NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O OMLADINSKOM PESIMIZMU
 
Radi i ne očajavaj! Rad je misija čovekova na zemlji.
U osnovi uzeto, svaki pravi posao je religija.
Divljenja je dostojna izreka starih monaha: laborare et orare.
Hrabrost koju mi želimo i cenimo,
nije hrabrost pristojno umreti no muški živeti.
Ne treba čovek da se tuži na svoje vreme;
to ne pomaže ništa.
Vreme je zlo? No, ti si tu da ga učiniš boljim.
Karlajl
Nada nema pravo ni u koga do u Boga i u cvoje ruke.
Gorski Vijenac
 
Ja sam potpuno svestan neznatne časti, u kojoj vi, mlada gospodo, držite ovaj čin, u kome se ja nalazim. No što se toga tiče molim vas jedno: ne dopustite nikad, da vas zbuni ili frapira položaj ili zvanje ili uniforma jednog čoveka. Znajte, da je naš društveni položaj zavisan više od društva, u kome smo, no od nas samih. Zato ne varajte se i ne cenite nikad čoveka po njegovom društvenom položaju. Ne cenite čoveka po onome što je nezavisno od njega na njemu, no cenite ga po onome što je na njemu, samo od njega lično zavisno. Ono što je od nas lično zavisno, to je karakter naših osećaja, karakter naših misli, i karakter naše volje, – jednom rečju: karakter naše duše. Od toga smo mi gospodari.
Neka vas raduje to, ako ja iz ovog čina budem koristan društvu, u kome se nalazim. Neka vas ohrabri to; jer kad se iz ovog čina, potisnutog davno iz prvih po časti redova, može učiniti jedan minimum dobra, onda kud i kamo će lakše biti vama činjenje dobra, vama, koji nećete biti monasi, kao ja, no profesori, oficiri, sudije, političari, ministri. No ne varajte se ipak: spoljašnji vaš položaj samo će vam olakšati činjenje dobra, no on vas neće učiniti sposobnim za dobro, ako vi sami sebe, nezavisno od položaja, ne osposobite za to. Epiktet, stojički filosof, bio je rob, i kao rob bio je dobar i uzorit. Kaligula je bio car, no nizak i beskarakteran.
Neće vas oficirski mundir učiniti hrabrim, ni sveštenička mantija milosrdnim, ni sudijska toga pravednim, ni ministarska fotelja moćnim, ako duša vaša nije ispunjena hrabrošću i milosrđem i pravdom i moći.
Vi morate imati dušu, koja će biti sposobna za tri stvari: 1j da podnese život, 2) da zavoli život i 3) da žrtvuje život. Takvu dušu vi nećete nikad imati, ako ste pesimisti. Pesimist ne može žrtvovati svoj život. zato, što život za njega nema vrednosti. Kad čovek daje nešto što voli, on žrtvuje, kad daje nešto što mrzi, on ne žrtvuje, no baca.
Pesimist, dalje, ne može voleti život, zato što mu se čini bez dovoljnog smisla i bez dovoljno radosti. Život je za nj besmislica i bol, a besmislica i bol, ili besmislen bol ne može se voleti. Pesimist. najzad, ne može ni podneti život, iz istog razloga, iz koga on ne može ni voleti život. Bol, kome čovek vidi smisao i kraj, može se podneti, no bol, kome čovek niti vidi smisao ni kraj, ne može se podneti. A život je za pesimiste besmislen i beskrajan bol.
Ako ste pesimisti dakle, onda vi nećete moći ni žrtvovati, ni voleti, ni podneti život. Duša vaša neće biti sposobna ni za jednu od ove tri stvari. Ona će biti sposobna možda za druge tri stvari, naime: ili za stupidno ili zbunjeno tumačenje, ili za fakirsku nepomičnost i ukrućenost, ili za samoubistvo. U sva tri poslednja slučaja niti ćete vi biti od kakve vrednosti za život, niti će život biti od kakve vrednosti za vas. U sva tri slučaja život će vas u svojoj večitoj hitnji prezrivo pogledati i projuriti mimo vas. Kao hučna i srebrna reka projuriće život mimo vašu pesimističku baru, iz koje ćete se vi uzalud bacati na nj blatom i klevetom. Mislite li, da ćete zamutiti život? Ne, zamutićete samo svoj pogled i svoju dušu. Mislite li, da ćete svojim pesimizmom zaustaviti i uništiti život? To je tako neverovatno, kao što je neverovatno, da će jedan slon, koji stoji pod nijagarinim vodopadom, svojom surlom vratiti vodopad natrag.
Vaš pesimizam to je vaš nemoćan prkos životu. Od toga prkosa bolujete i trpite vi, kao deo života, a ne život kao celina. Ja sam i uzeo da govorim danas o vašem omladinskom pesimizmu zato, što taj pesimizam donosi vama bol i trpljenje. Pesimizam vaš je bol i trpljenje na prvom mestu za vas, koji ste žudni radosti. On je bol i trpljenje i uvreda za vašu otadžbinu, koja vas podiže, da proslavljate sebe i nju u svojim delima, a ne da sedite i plačete na obalama Save i Dunava u ropstvu svoga pesimizma, kao što su sedeli i plakali stari Izrailjci na rekama vavilonskim, u ropstvu cara Navuhodonosora. – Zar ne liči vaš pesimizam na jednog orijentalnog, malog i zlobnog despota, koji okiva i gnječi ljude? Ja vam želim od srca, da se uvek možete duboko zastideti, kad se osetite podanicima mračnog i zlobnog orijentalnog despota – Pesimizma.
Ja vidim dve vrste omladinskog pesimizma. Jedan se pesimizam odnosi na život uopšte, drugi se odnosi specijalno na život ljudski.
Prvi ili indijski pesimizam obuzme i savlada duše onih mladih ljudi, koji dugo žive pod impresijom svetskog bola. Što duže traje jedna imnresija, to univerzalnija postaje ona. Kao što lopov postepeno poveruje, da ceo svet krade, i kao što istinit čovek pomisli, da ceo svet govori istinu, tako i stradalnik pomisli, da ceo svet strada.
U Upanišadi, svetoj knjizi Indijaca, stoji napisano: „čovek, koji je posednut voljom, mislima i verom, jeste rob, onaj, koji nije posednut, slobodan je. Zato, ako se čovek oslobodi volje, misli i vere, – to je znak slobode, to je put, koji vodi Brami, to otvara vrata, kroz koje se prelazi na drugu obalu mraka“, tj. kroz koja se ulazi u Nirvanu. No koji je to smrtni, koji nije posednut voljom, mislima i verom? I koji je to smrtni, koji se svega toga oslobodio i ostao živ? Nijedan; čak ni sam Buda, glavni učitelj pesimizma indijskog. Čak ni on se nije do smrti svoje mogao osloboditi volje, misli i vere; do smrti svoje on je hteo, mislio i verovao. On je verovao postojano u Nirvanu, on je mislio neprestano o ovome prizračnome, metapsihoznome, stradalnome, i onome besvesnome, nirvanskome, spokojnome svetu, on je, najzad, hteo, – hteo je da se otrese želje za ovim svetom i da privede druge ljude onome saznanju, koje je njegovu dušu ispunjavalo. Ljudi su mogli doći potpuno do onoga saznanja, kome ih je Buda vodio, no ljudi se nisu mogli potpuno odreći svoje volje, svojih misli i svoje vere. U svojoj težnji, da se odreknu volje i misli i vere, sledbenici Budini su samo uspeli da oslabe to troje, što čini sadržinu života, t.j. uspeli su samo da oslabe život.
Šta je učinio Buda svojim pesimizmom? Učinio je to, da je od jednog ratobornog i živahnog naroda, kakvi su bili Indijci pre njega, postao jedan nemoćan i pogružen i uspavan narod, koji danas nije u stanju čak ni svojim basnoslovnim brojem od 300 miliona da da otpora jednoj nebudističkoj, hrišćanskoj posadi od 50 hiljada ljudi.
Pesimizam indijski preneo se u Evropu kao i indijska kuga. Od ova dva zla, koja je Indija dala Evropi, ne zna se, koje je gore. Kuga razorava telo, pesimizam razorava dušu. Hristos je rekao: ne bojte se onoga, ko telo ubija, bojte se onoga, ko dušu ubija. Šopenhauer je presadio indijski pesimizam u Evropu. On je postao na taj način ubica mnogih duša, naročito mladih. On je odbacio iz učenja Budinog samo metapsihozu, seobu duša posle smrti, ostalo je sve zadržano u glavnim tačkama.
Evo tog učenja. Volja je suština sveta i volja je kob sveta. Sva bića postoje kao objektivizacija jedne univerzalne volje, i sva bića trpe zato što su volja. Ceo život je „ewiges Werden, endloser Fluss“, večito postajanje, beskrajan tok; ceo život je ispunjen jednom trkom od želje do zadovoljstva, i od zadovoljenja opet do želje. Želja je stradanje zbog nemanja nečega, zadovoljenje je stradanje, jer svako zadovoljenje je razočaranje. Treba pobeći iz vrtloga želja na ostrvo, koje se zove saznanje. U saznanju, da je ceo svet volja, i da je y volji bol i stradanje, i u negaciji te volje, nalazi se jedino moguće spasenje za čoveka. Život je ništa, smrt je ništa; život je ništa plus bol, smrt je ništa bez bola; smrt je, dakle, bolja od života.
To je evropsko izdanje indijskog pesimističkog jevanđelja. Šopenhauer nije imao ni izdaleka onoga uspeha u Evropi, koji je imao Buda u Indiji. On je prepričao u nepopularnoj dijalektičkoj prozi ono, što su svete knjige indijske izrazile jednom visokom poezijom. A poznato je, da jedno učenje, koje izraženo u prozi pridobije jednoga sledbenika, izraženo u poeziji pridobiće stotinu. Pesimizmu Šopenhauerovom smetalo je, dalje, evropsko hrišćanstvo, koje nije negiralo no samo oblagorođavalo i preobražavalo volju ljudi. Hrišćanstvo je održalo prevagu nad poevropljenim budizmom još i svojom konzekventnijom teleologijom. Šopenhauer je učio, da svaki posebni akt volje u svetu ima svoj cilj, no da univerzalna volja nema nikakav cilj. Hrišćanstvo je učilo i uči, da svaki akt volje u svetu ima svoj cilj, i da i univerzalna ili Božja volja, sledstveno, mora imati svoj cilj. Svet je, shodno hrišćanstvu, jedan sistem celishodnosti, jer svet je celishodan ne samo u malome no i u velikome, ne samo u pojedinačnim i prolaznim fenomenima, no i u skupu svih tih fenomena, i u suštini njihovoj. Šopenhauer je shvatio svet kao jedna ogromna kola sa bezbroj mnogo točkova i paoca i osovina. Svaki točak i paoc i osovina ima svoj cilj, dok cela kola nemaju nikakav cilj. Mnogi točak i paoc i osovina svetle svojom svetlošću i vide svojim očima, – to je razbuđena misao u njima – dok kola jure bez svetlosti i bez očiju, po večnome mraku. Svet se branio od učenja Šopenhauerovog jednim konzekventnim zaključkom. Ako točkovi i paoci i osovine i svi delovi imaju cilj, onda nesumnjivo i cela vasionska kola imaju cilj, i: ako točkovi i paoci i osovine svetle i gledaju, onda i kola nisu u mraku i nisu slepa. Vasiona, otuda, zato što je vasiona, ima i veći i izvesniji cilj no jedan njen deo i više inteligencije no jedan njen deo, ma se taj deo zvao i Šopenhauer. Vasiona ima bolje oči od Šopenhauera i više misli od Bude i od Šopenhauera. Univerzalna volja neminovno je vezana s univerzalnom inteligencijom. Volja nije nigde slepa, njoj svuda svetli inteligencija, ako ne uvek probuđena, imanentna, onda neizostavno transcendentna inteligencija.
Šopenhauer nije imao uspeha u Evropi još i zato, što on sam po sebi nije bio proročka priroda, kakvi su bili orijentalni propovednici pesimizma. T.j. on se nije pokazivao toliko u životu pesimist, koliko je bio pesimist na reči. Kad čitate biografiju Šopenhauerovu, vi ćete se i sami uveriti, da Šopenhauer nije niukoliko bio pesimist u životu. Vi ćete videti, da je on najskrupuloznije čuvao svoj život, o kome je pisao, da ne vredi ništa; videćete, da je on ostao rigorozne volje do duboke starosti, mada je propovedao negaciju volje; da je bio pun želja, naročito želja za slavom i novcem, i da ni starost ni filosofija nije mogla te njegove želje ukrotiti. Kad pročitate i dela Šopenhauerova i njegovu biografiju vi ćete odmah reći: ili je Šopenhauer glumac u životu ili u filosofiji svojoj. Život i filosofija njegova ne potvrđuju jedno drugo no demantuju jedno drugo. Kod osnivača vere nije tako: kod njih je misao duplikat života, i život duplikat misli. Kod njih je život njihov najjači dokaz vere njihove, filosofije njihove. Hristos je dokazao svoju veru svojim životom. On je ne samo mogao da podnese život, no mogao je i da ljubi život, i da ga žrtvuje. Hristos je učio, da treba žrtvovati život iz ljubavi prema životu, i on je žrtvovao svoj život. Šopenhauer je učio, da se treba odreći života iz odvratnosti prema životu, i on se nije odrekao života. Samopožrtvovanje je konzekvenca Hristovog učenja, zato su se i Hristos i apostoli njegovi žrtvovali. Samoubistvo je konzekvenca Šopenhauerovog učenja, – Šopenhauer se nije ubio.
Cenite svaku filosofiju po mogućnosti njene Etike i po kulturi, koju ona inspiriše. Je li moguća Etika Šopenhauerova? Sam je Šopenhauer dokazao, da je nemoguća. Je li pak nemoguća Etika, kao konzekvenca jedne filosofske postavke, onda je nemoguća i ta filosofska postavka. Dalje, kakvu kulturu inspiriše pesimizam Šopenhauerov? Nikakvu. Čovek, koji negira volju, negira tim samim i kulturu, jer kultura je proizvod volje. „Šopenhauer je neprijatelj čovečanstva!“ uzvikuje otuda Jelena Keler. No ne, zašto neprijatelj čovečanstva? Buda je bio neprijatelj jednoga celoga naroda; Šopenhauer je bio samo neprijatelj svoj: za reku čovečanskog života Šopenhauer znači onoliko, koliko jedna stena u koritu jedne obične reke. Kad posmatrate jednu reku u ravnici, vi i ne opažate njen tok, ona vam izgleda kao jedan uspavan lenjivac, no kad je posmatrate u brdima, kako skače i penuša se preko stena, kako reži i preti, i peva i šišti, vi kao da gledate jednog ratobornog vojnika, kako otima pobedu. Takva je jedna stena Šopenhauer u reci čovečanskog života. Takva je stena i Buda, i prorok Jeremija sa svojim vavilonskim plačem, i Jov pre svoga pokajanja; takve su stene i svi ostali pesimisti, koliko ih ima, svi koji su hteli da spreče i zaustave tok života. Bez njih bi život bio kao reka u ravnici, kao uspavan lenjivac. No oni su stene, protiv kojih se život mora da oruža i brani, jer život je u suštini optimističan. Kad udara o te stene život se pokazuje život; kad se penuša i bori život se pokazuje mlad i nov. Da li je vatra neprijatelj gvožđa? Ne, ona ga čini čelikom. Tako Vede i Šopenhauer mene nisu dekuražirali u mome optimizmu; naprotiv, oni su ga očeličili. Ja sam u njima pročitao sve ono, što se uopšte može reći protiv života. Sve to nije mnogo, verujte. Sve to samo može da nas utvrdi u našem optimizmu. Nije, dakle, Šopenhauer neprijatelj čovečanstva, kako veli Jelena Keler, no neprijatelj isključivo svoj.
No znate li, ko je Jelena Keler? To je najveći demant pesimizma u naše vreme. To je devojka, slepa i gluvonema od druge godine svoga života. Jedno nesrećno stvorenje jel’ te? Ni u kom slučaju; to je najoptimističnija duša, kakva se samo da zamisliti. Svojim titanskim naporom uspela je ona, i pored svojih užasnih nedostataka, da se uspne na toliku intelektualnu i moralnu visinu, da je stala u red najotmenijih savremenih učitelja čovečanstva. Ona, slepa, postala je vođ mnogim okatim; ona, gluvonema, postala je vrlo rečiti propovednik optimizma s one strane okeana. Ona, slepa i gluvonema, može da podnosi život. Poneko od vas pak, ko može da vidi sunce i zvezde, i može da čuje muziku i može da iskaže svoje radosti i svoju tugu, ne može da podnese život, no dolazi na misao o samoubistvu.
No slepa i gluvonema Amerikanka ne samo podnosi život, ona može više: ona voli život. Poneko od vas ne voli život. No zamislite sebe slepim i gluvonemim u toku dvadeset godina, i zamislite, da najedanput budete iz te dugotrajne noći izvedeni na dan, da vam se otvore oči i otvore uši i odreši jezik! Bi li onda voleli život, ili bi bili pesimisti? Gle, Jelena Keler voli ga i u svojoj večnoj noći, u kojoj joj svetli samo duh njen; kudikamo bi ga ona više volela, kad bi na jedan put i ona mogla videti i čuti ono, što vi vidite i čujete.
No slepa i gluvonema Amerikanka ne samo podnosi i voli život, ona je u stanju i da žrtvuje život. Ona ga već žrtvuje, jer ga je posvetila dobru drugih, dobru poniženih i uvređenih ljudi, dobru obeshrabrenih i očajnih.
Bi li vi mogli posvetiti svoj život dobru drugih ljudi? Svome prijatelju, na pr.? ili otadžbini? ili čovečanstvu? Ako ste pesimisti, ne možete, jer, pre svega, nemate šta da žrtvujete, pošto je život vaš bez vrednosti u očima vašim, i onda ne možete još i zato, što smatrate i svaki drugi život bez vrednosti, te otuda i nedostojnim pomaganja i podržavanja.
Ako ste optimisti, lako će vam biti i podnositi i ljubiti i žrtvovati život.
Optimist je čovek, koji radi s verom i nadom. Hoćete li da postanete optimisti, onda radite. Pesimizam je bolest, od koje je rad lek. Nikad medicina neće izmisliti savršeniji lek protiv pesimizma od rada. Karlajl, veliki optimistički mislilac, u isto je vreme veliki propovednik neumornog, neprestanog rada. „Radi i ne očajavaj“! To je deviza, koje se on držao, i koju je drugima propovedao. Napoleon nije imao vremena da bude pesimist, jer za pesimizam treba dokolice, a veliki osvajač sveta imao je svega više no dokolice. On je radio 18 sati iz dana u dan. Kad bi vi samo polovinu toga vremena posvednevno i sistematski radili, otadžbina vaša bila bi srećna. Dostojevski je imao padaću bolest, i bio je inače slaba zdravlja, pa je ipak svakog meseca pisao po četiri štampana tabaka najliterarnije i najsadržajnije proze, kakve ima na ruskom jeziku. I pod teretom svoje strašne siromaštine i strašne bolesti. Dostojevski je bio optimist. Optimisti su bili i svi oni veliki i mali ljudi, koji su stvarali u ovome svetu sve ono, što je dobro i korisno. Cela kultura, u kojoj ste vi rođeni i koja vas okružava, stvorena je od optimista. Dela pesimista su nepoznata u ovome svetu. Ovaj svet zna samo za njihove uzdahe i vapaje, no ne i za dela.
Druga vrsta omladinskog pesimizma odnosi se specijalno na ljudski život. Ovaj pesimizam je delimičan po vremenu, jer se odnosi ili na prošlost, ili na sadašnjost ili budućnost, i jer se odnosi ili na jednu ličnost, ili na ceo narod ili na celo čovečanstvo. Ruso je bio veliki optimist u pogledu cele prirode, izuzev jedino čoveka. Kad je cenio čoveka u istoriji, i društvu, Ruso je bio veliki pesimist. On je mislio, da je čovek pao, čim se „udaljio od prirode“, a udaljio se od prirode, čim je počeo živeti u organizovanom društvu. Sve je bilo dobro, dok je čovek živeo bez društva i kulture, kao životinja, sve je se izvrnulo i postalo zlo, od kako su se ljudi udružili i kultivisali. Otuda cela istorijska prošlost i cela sadašnjost je pogrešna, sve ljudske institucije osnovane na nepravdi, sva umetnost na laži, sve zakonodavstvo na sili. „Sve je dobro, kad izlazi iz ruku Tvorca, sve se kvari u rukama čovekovim“. Tim rečima počinje Ruso svoje slavno delo „Emila“. U drugom jednom svom delu veli Ruso: „Čovek se rađa slobodan, međutim svuda je u okovima“.
Drugi jedan veliki pesimist u oceni ljudske istorije bio je Lav Tolstoj. Ljudi su od onda nesrećni, od kada su napustili prirodnu prostotu života i komplikovali svoje potrebe. Kulturni ljudi, kako iz prošlosti tako i iz sadašnjosti, za sažaljenje su zbog toga, što se brinu o mnogome nepotrebnome. Verovati u Boga, živeti za druge ljude i baviti se zemljoradnjom potpuno je dovoljno za sreću ljudi. Tolstoj je pesimist u pogledu cene istorije ljudske, ukoliko ona znači udaljenje od prostog zemljoradničkog života. Ceo kulturni svet pošao je jednim putem, koji u propast vodi. Kultura je učinila Zapad bednim, kultura je stavila Ameriku u službu Mamonu, kultura čini i Rusiju nesrećnom. Šta da se radi? Tolstoj veli: „Samo jedno i vrlo prosto: živeti mirnim, zemljoradničkim životom, podnoseći ona nasilja, koja se mogu vršiti nad nama, ne protiveći im se silom i ne uzimajući učešća u njima“.
Za Rusoa i Tolstoja ne bi mogla čak ni Jelena Keler, i ne bi nikad niko mogao reći, da su oni neprijatelji čovečanstva, i ako su pesimisti. Jer njihov pesimizam ipak nije beznadežan i ubitačan kao pesimizam indiskošopenhauerovski. U osnovi i Ruso i Tolstoj bili su optimisti, jer su obojica verovali u Božje proviđenje i u besmrtnost duše. A vera u Boga, u proviđenje i u besmrće duše ne može dovesti do očajanja čoveka ni u najcrnjoj noći, ni u najtežem bolu. Samo ta Rusovljeva i Tolstojeva vera u Božje proviđenje stoji u oštroj kontradikciji s njihovim pesimizmom u pogledu ljudske istorije. Jer ako se proviđenje Božje pokazuje svuda u prirodi, kako da se ono ne pokazuje i u ljudskoj istoriji? A ako se pokazuje i u ljudskoj istoriji, onda kako da ljudska istorija tolike hiljade godina luta jednim pogrešnim putem, koji se završava propašću i ambisom? Kako da u celoj ovoj prirodi, nad kojom se nosi duh Božji, sve bude u svome redu, a jedino život i rad milijarde ljudskih bića, koja su živela i koja žive na ovoj zvezdi, da predstavlja jedan besmislen haos?
Dakle, ili nema proviđenja, ili čovečanstvo nije zalutalo, kad je pošlo putem kulture. No kako, po nepokolebljivoj veri i Rusoa i Tolstoja, proviđenja ima, to onda, čovečanstvo nije zalutalo. Kultura je otuda neophodna. Bog nije stvorio ljude sa željom da oni kroz sve vreme svoga bitisanja na zemlji ostanu u primitivnoj prostoti i monotonosti života, isključivo kao pastiri i zemljoradnici, no da se razvijaju i usavršavaju. No kultura znači stradanje? reći će se. Da, kultura u istini znači stradanje, i to veliko, no znači i radost: radost u iznalaženju, radost u stvaranju, radost u nadmetanju, radost u zidanju novih formi života i novih kombinacija snaga.
Ja držim, da su Ruso i Tolstoj bili suviše zaneti bukoličkom poezijom, i da ni jedan ni drugi nisu dovoljno računali sa stvarnošću života. Zar su bolji planinski kozari i govedari od Helen-Keler i Emersona? Nisu ni bolji, nisu ni srećniji. Šta je bolje: jedan stub neotesanog kamena, ili jedna kamena umetnički izrađena statua? Ja sam za umetnički izrađenu statuu, vi birajte! Ja sam za kulturu, vi birajte.
I Tolstoja i Rusoa kultura je digla na onu visinu, na kojoj su bili, i sa koje se nisu mogli spustiti, iako su propovedali to spuštanje. Tolstoj je do smrti pisao knjige a nije orao; Ruso se do smrti potucao po letnjikovcima i salonima hiperkulturnog, aristokratskog sveta, a nije otišao da čuva stado na Alpima ili Pirinejima. I za njih dvojicu, dakle, povratak sa puta kulturnog, kojim korača čovečanstvo, bio je nemoguć; kudikamo je to nemogućnije za celo čovečanstvo. Zato je čovečanstvo s respektom oslušnulo i Rusoa i Tolstoja i produžilo svojim putem, putem kulture, s uzvikom: „Ja moram ovuda“.
Ako ipak niste razuvereni u opravdanost pesimizma ova dva neobična čoveka u pogledu ljudske prošlosti i sadašnjosti, onda ja vas molim, zamislite pred sobom grofa Tolstoja i Ž.Ž. Rusoa, kao dvojicu između supremnih predstavnika kulture prošlosti i sadašnjosti, i zamislite pored njih dva sirova, od kulture nedirnuta čoveka iz kakvih divljih planina. Stavite Tolstoja i Rusoa sebi na desnu, stavite dva primitivna čobanina na levu stranu, razgledajte ih dobro i samo presudite, šta je bolje: primitivnost ili kultura?
Ako nađete, da više vrede dva nekulturna čobanina od Rusoa i Tolstoja, onda je zaista sva istorija čovečanstva jedna tragična zabluda; ako pak nađete, da više vrede Ruso i Tolstoj od njihovih primitivnih, bukoličkih ideala, onda znajte, da je pesimizam njihov neosnovan. Što se mene tiče, ja sam našao ovo poslednje. –
Pomenuću samo još dve vrste ovog delimičnog pesimizma, daleko od namere, da ih izređam sve. Znam, da se ni o čem kužnijem ne može govoriti od kuge, i ni o čem pesimističnijem od pesimizma. Ja ću s toga znati ekonomisati s vašim strpljenjem. Ja ću biti štedljiviji prema vama od vašega pesimizma. Pesimizam vas okupira ponekad čitave dane, i vi ga trpite, pretrpite i mene još za nekoliko minuta!
Ove dve vrste pesimizma vladaju vašim omladinskim srcima daleko više od one dve vrste, koje već pomenuh. Jedno je vaš pesimizam prema vama lično. i drugo je vaš pesimizam prema vašem narodu.
Dozvolite mi, da vam govorim intimno. Ja poznajem taj vaš pesimizam prema vama samima. Ja sam ga sam preživeo. Vi ste sad u vremenu, kad svaki čovek samoga sebe traži, i samoga sebe ocenjuje.
„Za šta sam ja.sposoban?“ „Koliko ja vredim?“ Ta pitanja vi sami sebi sad postavljate. I tražeći odgovor na ta pitanja, vi sravnjujete sebe sa velikim ljudima iz istorije. Ispadne li to sravnjenje svuda na štetu vašu, vi postajete pesimisti. Koga od vas nisu taknule u srce reči Cezareve, izgovorene pred Aleksandrovom statuom: „ovaj je u mojim godinama svet osvojio, a ja nisam još ništa učinio?“ Zar niste i vi postavljali sebi slična pitanja, stojeći u mislima svojim pred svakim od velikih ljudi, o čijem ste životu i radu učili u školi?
Vi tražite sebe među velikim vojskovođama. Napoleon vam izađe pred oči, i vi se uplašite od njegove veličine, i svoje malenkosti, i vi gubite poverenje u sebe i šapćete: „Napoleon je jedna planina, a ja šljunak pod tom planinom“.
Ili vi tražite sebe među velikim misliocima. Platon vam izađe pred oči, i vi stuknete, i pesimizam postaje gospodar vašeg srca.
Ili vi sravnjujete sebe s velikim rodoljubima, s Epaminondom, s Decijem Musom, s Mininom, s Obilićem, i duša se vaša ispuni prezrenjem prema sebi.
Ili vi volite poeziju i želite da budete pesnik. No kad pomislite, da biti pesnik znači biti u društvu s Virgilom i Miltonom i Geteom, vi se zastidite i s očajanjem cepate svoje stihove i bacate u vatru.
Ili vi želite da budete naučnik. No gle, naučnici su: Njutn, Heršel, Faradej, Helmholc; – i vi ponirete glavu među ruke.
Vi volite muziku; – no tu je Mocart.
Vi bi hteli skulpturu; – no tu je Mikelanđelo.
Vi se tražite među socijalnim reformatorima. No tamo su Solon i Likurg i Alfred Veliki i Petar Veliki.
I tako tražeći sebe i ne nalazeći nigde i ceneći sebe i potcenjujući svugde, vi padate u jedan pesimizam, koji vas vodi ili jednom bezprincipnom i razuzdanom životu, ili fakirskoj indiferentnosti i pogruženosti, ili pak samoubistvu. Na koje god polje ljudske delatnosti u prošlosti pogledate, vi nalazite svuda neverovatno velike i genijalne ljude, nalazite svuda primere non plus ultra. I vama se učini, da je čovečanstvo svu svoju veličinu već pokazalo u prošlosti, da se ljudi sadašnjosti, t.j. ljudi vašeg vremena ne mogu meriti s ljudima prošlosti, i da specijalno vi ne predstavljate savršeno ništa u sravnjenju s onim ljudima, koji vam iz prošlosti toliko imponuju.
No, ne bojte se! Pesimizam je vaš apsurdan, strah vaš je strah maloga orlića, koji iz svoga gnezda gleda nad sobom na visini orla, svoga roditelja, raširenih krila i smela poleta, i očajava što je on osuđen, da leži u gnezdu, golišav i nejak, i da prima hranu iz tuđeg kljuna.
Ne bojte se! Jer i Napoleon, veliki vojskovođa, bio je jedno vreme prost redov, koji nije nikad ni sanjao, da mu predstoji tako slavna budućnost.
Platon je bio u vašem uzrastu u očajanju zato, što nije mogao da piše stihove kao Homer. On je čitao neprestano Homera, i trudio se neprestano da mu podražava. No uvek se ljutio na svoje stihove i bacao ih u vatru. I Platon je, vidite li, sebe tražio i sebe potcenjivao u mladićskom dobu, i ne sluteći, kakvu je slavu proviđenje njemu odredilo u budućnosti.
Franklin je jednoga dana hodao besposlen po ulicama Filadelfije, tražeći žudno samo zanimanja, ma kakvoga. I niko na nj nije ni glave osvrtao. Franklin je našao posla i živo je radio, slagao je slova u štampariji, bez imalo pesimizma zbog svog skromnog položaja. Tog istog Franklina drugoga jednoga dana, posle izvesnog vremena, pozdravljala je sva Filadelfija pucnjem iz topova i obasipala ga svima mogućim počastima, kao oca otadžbine.
Jedno čobanče u selu Tršiću čuvalo je ovce, i idući za ovcama jedva sricalo slova nekakve stare knjige. Ono je smatralo za najveću sreću, da samo zna čitati i pisati. To čobanče postiglo je više nego što je ikad moglo poželeti. Ono je bez škole postalo tako slavno, da je dobilo doktorat filosofije honoris causa. Ono je skupilo veći do umnoga blaga našega naroda i pokazalo ga i nama i Evropi. I to čobanče je prvo stvorilo nauku o našem jeziku. Vuk Karadžić nije imao vremena da bude pesimist.
Nekoliko seljaka orali su u Šumadiji pre sto godina. Oni su imala samo pravo da oru i ćute; i oni su orali i ćutali. I vera je zagrevala njihove grudi, i pesimizam se nije doticao duše njihove. Nikad nisu mislili ti seljaci ostaviti svoje ralo i odati se drugom poslu. Oranje i ćutanje bilo je zanimanje njihovo. oranje i ćutanje bilo je zanimanje i njihovih predaka kroz čitava 4 stoleća. No vi znate, šta se desilo? Jednoga dana ti seljaci ostave svoja rala i pripašu sablje i prestanu da ćute. I od seljaka postanu heroji, koji su pobedili onu silu, od koje je bila pobeđena Vizantija, i postanu još političari, i reformatori, i kneževi. I ni u jednom svom životnom zanimanju ovi ljudi nisu se pokazivali pesimisti.
Naša srpska prošlost ne zna za pesimizam. Naše najcrnje vreme u istoriji inspirisalo je jednu svetlu herojsku poeziju.
Čak i naši slepci bili su optimisti. Ko bi od vas preduzeo, da napiše jednu studiju o našim slepcima – guslarima u prošlosti? Ja mu garantujem, da bi među tim našim slepcima našao nekoliko Jelena Keler.
Ja vam ne kažem: ne budite pesimisti zato, što slepci nisu bili pesimisti. Ja vam kažem više: ne budite pesimisti zato, što je vaš pesimizam sasvim bez osnova. Ne budite pesimisti naročito u pogledu vaše ličnosti, jer vi sami još ne možete predvideti, u čemu ćete se pokazati veliki. Radite, jer ako radite ne možete biti pesimisti. Ili rad ili pesimizam.
Ako ne možete biti Napoleon, to ne znači, da vi ne možete biti uopšte veliki vojskovođa; ili ako ne možete biti Platon, to ne znači, da vi ne možete biti veliki mislilac; ili ako ne možete biti Virgil, to ne znači, da vi ne možete biti veliki pesnik. Velikih vojskovođa ima mnogo, velikih mislilaca – mnogo, velikih pesnika – mnogo, velikih ljudi svake vrste – mnogo. Dobro je da želite biti veliki, no samo onda, kad radite da budete veliki; ali je zlo, kad samo želite veličinu, a ne radite ništa, da bi je dostigli.
Ako želite veličinu i radite za nju, vi ne možete biti pesimisti; ako samo želite veličinu, a ne radite za nju, vi morate postati pesimisti. Ili rad ili pesimizam.
Veličina se, mladi moji prijatelji, ne izvlači na lutriji, ona se osvaja neumornim radom.
Vi morate sad neumorno raditi na prosvećivanju svoga uma i jačanju svoje volje. Jer vi morate biti prosvećeni umom i jaki voljom onda, kad postanete predstavnici javnoga života. Ma na koju dužnost da vas proviđenje postavi, vi ćete biti veliki, ako budete bili jaki umom i voljom. Nije istina, da vi nemate sposobnosti. Ne žalite se na to; najređi su izuzeci oni ljudi, koji nemaju nikakve sposobnosti. Ja lično čak ni u te najređe izuzetke ne verujem. No recimo, vi osećate uistini ako ne nikakvu a ono malu sposobnost u sebi, i vi se ne varate u tome. Ipak vi ne smete zakopati ni tu malu sposobnost, kao što je zakopao svoj dobijeni talenat onaj nerazumni carev sluga iz jevanđelske priče o talentima. Vi ste dužni raditi na uvećanju svoje sposobnosti. Poznato vam je svakako, šta je Demosten, veliki grčki govornik, radio, da bi uvećao svoju govorničku sposobnost. I vi morate uložiti toliki trud oko sebe, koliko i Demosten. Ne zakopavajte, dakle, no uvećavajte i razvijajte date vam darove, i vi ćete biti daleko od pesimizma u pogledu sebe.
I najzad – pesimizam vaš u pogledu naroda vašeg i otadžbine vaše. Ja bih želeo da vam naročito i zasebno govorim o ovom predmetu: toliko je on širok i toliko akutan. Za ovaj mah, u vezi sa ostalim, istaći ću samo nekoliko misli, tj. onoliko, koliko mi još minuta preostaje da govorim.
Vi proučavate druge narode, koji su dostigli vrhunac svoje moći i kulture, i postajete pesimisti zato, što vidite svoj narod još nemoćan i nekulturan. No gle, vi ste pesimisti baš zbog onoga, zbog čega treba da budete optimisti. Narodi, koji su došli do vrhunca moći i kulture, mogu sad ili stajati neko vreme na tome vrhuncu, ili ići naniže. Narodi pak nemoćni i nekulturni imaju pred sobom još duge stepenice, dok se ne popnu na vrhunac.
Francuski ili nemački omladinci mogli bi s više razloga biti pesimisti no vi. Oni mogu reći sebi: naši su preci sve uradili, za nas nije preostalo ništa. No s kakvim razlogom možete vi biti pesimisti, vi, čiji su preci samo počeli da rade, vi, koji se nalazite na početku jednog novog stvaranja, vi, pred kojima se otkriva tako prostrano i tako neobrađeno polje delanja, vi, pred kojima se prostire tako dug put za trku i utakmicu?
„Mi smo mali!“ Takva vam misao možda uleva pesimizam u dušu. No recite, po čemu smo mali? Po broju, jel’te? No gle stari Grci bili su manji brojem od nas Srba, pa su ipak zadivili svet svojom veličinom. Ili smo mali po sposobnosti, jel’te? Mi se nećemo hvaliti svojim sposobnostima, no ja vam kažem, radi vašeg ohrabrenja, da do sad nijedan viđen i sposoban čovek u Evropi nije o nama rekao, da smo mali po sposobnosti. Ja nemam vremena da ređam sve te viđene ljude. Kad bih ih ređao, ja bih počeo s Puškinom i Geteom.
„Naš ceo savremeni život je mali“! Može biti tako vi mislite i zbog toga se podajete pesimizmu. Ja vas uveravam, da ne postoji malo vreme i mali život u istoriji čovečanstva. Postoje samo velika vremena i priprema za ta velika vremena. Naše sadašnje vreme, dakle, može biti ili jedno ili drugo. Ako ono samo po sebi nije veliko, onda je ono priprema za jedno buduće, veliko vreme. U oba slučaja, dakle, ono ne opravdava vaš pesimizam. Jer ako sadašnjost nije velika, ona je priprema velike budućnosti. Ona je, znači, priprema vaše veličine, jer budućnost je vaša. To treba da bude razlog vaše radosti a ne žalosti.
Kritikujte našu nacionalnu sadašnjost, no ne očajavajte za našu budućnost. Kritikujte one ljude, koji sad reprezentuju naš nacionalni život bilo u religiji, bilo u politici, bilo u poeziji, ili nauci, ili radinosti, kritikujte ih, no ne zaboravite, da vas samo nekoliko godina deli od onoga vremena, kad ćete vi reprezentovati našu naciju u svima tim strukama. i kad ćete vi biti izloženi kritici onih, koji sad sriču bukvar u osnovnoj školi i gledaju na vas s respektom kao na neku nedostižnu visinu. Dostići će oni vašu visinu, a vi ćete dostići visinu otaca vaših, i oni mališani, koji vam se sad dive, biće kritičari vaši i sudije vaše. Kakvom merom merite onakvom će vam se meriti.
Vaše je da kritikujete, no ne trošite mnogo vremena na kritiku sadašnjosti. Mnogo je 1/10-ina. Ostalih 9/10-ina vi morate upotrebiti na svoju spremu. Nije dobar onaj glumac, koji dobro kritikuje tuđu ulogu; dobar je onaj, ko odigra dobro svoju ulogu. A odigraće svoju ulogu dobro samo onaj, ko se s ljubavlju i energijom za svoju ulogu sprema. A ljubavi i energije opet ne može nikad imati pesimist.
Ne podajte se pesimizmu, jer pesimizam vaš biće najotrovniji izvor neizmernog zla i vašeg i tuđeg. Duhovi vaših predaka, onih seljaka, koji su pre sto godina stvorili ovu zemlju, posmatraće vas onda, kad vi počnete rukovoditi ovom zemljom, kao njeni vojnici, književnici, učitelji, ministri. Vaš pesimizam ožalostiće dušu njihovu i odvratiće pogled njihov od vas. „Zar mi, neškolovani, stvarasmo, a vi, školovani, razoravate! Zar mi, robovi, bismo optimisti, a vi, slobodni, jeste pesimisti – žaliće se oni na vas. Jedno pesimističko pokoljenje jeste kužno mesto u istoriji jednog naroda. No narod i kugu preboleva. I onda, kad narod ozdravi, potomci vaši ukazivaće na vas kao na kugu.
Ne podajite se pesimizmu, jer vaš pesimizam biće uvreda ne samo za vašu otadžbinu, no još i za celo čovečanstvo. Čovečanstvo je jedno bratstvo, ma koliko da je ono razbraćeno. Svi narodi, i svi ljudi na zemlji, čine jednu celinu, jedan organizam. Taj organizam ima i bolesti na sebi. Pesimizam je bolest na organizmu čovečanstva. Ta bolest može biti korisna velikom čovečanskom organizmu, kao što i otrov može biti koristan u izvesnom slučaju, no zašto baš vi da budete ta bolest čovečanstva? Taj otrov?
Pesimizam vaš biće uvreda i za svu vasionu; uvreda za zvezde, koje noću osluškuju vaše misli i planove; uvreda i za sunce, koje svaki dan gleda svojim velikim iskrenim i optimističkim okom vaša dela.
I najzad. Pesimizam vaš biće uvreda i za Tvorca sveta, koji vas nije stvorio, da se žalite na njegova dela, no da pokažete svoja.
Konferencija držana pred školskom omladinom

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *