NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O BUDUĆOJ SREĆNOJ OTADŽBINI
 
Narodu mojemu čine silu deca, i žene su im gospodari.
Narode moj, koji te vode, zavode te, i kvare put hoda tvojega.
Uzeću vas iz naroda, i pokupiću vas iz svih zemalja, i dovešću vas u vašu zemlju.
I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vaših
(Pror. Isaija, 3, 12; Pror. Jezek. 36, 24-26).

 
Ljudi više žive onim što nemaju, draga braćo, nego onim što imaju. Ljudi više žive željama nego stvarnošću, i budućnošću više nego sadašnjošću. Današnji dan je nešto što juče nismo imali, današnji dan je jučošnja želja i jučošnja budućnost. Juče smo živeli u misli o današnjem danu i u želji za današnjim danom. Kad je jutrošnji dan osvanuo, naše misli i naše želje već su se preselile na sutra. I tako su naše misli i naše želje brže od vremena i krilatije od dana, koji mimo nas jure. Mi pretičemo vreme i jurimo sve napred i napred. Kao što plivač baca svoj pogled preda se u daljinu odgurujući ravnodušno vodu, koja mu je pod rukama, tako i mi preturamo ravnodušno preko sebe talase vremena, koji nas sad zapljuskuju i radoznalo provirujemo kroz njih na pučinu onoga vremena, koje nam iz daljine ide u susret. Retki su časovi u životu, u kojima mi zaboravimo na vreme, i u kojima govorimo: neka ovi časovi budu večnost! Retko se kad vreme prokrada mimo nas kao lopov. koga mi ne opažamo; obično srlja ono pored nas kao prašljiv putnik, koji nam se u daljini, kad ga pogledamo, čini kao sjajni vitez. Postepeno nam se približuje taj sjajni vitez iz daljine, i što nam se većma približuje, to većma i svoj sjaj gubi, tako da kad on mimo nas prolazi, mi vidimo jednog običnog prašljivog putnika, kakvog smo videli i juče i prekjuče. Takvi su svi dani naši ovde na zemlji. Dok su u daljini svi nam se oni čine kao sjajni vitezovi, koji na belim zlatogrivim konjima jure po crvenom somotu nama u susret, hitajući k nama, da se kod nas odmore i obaspu nas neslućenim darovima sreće. Kad nam se pak oni približe mi uviđamo, da je vitez u daljini bio samo jedna iluzija, i da je stvarnost jedan stari prašljiv putnik. Samo jednim letimičnim pogledom udostojavamo mi toga staroga putnika, i odmah opet žudno tražimo očima u daljini iluzorne sjajne vitezove. I tako se mi celog života zadržavamo više na onome što je daleko no na onome što je blizu, i više živimo onim što vidimo svojim umom i srcem no onim što gledamo svojim očima, i više se zanimamo i nadahnjavamo onim što nemamo no onim što imamo. Otuda je uvek samo manji deo naše sreće u našim rukama, u sadašnjosti, dok je veći deo u daljini, u budućnosti, u obliku naših želja i žudnji, u obliku sjajnih vitezova, koji se iz daljine smeju na nas. Naša je sreća uvek delimična, uvek polovna i ispod-polovna.
Kako mi pojedinci, tako i ceo narod srpski, više živi danas onim što nema no onim što ima. Ono što narod srpski danas ima od vrednosti. predstavlja daleko više želje no stvarnost. Želje srpskog naroda prevazilaze želje mnogih velikih i kulturnih naroda. Jer ono što jedan narod može najvećma želeti sastoji se u tome, da bude veliki i kulturan. Je li jedan narod već postigao tu svoju želju, je li postao veliki i kulturan, onda mu ostaje malo da želi, i šta god je on veći i kulturniji, to je i glad i žeđ njegova zasićenija. Narod srpski još nije ni veliki ni kulturan, kakvi su mnogi drugi narodi, zato želje njegove prevazilaze želje tih naroda.
Postoje u istoriji naroda periodi gladi i periodi zasićenosti. U periodima gladi narodi vide u daljini, pred sobom, sjajne vitezove sreće, koji im se približuju, u periodima zasićenosti narodi se obziru za se i posmatraju te vitezove, koji su mimo njih projurili u vidu prašljivih putnika: posmatraju ih za sobom u daljini, u prošlosti, gde se oni sve većma od njih udaljuju, i udaljujući se sve većma, se iz prašljivih putnika obraćaju se opet u sjajne vitezove.
Istorija jednoga naroda, od njegove pastirske idile, do njegove kulturne blaziranosti, nije drugo do jedan niz raznog gladovanja, i jedan niz postepenog zasićivanja. Naša srpska istorija nije više na stupnju pastirske idile, niti je još na stupnju kulturne blaziranosti. Mi se ne nalazimo sad na stupnju najveće gladi niti pak na stupnju potpune kulturne zasićenosti. Poneku i poneku svoju glad mi smo uspeli u istoriji našoj da utolimo ili potpuno ili delimično.
Naša glad za plemenskom osvetom, koja nas je rastrzala u srednjem veku, zasićena je potpuno. Ako se i danas nađe neko ko još pati od te gladi, to treba pripisati pojedinačnom atavizmu, a ne celoj naciji.
Zasićena je potpuno i naša glad za partijskim osvetama i partijskim slučajnim i sujetnim trijumfima, glad, koja je novijeg datuma kod nas od gladi za plemenskom osvetom, mada je slična ovoj. Ako ima još neko među nama ko pati od ove gladi više no od kakve druge, idealnije gladi, taj je zaostao čovek, ma koliko se on pravio savremen i napredan. Takav će moći naći vere i drugova u gladi samo među zaostalijim od sebe.
Zasićena je naša glad za političkim perturbacijama u zemlji. Naši skori preci, i mi sami, polagali smo mnogo na ovu glad. Mi smo gladovali za što češćim promenama u uređenju i upravi zemljom. Mi smo bili halapljivi u zasićenju ove gladi, priznajemo! Gle, bezmalo sve oblike vladavinske, od patrijarhalnog do apsolutističkog, i od trgovačko-oligarhijskog do budoarskog i pretorijanskog. i od poludemokratskog do potpuno demokratskog, mi smo stigli za jedno ciglo stoleće da vaspostavimo i preživimo.
Zasićena je, dalje, i naša glad za polukulturom kulturne Evrope. Polukultura je lažna kultura, ili naličje ili sen kulture, ili neizostavni mrak, koji prati svetlost kulture. Izišavši iz jednog uniženog, ropskog položaja, mi smo gladovali za kulturom i žudno smo pružali ruke i otvarali dušu svoju, da bi je primili od Evrope. No mi smo bili još isuviše mladi, isuviše neupućeni i neobazrivi, da bi smo mogli shvatiti i primiti bolji deo kulture. Polukultura bila je za nas primamljivija i lakša. Kad se rob pusti u slobodu on prvo okusi zloupotrebljenu, izvraćenu slobodu. I mi, kad smo se oslobodili nekulturnog gospodarstva, žudno smo poleteli kulturi, i okusili smo je prvo zloupotrebljenu; okusili smo prvo njenu razornu, nezdravu stranu. Našoj omladini, koja se školovala na strani, najlakše su išle u glavu najrazornije teorije, kako one, koje se tiču politike i vere i umetnosti, tako i one, koje se tiču nacionalnog i porodičnog života. Kad su ti naši omladinci postajali ministri u Srbiji, oni su se obično treznili od svoje prve, libertinske zanetosti, no, na žalost, najčešće su padali u drugu krajnost, u drugu suprotnu zloupotrebu kulture.
Danas Srbija ne oseća glad za polukulturom, no za pravom, istinskom kulturom, za onom kulturom, koja ne čini uniženje no dostojanstvo i ponos čovečanstva.
Zasićena je, dalje, i naša glad za ljudskom pravdom. Stolećima bili smo mi gladni i žedni ljudske pravde. no naša glad i žeđ nije bila utoljena. Mi smo je utolili onda, kad smo se uverili, da pravdu ne treba čekati, no da se za nju treba boriti ovde na zemlji, s verom, da ona dolazi s neba, i s nadom u Boga.
Zasićena je i mnoga druga naša glad, pa ipak mi ni iz daleka još nismo siti. Mi smo gladniji danas punoga, slobodnoga i kulturnoga života od svih ostalih naroda oko nas. Mi smo samo jednim delom osetili slobodu i okusili kulturu, no još ne celu i još ne celim nacionalnim telom. Zamislite gladna čoveka, kome bi se punila usta jelom, koje bi ostajalo u ustima i ne bi moglo prolaziti u stomak. Siromah čovek osećao bi, istina, slast na jeziku, no zalud, kad bi mu se stomak kidao od gladi. Ako ste zamislili takvoga čoveka, onda ste zamislili srpski narod. Kroz usta Srbije oseća srpski narod slast slobode i kulture, no on ne može da guta, jer mu je grlo vezano, te između usta i ostalih organa tela nema komunikacije. Kako da bude zdrav jedan organizam u takvom stanju? Kako da bude srećan jedan narod u takvom položaju?
Ja ne zamišljam sreću jednog naroda kao prezasićenost, ni čulnu ni duhovnu, no kao unutrašnju moć i spoljašnju mogućnost za slobodnu kulturnu delatnost. Unutrašnja moć je nešto što, na prvom mestu, priroda daje i što, na drugom mestu, sam narod svojim trudom razvija. Spoljašnja mogućnost je nešto, što zavisi od mnogo koječega i van nas. Ono, čega smo mi Srbi najviše gladni, to je ova spoljašnja mogućnost, koja nam je neophodna, da bi pokazali našu unutrašnju moć. Jer pre nego što na slobodi pokažemo tu svoju unutrašnju moć, ne možemo ni mi sami, niti može svet znati našu vrednost. Na jednoj utakmici u trčanju, gde se trkači slobodno nadmeću, ne može se reći za jednoga čoveka, koji kraj puta sedi, vezanih nogu i ruku, kakav bi on bio u trčanju: da li bi zaostao ili bi pretekao. Nama Srbima je jedan deo našeg tela slobodan, a drugi je vezan. Kako da se krećemo? Kako da se nadmećemo sa onima, koji u slobodi pored nas jure?
Nikako. Nikako mi vezani ne možemo da se krećemo i nikako da se nadmećemo. No naš sadašnji cilj nacionalnog života i nije nadmetanje sa onima koji su slobodni i kulturni, i koji bi sad mogli slaviti hiljadugodišnjicu svoje slobode i kulture, no pripremanje zato nadmetanje. Možda će još sutra biti naše narodno telo odrešeno od spoljnih veza, koje ga vekovima drže prikovano za jedno mesto. A ako je sutra dan nadmetanja, danas je poslednji dan pripremanja. Da li smo pripremljeni, šta mislite? Da li smo pripremljeni?
Da li me razumete, draga braćo? Da budem jasniji. Kad u proleće grane sunce i zemlja se zagreje, jedna biljka odmah cveta i ulista, ako je bila u stanju da sačuva ili sabere u sebi dovoljno soka, potrebnog za cvet i za list. No uzalud će prolećnje sunce prizivati jednu biljku cvetanju i listanju, ako ona nema unutrašnje snage za cvetanje i listanje. Tako je i s nama. Mi se nalazimo još u jednom zimskom stadijumu naše istorije, pokriveni senkom i hladom. No sutra može našem narodu granuti sunce, koje će rasterati tu zimsku senku i hladnoću. Ako budemo sad, u ovom zimskom stadijumu pribirali snage, mi ćemo lako procvetati, kad nas prolećnja svetlost obasja i zagreje. Budemo li sad prenebregli to pribiranje snage, uzalud će prolećnje sunce truditi se oko nas. Mi ga nećemo osetiti ni kad dođe ni kad prođe, kao što to suva biljka ne oseća.
U vremenu u kome mi živimo, draga braćo, mi ponavljamo svaki dan jedan smrtni greh. Taj smrtni greh i sastoji se baš u tome, što mi ne pripremamo unutrašnju moć našu za dan nadmetanja, koji nam ide u susret, no polažemo sve samo na spoljašnje okolnosti. Mi sedimo ukraj puta vezani i čekamo, da veze naše spolja oslabe i popucaju, ne brinući se o tome, da se možemo kretati onda, kad se odrešimo. Mi spavamo pod senkom i hladom zimskim i čekamo pasivno, da nas sunce prolećnje razbudi i oživi, ne misleći mnogo o tome, da li će sunce imati šta u nama da razbudi i oživi.
Mi smo stavili našu nacionalnu budućnost u isključivu zavisnost od našeg ministarstva spoljnih poslova. Mi smo se već saživeli s mišlju, da buduća srećna Srbija zavisi isključivo od vešte diplomatske igre, koju naši efemerni rukovodioci spoljnom politikom zapliću i raspliću. Mi smo prestali da verujemo, da buduća srećna Srbija zavisi jednim delom od svakoga od nas posebno, te i ne učinivši ono što od nas zavisi, mi upiremo oči u jednoga čoveka, u ministra spoljnih poslova, i očekujemo od njega ono, što mala deca očekuju od jednoga mađioničara . Mi verujemo samo u veštu šahmatnu igru svetske politike. Mi očekujemo, kao mesiju, jednoga veštoga ministra spoljnih poslova, koji će na dasci diplomatskog kockanja srećno pomaći figuru i dobiti. Jednom rečju: mi smo stavili našu sreću na kocku, i čekamo, – samo čekamo. Mnogo je vučenja bilo i mnogo pomicanja, no naša kocka još nije dobila. Zato smo pritisnuti tim smrtnim grehom ponavljamo svaki dan: ništa od nas ne može biti!
– Ništa od nas ne može biti, čuje se kod nas na sve strane, po kućama i ulicma beogradskim. Obično ljudi, koji nisu ispunili svoju dužnost prema otadžbini, sede u kafanama ili šetaju po korzou i govore: ništa od nas ne može biti. Trgovci, koji ne umeju da trguju, i koji su zbog svog neumenja nastradali, kritikuju naše ministarstvo spoljnih poslova i vele: ništa od nas ne može biti. Činovnici, koji više vole da odsustvuju, no da rade, tvrde, da je ministar spoljnih poslova nesrećno pomakao našu figuru, i da zato od nas – ništa ne može biti. Seljaci, čije njive stoje neiskrčene i nepoorane, uzdišu zbog pogrešaka naše spoljne politike i viču: ništa od nas ne može biti. Žene, koje nisu vaspitale svoju decu, nalaze, da je spoljnu politiku trebalo okrenuti desno a ne levo, no kako je ona fatalno okrenuta levo, to od nas – ništa ne može biti. Gimnazisti, koji se ne stide, da bez naučene lekcije odlaze jutrom u školu, dokazuju jedan drugom, kako smo mi bili i kako od nas ništa više ne može biti, naravno ne zbog neznanja gimnazista, no zbog neumešnosti šefova spoljne politike.
– Ništa od nas ne može biti! – takvu nam prognozu postavljaju svi oni ljudi, koji nemaju vere ni u sebe ni u svoj narod. Ovakvi ljudi su se veoma namnožili kod nas u Srbiji. Oni su kao besposlenici, koji hode po pijaci, zaviruju u svačiju prodavnicu, u svačije lice, u svačiju robu, i sve kritikuju. Oni nemaju ničega svoga da izlože i prodaju, osim mrzovoljne kritike, koja je uostalom u ovoj zemlji postala vrlo jevtina.
Oni ne veruju u sebe, pa sledstveno ne veruju ni u druge ljude. Za njih su svi savremeni ljudi žalosni i degenerisani mališani, koji su došli na svet, da samo pomrače slavu i smanje veličinu svojih predaka. Oni često govore:“ kad bi ovo savremeno pokoljenje celo izumrlo, možda bi se onda podiglo kakvo novo pokoljenje, dostojnije i sposobnije od ovoga“. Oni vole da ponavljaju frazu o starom i novom Izrailju.
No, ne verujte njihovim rečima, draga braćo, jer njihove reči samo su prazne reči. Jedno pokoljenje ne deli kineski zid od drugoga pokoljenja, no svako se pokoljenje preliva u druga pokoljenja, koja ga okružuju. Pokoljenje, koje prethodi, ne daje samo telo pokoljenju, koje sleduje, no i duh, i moral, i navike. Pokoljenje, koje sleduje, neminovno je formirano i upućeno i inspirisano više od jedne polovine pokoljenjem, koje mu je prethodilo. Najzad, u jednom vremenu ne živi samo jedno pokoljenje, koje ima isti rođen-dan i isti dan smrti, no žive nekoliko pokoljenja zajedno, koja ne mogu ostati bez uzajamnog uticaja jedno na drugo. Otuda je neprirodno i nelogično misliti, da će naši potomci biti sasvim zdravi, ako smo mi sasvim bolesni, i da će oni biti sasvim dobri, ako smo mi sasvim zli, i da će od njih nešto moći biti, ako od nas ne može ništa biti. Mi moramo početi, i to odmah, sebe ozdravljati, ako hoćemo da imamo jedno zdravo pokoljenje; mi moramo sebe učiniti životnijim i dostojnijim, ako želimo, da naša nada na jedno životnije i dostojanstvenije pokoljenje ne bude bez osnova; mi moramo početi verovati u sebe, ako smo radi da naša vera u naše potomke ne izgleda smešna. U odnosu prema našem potomstvu mi stojimo kao izvor prema jednoj reci. Zalud ćemo mi želeti, da reka bude bistra, ako je izvor stalno zamućen. Ili, mi smo prema našem potomstvu kao koren prema stablu. Zar nije ludo nadati se, da će stablo biti zdravo, kad je koren, iz koga stablo sisa hranu, kvaran?
Zato: ma kakvi da smo, mi ne smemo gurati naše potomke od nas i vikati im, kao što su u staro vreme na Istoku gubavi vikali: nečist! nečist! Ne; no mi moramo prizivati ih k sebi i prigrliti ih i pokazati im na sebi i zdrava i ranjava mesta i učiniti, da im omili ono, što je na nama čisto i zdravo, i onemili ono, što je nečisto i bolesno. Mi se ne smemo kriti od dece naše, no moramo im se pokazati onakvi kakvi smo. Ona će nas poznati i onda, kad se mi budemo od njih krili, – zato je bolje pokažimo im se sami. Pokažimo im se sami i recimo im; „mi smo kob vaša i mi smo spas vaš, ako pogledate u nas, umrećete, i ako pogledate u nas, živećete. Pazite i gledajte u nas s one strane, sa koje ćete nas videti kao spas i život“.
– Pustite decu k meni! govorio je Hristos. I mi svi moramo ovo reći, i u isto vreme svi ovome pozivu sledovati. Mi moramo najpre kao deca Božja prići Hristu, a potom prizvati k sebi decu našu. No šta nama Srbima ima danas Hristos da kaže? pitaće oni, koji su izgubili veru i u sebe, i u Hrista, i u narod. Evo šta Hristos ima danas nama da kaže:
– Vi Srbi spadate u one narode u svetu, koji su poniženi i ucveljeni, a ja sam uvek bio s poniženim i ucveljenim. Ja sam drug i prijatelj vaš, koji broji uzdahe i meri suze vaše. Ja hodim rame uz rame s vama kroz istoriju vašu i pratim vaša padanja i vaša ustajanja. Vi ste me često previđali i izbegavali, no ja vam se nisam nikad ni nametao, kao što se pravi prijatelj nikad ne nameće, i ako ga nikad ne upušta iz očiju i iz srca svoga. Drugi narodi su mi podigli raskošne hramove i žrtvovali neizmerno srebro i zlato, vi to niste, pa ipak vi ne stojite dalje srcu mome od onih prvih. Drugi narodi posvetili su meni veliki deo svoje nauke i umetnosti, vi to niste, pa ipak vi mi zato niste nemiliji od tih drugih naroda. Drugi narodi posvednevno više pale ognja pred oltarom mojim i više kleče pred likom mojim, no vi, pa ipak sam ja s vama kao i s njima. I više sam s vama nego s njima, jer njihov život, život zasićenosti, dok je vaš život, život gladi i žeđi, a ja sam uvek više drugovao sa gladnim i žednim no sa sitim. Istorija velikih i zasićenih naroda prestala je biti mojom istorijom, dok je vaša istorija uvek bila, i još danas jeste moja istorija, tj. istorija gladi i stradanja. Ono, u čemu se vi razlikujete od mene i razlikujete od boljih predaka vaših, jeste to, što vaša vera ne odgovara vašoj želji. Vi želite jednu srećnu otadžbinu, međutim vi ne verujete u nju. Čujte mene, što ću vam reći:
Odbacite nedostojno ubeđenje, da će vas osloboditi i ojačati jedan čovek. Oslobađajte i jačajte svaki samog sebe, i kad svi budete napose slobodni i jaki, onda će i otadžbina vaša to biti. Gle, spoljašnja sloboda ne vredi mnogo bez unutrašnje slobode, i spoljašnja moć bez unutrašnje moći. Vi u Srbiji imate spoljašnju slobodu, no šta vam ona pomaže, kad je duša vaša zarobljena u sumnju i očajanje?
Odbacite smešnu šalu, da će jedan čovek sazidati buduću srećnu Srbiju. Držite se zbilje, a zbilja je, da vi svi morate u željenu građevinu uložiti po jednu dobru ciglu. Jer svi ste vi zidari vaše narodne budućnosti.
Odbacite nedostojni pesimizam zbog malenkosti i malobrojnosti vaše. Gle, svi veliki narodi bili su u početku maleni. Gle, i crkva moja, koja danas broji na stotine miliona članova, brojala je u početku jedva deset vernih. I ovih deset pobedili su svet, – ne brojem i ne spoljašnjim sredstvima, no verom i jačanjem i rastom iznutra, duhom i istinom i oduševljenjem. Verujte u mene, jer vera u mene znači veru u sebe, a vera u sebe znači pobedu. Vama sam ja najbolja hrana. Ne uzimajte pre vremena drugu hranu, jer ćete se otrovati. Verujte u mene; gle i ja verujem u vas: ja verujem u vašu buduću srećnu otadžbinu. Vaša buduća srećna otadžbina deo je srećnog čovečanstva, a jedno srećno čovečanstvo krajnja je želja moja. –
To bi imao Hristos, draga braćo, da kaže nama Srbima u vremenu, u kome smo. Ako ćemo sledovati rečima njegovim i ako ćemo njega uzeti za hranu svoju, onda mi moramo zidati, a ne rušiti, verovati i nadati se, a ne očajavati. Mi moramo zidati sebe i pomagati drugima, da se zidaju. Naše telo mora biti sazidano jače i bolje nego što je; naš duh je oronuo: moramo ga preziđivati; naša vera u sebe sasvim je porušena: moramo je iz osnova zidati; naša volja postala je kolebljiva kao trska, koja se povija na sve strane i klanja svima vetrovima: moramo je učiniti tvrđom od granitnih piramida; naš pogled je postao pomućen od mizantropije: moramo se vežbati u ljubavi prema ljudima i pogled svoj izbistriti; naše uši ogrubele su za herojsku pesmu naše prošlosti i za radosnu muziku naše budućnosti: moramo štedeti uši naše od grubih tonova, koji ih čine tupim za tonove prave umetnosti, koja život podržava, a ne ruši; jezik naš postao je suviše brz u sipanju kletvi na ovaj život: moramo ga usporiti u tome i učiniti objavljivačem naše vere i nade. Jednom rečju, mi moramo skrenuti našu pažnju sa ministarstva spoljnih poslova na nas same, pomirivši se s mišlju, da buduća srećna otadžbina naša zavisi delom od svakoga od nas. Mi moramo s toga svi postati ministri unutrašnjih dela, naših sopstvenih unutrašnjih dela, – policija duše naše. Mi smo svi brzi da budemo tuđa policija, mi smo svi spori da budemo svoja sopstvena policija. Mi mnogo govorimo o drugim ljudima, i mnogo kritikujemo druge, dok o sebi malo govorimo, i sebe ni malo ne kritikujemo. – Kod nas, na žalost. niko ne govori:ništa od nas ne može biti zato, što sam ja rđav čovek, no svak viče: ništa od nas ne može biti zato, što su drugi rđavi. Kad bi pak svaki od nas viknuo: Srbija je nesrećna zato što sam ja rđav čovek i rđav njen građanin, – Srbija bi se preporodila za tri dana, i za tri godine bila bi srećna, i mi bi svi doživeli sreću njenu, zajedno sa decom našom. U njoj bi se nakupilo toliko snage, fizičke i moralne i duhovne, da bi sve spoljašnje veze njene popucale same od sebe, kao što puca zategnuta kora na jednom drvetu, koje bujno raste i širi se iznutra napolje.
Šta nam ostaje drugo do da pođemo dakle, od sebe, draga braćo? Budimo preteče deci našoj u zidanju buduće srećne otadžbine. Nikad neće doći spasitelji ovoj zemlji, ako se ne budu prvo pojavile preteče. Budimo mi te preteče, ti početnici. Neka naši potomci vide bar jedan iskren i odvažan pokušaj od naše strane, neka vide bar koliko toliko utrvenu stazu, po kojoj će oni graditi širok put. Ma im se naš rad činio šegrtski nesavršen, ne mari, on će im ipak biti dobrodošao, jer naše šegrtsko nesavršenstvo podstaće njih ka savršenstvu, ka majstorstvu. Neka budemo mi u delima deca prema deci našoj. Nije nikakvo poniženje biti dete. Naprotiv, to je neophodan uslov za ulazak u carstvo Božje, ili u svaku obećanu, u svaku idealnu zemlju, o kojoj mi maštamo. Hristos je rekao: ako ne budete kao deca, nećete ući u carstvo Božije. Carstvo Božije to je naša buduća srećna otadžbina na nebu; no carstvo Božije je i naša buduća srećna otadžbina na zemlji. Ni u jednu ni u drugu mi nećemo ući, ako ne budemo kao deca. Ako ne budemo kao deca verovali u mogućnost nemogućeg, i ne budemo se kao deca oduševljavali budućnošću svojom, i ne budemo kao deca prišli Hristu i naučili se od njega trpljenju i stradanju, i u isto vreme veri u sebe i u pobedu svojih ideala, mi ćemo zbilja ispuniti proroštvo onih zloslutnih besposlenika, koji besposleni hode po pijacama i ulicama i viču: ništa od nas ne može biti.
Budimo dakle, kao deca i prizovimo decu svoju k sebi. Prizovimo k sebi te naše sjajne vitezove budućnosti. Ne odeljujmo decu svoju od sebe, no pustimo ih neka priđu k nama. Otresimo što je moguće više praha sa sebe, kad se približujemo deci svojoj, da ih ne bi i suviše uprljali. Neka nam ona budu svetinja nad svetinjama, pred ulazom u koju brišu se noge i peru se ruke. Obrišimo se i operimo se pred decom našom, pa ipak recimo im, da smo prljavi, samo da bi se oni starali, da budu čistiji od nas.
„Neka ste blagosloveni, deco naša, recimo im, neka ste blagosloveni! Naš blagoslov istina ne vredi mnogo, jer mi, preci vaši, nismo se učinili mnogo zaslužnim ni pred Bogom ni pred ljudima. No naš blagoslov je naša želja, da se vi učinite zaslužnijima; – zato otrpite, kad vam kažemo: neka ste blagosloveni!
„Neka ste blagosloveni, deco naša, i neka trnje raste po putu vašem, kao što je raslo i po putu našem i po putu predaka naših. Ne ruže, no trnje, jer put od ruža vodi naniže, u dolinu, a vi morate na visinu, uskim putem, kroz trnje. Mi smo padali umorni na sred našeg trnovitog puta, i okrvavljeni i iznureni okretali se naniže i žudeli za dolinom i za ružama. No vi morate biti jači od nas i ne obzirati se, no koračati napred preko svoje sopstvene krvi, i preko svog sopstvenog znoja.
Neka ste blagoslovena, deco naša, i neka je broj vaš veliki, da bi oni, koji klonu i padnu, imali zamenu, i da bi jedni preko drugih mogli juriti granicama one zemlje, koja treba da bude otadžbina vaša. Neka ima što više očiju, koje će gledati jednu istu metu, i što više nogu, koje će trčati toj meti; neka ima što više glava, čije će se misli dizati u visine, jednom istom Bogu, i što više srca, čije će se plemenito kucanje slivati ujedno. Neka je blagosloven broj vaš deco naša!
„Krvava je ova zemlja, deco, u kojoj ste vi rođeni, sva je crvena od krvi kao crven somot. Mi vas pozdravljamo kao sjajne vitezove, koji na belim konjima hode po crvenom somotu. Budite i ostanite u stvarnosti sjajni vitezovi, kakvi ste u mašti našoj, u nadanju našem. I mi smo bili sjajni, pa smo pogreškom svojom potamneli. Potamnela je vera naša i sva nam je duša postala tamna. Vašim sjajem mi se sad osvetljavamo i vašim životom živimo. Hodite u zagrljaj naš, da mi nadahnemo vas našom željom, a vi nas vašom verom. Ne zaboravite samo da se stresete u zagrljaju našem, da se za vas ne bi uhvatila prljava prašina naša. Gle, mi smo prašljivi putnici, koje je život uprljao i koji su život uprljali. Čuvajte se, da vas ne uprljamo. Stresite se u zagrljaju našem.
„Malena je ova zemlja, deco, u kojoj ste vi rođeni. No ona i nije cela vaša otadžbina, no samo jedan deo vaše buduće otadžbine. Ona predstavlja samo jedan sprat one građevine, čiji plan mi svi nosimo u pameti. Nepokriven je ovaj jedan sprat i izložen vetru i kiši: mi smo svi ozebli i pokisli. No ne stojmo: zidajmo, da bi se ugrejali! Naši neprijatelji stoje oko zidova naših i svaki dan čine pokušaj, da bi ih prolomili i srušili. Ako stojimo i gledamo, mi pomažemo neprijateljima svojim, mi postajemo sami neprijatelji svoji i postajemo izdajnici ovoga krvavog dobra, koje smo nasledili od predaka svojih.
„Malena je ova zemlja, deco naša, no budite vi veliki; budite veliki i nadrastite zemlju vašu, da bi s visine mogli pogledati daleko preko granica njenih i dogledati granice buduće naše velike srećne otadžbine.
„Budite veliki u veri u Boga, – to je prvo – jer ta vera probudiće u dušama vašim i veru u sebe, koja je preteča svake pobede.
„Budite veliki u nadama svojim – to je drugo. Ko se malo nada, malo i dobije. Neka vaše nade prevazilaze sadašnjost i prevazilaze svaku stvarnost. Poruše li se jedne nade vaše, zidajte odmah druge, veće. Budite veliki u nadama, jer nade su budućnost. Ko nema nada nema budućnosti.
„Budite veliki u ljubavi – to je treće – budite u tom veliki. Ljubav je oganj, kojim gori svet. Pribavite što više ovoga ognja u srca vaša, i bdite da se plamen njegov nikako ne smanji. Ljubav je žrtva vaša onome što vi obožavate. Ako imate božanstva imaćete i žrtava. Čuvajte se da ne ostanete bez ijednog božanstva, da se žrtveni plamen ne bi u vama ugasio. Budite revnosni sveštenici svoga oltara, potpaljujte svaki dan žrtvu Bogu i svemu onome, što stavljate blizu Boga.
„Budite veliki u istrajnosti. Gazite trnje i penjite se na visinu istrajno. Zataškavajte bolove vaše pesmom o budućoj srećnoj otadžbini. Trpite, no pevajte. Neka vam suze teku od bola, no neka su vam usta otvorena vazda ne za jauk no za pesmu. Živite budućnošću i gazite sadašnjost. Izmičite samo napred i ne obzirite se, jer ko se obazre pretvoriće se u kamen. Neka se vašoj istrajnosti zadivi i nebo i zemlja, i svi narodi, koji su na zemlji.
„Neka veličina vaša postane glasna na sve strane; neka se čuje kao truba jerihonska. I od zvuka veličine vaše popadaće zidovi, koji nas stežu i sve spoljne veze, koje nam se upijaju u telo, i mi ćemo se osetiti slobodni. I mesto da sedimo ukraj puta pored utakmice velikih i slobodnih i vajkamo se na sudbu svoju, mi ćemo i sami, kao veliki i slobodni, stati u red takmičara. Pomolimo se samo Bogu:
– Bože, čije smo prezrenje mi tako često izazivali svojom malodušnošću, i čije prezrenje izaziva cela naša sadašnjost, podigni nas pale i ohrabri nas obeshrabrene. Kod tebe, Bože nalazi se naša buduća srećna nebeska otadžbina, u kojoj caruju ljubav i mir. Jedino kod tebe! Naš sveti car privoleo je se tome carstvu nebeskom; mi, potomci njegovi, stojimo uza svog svetog cara-mučenika. Samo kroz mučeništvo dolazi se na nebo, – podrži nas, Bože, u mučeništvu. Samo će heroji pravde videti lice Tvoje, – ah, Bože, ti jedini možeš udahnuti život u mrtve kosti i herojstvo u male duše! Mi ne želimo jednu zemaljsku otadžbinu, u kojoj bi blagovali, no u kojoj bi robovi, braća naša, imali više slobode, i sužnji, sinovi Tvoji, više svetlosti. Ti si nam svedok, Bože: mi ne čeznemo za jednom zemljom, u kojoj teče med i mleko, mi čeznemo za jednom zemljom, u kojoj će se pravda Tvoja sjajnije pokazati, i ime Tvoje dostojnije slaviti. Jedini Veliki Gospodaru, osvetli um i podigni srca slugama svojim, da nikad ne čeznu za nepravdom i nikad ne klonu u borbi za pravdu. Amin.
Govorena jednog običnog nesrećnog dana

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *