NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O VERI U MRAK
 
Bog je videlo i tame u njemu nema nikakve.
Budite sinovi videla
(1 Jov. 1, 5; Jov.12,36)

O lux a qua omnis lux, lumen a quo
omne lumen. Lux suprema…
Lux, quae illuminas omnia
tota simul. semel, et semper.
S. August. Soliloquia, cap. XIII, 1.
 
Mi verujemo, gospodo, u Boga.
Naši protivnici dobacuju nam: vi verujete u mrak!
– Kako to? pitamo mi u čudu. Mi smo, gle, i poverovali u Boga iz žudnje za svetlošću. Odkuda to sad, da mi verujemo u mrak? Možete li nam vi pozajmiti svoju svetlost, kojom vi živite? pitamo mi naše protivnike.
A naši protivnici nam odgovaraju:
– Da, mi ćemo vam pozajmiti našu svetlost, da rasterate vaš mrak. Evo, vidite, u čemu je naša svetlost:
„Ne postoji ni Bog ni bogovi, postoji samo priroda i prirodni zakoni. Mi proučavamo prirodu, i njeni zakoni postaju nam sve jasniji i jasniji. Mi sistematišemo zakone prirodne u mnogobrojne nauke, i nosimo te nauke kao buktinje pred sobom, kuda god hodimo. One osvetljavaju put naš i hodeći za njima, mi hodimo sigurnim putem bez posrtanja i lutanja.
Treba li nam, na primer, da ispitamo more, mi uzimamo nauku o moru i kroz nju, kao kroz reflektor, gledamo smelo u tajanstvenu dubinu morsku, u kojoj ljudi bez nauke slute ceo lavirint božanskih naseobina. Mesto Posejdona i nimfa nauka nam pokazuje oktopode, i morske pauke, i korale.
Treba li nam, da saznamo utrobu zemlje, geologija i mineralogija nude nam svoje usluge progoneći otuda Plutona i ceo njegov dvor.
Treba li nam da vidimo, kakvi se procesi vrše iza kore jednog drveta, – tu su botanika i hemija, koje neće da znaju za nereide.
Hoće li nam se, da vidimo, šta se sve zbiva ispod kože našeg tela, – tu je fiziologija, koja je isterala sve zle i dobre duhove iz čovečjeg bića.
Hoće li nam se, da se vinemo u daleke nebesne visine,
– astronomija će nas voditi, bez pitanja Apolona, i Venere, i Kastora, i Poluksa.
Hoće li nam se, da znamo svemu meru, i oblik, i broj,
– matematika će nas o svemu obavestiti, bez kabalističke zamršenosti i pitagorejske mistike.
Želimo li poznanstvo s oblacima i gromovima, mi se obraćamo fizici, a ne Jupiteru i Perunu.
Želimo li zdravlja, mi se obraćamo medicini, a ne Eskulapu.
Želimo li plodna polja, mi pitamo agronomiju, a ne Dodolu.
Nauka je, dakle, prognala sve bogove iz prirode, i znanje je zamenilo sva verovanja. Nauka je otuda naša svetlost, vera je vaš mrak. Odbacite vaš mrak, i primite našu svetlost.“
Tako nam govore naši protivnici. A mi im u čuđenju odgovaramo:
„Pa mi već imamo tu svetlost, koju vi imate. Nauka je naša svojina onako isto, kao i vaša. Gde god nam buktinja nauke može osvetliti put u životu, mi se tom buktinjom služimo, kao i vi. Naša vera u Boga jeste samo jedan naš plus; to je jedna buktinja više, kojom se mi služimo, a koju vi odbacujete. Zar je u većem mraku onaj, kome svetli više buktinja?
Nauka je bacila veliku svetlost na prirodu, – to je istina. No nauka je prognala iz prirode samo polubogove, a ne Boga. Nauka je samo uravnala put pravoj veri. Nauka je očistila hram prirodni od idola, i u taj hram uselio se Onaj, koji je i dostojan toga hrama. Nauka je osvetlila dubine morske i visine oblačne, i rasterala mrak podzemni i nadzemni; od svetlosti nauke iščezli su svi psevdo-bogovi, svi duhovi, veliki i mali, kojima je mašta ljudska naselila ovaj svet, no od svetlosti nauke nije po tamneo, no još više se zasijao istinski duh prirode, istiniti, jedini Bog. Mi ne verujemo, dakle, u mrak, no u svetlost.
Prirodi inheriraju zakoni, velite vi. Ako je tako, onda prirodi inherira logika. A ako je opet tako, onda prirodi inherira razum. Zar nije tako?
Recimo, da nije tako. Recimo, da zakoni ne znače logiku i ne znače razum. No tad zakoni ne znače ni red, a ako oni ne znače red, zakoni ne znače zakone, a ako zakoni ne znače zakone, oni ne postoje. To ne dopuštate ni vi, ni mi. Jer ako zakoni ne postoje, onda nesumnjivo ni priroda ne postoji. Priroda se ne da zamisliti bez zakona. U tome se slažemo i mi i vi, i dotle idući zajedno niti mi prebacujemo vama veru u mrak, niti vi nama.
Mi se slažemo, dakle, u tome, da postoje zakoni. No mi idemo jedan korak dalje od vas, i kažemo: zakoni znače razum. Priroda se drži zakonima, dakle: priroda se drži razumom. Taj razum, kojim se priroda drži daleko je veći od razuma ljudskog. Razum ljudski je samo jedan nerv toga velikog prirodnog razuma. Kad postoje nervi, postoji i centar tih nerava, velimo mi. Centar svih nerava u vasioni, ili središte svih zakona u prirodi, ili _ i _ svekolikog reda, koji egzistira u stvarima, jeste naš Bog. Naš Bog je dakle, razum i svetlost. Od kud da mi verujemo u mrak?
Zamislite dva mrava, koji bi imali sve naše naučne aparate u minijaturi, i koji bi pomoću tih aparata mogli ispitivati jedan naš prst na ruci. Zamislite, da oni tačno ispitaju i nervnu konstrukciju našeg prsta i ravnomernost krvotoka u njemu. I zamislite ih sad, gde se posle trudnog ispitivanja odmaraju i prepiru oko toga, kakvo je to čudo prst? Jedan od njih rekao bi: ovaj prst je jedan svet, u kome vladaju zakoni, u kome se nervi na pravilan način ukrštaju, i u kome krv večno teče istim, pravilnim tokom. Drugi bi rekao: da; no odakle počinju i gde se završuju ti nervi? I odakle potiče i kuda se vraća ta krv? Ja verujem, rekao bi dalje taj mrav svome kolegi, da ovi svi nervi imaju jedan centar; taj centar nazivam ja mozak, i verujem da svi ovi kanali i kanalići krvi potiču iz jednog rezervoara, koji ja nazivam srce.
„Ja u to ne verujem“, viknuo bi prvi mrav. „Ni mozak ni srce ne postoje“, „postoje samo nervi i krv, i postoje zakoni koji njima upravljaju; mi možemo govoriti samo o onome, što vidimo; mi vidimo prst, prst i postoji; mozak i srce mi ne vidimo, mozak i srce ne postoje. Tvoja vera u mozak, prijatelju moj, jeste vera u mrak“.
Ili zamislite, da ova dva mrava-naučnika imaju jedan teleskop u minijaturi i posmatraju kroza nj sunčevu svetlost. Recimo, oni vide kroz njihov mali teleskop samo nekoliko zraka sunčevih, no ne vide sunce. Jedan bi mrav rekao: „mi vidimo mnoge zrake svetlosti, znamo njihovu jačinu i njihovu boju i znamo vreme kad se oni pojavljuju i kad trnu. I s tim je svršeno. Mi znamo sve, što se može o svetlosti znati.“ Tako bi rekao jedan mrav. Drugi bi odgovorio: „da; mi ne znamo zaista više, nego to, što ti nabroja, no ja verujem, da svi ti zraci dolaze iz jednog velikog za nas nevidljivog centra svetlosti, odakle se bezbrojni zraci prostiru na sve strane. Taj centar, u koji ja verujem, nazivam ja sunce“. Prvi mrav će se najediti i reći na to: „kako možeš govoriti o onome, što ne vidiš? Kako se možeš podavati takvim fantazijama? Kakvo sunce? Zraci se svi prostiru do beskrajnosti, i nigde centra njihovog nema. Tvoja vera u sunce jeste, dakle, vera u mrak“.
Takvi smo mi kao ovi mali mravi, mi i naši protivnici. I mi i naši protivnici ispitujemo ovaj svet, koji opažamo, i koji u sravnjenju s celom vasionom ne predstavlja ni toliko koliko predstavlja jedan prst na našem telu. I mi i naši protivnici gledamo nerve prirodne i slušamo krvotok prirodin. No mi se ne slažemo u jednome. Mi kažemo: mi verujemo, da kroz nerve prirodne dejstvuje jedan univerzalni razum, i da kroz krvotok prirodni struji jedan život, koji ima svoj centar, svoje srce. Naši protivnici dobacuju nam: vi verujete u mrak. Mi kažemo dalje: svi ovi fragmenti svetlosti, koje nam nauke otkrivaju, samo su fragmenti jedne velike, neslućene svetlosti. Mi verujemo u tu svetlost, i nazivamo je Bogom. Naši protivnici dobacuju nam: vi verujete u mrak.
Recite nam vi, gospodo, recite nam, ko je od nas u mraku: mi, koji tražimo svojim razumom više svetlosti, no što nam je oči pokazuju i nauka nudi, ili naši protivnici, koji se zadovoljavaju sa onim što očima vide i ušima čuju? Recite nam: čini li se vama, da je naša vera u Boga – vera u mrak? Recite nam što pre, jer od naše vere ili nevere zavisi ceo život naš! Recite nam što pre, jer ko zna dokle ćemo još zajedno živeti pod ovim suncem? Ko zna, da nas smrt ne čeka pred vratima ove kuće?
Mi verujemo, gospodo, u besmrće života. Naši protivnici dobacuju nam: vi verujete u mrak!
Kako to? pitamo mi u čudu. Mi smo gle, i poverovali u besmrće iz žudnje za svetlošću. Od kud to sad, da mi verujemo u mrak? Možete li nam pozajmiti vi vašu svetlost, kojom vi živite? Pitamo mi naše protivnike. A naši protivnici odgovaraju:
„Da, mi ćemo vam pozajmiti našu svetlost, da rasterate vaš mrak. Evo, vidite, u čemu je naša svetlost;
„Besmrće života ne postoji. Postoji život i postoji smrt. Život je kratak, smrt je duga. Smrt je kao jedna beskrajna linija; život je kao jedna tačka u sredini te linije. I mrtve i žive stvari sastoje se iz istih sastavnih delova. Ti sastavni delovi mrtvih i živih stvari jesu materijalni atomi. Ti materijalni atomi grupišu se u praznome prostoru čas na ovaj čas na onaj način, i svojim grupisanjem obrazuju čas ovakva čas onakva tela. Slepim slučajem grupisali su se ti atomi jednoga dana i u jednu neobičnu pokretnu figuru, koju mi nazivamo čovekom. Dok u toj figuri postoji jedna određena razmera atoma raznovrsnih elemenata, koji sačinjavaju ljudsko telo, dotle i ta figura kao takva postoji i vrši izvesne funkcije. Kad se ta određena razmera među atomima poremeti, tad se i ta figura osipa kao jedna kuća od karata, kad izgubi ravnotežu, tako, da se nikad više ne javi na svetlost u istom obliku. Tako mi mislimo, i, radi jemstva naše misli, pozivamo se na Demokrita, Lukrecija, Štrausa i Hekela. Naša je misao svetlost; primite našu misao i odbacite vašu naivnu veru u mrak“.
Tako nam govore naši protivnici. A mi im u čuđenju odgovaramo:
„Pa gle, to vi verujete u mrak, a ne mi. Vi verujete, da se sav čovečji život prostire između dva groba: jedan je grob rođenje, iz koga čovek izlazi, drugi je grob smrt. u koji čovek ulazi. Vi verujete, da se jedan čovek pre svoga rođenja nije nigde nalazio u vasioni, do samo u razbacanim atomima, koji su pripadati raznim drugim telima. I, vi verujete, da se čovek posle smrti nigde neće nalaziti do opet samo u razbacanim atomima, koji će pripadali raznim drugim, tuđim telima. Vi ne verujete, da je čovek ma i u ideji pre rođenja egzistirao, vi ne verujete, da će čovek ma i u ideji posle smrti egzistirati. Vi ste sasvim bez svetlosti, a ne mi. Vi ne verujete, da vasiona ima razum i oči, mi verujemo. Vaši atomi su bez razuma i bez očiju. To su idoli vaši, koji ne vide i ne misle. Vi dakle, nemate svetlosti ni za vreme života, a još manje s obe strane života.
Mi verujemo u besmrće života, jer verujemo u besmrtni razum vasione, koji je izvor životu. Egzistencija prirode dokazuje egzistenciju prirodnih zakona; egzistencija prirodnih zakona dokazuje egzistenciju univerzalnog božanskog razuma, egzistencija univerzalnog božanskog razuma dokazuje egzistenciju besmrtnog života. Sve je to jedno s drugim tako tesno i neophodno vezano, da se jedno bez drugog ne da zamisliti. Priroda se ne može odvojiti od zakona, koji je drže, jer ne bi se držala bez zakona; zakoni se ne mogu zamisliti bez razuma, jer oni su sami razum; razum se ne može zamisliti bez života, jer razum je svest, a svest je život; život se ne može zamisliti kao nešto slučajno i prolazno, kad je razum vasione večan i neprolazan.
Ako je razum večan i neprolazan, onda je smrt samo nešto na životu, jer kad bi smrt bila nešto bitno i suprotno životu, smrt bi bila i nešto bitno i suprotno razumu, a ono što JE suprotno razumu, to je suprotno i zakonima prirode, i zato ne egzistira. Smrt, dakle, ne egzistira kao nešto bitno i apsolutno u svetu; ona ne egzistira kao jedna linija, na kojoj je život samo jedna tačka. Pre se može reći, da je ona kao jedna tačka na beskrajnoj liniji života.
Mi, dalje, argumentišemo našu veru pred našim protivnicima ovako:
Naš nagon za besmrtnim životom najjači je od svih nagona. A, gle, sve nagone, kojim nas je priroda snabdela, priroda je u stanju i da zadovolji, i to u punoj meri. Mi nemamo ni jednog nagona, koji mi u ovome životu ne bi mogli do prezasićenosti zadovoljiti. Otuda veliki, možda i najveći deo nas umire zasitivši više-manje sve svoje nagone. No niko od nas ne umire zasitivši jedan nagon svoj, svoj najjači nagon, – nagon za besmrćem. I oni, koji izvršuju samoubistvo, ne begaju iz života za to, što su zasićeni života, no zato, što su zasićeni ovoga života, i zato, što su žedni i gladni jednog boljeg života. I oni, koji su bili toliko bogati i srećni, da su zadovoljili sve, i najmanje, svoje želje i žudnje u ovome životu, umiru plačući. Zašto? Zato, što umiru žedni i gladni besmrtnog života. I oni, koji su živeli punu stotinu godina, i čija se stotina godina života sastoji iz sasvim jednolikih, monotonih dana, umiru plačući. Zašto? Zar im nije već dosadno provoditi iste dane? Jeste, dosadno im je, dosadan im je ovaj život, i oni žele i očekuju jedan bolji život, a međutim, nisu sigurni, da li će im taj bolji život pasti u deo posle smrti; – zato plaču pri smrti. Oni nemaju poverenja u prirodu, i ako im je priroda dala toliko dokaza svoje iskrenosti i istinitosti. Priroda ih ni u čem nije obmanula: sve nagone, koje im je dala, ona im je i zadovoljila. Pa ipak oni nemaju vere u prirodu; oni se boje, da će ih priroda ipak, na kraju krajeva, obmanuti. Oni se boje, priroda im neće zadovoljiti njihov najjači nagon, nagon za besmrtnim životom. Oni misle, da im priroda ispunjava sve želje u ovom životu, da bi ih za to mogla obmanuti u njihovoj glavnoj želji. Oni misle, da ih priroda hrani i poji u ovom životu, da bi ih na kraju krajeva progutala svojim tamnim ždrelom smrti, kao što je Kronos gutao decu svoju. No našto toliko nepoverenje prema prirodi? Nije li ono nelogično i nedelikatno? Priroda se svaki dan pokazuje toliko moćna, da je u stanju zadovoljiti i najmonstruoznije prohteve čovečje. Kako, dakle, da joj ne verujemo, da će ona moći zadovoljiti i našu žudnju za životom posle smrti? Ta naša žudnja prirodna je, prirodina je. To je njena žudnja; a svoje sve žudnje priroda je isuviše u stanju zadovoljiti.
Mi argumentišemo i ovako našu veru:
Veliki duh vasione, koji nas je stvorio, koji je u nas položio mnoge mogućnosti, i koji sve te mogućnosti nekoliko desetina godina u nama razvija i dovodi ih do izvesnog savršenstva, taj veliki duh vasione pokazao bi se nerazuman, kad bi toliki trud svoj jednim mahom uništavao; on bi se pokazao nedosledan sebi, kad bi ugasio jednim mahom onu svetlost, koju je on u nama palio celog našeg veka; i najzad pokazao bi se neekonomičan kad bi počinjao jedan proces usavršavanja u istoriji uvek ispočetka, uvek samo na novim ljudima, uništavajući smrću sasvim one, koji su došli već do jednog visokog stupnja savršenstva. A za veliki duh vasionski ne može se reći ni da je nerazuman, ni da je nedosledan, ni da je neekonomičan. Svoju razumnost, svoju doslednost i svoju ekonomičnost pokazuje nam on u prirodi na svakom koraku.
Mi se ne bojimo smrti, velimo mi našim protivnicima, još i zato, što vidimo, da se i sama priroda protivi smrti. Priroda neće da umre, priroda hoće da živi. Ako je išta u prirodi jasno, jasna je ta težnja njena, težnja za neprekidnim, kontinuiranim životom. Ako ništa, dakle, a ono sebičnost prirode osigurava nama besmrtan život. Priroda hoće da živi, a ona živi kroz nas. Ako bi želela smrt nama, priroda bi morala kroz to želeti sebi smrt. A priroda ne želi sebi smrt. Ona dopušta smrt delovima svojim, nama, samo zato, što zna, da ta smrt vodi opet jednom drugom životu. Nikad mi ne bi mogli umreti, ne bi mogli otići iz ovog života, kad bi smrt bila nešto apsolutno, kako je mi zamišljamo. Mi ne bi mogli otići iz ovog života i kad bi hteli, mi ne bi mogli ni samoubistvo izvršiti, kad ne bi po smrti opet mogli živeti. Priroda nam ne bi to dopustila. Jer priroda hoće života. I ona šalje smrt na nas, i dopušta samoubistvo, verujte, samo zato, što se ne boji, da će nas smrt uništiti. Priroda se dakle ne boji smrti. Zašto mi da se bojimo?
Mi se ne bojimo smrti, velimo mi dalje našim protivnicima, još i zato, što naša logika nikako ne dopušta da je smrt u stanju uništiti jednoga Šekspira, Getea, Kanta, Tolstoja, itd., uništiti jednom rečju najuzvišenije produkte prirodinog velikog truda. Jer kad bi to naša logika dopustila, onda bi ona morala dopustiti i nerazum u prirodi, a ako bi dopustila nerazum, dopustila bi nezakonitost, – a to je isključeno. Kad bi smrt bila u stanju uništiti potpuno Šekspira, ona bi bila, znači, u stanju, da obustavi zakon evolucije u prirodi. Šekspir je pri smrti nesumnjivo želeo, kao i svi ljudi što žele, da i po smrti živi, i da se i po smrti duhovno evoluira, usavršava. Zar je tu evoluciju mogla smrt obustaviti? Uostalom možda i bi, kad bi to bila samo želja Šekspirova. No gle, to isto želeo je i Gete, i Kant, i Tolstoj, i ceo rod ljudski od Adama do danas. A ko je ceo taj rod ljudski, ako ne jedan znatan deo prirode, i to jedan kvalitativno i kvantitativno veoma značajan deo prirode? Želja ljudskog roda može se identifikovati sa željom same prirode. Priroda želi, da se i po smrti produži život, tj. produži započeta evolucija, započeto usavršavanje. A kad to priroda želi, to je lako ostvarljivo. Priroda ne može imati prepreka u ostvarenju svojih želja.
Naš nagon za besmrtnim životom, dakle, jeste nagon same prirode. Zaključci našeg uma mogu nas obmanuti, no priroda svojim nagonima u nama nikad nas ne obmanjuje“.
Tako mi velimo našim protivnicima. I onda ih pitamo:
„Kako, dakle, da je naša vera – vera u mrak? Gle, mi verujemo u svetlost i posle smrti i pre rođenja, a vi ne verujete u tu svetlost, i opet vi nazivate našu veru verom u mrak. Gle, vas je opkolio mrak sa svih strana, i vi ipak držite, da se nalazite u svetlosti!“
Recite nam vi, gospodo, recite nam, ko je od nas u mraku; mi, koji tražimo razumom više svetlosti, no što nam je oči pokazuju i nauke nude, ili naši protivnici, koji se zadovoljavaju sa onim što površno očima vide i površno ušima čuju? Recite nam: čini li se vama naša vera u besmrće života – vera u mrak? Recite nam što pre, jer od te naše vere ili nevere zavisi ceo naš život? Recite nam što pre, jer ko zna, dokle ćemo još zajedno živeti pod ovim suncem? Ko zna, da nas smrt ne čeka pred vratima ove kuće? Pre nego što smrt dođe treba da znamo: ima li smrti?
Mi verujemo, gospodo, u jedinstvo ljudskog roda.
Naši protivnici dobacuju nam: vi verujete u mrak!
– Kako to? pitamo mi u čudu. Mi smo, gle i poverovali u jedinstvo ljudskog roda iz žudnje za svetlošću. Otkud to sad, da mi verujemo u mrak? Možete li nam vi pozajmiti vašu svetlost, kojom vi živite? Pitamo mi naše protivnike. A naši protivnici odgovaraju:
– Da, mi ćemo vam pozajmiti našu svetlost da rasterate vaš mrak. Evo, vidite, u čemu je naša svetlost:
„Ne postoji jedinstvo ljudskog roda. Svaki čovek je napose cilj prirode, – ako bi se uopšte smelo govoriti o cilju u prirodi. Među ljudima ne postoji nikakvo metafizičko ni organsko jedinstvo. Ne postoji istorija čovečanstva, – postoje samo istorije pojedinih ljudi.
Otuda svaki čovek treba da gleda u sebi svukoliki smisao života. Svak treba, da se što više skoncentriše u sebe, i što više otuđi od ljudi. Svak treba da se stara, da sve svoje telesne i duhovne dispozicije do krajnjih granica razvije i iskoristi. Jer van sebe on nema nikoga i ničega, dostojnoga njegove istinske pažnje. On ne treba da ima mnogo skrupula prema svetu, koji ga okružava. On treba da smatra sebe kao varnicu, koja je iskočila iz mraka i koja će opet utonuti skoro u mrak, – s toga treba da se stara, te da svetli što jasnije i gori što silnije, ne da svetli i gori, da bi druge osvetljavao i zagrevao, no da bi samo sebe osvetljavao i zagrevao. – Svi su ljudi kao jedno jato varnica, koje besmisleno lutaju tamo – amo, dok se ne ugase. Kao što je besmisleno govoriti o smislu jednog jata varnica, tako je isto besmisleno govoriti o smislu istorije čovečanstva. I kao što se ne može uhvatiti jedinstvo među lutajućim varnicama, jer ga nema, tako je isto teško uhvatiti jedinstvo među sudbama pojedinih ljudi, jer ga nema. To je naša misao.
„Napustite i vi vašu veru u mrak, i primite ovu našu misao, ovu našu svetlost“.
Tako govore naši protivnici, a mi im u čuđenju odgovaramo:
„Pa, gle, vi verujete u mrak, a ne mi. Mi verujemo, da postoji i metafizičko i organsko jedinstvo među ljudima. Ne postoji ni jedan čovek besmislen i besciljan, no smisao i cilj života na zemlji ipak nije u svakome čoveku ponaosob, no u svima ljudima, ukupno uzevši. Svi su ljudi članovi jednog velikog organizma, koji je ponikao na zemlji, koji se kroz istoriju razvijao i rastao, žuteo i zeleneo, bolovao i cvetao, i koji će najzad završiti svoj tok, kao što ga je i počeo. Taj organizam – to je celo čovečanstvo sa svojom istorijom od pojave prvog čoveka na zemlji do iščeznuća poslednjeg sa zemlje.
I zato što osećamo jedinstvo ljudskog roda i nalazimo i svoj smisao u zajedničkom smislu svukolikog čovečanstva, mi se i ne povlačimo samo u sebe i ne otuđujemo od ostalih ljudi. Mi osećamo da čovečanstvo ima jedno telo i jednu dušu, uzevši to jedinstvo i metafizički i organski, i zato nas tište svi bolovi i raduju radosti celog čovečjeg roda.
Svi ljudi na zemlji sačinjavaju jednog čoveka, jednog svečoveka. Taj svečovek star je mnogo hiljada godina i rasprostrt je na celoj našoj planeti. Sva istorija dosadašnja i odsadašnja sačinjava istoriju svečoveka. Taj svečovek je veća moć i veća inteligencija od naše pojedinačne moći i inteligencije. Razbacani i razdeljeni mi se osećamo kao siročad, nejaki i ubogi. Jaki i ponosni pak osećamo se mi onda, kad se zamislimo u jedinstvu s celim rodom ljudskim, sa svima ljudima na zemlji, kao što se danas osećamo, na dan zajedničke molitve hrišćanske univerzitetske omladine na celoj planeti našoj.
Zato se mi molimo danas za sve male i neslobodne ljude, čiju sudbu mi Srbi osobito dobro pojimamo. Njihovo olakšavanje i mi ćemo osetiti, ma gde oni živeli.
Mi se molimo za sve one, koji su gori i neprosvećeniji od nas.Kad oni budu bolji i prosvećeniji, i mi ćemo se osetiti još bolji i još prosvećeniji, kao što se jedan zdrav deo na telu oseti još zdraviji, kad jedan drugi bolestan deo tela ozdravi.
Mi se molimo za one, koji su veći i kulturniji od nas. Mi na njih gledamo kao na one tice, koje napred lete i prosecaju vazduh svojim krilima. Mi se molimo za njih, da ne klonu i ne sustanu, jer dok god oni bodro prednjače, mi se osećamo u zaklonu i sigurnosti.
Mi se molimo za Evropu, jer ona je naša šira domovina i naše ognjište, na kome se i mi, kao i ostali svet, još uvek grejemo i osvetljavamo.
Mi se molimo za Ameriku, drugi najprosvećeniji kontinent u svetu, molimo se za ovaj novi, mladi svet, pun poleta i inicijative; pun optimizma i radosne volje za život.
Mi se molimo i za ljude ostalih kontinenata. Molimo se i za crnce i crvenokošce. Molimo se za ljude žute rase, koja sad preživljuje najtežu krizu u istoriji svojoj.
Mi se molimo i za one ljude, koji veruju u Muhameda, ili u Budu. Molimo se i za one, koji se klanjaju Jehovi. Molimo se i za naše protivnike, KOJI našu veru nazivaju verom u mrak. Molimo se i za one, koji veruju u veštice. Molimo se i za one, koji se klanjaju suncu i zvezdama. Molimo se za sve sujeverne i sve bezverne na celoj ovoj zvezdi, na kojoj svi zajedno živimo, i koja nas trpljivo nosi između jata mnogih drugih zvezda, i koja nas sve hrani i greje. – Jednom rečju: mi se molimo za svu decu naše majke zemlje, za svu braću našu i sestre naše.
Mi se tako molimo, jer vera nam naša nalaže, da se tako molimo.
Recite nam vi, gospodo, recite nam, da li je naša vera – vera u mrak?
Govorena na dan molitve studenataHrišćanske Zajednice „

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *