NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O KRALJEVSKIM SINOVIMA
 
Jedan Bog i Otac, sviju.
Koju se vladaju po duhu Božjem, oni su sinovi Božji.
Gledajte, da ne prezrete jednoga od malih ovih.
Pretežniji je čovek od trave poljske i od tica nebesnih
(Efes. 4, 5; Rim. 8, 14; Matej 18, 10; Matej 6, 26 i d.).
Ergo pater et Domine, licet peccator sim,
non possum non esse tuus:
guia tu me fecisti et refecisti.
S. August. Meditationes XXXIX, 4.
 
Svi su ljudi kraljevski sinovi, draga braćo.
I oni siromasi, koji u nekraljevskom odelu stoje pred vratima ovoga hrama i pružaju vam ruke za milostinju, kraljevskog su porekla, verujte, kao i vi svi, koji se po svojoj krvi, ili po bogatstvu, ili položaju osećate srodniji kraljevima od njih. Kad pri izlazu odavde spustite u njihovu ruku nikleni novac, znajte, da ste ga spustili u ruku u kojoj ima još poneka kap kraljevske krvi. Setite se, da su njihovi preci u stotoj generaciji nazad mogli biti kraljevi, a vaši prosjaci, i da su njihovi pretci mogli udeljivati vašim precima milostinju. Setite se toga i ophodite se s njima kao što bi se ophodili sa svojim precima od pre sto generacija, ili sa svojim potomcima od posle sto generacija.
Svi smo mi kraljevski sinovi, jer svaki od nas može naći u svome redosledu po jednog kralja. Razlika je u tome, što neko od nas potrebuje manje traganja po prošlosti i manje prevrtanja listova svoga rodoslova, dok dođe do jednog kralja u svojoj familiji, a neko pak potrebuje zato i više traganja i više prevrtanja po mrtvim precima. Neko nađe u prvome pretku svome kralja, neko pak tek u pedesetoj ili stotoj ili petstotinitoj generaciji pre sebe. Svi bi se mi poštovali uzajamno više, ili bar zainteresovali više jedan drugim, kad bi znali rodoslov jedan drugog. A samo i zainteresovati se ljudima za prvi mah dosta je, jer bez interesovanja nema ni poštovanja ni simpatije. Vi se odnosite prema vašem kočijašu, koji vas vozi, s manje interesovanja no prema bilju i kamenju ukraj puta, i zaustavljate svoj pogled na svakom drvetu i kamenu ukraj puta više no na njemu. No zamislite, kako bi se držanje vaše namah promenilo, kad bi vam neko rekao, da je kakav predak vašeg kočijaša iz vremena Hrista bio kralj! Vi ne bi više obraćali pažnju svoju na drveće i kamenje ukraj puta, no na čoveka pred sobom, koji tera konje, – na sudbom degradiranog kralja.
Poneke elegantne dame, kako one iz društva „za zaštitu životinja“ tako i one van ovih društava, oblače svoje kučiće u svilu i polažu ih na kadifenu postelju, dok nijednu misao svoju ne poklanjaju svojim slugama, koje na asurama spavaju. No zamislite kako bi se iznenadile te dame, kad bi im neko rekao, da su preci njihovih kučića i u vreme Solomonovo bili kučići, dok su preci njihovih slugu u to isto vreme bili kraljevi.
Mnogi između nas greše se o sebe i o druge ljude, o sebe za to što zaboravljaju svoje kraljevsko poreklo, i o druge ljude za to, što zaboravljaju, da su i ovi kraljevski sinovi. Mnogi između nas sasvim su izgubili iz vida onaj konac, koji ih u prošlosti vezuje sa njihovim kraljevskim pretkom, i degradirani sudbom na stupanj malih ljudi, oni su se potrudili da degradiraju sami sebe na stupanj rđavih ljudi.
Pravi kraljevski sin odlikuje se poštovanjem prema samom sebi i poštovanjem prema drugim ljudima. On poštuje sebe zbog kraljeva – svojih predaka, i zbog kraljeva – svojih potomaka: zbog drugih ljudi u sebi poštuje on sebe. Uostalom drugčijeg poštovanja u sebi ne može ni biti do poštovanja sebe zbog drugih ljudi, koje mi u sebi osećamo. Nikad jedan čovek ne bi imao poštovanja prema sebi, kad bi on sebe ma i u mislima svojim sa svim izdvojio i od svojih predaka i od svojih potomaka i od ostalih ljudi, koji ga okružavaju. Jedan egoist ne može nikad poštovati sebe: on je u stanju samo ljubiti sebe. Poštovati sebe može jedino onaj čovek, koji vidi u sebi još nekoga; poštovanje je moguće samo udvoje. Pravi kraljevski sin gleda u sebi svoje kraljevske pretke i svoje kraljevske potomke, – gleda dva sveta, koji se u sadašnjosti sastaju u njemu. On posmatra sebe kao izabrani sud, kroz koji se gledaju prošlost i budućnost, ili kao ogledalo, u kome se čovečanstvo s dva udaljena kraja momentalno može ogledati. No on ne dopušta da se bez izbora svi ljudi u njemu ogledaju: on voli da bude samo ogledalo kraljeva, i to najboljih kraljeva. On voli da vidi u sebi najbolje predstavnike svoga roda, i da sravnjuje sebe s njima, da se ugleda na njih, i da se takmiči s njima. On voli da se s njima u sebi razgovara i savetuje, da stavlja sebe u njihovu i njih u svoju situaciju. On voli da ispituje sebe i pronalazi, koliko je u njemu uistinu kraljevske krvi, – krvi njegovih najboljih i najdostojnijih predaka. Tu pravu kraljevsku krv istražuje on više u svome duhu i karakteru, no u svome telu. On poštuje kraljevsku krv u sebi kao svetinju, koja mu je predata i koju on ima drugima da preda.
No pravi. kraljevski sin ne poštuje samo sebe, nego i druge ljude, i ne poštuje druge ljude samo u sebi, no i van sebe. On poštuje druge ljude iz istog razloga iz koga i sebe, naime iz razloga što on i u drugim ljudima gleda kraljevske sinove. Čak ni rđav karakter drugih ljudi, ni njihova niska inteligencija, ni malen položaj, ni loše odelo ne mogu učiniti, da im pravi kraljevski sin odrekne, sasvim i u svakoj meri, kraljevsko dostojanstvo. Jer on uvek baca svoj pogled dalje, i traži u prošlosti jednoga čoveka ono, što ne vidi – a želeo bi videti – u njegovoj sadašnjosti. On traži i nalazi u prošlosti kraljevsko dostojanstvo svakome čoveku. Traži li ga uzalud u prvoj prethodnoj generaciji, on korača sto godina nazad, i tamo ga traži; ne nađe li ga tamo, on korača hiljadu godina nazad, i tamo ga traži; ne nađe li ga ni tamo, on korača nekoliko hiljada godina nazad, i tamo ga traži; ne nađe li ga ni tamo, on ga traži u prvom čoveku – praroditelju svekolikog ljudskog roda; ne nađe li ga ni tamo, on ga traži i nalazi u tvorcu čoveka, u kralju na kraljevima, – u Bogu. I kad nađe kraljevsko poreklo jednome čoveku, pravi kraljevski sin gleda u tome čoveku svoga brata. Može taj njegov brat biti nesrećniji od njega, može biti pao i zabludeo, može biti zgnječen životom, ili svojom voljom ponižen i razoren, – ne čini ništa, – pravi kraljevski sin neće se nikad odreći brata svoga, nego, naprotiv utoliko će on stajati bliže srcu njegovom, ukoliko je nesrećniji, i utoliko će poštovanje njegovo biti veće prema bratu svome. ukoliko je veće njegovo razumevanje sudbe brata svoga.
Čudna je sudba ljudi! Ljudi se dižu do kraljevskog prestola i spuštaju do prosjačkog štapa, i dižu se do kraljevskog uma i karaktera i padaju do bolesničke slabosti i u jednom i u drugom. Nijedna ljudska sudba ne ide pravom linijom, no na cik-cak, skačući u visinu, kao vodoskok, i spuštajući se do ispod zemlje, kao ponornica. Iz seljačkih koliba iskaču ljudi do kraljevske visine, i s kraljevske visine opet poniru u nizinu seljačkih koliba.
I u vodoskoku i u ponornici nalazi se ista voda, kojoj je okean izvor i uvor. Tako je i s ljudima. I na kraljevskoj visini i u pastirskoj nizini nalaze se sinovi jednog i istog kralja, koji je izvor i uvor svima, koji zna broj dece svoje i vidi u svakome od njih nešto od svoga kraljevskog dostojanstva.
I tako svi oni, koji traže svoje kraljevsko poreklo, naći će ga; naći će ga svakojako u istoriji, u kraljevima zemaljskim, i naći će ga nesumnjivo u kralju nebesnom. Za sve one, koji veruju u Boga, jasno je kao dan, da su svi ljudi kraljevski sinovi, pošto su svi sinovi Božji. A oni, koji dođu do misli o kraljevskom sinovstvu svih ljudi, dolaze samim tim i do poštovanja sebe i drugih ljudi. Pravi kraljevski sin jeste u isto vreme i pravi Božji sin. Onaj, ko sebe saznaje kao Božjeg sina, taj saznaje sebe u isto vreme i kao sina kraljevskoga, i onaj ko saznaje sebe kao pravog kraljevskog sina, taj saznaje sebe i kao pravog Božjeg sina. Onaj, ko za sebe kaže: ja sam kraljevski sin zato, što su moj deda i moj otac bili kraljevi, ipak manje oseća u sebi kraljevskog dostojanstva no onaj, ko kaže: ja sam kraljevski sin zato, što je otac moj nebesni veliki i večni kralj, veći od svih zemaljskih kraljeva i neprolazniji od svih zemaljskih dinastija. Pravi kraljevski sin oseća se kao član večno vladajuće i večno svemoćne, božanske dinastije. To osećanje drži uvek uzdignuto visoko i njegovu misao i njegovo srce.
Svi smo mi kraljevski sinovi, draga braćo, no svi mi nismo pravi kraljevski sinovi. Mi ne možemo ne biti kraljevski sinovi, kad je otac naš, Bog, kralj nad kraljevima, no mi možemo biti ili nebiti pravi kraljevski sinovi, ukoliko je naše kraljevsko dostojanstvo zavisno ne od nasledstva, no od nas samih. Svi mi nismo pravi kraljevski sinovi, jer misao sviju nas nije kraljevska, i držanje naše prema sebi i prema ljudima nije kraljevsko. Ima ljudi među nama, koji se odriču svoje kraljevske, božanske dinastije, i koji sebe nazivaju članovima dinastije majmunske.
„Osnivači našeg čovečanskog roda bili su majmuni“. govore ovi ljudi. „Oni su praoci naši, i mi smo potomci njihovi“.
Reknete li vi ovim ljudima: „neka je tako; neka smo mi od majmuna proizašli, no zar nisu majmuni kraljevskog proishođenja? Zar ne nalazite vi nigde pre majmunske kakvu kraljevsku dinastiju?“.
„Ne“, dobićete odgovor. „Pre majmuna bili su opet majmuni, a pre ovih bile su kornjače, a pre kornjača bile su opet kornjače, a pre ovih bile su monere“.
Reknete li vi: „neka je i tako; neka smo mi od majmuna, neka su majmuni od kornjača, neka su kornjače od monera, – no zar kornjače i monere nisu kraljevskog porekla? Zar ne nalazite vi nigde pre dinastije monera nikakvu uzvišeniju kraljevsku dinastiju?“
„Ne“, dobićete odgovor. „Pre monera nije bilo ni monera, pre monera mogao je biti samo haos od elemenata, koji su se docnije slučajem organizovali u monere, od monera postale su kornjače, od kornjača majmuni, od majmuna ljudi“.
Reknete li vi: „a zar nad tim prvobitnim haosom nije bilo kralja? Zar nije um božanski stariji i uzvišeniji od haosa? Zar haos nije bio samo materijal, koji je stajao na raspoloženju jednom velikom, umetničkom, kraljevskom umu, kao što ilovača stoji na raspoloženju vajaru? Da li mogu od ilovače postati lonci sami, bez lončara? Da li su se iz prvobitne haotične ilovače, iz haosa elemenata, mogle roditi same od sebe monere, od monera kornjače, od kornjača majmuni, od majmuna ljudi?“
„Da“, dobićete odgovor. „Tako je moglo biti, i tako je na svu priliku i bilo. No bilo kako mu drago, za nas je glavno, da su ljudi od majmuna, i da na njima nema ničega kraljevskog ni božanskog. Neka se ne ponose s toga kraljevi zemaljski svojim kraljevstvom, orangutanska krv teče u žilama njihovim, kao i u žilama svih ljudi, kao i u žilama svih majmuna; neka ne govore ljudi o plemenitoj i neplemenitoj krvi: sva je krv na zemlji jedna i ista: krv ljudska bila je u majmunima, krv majmuna u kornjačama, krv kornjača u monerama, krv monera u haosu. Otuda su kralj i prosjak jedno i isto, prosjak i kornjača jedno i isto, krv i voda jedno i isto“.
Reknete li vi na ovo: „ako vi sebe priznajete sinovima majmunskim, onda su bez sumnje i dela vaša slična delima majmunskim, jer deca nikad ne stoje daleko od svojih otaca“.
Na ovo ćete dobiti odgovor: „da, mi nemamo zaista mnogo obzira prema vladajućem moralu; mi nemamo mnogo respekta prema običajima, koje su drugi ustanovili; za nas ne postoji ni prošlost ni budućnost, – za nas postoji samo sadašnjost; za nas ne postoji čovečanstvo, za nas postojimo samo mi; za nas ima samo jedna apsolutna vrednost, to je naše „Ja“.
Tako govore ljudi, kod kojih je sasvim izgubljena svest o njihovom kraljevskom poreklu, te otuda i o njihovom sadašnjem dostojanstvu. Ovi degradirani kraljevi ne vide u sebi ništa drugo do jednu životinju, jednog kultivisanog majmuna, i u drugim ljudima ne vide ništa drugo do to, što vide i u sebi. Otuda oni ne mogu imati više poštovanja prema sebi i prema drugim ljudima no što imaju prema majmunima. Mesto svakog poštovanja oni imaju jedan osobito izrađen instinkt za samoodržavanje i samozadovoljenje. Imaju onaj isti instinkt, koji čini gotovo svu sadržinu života životinja, samo je taj instinkt kod njih usavršen, uvećan, rafiniran, i još uz to opravdan i podržan razumom. Životinje su sebične, i same ne znajući zašto su sebične, degradirani kraljevi pak sebični su zato, što znaju, da je njihovo lično Ja centar svukolikog života i jedina tačka od vrednosti u celome svetu. Životinje su otuda manje sebične, manje egoistične, jer su manje svesne; one se staraju o utoljenju samo jedne, momentalne gladi; degradirani kraljevi su više sebični i više egoistični, jer su svesni svoje isključive vrednosti; oni se staraju ne samo o utoljenju gladi momentalne, no o utoljenju gladi za ceo jedan vek. Životinja u najboljem slučaju skupi onoliko životnih sredstava koliko joj treba za jednu zimu, dok sebičan čovek često toliko nagomila životnih sredstava, koliko je potrebno ne samo za ceo jedan čovečji vek, no za čitava stoleća, i čitave hiljade godina života ovde na zemlji. Jazavac navuče u svoju jazbinu jedva onoliko kukuruza, koliko mu je nužno, da samo jedva živ izađe iz zime; jedan evropski milijarder pak ima toliko nagomilanih sredstava za život, da, kad bi trošio na godinu po deset hiljada dinara – jedna suma dovoljna za pristojan život u porodici čak i u najskupljim gradovima Evrope – imao bi dovoljno za sto hiljada godina života, – sto hiljada godina! Ili: razlika između jednog bogatog i jednog siromašnog jazavca nije ni izdaleka tako čudovišno velika, kao razlika između jednog bogatog i jednog siromašnog čoveka. Jedan siromašan jazavac ima hrane, recimo, samo za jedan dan, dok jedan bogat jazavac ima spremljene hrane najviše za sto dana. Međutim dok jedan siromašan čovek može biti po imanju ravan jednom siromašnom jazavcu, tj. može imati sredstava životnih samo za jedan dan, dotle jedan milijarder ima životnih sredstava za trideset i šest miliona dana. Ili još drugim račima: jedan bogat jazavac mogao bi hraniti jedan dan sto drugih gladnih jazavaca, dok jedan bogat čovek mogao bi hraniti jedan dan trideset i šest miliona drugih ljudi. Zar nisu dakle jazavci manje sebični nego mnogi ljudi? Instinkt životinjskog samoodržanja zar se nije pretvorio kod ljudi u jednu takvu proždrljivost, da je u sravnjenju s njom proždrljivost jazavaca i ajkula samo jedna obična bezazlenost?
Ljudi, čija se sva filosofija izražava rečima „nagon za samoodržanjem“, i koji ovakvom filosofijom pravdaju svoju monstruoznu žeđ za bezmernim bogatstvom, ili za bezmernim uživanjem na štetu svoju i štetu drugih, ili za bezmernim cinizmom u ismevanju morala ljudskog, – takvi ljudi niučem ne prevazilaze svoga „pretka“, majmuna, do u uvećanoj i usavršenoj sebičnosti, i ni po čem ne liče na kraljevske sinove, – ni po čem. Oni ne poštuju sebe, jer u sebi vide samo jednu životinju, i ne poštuju druge ljude, jer u njima gledaju samo svoj plen. Oni ne osećaju nagon za viteštvom, niti nagon za ljubavlju, niti nagon za ponosom, niti nagon za pravdom, niti nagon za požrtvovanjem, niti nagon za prijateljstvom, – oni ne osećaju u sebi ni jedan kraljevski nagon, oni osećaju samo nagon za samoodržanjem. Sve kraljevske nagone svoje oni su uspeli da zatupe, suzbiju i zaplaše svojim nekraljevskim mislima, svojom nekraljevskom filosofijom. Oni su sami sebe na taj način prognali iz reda kraljeva u red degradiranih kraljeva, – oni se nalaze u progonstvu. Sažaljevajmo ove kraljeve u progonstvu. Oni su teški nama, no oni su sebi još teži. Kad ostare oni će malo moći naći utehe svojoj duši u svome nagonu za samoodržanjem. Pored toga svog silno razvijenog nagona i pored silnog zlata oni će se osetiti kao onaj sin, koji je jeo sa svinjama korenje, kad se udaljio od oca svoga. Njihovi kraljevski nagoni, koji su celog njihovog života bili tiranisani, probudiće se i tražiće, da se i oni nahrane i zasite.
I nastaće cela revolucija u duši ovih degradiranih kraljeva; sav bolji deo duše njegove vapiće za svojim pravom. I degradirani kraljevi osetiće se na kraju te duševne revolucije ipak kao pravi kraljevi, koji su dugo bili prognani u društvo svinja, i kao pravi kraljevski sinovi oni se neće zadovoljiti više sa jedenjem korenja i čuvanjem svinja, u sebi i oko sebe, no poći će da traže svoje kraljevske pretke, samo ne više da ih traže među majmunima do međ kraljevima, i ne više u monerama, no u kraljevskom roditelju svega živog, – u Bogu. Sažaljevajmo dakle ove kraljeve u progonstvu, koje je sudba učinila malim i koji su sami sebe učinili rđavim ljudima.
No sažaljevajmo najpre sami sebe, jer gle, i mi smo za sažaljenje. Mi smo za sažaljenje zato, što nazivamo sebe sinovima kraljevskim, nazivajući se sinovima Božjim, a činimo dela, nedostojna kraljevskih sinova, ili, nazivamo sebe decom svetlosti, a hodimo po mraku. Mi cenimo sebe kao kraljevske sinove, jer priznajemo Boga za oca svoga, i po tome smo mi deca svetlosti, jer je Bog kralj svetlosti, no mi hodimo po mraku kad odričemo drugim ljudima ono, što i njih čini decom Božjom, decom svetlosti. Mi smo deca mraka a ne svetlosti onda, kad mislimo, da je Bog samo u nama upalio jednu svetiljku, a da su svi drugi ljudi oko nas sveće od gipsa, koje ne gore, no koje samo bacaju senku na našu svetlost. Mi hodimo po mraku, kad vrednost svih ljudi oko nas svedemo na nulu, kad sve ljude označimo sa nulama, a na kraju tih nula stavimo jednu jedinicu, koja predstavlja našu ličnost. Mi smo deca mraka a ne svetlosti, kad negiramo ljude skroz i skroz, i ako ih poznajemo samo letimično i površno. Ili kako da mi nismo deca mraka, kad smo u stanju da zbog jednog greha bezmilosno osudimo jednog čoveka, koga poznajemo potom grehu, osudimo i izjednačimo ga sa nulom, i izbrišemo ga iz spiska ljudi?
Neko je ubio. On je za to bio pod sudom, nosio je okove, pred stotine slušalaca u sudskoj sali on je priznao svoj zločin, pa je potom ispaštao svoj greh nekoliko hiljada dana i noći za rešetkom u tamnici. Kad je opet izašao na svetlost, i vratio se u društvo ljudi, on se vladao kao popravljen čestit čovek. Pa ipak je on ostao u našem notesu zapisan zauvek kao čovek ravan nuli.
Drugi neko je ukrao, treći obmanuo, četvrti se opio, peti promenio partiju, šesti pokušavao sve, da bi došao do bogatstva ili vlasti. I za to su oni toliko krivi u očima našim, da ih mi odmah uvršćujemo u nule, i gde sednemo i stanemo mi govorimo o njima kao o nulama. Je li se samo povela reč o njima. mi se guramo napred i vičemo:
– Dozvolite, gospodo, toga i toga ja poznajem potpuno: on je lopov. Kad je bio u školi, ukrao je bukvar u svoga suseda, i zato je bio isteran. Taj je čovek ravan nuli.
Počinje li se govor o drugome, čiji se patriotizam hvali, mi dobacujemo:
– Dozvolite, gospodo, toga i toga ja poznajem potpuno: on je promenio do sad dve partije. Taj čovek je ravan nuli.
Ide li reč o trećem, koji je izabran za kakav visok položaj u državi, mi grmimo:
– Dozvolite, gospodo, ta on je na to mesto došao samo obmanom i potkupljivanjem. Ja njega dobro poznajem: i mene je on jednom hteo obmanuti i potkupiti. Taj čovek je ravan nuli.
I tako redom. Tako mi o ljudima govorimo, tako i pišemo. Jesmo li nekoga samo jednom uhvatili u nekome grehu, taj se nikada više ne može dići u očima našim, i mi mu ne damo da se digne u očima ostaloga sveta. Može on svoj greh lako i po sto puta iskupiti pred Bogom, pred nama ga on nikad i nikako ne može iskupiti.
No našoj nepravdi prema ljudima nije tu kraj. Mi osuđujemo ljude zbog nesravnjeno neznatnijih, i često puta od njih nezavisnih stvari. Jednoga čoveka mi ne trpimo zato: što kašlje, drugoga: što muca, trećega: što ima tičji glas, četvrtoga: što ima zmijavo lice, petoga: što ima kovrdžavu kosu. Ili još: jednoga ne trpimo zbog njegove rodbine, drugoga zbog prijatelja mu, trećega zbog čina ili novca. Ili još: mi se prvi put nalazimo s nekim čovekom u tramvaju: odkad se zemlja okreće oko sunca i odkad sunce gleda zemlju mi se nalazimo prvi put jedan uz drugog, i – mi ga već smrtno mrzimo, samo za to, što je seo suviše blizu nas. Mi ga smrtno mrzimo i pridevamo mu u sebi najgrublje prideve.
I tako smo mi slični vulkanu, punom sumpornog ognja i pepela. Ko god se približi nama, mi ga pržimo i prljamo. Mi ne opraštamo onome, ko je jednom u životu ubio, a mi neprestano ubijamo. Mi ne damo čoveku da se digne, no ga guramo sasvim u propast, u koju ga je jedan greh otisnuo. Zar to nije ubistvo?
No mi još i krademo. Mi ističemo i trubimo na sve strane samo zlo, koje je u čoveku, i namerno skrivamo i od sebe i od drugih ono, što je u njemu dobro. I tako osuđujući druge za krađu mi sami krademo od drugih, skrivajući njihovu vrlinu našim sumpornim dimom i pepelom. Jer kako da to nije krađa? Sakriti nekome stotinu dinara znači naneti dotičnome štete samo stotinu dinara, no sakriti njegovo poštenje i predstaviti ga svetu kao nepoštenje, znači izvesno oštetiti ga više od stotinu dinara.
Mi i obmanjujemo. Mi smo zluradi, i u zluradosti svojoj preuveličavamo tuđe pogreške i tako obmanjujemo. Naša obmana dolazi od naše žeđi za tuđim manama i gresima, te kad ovih i nema mi ih stvaramo našom maštom i lepimo uz onu ličnost, koju ne trpimo, i koju želimo da kompromitujemo. Sreta nas na pr. naš prijatelj na ulici i pita: šta ima novo?
– Mnogo, mnogo ima novo, odgovaramo mi. Jesi li čuo da je taj i taj visoki gospodin falsifikovao papire od vrednosti? Tako se na sve strane šuška. A ja sam odavno znao, da on nije čist čovek.
Naš prijatelj se čudi, a mi produžujemo:
– A za gospođu N.N. jesi li čuo, kakvi se skandali pričaju? Ona je silno kompromitovana, i ako ceo glupi svet hvali njenu čestitost. A za profesora X. svakako znaš? I za sveštenika U, i za advokata 2. jel’da? Nema. dragi moj prijatelju, više vrline u svetu. O njoj mogu još samo kojekakvi zanesenjaci sanjati. Izvini, žurim se!“ I s tim rečima pružamo mi laskavo ruku svome prijatelju i udaljavamo se žureći sa svojom prljavom fantazijom i zlobnim jezikom dalje, od poznanika do poznanika, od sela do sela, od redakcije do redakcije.
I tako smo mi još kao sejači kukolja po njivi Božjoj. Naši dani života prolaze kao vihor, i mi po tome vihoru sejemo jedino kukolj, koji se rasejava i razmnožava na sve strane. I najfatalnije je za nas to, što mi nismo svesni takve naše nedelikatne, nekraljevske, uloge. Mi ne možemo da se uzvisimo nad pogreškama jednog čoveka i da cenimo čoveka kao čoveka: za nas je jedan čovek identičan s njegovom jednom pogreškom. Mi ne primećujemo, da je čovek širi pojam od njegove pogreške; mi ne dopuštamo, da van pogreške jednoga čoveka ma šta još preostane u njemu. I mi nismo svesni, kako se takvim svojim ponašanjem neprimetno delimo i udaljavamo od našeg nebesnog, kraljevskog oca, i kako se spuštamo do svinjarskih čobana, koji se hrane onom istom hranom, kojom i njihovo stado.
Jeste li kad god, braćo, prisustvovali službi Božjoj u topčiderskoj crkvi, zajedno sa osuđenicima iz kazamata, i jeste li se pri tom zamislili nad ovim ljudima? Šteta, ako niste. Retko se gde čovek oseća s tako izukrštanim osećanjima, kao kad stojiš na molitvi s ljudima, koje je društvo izgnalo iz svoje sredine: sa ubicama, lopovima, varalicama, nasilnicima i prestupnicima svake vrste. Treba videti ove ljude u belim gunjevima, kako svojim nažuljenim, drhtavim rukama pale sveće – Bog zna za čije zdravlje, ili za pokoj čije duše – i kako s uprtim pogledom u plamen svoje sveće šapću svojim bledim usnama molitve, – molitve, opet Bog zna za čije zdravlje ili za pokoj čije duše. – Treba ih videti, kako se s ropskom poniznošću sklanjaju svakome čoveku, čiji hod samo pored sebe osete. Oni sami sebe računaju nedostojnijim od drugih pred licem Božjim, – s toga se svakome sklanjaju. Oni znaju, kakvo mišljenje ljudi o njima imaju, oni to vrlo dobro znaju, pa kako da se ne sklanjaju? Oni znaju, da bi im uzalud bilo govoriti ljudima, kako u njihovom životu postoji još nešto osim njihovog prestupa, kako prestup ne zauzima ceo njihov život i celu dušu njihovu, kako je i u njihovom veku bilo puno dana, u kojima je i njima bila mila pravda, i u kojima su i oni žrtvovali se i stradali za druge, i tražili Boga, i verovali u dolazak carstva Božjeg. Uzalud bi im bilo uveravati ljude, kako oni nisu celog svog veka samo krv prolevali, samo pljačkali i palili, i obmanjivali, i jatakovali. Znaju oni, da im ljudi ne bi poverovali, jer ljudi gledaju na ceo njihov život isključivo kroz jedan momenat i na celu dušu njihovu isključivo kroz jedno delo, naime kroz onaj momenat i kroz ono delo, koje ih je i dovelo u kazamat. Zato su oni i bojažljivi pred ljudima i nepoverljivi prema njima. Zato oni i otkrivaju dušu svoju samo Bogu, tj. samo onome, ko zna sve dane njihovog života, a ne samo jedan prestupnički momenat, i sve pokrete njihovog srca, a ne samo zločinačke. Zato je molitva ovih bednih ljudi, žednija i strasnija od molitve ljudi slobodnih.
Ah, braćo, koliko je osuđenika i van kaznenih zavoda! Koliko ih je u društvu među nama, koji su ma kakvim slučajem izgubili poverenje ljudi i koji se otuda jedino još Bogu mogu obratiti! Koliko ih je, koji su nepromišljeno uvredili svoga prijatelja, i time ga za svagda izgubili! Koliko je trgovaca, koji su upropastili svoj trgovački kredit, i koji zbog toga nemaju mira ni danju ni noću! Koliko je činovnika, kojima je na neki način presečena karijera, i koji su zato izloženi prezrenju ljudi! Koliko je radnika, koji su zbog jedne neurednosti izgubili rad na mnogo dana, i time izložili sebe i svoje užasima bednosti i gladi! Koliko je izvikanih, obeleženih, kompromitovanih, ah kompromitovanih!
I svi ovi ljudi sinovi su kraljevski, kao i mi, mada ih mi za takve ne priznajemo. Priznaje ih za takve kralj, otac njihov i otac naš, no mi, braća njihova, ne priznajemo ih. Uvek brat manje voli brata nego otac sina. U svakom bratu ima jedna iskra kainovske netrpeljivosti prema bratu svome, u svakome ocu pak, i najgorem, ima božanske ljubavi prema deci svojoj. Mi poznajemo kompromitovane ljude samo po onome grehu, koji ih je kompromitovao, no Bog, koji dubinu svačije duše ispituje, poznaje kod tih ljudi i ono što ih još opravdava kao sinove njegove. Za to oni nikad nisu u očima Božjim ravni nuli, ma im mi pisali nule i na čelu i na leđima.
Mi pišemo kompromitovanim ljudima nule i na čelu i na leđima, međutim, kad ti ljudi – nule – izvrše samoubistvo, mi se bunimo protiv toga, i govorimo: samoubistvo je težak greh. Zar to nije nedoslednost od naše strane. I zar samoubistvo takvih ljudi nije sasvim objašnjivo?
Čovek neki lakomisleno proigrao svoj kredit. On zna da je učinio veliki greh, no on zna, da i pored toga greha on je sposoban za još mnogo dobro i plemenito delo. Ali šta to vredi, kad ćemo ga mi do smrti zvati bankrotom? A on i to zna, i za to pretpostavlja smrt životu. O, ne mislimo, da je on sam kriv za svoje samoubistvo, i ne sležimo ramenima ravnodušno, kao da mi u oduzimanju njegovog života nismo imali nikakva udela.
Mlada devojka snevala o sreći života i verovala u ljude. Šta ima prirodnije u svetu, no da mlada devojka sneva o sreći i veruje u ljude? No jednoga dana mi se svi počinjemo bacati kamenjem na mladu devojku. Zašto? „Ta zato, zaboga, što je pogrešila, vičemo mi, zato, što je pogrešila. Hajte da je što pre kamenujemo!“ Hristos ne bi tako govorio; on bi rekao: „ko je bez greha, taj nek se prvi baci kamenom na nju“. No mi tako ne govorimo. I ko je onda kriv za samoubistvo takve jedne bednice, ako ne naša farisejska revnost? Ona je, sirota, htela da govori, da viče, da se brini, da moli i da nas uverava, da u njenoj duši ima puno još mesta za vrlinu, puno još vere u ideal, i da se ona gorko kaje za svoj greh. Ona je htela, no mi joj nismo dali. Mi smo od njenoga greha napravili senzaciju dana, upotrebivši svu tehničku okretnost našeg vremena, da tu senzaciju u što većem formatu i što jasnijim bojama predstavimo i rasprostremo. I zar se u tom slučaju, gospodo, može i sme govoriti o samoubistvu jednog mladog neiskusnog stvorenja, u tom slučaju, kada je daleko istinitije govoriti o ubistvu, koje smo mi izvršili?
Tako mi sebe kompromitujemo radujući se tuđem kompromitovanju. Mi kompromitujemo tako naše hrišćansko ime i naše kraljevsko dostojanstvo. Naša sva vrlina svela se na osudu tuđeg greha. A ova negativna vrlina ne daje ni iz daleka pravo na zvanje hrišćanstva i zvanje kraljevskog sina. Osuđujući druge bez poštede mi naivno mislimo, da sebe time izdižemo. Mi naivno mislimo, da ćemo se pokazati kao čestiti i plemeniti ljudi, ako samo ne budemo s grešnicima jeli i pili, ako se budemo što pažljivije klonili takozvanih kompromitovanih ljudi, i ako budemo što više prezrenja prema njima pokazali, i što više grdnje na njih izlili.
Hristos se nije plašio kompromitovanih ljudi, kao mi što se plašimo. On se nije bojao, da će porok grešnih ljudi uprljati njegovu vrlinu, kao što se mi bojimo. Njegova vrlina bila je na tvrdoj steni sazidana, a naša je na pesku; s toga se on nije bojao, i s toga se mi bojimo. Hristos se nalazio na pijacama i raskrsnicama sa ljudima kompromitovanim, sa odgurnutim grešnicima i prezrenim grešnicama, na veliku, preveliku sablazan fariseja. Fariseji su se bojali da se sretnu s grešnicima, – Hristos je išao i grešnike naročito tražio. Fariseji nisu hteli da stupe preko praga jednog carinika, Hristos je s carinicima jeo i pio. Fariseji su bili gotovi, da se na svakoga grešnika bace kamenom, Hristos je bio gotov, da svaki taj bačeni kamen zaustavi i vrati natrag od glave grešničke. Fariseji su gurali nogama onoga, ko je pao u blato, da bi ga što više uprljali, Hristos ga je prihvatio rukama i dizao iz blata na noge, govoreći mu: ustani i idi! Fariseji su smatrali ispod dostojanstva hoditi među male ljude i interesovati se njihovom sudbom, Hristos je to smatrao baš za svoje dostojanstvo.
U tome je razlika između Hrista i Fariseja. Postavimo razliku između Hrista i nas! Hristos je znao, da u duši svakoga čoveka ima ponešto uzvišeno i plamenito, ponešto kraljevsko ili božansko, što može da se zasvetli kao oganj, kad se s njega oduva puhor. Hristos je taj puhor s duša ljudskih oduvljivao, a mi taj puhor većma nagomilavamo. U tome je razlika između Hrista i nas. Hristos je tražio ono, što je dobro u svakom čoveku, a mi tražimo ono, što je zlo. Hristos je tražio dobro u ljudima s namerom, da opravda ljude, mi tražimo zlo u ljudima s namerom, da osudimo l3ude. Hristu je bilo odvratno govoriti o grehu drugih ljudi, nama je to prijatno. Hristos je svojim metodom obraćao grešnike u pravednike, a mi našim metodom stvaramo od grešnika još veće grešnike. Hristos je spasavao ljude, a mi ih upropašćujemo. U tome je razlika.
No, gle, mi možemo biti i slični Hristu. Potrebno je na prvom mestu da budemo dosledni: kad sebe nazivamo kraljevskim sinovima postarajmo se, da i opravdamo taj naziv. Imajmo hrabrosti i uzvisimo se nad ličnim antipatijama i predrasudama, i razmislimo o čoveku na prvom mestu kao čoveku. Neka grešnik dođe na drugo mesto. Prezirimo greh, no ne prezirimo grešnike, jer gle, mi svi u svemu smo im braća.
Imajmo, dalje, strpljenja, da u takozvanim kompromitovanim ljudima tražimo ispod greha i poroka njihovu kraljevsku legitimaciju. Naći ćemo je, verujte. I najveći grešnik nosi je gdegod skrivenu, u nekom kutiću duše svoje, i sam možda ne znajući za nju. I najkompromitovaniji čovek, koga mi za nulu smatramo, gotov je u danom trenutku pružiti ruku davljeniku i spasti ga, gotov je sa gladnim podeliti hleb svoj, ili rashladiti usta onome, koji umire od žeđi. Zamislite samo toga najkompromitovanijeg čoveka u jednoj situaciji, gde se može pokazati njegova kraljevska duša. Zamislite ga na groblju, gde mrtvi ćute – mislite li, da će se smejati? Zamislite ga u bolnici, gde bolesni jecaju – mislite li, da će igrati? Zamislite ga pri požaru jedne škole, gde deca gore, mislite li, da će ravnodušno odmahnuti glavom i proći? Zamislite ga u blizini jednog čoveka, koji u travi spava i kome se zmija približuje, – mislite li, da će ostati ćutljiv i nepomičan? Ah, ne! I najgori nečovek pokazaće se u ovim trenutcima čovek. I najokoreliji razbojnik legitimisaće se ovde kao kraljevski sin.
Imajmo najzad još nešto: imajmo drskosti da budemo i nedosledni; nedosledni u mržnji i u preziranju ljudi. Mi smo svi neumorni u proklamovanju doslednosti kao vrline; no, gle, i nedoslednost je vrlina. Blago onima koji ne mrze dosledno, i koji ne preziru ljude dosledno. Takvi su pravi kraljevski sinovi, koji čine slavu ocu svome.
Jedan čovek putovao iz Jerusalima u Jerihon. Uz put ga napadnu razbojnici, opljačkaju i rane. Dva čoveka, u čiju je ljubav prema sebi on verovao, prošli su mimo njega i ne obazrevši se na nj. Jedan Samarjanin pak, u čiju je mržnju prema sebi on verovao, sažalio se nad njim i pomogao mu. Dva prva čoveka bili su nedosledni u ljubavi, i njihovu nedoslednost Hristos je osudio, milostivi Samarjanin je bio nedosledan u mržnji, i njegovu nedoslednost Hristos je pohvalio i istakao za primer. Budimo i mi nedosledni u mržnji ljudi, kao što je bio Samarjanin, – molim vas, budimo nedosledni! Budimo nedosledni u preziranju kompromitovanih ljudi, jer ako u tom ne budemo nedosledni, samo sebe ćemo najviše kompromitovati!
Ne zaričimo se nikad, da za navek s jednim čovekom nećemo reči progovoriti. Možda će nam sutra biti potrebno da pogazimo svoju zakletvu. Ne usuđujmo se nikad, da kažemo za jednog čoveka: on je za nas mrtav čovek! Jer gle, čovek nije sa svim mrtav ni kad umre, a kamo li dok je u životu.
Ne usuđujmo se nikad, da kažemo za jednog čoveka: kad njega ne bi bilo, svet bi ovaj bio savršeniji. Može, biti da taj čovek to isto za nas kaže. Naš zajednički kraljevski Otac pak, koji je na nebu, ne kaže to ni za njega ni za nas.
On gleda u svima nama svoje, kraljevske, sinove; ne samo u kraljevima zemaljskim, i ne samo u onima, koji se kraljevski odevaju i kraljevski provode, i koji se po svojoj krvi ili bogatstvu ili položaju osećaju srodni kraljevima, no i u onim prosjacima pred vratima ovog hrama, koji čekaju izlazak vaš, i ne samo u onima, koji, kao mi, verujemo u njega i molimo mu se, no i u onima. koji u njega ne veruju, i koji svoje pretke među majmunima traže.
Uzdignimo s toga naše misli i naša srca, kao što i priliči kraljevskim sinovima. Pogledajmo u našeg kraljevskog oca svetlosti, i naše misli biće osvetljene; pogledajmo u našeg kraljevskog oca milosti, i naša srca biće ohrabrena i zagrejana.
Tebi Bože, koji poznaješ naše pretke kraljeve, i naše pretke prosjake, i koji i jedne i druge ljubiš kao decu svoju, tebi mi težimo da se uzdignemo mislima našim i ljubavlju našom. Mi želimo da postanemo dostojni tebe, koji si večna mudrost i večna ljubav. Ti si nas pozvao iz nebića u biće, i učinio si nas kraljevskim sinovima svojim. Naša najveća nesreća je, kad nam se pomrači svest o našem kraljevskom poreklu, kad se degradiramo i odemo daleko od tebe, u dragovoljno izgnanstvo u tamu. Naše najveće je blaženstvo, kad se tebi opet vratimo i tvojim se sinovima nazovemo. Jer samo uza te mi se osećamo kao kraljevi. Bez tebe smo kao list, koji se otkači od svoga drveta i postane igračka vetrova i bura, dok najzad ne padne u blato. Ili bez tebe smo kao jedan zrak, koji prekine svoju vezu sa suncem i ostane samo sa svojom svetlošću u prostoru. Šta je jedan zrak sunčev bez sunca drugo do rob tame i hladnoće? Tako smo i mi bez tebe, velika svetlosti naša, kao i jedan zrak bez sunca, – robovi tame i hladnoće. S toga podrži i ojačaj želju našu, Bože, da se stalno uzdižemo k sebi mislima i ljubavlju svojom, i da stalno budemo s tobom, kao pravi kraljevski sinovi. Amin.
Govorena jedne obične nedelje

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *