koji jednom idealu teže – a svi su ideali, braćo, u Bogu – moraju pre svega verovati u taj ideal. Samo se na veri ideali osnivaju, i samo se verom ka idealima gredi. A bezbrojni su stupnjevi na onim stepenicama, uz koje nas naša vera diže ka idealu. One počinju od čoveka životinje, a završuju se bogo-čovekom; njihov je jedan kraj u carstvu instinkta a drugi u carstvu duha. Bežati od svog sopstvenog životinjstva i približavati se Bogu, savršenom Ocu vasione, to je bitni nalog naše vere. A taj je put i težak i zamoran. Zato je i napredovanje čovečanstva u oblagorođenju duha i srca sporo. Svaki pojedinac mora u tome da pokaže napredak, da bi ga celo čovečanstvo moglo pokazati. – Zato nam naša vera i nalaže da se u životu sačekujemo, da se dovikujemo i da se uzajamno podržavamo na velikom putu ka savršenstvu. Naša vera stavlja nam dvoje u dužnost: da gledamo preda se i krčimo put napretku, i da gledamo za se, da pomažemo i našoj slabijoj, nemoćnijoj zaostaloj braći, da nas stignu i da se popnu na onaj stepen, na koji je naš trud i naš dar, koji nije naš no Božji, nas popeo. Jer Bog neće samo jednog naprednog čoveka, On hoće jedno napredno čovečanstvo. A put koji vodi jednom naprednom čovečanstvu zove se požrtvovanje bogatih za siromašne, učenih za neučene; požrtvovanje velikih za male, požrtvovanje pojedinaca za celinu.
 
III
A kad se žrtvujemo, braćo, ne očekujmo odmah nagradu i zahvalnost onih, za koje se žrtvujemo. Ona će često zadocniti, često i sasvim izostati. Često puta će se prvi bacati kamenom na nas oni, koji su hleb naš jeli. Često će nas prvo gurati u propast oni, koji su se našom snagom i pomoći uzdigli u vlasti i bogatstvu nad nama. Često puta će oni, kojima smo mi život spasli, nama smrt želeti. Često će oni, kojima smo mi skućili, raditi da nama raskuće; a oni, kojima smo mi čast očuvali, da nas učine nečasnim.
Često ćemo se osetiti ostavljeni od svoje dece i svojih prijatelja, nepriznati od svoje otadžbine, a prezreni od celog čovečanstva. I tad će se naše uvređeno srce stezati, a grudi prolamati vapajem: ah, zar sam ja to zalužio od svoje dece, koju sam u znoju i trudu, s toliko ljubavi, odnegovao? Ah, zar da me ostave oni prijatelji, koji su za mojom trpezom jeli i pili, i mojim dobrom kao svojim raspolagali? Ah, zar otadžbina, kojoj sam ja toliko odan bio, da zaboravi na svoga sina? Zar čovečanstvo nema milosti prema jednom članu svome, koji je svoju sreću njegovoj sreći žrtvovao?
Ali, na naše uzdahe i naše vapaje mi ćemo dobijati samo ironične odgovore. I mi ćemo se osetiti sasvim usamljeni u ovom širokom svetu. Naš pogled neće imati gde zaustaviti se na zemlji, i naše će se oči dići tad k nebu, kao i Stefanove, tražeći tamo boljeg odgovora i bolje utehe. Mi ćemo se obratiti s poslednjim gorkim vapajem sjajnim zvezdama, što u noći onako čudno trepere, i kojima se svake noći milioni onih, koji na zemlji trpe, obraćaju za utehu. Mi ćemo ih zapitati: O zvezde, jeste li žive? Da li se vašim treperenjem smejete nesreći mojoj ili treperite od užasa, posmatrajući odozgo nezahvalnost i nepravdu ljudsku? Ima li koga na vama ili za vama, zvezde, ko bi mi pravdu i utehu dodelio? Treba li, da se nadam, ili da ovaj prašljivi život što pre u prah pretvorim iz koga je i postao?
I tad će se javiti Onaj, koji nam se dotle činio ćutljiv i neosetljiv. Bog će progovoriti, braćo. iz svake zvezde, iz cele vasione, iz nas samih: Ne boj se, ja sam s tobom! Za mene si se žrtvovao i za mene si trpeo; znaj, da sam se Ja kroza te žrtvovao i trpeo. Ne traži nagradu od onih, KOJI su gori od tebe i koji ne znaju šta rade, nego od mene traži nagradu, jer si i na mome poslu radio. Trpi i veruj, da je kod mene krajnja pobeda!
I kad budemo čuli ovaj sveti, božanski glas, mi ćemo zaboraviti na sve udarce, koje nam zemaljska nepravda i nezahvalnost nanose. Naše će srce biti uspokojeno, a naše lice obasjano našom verom u Boga kao i lice prvoga hrišćanskog mučenika Stefana. I mi ćemo biti tada u stanju kao i on da se molimo za nerazumne i nezahvalne ovoga sveta: Gospode, ne primi im ovo za greh! Amin.
Govorena na Svetog Stefana

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *