NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O PRECIMA I POTOMCIMA
 
Oholost dolazi pred pogibao.
S oholosti bezbožnika muči se ubogi
Jov reče ženi svojoj: govoriš kao luda žena:
dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primiti?
Kroz čoveka bi smrt, kroz čoveka i vaskrsenje mrtvih.
Ovako veli Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše,
i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj.
I metnuću duh svoj u vas da oživite
(Priče Solomonove 16,8; Psalm 10. 2; Jov. 2, 10;
I Korinć.15, 21; Pror. Jezek. 37. 12. 14).
Bog se dragi na Srbe razljuti
Za njihova smrtna sagrješenja.
Gorski Vijenac

 
Dani poraza teže se zaboravljaju nego dani pobede. Mnoge dane svoje slave Francuzi su zaboravili, no Sedan neće skoro zaboraviti. Mnogih svojih pobeda Rusi se više i ne sećaju, ali dan poraza na Cušimi ušao je u večiti narodni kalendar, i ne da se otud lako izbrisati. Jevreji još uvek, posvegodišnje, praznuju razorenje Jerusalima, dok su pobede Saulove i Davidove prešle u zaborav. Pa u srpskom plemenu! – kome u srpskom plemenu i na um pada, da posvegodišnje praznuje pobedu na Pločniku, ili na Mišaru, ili na Vučjem Dolu? Nikome, Niti su ovi dani pobede tako poznati celom našem narodu, od dna do vrha, kao što mu je poznat Vidovdan, dan poraza i pogibije.
Vidovdanski poraz ovekovečili smo mi Srbi svojom umetnošću, svojom verom i svojom politikom.
Najbolja dela naše poezije opevaju poraz vidovdanski. Centralni predmet svekolike naše velike narodne književnosti jeste kosovska borba. Slikari i skulptori nadahnjavali su se ne manje od pesnika našom velikom nacionalnom tragedijom, koja se zove Kosovo. Ova tragedija ima i danas istu moć nadahnuća kakvu je imala i u prošla vremena.
Naša vera ovekovečila je vidovdanski poraz uzdignućem mučenika kosovskih na stupanj svetih, koje crkva pominje i poštuje, i uzdignućem današnjega dana nad običnim danima. Kao i danas tako je crkva kroz čitava stoleća, iz godine u godinu, osvećivala ovaj dan svojim kultom i pomenom.
Naša politika brojala je i još uvek broji u svoje idealne motive i poraz vidovdanski. Skoro nijedna krupnija politička delatnost nije kod nas ni vođena i ostvarena, a da joj ovaj poraz nije davao impulsa ili opravdanja. Kosovo je kroz vekove služilo parolom našim boljim ratovima i našim boljim političkim akcijama. Vidovdan je politički dan koliko i verski, i više politički nego verski. To je politički spomenik sa dva lica, s jednim licem svetlim, na kome piše: politika jedinstva, i s drugim licem tamnim, na kome piše: politika razjedinjenja. Predstavnik politike jedinstva bio je car – svetitelj, koji se danas pominje na prvom mestu među poginulim junacima. Predstavnici politike razjedinjenja bili su oni krupniji i sitniji provincijalni kneževi i vojvode, oni mračni srednjevekovni egoisti i sladostrasnici, kojima su bili draži njihovi ambarevi i njihove konjušnice od jedne moćne i velike narodne kuće.
Vidovdan je najistaknutiji dan u našoj istoriji. On se više vidi nego ma koji drugi dan. On je jedna ogromna visina, sa koje se da pregledati sva naša istorija, unazad i unapred. Kao strašni sud tako visi on nad našim glavama. Ako narodi i ljudi ovde na zemlji imaju dane svog strašnog suda, onda je Vidovdan zaista naš narodni strašni sud. Vidovdan je izrekao svoj sud nad svim onim, što je njemu prethodilo i nad onim, što mu je sledovalo u našoj istoriji. On je razlučio našu staru vlastelu na dvoje, na heroje i na slabotinje, onako isto kao što pastir razlučuje svoje stado na ovce i na koze. Heroji su bili oni, koji su bili gotovi da žrtvuju sebe pravdi, slabotinje pak oni, koji su bili gotovi da žrtvuju pravdu sebi. Na Vidovdan se videlo, ko je heroj, a ko nije.
No Vidovdan nije izrekao svoj strašni sud samo nad pokoljenjima pre njega, no i nad pokoljenjima posle njega. On je i dan danas strašni sud, koji visi nad našim glavama. Svake godine on dolazi, raširuje pred nama jednu ogromnu sliku, na kojoj su na jednoj polovini predstavljeni heroji, a na drugoj slabotinje, i pita nas: „kojoj polovini vi pripadate? Recite odmah, kojoj polovini vi pripadate, jer možda vas dogodine neću zateći među živima. Možda vas neće biti dogodine među ljudima; no za to neka budete na mojoj slici kao i vaši pretci, da bi potomstvo znalo, ko ste vi bili. Recite, kome se carstvu vi privolevate“. I ove godine došao je Vidovdan s istom slikom i istim pitanjem, i danas nam on postavlja isto pitanje i čeka na odgovor.
Šta da mu odgovorimo?
Nesumnjivo odgovor sviju nas glasi: mi se privolevamo carstvu heroja. Mi smo se i skupili danas na ovom mestu, da damo takav odgovor Vidovdanu. Samo naše današnje prisustvo na pomenu velikih heroja pravde jeste naša zakletva, da ćemo se njima pridružiti, i to ne samo rečima no i delom.
I sad, posle takvog našeg odgovora i mi možemo sebi dozvoliti jedno pitanje, koje ima interesa ne samo za uske patriote no i za sve ljude uopšte ma kad i ma gde oni živeli. Nikad nije umesnije postaviti ovo pitanje no na Vidovdan, na dan, kada su počela velika i dugotrajna trpljenja jednog celog naroda. Jer ako ne danas, kad bi u godini bilo umesnije postaviti pitanje: zašto trpe potomci za grehe predaka?
Zašto trpe Srbi stolećima zbog svojih bednih srednjevekovnih predaka? Zašto današnji Poljaci ispaštaju grehe svog bezumnog i beskarakternog plemstva iz 18-og stoleća, zašto? Ili ostavimo narode i uzmimo pojedine ljude. Zašto jedan čovek dobra srca trpi zbog svoga zloga pretka? Zašto da sin podnosi zao glas ili izgnanstvo svoga oca? Jedan otac svojom krivicom raspao se sav od kakve strašne bolesti. Zašto njegov sin ili njegova kći moraju da se raspadaju od iste bolesti u najlepšim godinama svojim i to bez ikakve svoje krivice? Jedan predak rasuo sve svoje imanje i umro ostavivši posle sebe samo dva spomena: dug i potomka, koji mora ceo svoj život da posveti otplaćivanju očevog duga, mora da se izloži mučnom trudu i gladi.
Ah! zamislite jedan život, kome je jedini cilj otplaćivanje duga svojih predaka! Zašto da trpi ovaj potomak kroz sve dane svoga života, kad je on nevin?
Na ovo pitanje, koje je uvek jedno i isto, odnosilo se ono na jedan narod ili na jednog čoveka, ne mogu nikako odgovoriti oni ljudi, koji iz opšteg toka života izvuku samo jedan narod ili jednog čoveka, pa onda cene njegovo trpljenje, kao jedan fakt za sebe, nevezan s celinom života.
Međutim, ako se život uzme kao celina, i svaki pojedini slučaj trpljenja posmatra u odnosu i vezi s tom celinom, – samo tada pojedini slučajevi trpljenja mogu se osmisliti. Posmatrano u celini života trpljenje se prikazuje kao kazna ili kao lek. No kako se može kazniti greh jednoga čoveka na drugome čoveku, ma to bili otac i sin? Kako se može lečiti rana jednoga pokoljenja na telu drugoga pokoljenja? Nije li to apsurd? Velike tragičare grčke zanimao je u višem stepenu ovaj problem odmazde na potomstvu za grehe predaka. Oni ga nisu mogli rešiti, no padali su u očajni pesimizam, koji je u svima pojavama gledao samo jednu strašnu fatalnost. A gledali su u svemu samo jednu strašnu fatalnost poglavito zato, što su oni sve posmatrali zasebno, izvučeno, izolovano od celine života. Oni su posmatrali život svakog pojedinog čoveka kao jednu završenu, potpunu celinu, i čudili se, kako je bedna ta celina, i kako je bedna sudba njena.
Krajnji individualizam našega vremena, koji smisao celog života gleda u smislu života jednog čoveka, morao bi, kad bi dosledan bio, predložiti samoubistvo najmanje jednoj polovini ljudi u svetu, jer trpljenje jednoga čoveka, uzetog kao takvog, kao jednog, predstavlja se kao jedna strašna besmislica. A život najmanje polovine ljudi u svetu jeste gotovo neprekidno trpljenje, dakle: život polovine ljudi u svetu jeste jedna strašna besmislica. A ako je život jedne polovine ljudi strašna besmislica, onda je bez sumnje isto tako strašna besmislica i život one druge polovine, koja ne može živeti bez trpljenja kad je sa svih strana opkoljena trpljenjem ne može se radovati kad je opkoljena plačem. I tako krajnji individualizam, kad bi savršeno dosledan bio, morao bi predložiti samoubistvo ne samo jednoj polovini čovečanstva, no celom čovečanstvu.
Ako se pak uzme, kao što hrišćanstvo uzima, da je život jednog čoveka samo deo jednog većeg i šireg života, i da svi ljudi sačinjavaju jedan životni organizam kao što delovi našeg tela sačinjavaju jedno telo onda je pojmljivo, zašto potomci trpe za grehe predaka. Potomci su samo nastavak, produženje jednog i istog života kao što su grane i lišće produženje istog drveta. A život je dug i predug; njemu se ne hita ni s čim. On ne hita da pokaže sva svoja dejstva na svakom svom delu, tj. on se ne ispoljava sav i potpun na jednom čoveku samo. Život ne dovršuje na svakom pojedinom čoveku sve što na njemu počinje. Ono što je počeo na jednome čoveku, život to dovršuje na sinovima ili unucima. Jedna zarazna bolest na ocu se tek malo pojavi, na sinu se razvije, a na unuku pokaže sve najpogubnije dejstvo.
Gresi, koje nije iskupio onaj ko ih je učinio, iskupljuju njegovi srodnici, njegovi prijatelji ili njegovi potomci. Oni trpe mesto njega ovde na zemlji. Život ne stiže da svakome u ovome svetu plati zasluženo za kratko vreme od 60-70 godina. Život produžuje da živi i onda kad jedan čovek umre, produžuje da živi i produžuje da kažnjava i nagrađuje, produžuje sam sebe da leči, tj. – nastavlja svoj započeti posao.
Na pitanje, dakle: zašto trpi sin za grehe svoga oca, mi možemo odgovoriti prosto: zato, što život oca i život sina sačinjavaju jedan isti život, koji se samo na ocu pojavljuje kao greh, a na sinu kao trpljenje za greh, ili naučnim jezikom rečeno- na ocu kao uzrok, na sinu kao posledica, ili crkvenim jezikom rečeno: na ocu kao pad, a na sinu kao iskupljenje. Otuda, kad crkva hrišćanska uči, kako ceo rod čovečji trpi zbog greha prvoga čoveka, praroditelja, i kako je Hristos stradao i raspet bio za tuđe grehe, ona ne uči nešto što bi se protivilo prirodnom zakonu ili našem posvednevnom iskustvu. (Zbog tuđih greha trpimo i mi, i bivamo raspinjani posvednevno zbog tuđih greha. O, koliko mi jedan drugom svaki dan pričamo samo o tome kako mi trpimo i raspinjemo se zbog tuđih greha!) Učenjem svojim o grehu i iskupljenju crkva hrišćanska uči apsolutnu solidarnost ljudskog roda. Svi su ljudi odgovorni za jednoga čoveka, i jedan za sve. Od greha jednoga čoveka stradaju svi, i od greha sviju strada jedan. To je tako česta pojava, da je možemo videti, kuda god bacimo pogled po ljudskom životu, bilo u prošlosti bilo u sadašnjosti. Zbog greha narodnih vođa stradali su čitavi narodi, a od nerazuma i divljaštva naroda, stradale su često i najbolje vođe. Istorija opšta dokaz je zato, istorija svakog naroda posebno dokaz je zato. No naša narodna istorija za nas je najjači dokaz, jer naša istorija to je naše sopstveno iskustvo. Naša istorija, koju mi najbolje poznajemo, i kojoj najviše verujemo, dokazuje nam, kako je jedan narod jedno telo, koje trpi u trpljenju pojedinih članova svojih, i kako, obratno, pojedini zdravi delovi ne mogu da ne trpe onda, kad se celo ostalo telo razlaže od bolesti.
Dozvolite, da vas na današnji dan podsetim na istoriju našu; dozvolite, da vam ispričam istoriju našu, no da vam je ispričam ne onako kako je učeni istorici pričaju, nego onako kako nam je u časovima tišine i usamljenosti šapće ova zemlja, na kojoj smo mi nasledili naše pretke, i kako nam je šapće nema priroda oko nas, koja je posmatrala naše najdalje pretke kao što i nas danas posmatra, – kako nam je ona šapće, kad je nasamo upitamo.
Jednoga jutra – mnogo je jutara od onda prošlo – jednoga jutra razgovarahu Šar-planina i Dunav. Upitaće Šar-planina Dunav:
– Kakvo je to zatišje oko tebe, duboka reko, kakvo je to neobično zatišje oko tebe? Odavno ne viđam rimske cezare da se odmaraju od pobeda svojih na obalama tvojim, da se odmaraju i hlade hladom tvojim. Odavno su rastureni mravinjaci ljudski, koji su se dizali oko tebe. Odavno te ne vidim u porfiru obučena, u krvavu porfiru, u koju su te ljudi tako često oblačili. Kakvo je to zatišje oko tebe?
Dunav odgovara:
– Zaista zatišje je oko mene veliko, visoka planino. Cezari me rimski više ne posećuju, jer ih više nema, a iz njihovih legiona, palih na obalama mojim, raste trava, s kojom ja sanjam o prošlosti.
Mravinjaci ljudski oko mene istina rastureni su i u porfiru me ljudi više ne oblače, no ja ne verujem, da će ovako dugo trajati. Jedna duga, koja se nedavno savijala nada mnom prorekla mi je, da će me uskoro posetiti neki nov narod. A ti, visoka planino, – reci mi, šta ti vidiš tamo za tobom. Već nekoliko stoleća nismo razgovarali. Je li ti se vratio Aleksandar Maćedonski sa Istoka? Cveta li još sjajna Atina, o kojoj smo poslednji put govorili?
– Aleksandar se nije vratio niti će se vratiti, odgovori Šar-planina. Atina je cvetala i precvetala, bogovi i ljudi atinski leže u prašini. Kad vetar s mora dune preko negdašnje Atine, i dopre do mene, ja ga raspitujem, kroz čije je kosti od bivših heroja i kroz čije lubanje od bivših filosofa produvao, – i on mi priča, i miluje me, i priča, priča. Davno je Atina precvetala, precvetao je i Rim, a sad eto gledam kao precvetava i grad Konstantinov na Bosforu, koji se do neba digao svojim sjajem i svojom hvalom, a koji se do pakla spustio svojim zlom i nečoveštvom. – No, eto neko se tebi približuje, Dunave! To mora da je taj novi narod, kome se ti nadaš. O, kako me interesuje taj novi narod! Šta li je njemu predodređeno da učini na ovom klasičnom, proslavljenom zemljištu? O, samo, samo kad ne bi i on onoliko grešio, koliko drugi narodi, koje smo ja i ti do sad gledali, Dunave, čudna vodo, koje smo ja i ti do sada gledali. – U tom novi narod stiže na Dunav i pređe ga, zajedno sa svojim stadom i zajedno sa svojom skromnom kulturom, skromnom no obasjanom veselim, detinjskim nadama na budućnost. Napasajući svoja stada i orući plodna polja, na kojima su ležali legioni rimski i varvarski, novi narod se raširi od Dunava do Šare. I Šar-planina vide, kako se iz balkanskih lugova podigoše dimovi od žrtava, koje novi narod prinošaše svojim bogovima; i Šar-planina i Dunav čuše molitvu ovog naroda, koja se zajedno sa stubovima belog dima dizaše u visine. „O, bogovi, koji živite na vrhovima Šar-planine i u dubinama Dunava, i po lugovima i izvorima ove lepe zemlje, u koju se mi sad useljavamo, budite nam milostivi zajedno sa oni našim bogovima, koji su nas u oblacima pratili dovde, budite milostivi nama i našim stadima i našim poljima. Mi živimo po plemenima i slušamo svoje starešine, mi ne oštrimo naše strele do samo za zverove i za one ljude, koji nas napadnu. Mi smo srećni i zadovoljni ovako kako smo sad; podržite nas samo i dajte nam duga veka. Nama drugo ne treba. Mi smo jedan dobar narod“.
Tako se moljaše novi narod, i Šar-planina i Dunav behu ushićeni njime. „To je izvrsan narod!“ klicaše Šar-planina. „I ja tako velim, i ja tako velim“, ponavljaše Dunav svojim šumom.
To je jedan list istorije, – beo kao nevinost.
Vreme prolažaše, i pokoljenje jedno za drugim silažaše u grob. Mnogo je puta Dunav slivao se u more, i opet se vraćao kroz vazduh na svoj izvor, i opet se slivao u more. Jednoga će dana viknuti Šar-planina Dunavu: „Dunave, Dunave, reci mi, kako živi novi narod oko tebe!“ Dunav ćutaše nekoliko godina, pa će odgovoriti: „Novi narod je ostavio svoju staru veru i primio novu. Narod poštuje novu veru kao što je poštovao i staru; on je neumoran u služenju svome Bogu, ali njegovim poglavarima ispadaju čaše iz ruku kad služe Bogu i svetima, jer poglavari njegovi dremaju, dremaju kad služe Bogu i narodu. samo ne dremaju kad služe sebi i svome vlastoljublju. O, blago tebi Šar-planino, što ne vidiš izbliže sve grehe, koje čine poglavari ovoga naroda, koje oni čine otimajući se jedan s drugim o vlast. Sinovi se bore oko prestola očevog i bore se do istrage jednog ili drugog. Brat brata na gozbu poziva i smejući se daje mu otrov u vinu da pije. Sin zatvara oca u podzemnu tamnicu i ostavlja ga da u njoj istruli. Majke rade o glavi jednog svog deteta, da bi drugom detetu, ljubimcu, osigurale vlast. Treba li da govorim, šta sve dalji srodnici jedan s drugim rade? Treba li da ti pričam o međusobnoj mržnji susednih župana i malih vlastelina, o međusobnoj mržnji i međusobnim intrigama? Bolje, ne. Jedino utešno što ti mogu reći to je, da narod još nije umešan u ove vlastelinske intrige. On vidi šta njegovi poglavari rade, vidi no pravi se da ne vidi, a u potaji lije suze, – ovaj čedni narod! I ja sam mnogo od tih suza primio u sebe. Narod govori: mi trpimo stid zbog greha naše vlastele, stid pred drugim narodima.
Naši cari zakon pogaziše
Počeše se krvnički goniti,
Jedan drugom vadit’ oči žive;
Zabaciše vladu i državu,
Za pravilo ludost izabraše,
Na komade razdrobiše carstvo,
Raspre sjeme posijaše gorko,
Te s njim pleme srpsko otrovaše.
No neka, trpićemo. Oni su jedan deo našeg tela, oni su kost od kosti i krv od krvi naše; oprostićemo im i trpićemo. A ovo trpljenje samo će ojačati naše narodno telo. Mi želimo moći, moći spoljašnje i unutrašnje. Mi smo jedan dobar narod.
To je drugi list istorije, – crn kao greh.
Opet vreme prolažaše i jedno pokoljenje za drugim silažaše u grob; i Dunav opet silažaše u more i uzlažaše na svoj izvor. Jednoga dana vide Dunav gde se zatrese Šar-planina i upita: – Šar-planino, Šar-planino, što se treseš?
Reče Šar-planina:
– Tresem se od čuda, kako naš novi narod brzo svrši svoju karijeru i pade u ropstvo. Željan slave, a pri tom bujan i pun mladićske snage, ovaj narod je uspeo brzo da zavlada zemljom od tebe, Dunave, do blizu Bosfora. Pred Konstantinovim gradom razapinjao je on svoje šatore. I ja sam očekivala samo trenutak, kad će se ovaj mladi narod proglasiti naslednikom slave naroda olimpijskog i slave Konstantinove, i kad će početi zidanje jedne nove kulture, jedne nove slave, kakvu počinje da zida njegov stariji i moćniji brat na Severu. Prevarena u svom očekivanju ja se tresem sad od čuda, jer su mi nejasne sudbe naroda. Podamnom ima jedno polje, Dunave, na meni ima gavranova, Dunave. Jednoga dana spustili su se gavranovi s mene na polje podamnom i dugo se dugo nisu otuda vratili. Vratili su se najzad, siti i krvavi.
Na mesto Slovena, kojima sam ja predviđala moć i slavu, zaseo je sad u carevu gradu ratoborni namesnik prorokov, poslan od boga, da sahrani Vizantince i kazni Slovene; – svakako samo da kazni Slovene, da ih kazni i izleči od onoga otrova, koji se vekovima gomilao u njihovom organizmu, a ne da i njih sahrani kao što su sahranjeni stari i iznureni narodi, koje smo mi do sad gledali. Narod ovaj nije star i iznuren, no samo grešan, te zato ima da trpi za grehe svoje. Narod ovaj pripada jednoj moćnoj i darovitoj rasi, koju Bog nije mogao samo izvesti na pozornicu istorije, i spustiti zavesu pre nego je ona pokazala svoju moć i svoju darovitost. Mnogo će imati da trpi ovaj narod, Dunave, zato se tresem. Od žalosti se tresem gledajući pod sobom muke, na koje je udaren ovaj narod. Lav može da rastrgne čoveka, Dunave moj, zmija može da ga otruje, oktopod može da ga udavi, vo može da ga raspori, no čovek čoveka može i da rastrgne, i da otruje, i da udavi, i da raspori. Ja se tresem, Dunave, gledajući čuda od neverovatnih muka, na kakve čovek čoveka može staviti, i gledajući kakve sve neverovatne muke čovek može pretrpeti i ostati živ. Neverovatna, neverovatna je sudba ovoga naroda! Ja je gledam i ne verujem sama sebi. Očekajmo, da vidimo šta će do kraja biti s tim narodom. Njegova drama svakako još nije na svršetku. No, gle, ti se počinješ opet oblačiti u krvavu porfiru, Dunave! To je krv raje… Ja ću da umuknem, jer više nije vreme razgovoru. Na svakoj Golgoti treba da vlada tišina.
To je treći list istorije, – krvav kao Golgota.
Nekoliko stoleća okruniše se od večnosti kao nekoliko zrna peska od jednog brda. Balkan, bivši više puta centar sveta, zaraste u divljaštvo. No zarobljeni narod ipak nije od robovanja podivljao no, naprotiv, oblagorodio se, kao što se neuglačan metal trenjem oblagorođava. Stoleća trpljenja i stradanja učinila su narod srpski boljim nego stoleća carovanja i blagovanja. Kao što se više blista plug, koji zemlju ore no plug, koji stalno na suncu i na vazduhu leži, tako se više blista i narod, koji kroz istoriju svoju ne hodi sve po sunčanim i cvetnim poljima no i po tamnim i tesnim klisurama. Nekoliko stoleća okruniše se kao nekoliko zrna peska, i Šar-planina i Dunav videše najveću neverovatnost; narod koji bi mrtav, ožive. „Olimpijski i termopilski heroji oživeše i pojaviše se između mene i tebe, Dunave, reče Šar-planina, samo još u većem sjaju, u daleko većem sjaju. Sad je početak jednog novog čina u životnoj drami ovoga naroda, čiji su pretci tako mnogo grešili, i čiji su potomci tako mnogo ispaštali“.
To je četvrti list istorije, sjajan kao sunce. I tako ja sam vam ispričao našu istoriju kao što se bajke pričaju. Bilo bi smešno čuditi se tome, što ja pričam istoriju kao bajku. Nama danas zbilja i izgleda naša istorija kao jedna bajka, kao pesnička našarana neverovatnost. Ili zar ne liči to na bajku, da se jedna masa stočara i zemljoradnika krene od Karpata i polako, napasajući stado svoje, doseli se na slavno, klasično zemljište našeg poluostrva; da tu zasnuje jaku državu, da zapreti moćnoj Vizantiji i uhvati se u koštac sa silom osmanlijskom? Zar to ne liči na bajku? Ili zar ne izgleda još veća bajka i još veća neverovatnost, da taj narod padne u ropstvo i ostane u njemu pola hiljade godina, i da se ne samo ne izgubi pod teretom stradanja, no da, naprotiv, prekaljen i očeličen, ponovo oživi i vikne svojim prijateljima i neprijateljima oko sebe: „evo me! Ja sam među vama, – ja sam još živ?“
Kako hoćete sudite o ovim bajkama, no ja vam kažem, da ima jedna bajka i jedna neverovatnost daleko veća od svih drugih. To je savremena bajka našeg života. Naš savremeni život ispunjen je slutnjama i kricima plašljivih ljudi, kako ćemo mi skoro propasti. To je najveća bajka i najveća neverovatnost. Dobro je biti predostrožan, no zlo je ne biti hrabar. Kako može propasti narod, koji je naučen da trpi? Koji je trpeo pola hiljade godina i nije propao? Koga trpljenje samo čeliči i preporađa? Kako može propasti narod, koji je istina star kao i drugi narodi Evrope, no koji se može nazvati mladim, jer ga je trpljenje učinilo mladim, kao što oganj od starog gvožđa čini novo? Narodi, koji već vekovima vladaju i gospodare, i koji su davno-davnim odviknuti od trpljenja, – takvi narodi bliže stoje propasti no narodi, kojih dve trećine istorije sačinjavaju trpljenje i stradanje. U narade, koji su trpljenjem podmlađeni, spadamo i mi Srbi. Ja ne znam, šta će biti s Francuzima, kad ih snađe prvo veliko stradanje, no za Poljake verujem, da pod današnjim stradanjem neće propasti. Ja ne znam, šta će biti s Turcima, koji nikad nisu trpeli, no verujem, da balkanski Sloveni ne mogu propasti. Probni kamen za životnu sposobnost jednog naroda jeste trpljenje. Narod, koji može trpeti, ne može propasti. Od velikih naroda u Evropi jedino još Sloveni trpe u ropstvu. Fakt koliko za naše žaljenje toliko i za naše radovanje! Sloveni trpe, da – no pogledajte kako trpe, kako junački, veličanstveno trpe! Pogledajte, koliko žilavosti i izdržljivosti u trpljenju pokazuju Sloveni u malenoj Kranjskoj, u isceđenoj Hrvatskoj, u opustošenoj Maćedoniji, u rastrgnutoj Poljskoj, ili u obesvećenoj našoj pradomovini, Galiciji! Pogledajmo i napustimo nedostojnu nas pomisao, da Sloveni propadaju!
O, naše je vreme značajno! Naše savremeno slovensko trpljenje jeste jedna herojska strana u istoriji sveta. Herojstvo je uvek stradanje ili borba sa stradanjem, herojstvo nikad nije blagovanje: Mi se nikad nećemo stideti sadašnjeg svog stradanja. Mi ćemo se pre njime negda ponositi. Nama Srbima danas ne nagoni toliko rumen u obraze stid od toga što su Srbi vodili turske konje, koliko fakt, da je jedan od sinova svetoga Lazara, Vuk, posle kosovske srpske pogibije zatražio pomoć u Turaka, da ratuje protiv svog brata, Stevana. Nesravnjeno više ima strana istorije našeg gospodarenja i slobode pre Kosova. kojih se moramo stideti, nego li strana našeg stradanja i trpljenja od Kosova do Ustanka. Za vladanje i gospodarenje treba mudrosti, za stradanje i trpljenje – hrabrosti. Ako Sloveni nisu dostigli ostale velike narode u mudrosti u gospodarenju, oni su ih prevazišli u hrabrosti u trpljenju. A hrabrost u trpljenju najbolje je jemstvo sjajne budućnosti.
No ne trpe samo narodi u ropstvu, – svi narodi i svi ljudi na zemlji, bivši i sadašnji trpe. Svi smo mi trpeli i trpimo. I svi mi trpimo ne samo zbog svojih greha no i zbog tuđih. Naša vera, više nego ma koja druga, osvetila je trpljenje kao jednu neophodnost za savršenstvo čovekovo. Ko do kraja pretrpi, tome pripada venac slave, taj biva spasen. Ko može piti čašu trpljenja. koju je Hristos, pio taj će ući u slavu Hristovu. Ne podavati se malodušnosti i ne prezati od trpljenja kad nas ono snađe, s verom, da Bog zna za naše trpljenje, – to je zapovest naše crkve. Dovoljno je verovati, da Bog zna za naše trpljenje pa moći s radošću podnositi svako trpljenje. Svako naše trpljenje Bog vodi našem dobru. Mi to ne vidimo kad trpimo i dok trpimo, no kad prođe trpljenje, mi to tek onda vidimo. No, ako bi naše trpljenje i do same smrti trajalo, ne bojmo se, hrabrimo se verom, da će to naše dugotrajno trpljenje, ma koliko ono bilo skriveno od očiju ljudi, biti od dobrih posledica po one, koji ostaju za nama, i po nas, koji ćemo se u drugom životu radovati u radosti njihovoj, u radosti, koju smo im mi svojim trpljenjem pripremili. Bolje, neka se drugi raduju zbog našeg trpljenja, no da trpe od naše radosti.
Mi se žalimo na naše pretke, što su nam ostavili trpljenje, što su ostavili nas, da iskupljujemo njihove grehe. Mi ćemo imati pravo da se žalimo na naše pretke samo ako mi ne budemo bili uzrok trpljenju naših potomaka, ako ne budemo ostavili grehe naše našima milima i dragima posle nas, da ih oni iskupljuju. Zato postarajmo se, da za vremena svi iskupimo svoje grehe. Da bi se gresi iskupili, moraju se pokajati, da bi se pokajali moraju se priznati, da bi se priznali, mora se imati hrabrosti. Stegnimo srce naše i priberimo svu hrabrost koliko je ima u nas, stegnimo ga još jednom i priznajmo naše grehe, stegnimo ga još jednom i ispovedimo ih, stegnimo ga još jednom i pokajmo se, i još jednom – i pretrpimo kaznu za njih. To je put na kome se postaje čovek. Dok ne pređemo taj put, mi smo samo kandidati, – neispitani, nezreli kandidati za ljude. Taj put je trnovit, no on jedini vodi slavi i sreći. Taj put moraju proći i narodi, i to najtrnovitiji oni, koji su najdarovitiji, jer koga Bog voli onoga i kara, jer gle nikoga nije Bog tako voleo kao jedinog Sina svoga, niti je iko na zemlji zaslužniji bio veće ljubavi Božje od Hrista, pa ipak nikoga nije na tako velike muke stavio kao Sina svoga. Narod, koji ne pređe taj golgotski put, jeste samo kandidat za narod, a ne pravi narod.
Mi smo prošli jednu školu trpljenja, jednu dugogodišnju školu trpljenja, jednu strahovitu školu trpljenja. Mi smo dokazali svetu, da mi nismo propali i onda kad nas je ceo svet za propale držao, i da nismo pogrebeni i onda, i kad nam je ceo svet čitao opelo.
Na što danas dizati graju o našoj predstojećoj propasti? Ako se danas može o nekakvoj propasti u nas govoriti, to se može govoriti o propasti vere u sebe i o propasti vere u Proviđenje. koje izvodi s planom drame života kako naroda tako i pojedinaca, i to se može govoriti kod onih, koji prorokuju našu skoru nacionalnu propast. Oni su izgubili tri stvari, koje su potrebne za slavan život u ovom svetu: veru, veru i veru. Njihov greh naziva se malodušnost. To je najteži greh našeg savremenog života. Mi, koji smo ovde, primimo ovaj savremeni teški greh naše braće kao svoj i ispovedimo ga ovde pred Bogom danas, na dan našeg poraza, na sudbonosni dan, koji je i ove godine došao i raširio pred nama sliku tragedije kosovske, ukazujući jednim prstom na sve ono, što je prethodilo ovoj tragediji, a drugim na sve ono, što joj je sledovalo. Ispovedimo se danas i pokajmo se, jer današnji dan treba da bude dan naše narodne ispovesti i pokajanja. Ispovedimo se i pomolimo se: Bože, koji se brineš o svima narodima i o svima ljudima, ojačaj našu veru i oslabi našu malodušnost. Bože, koji si karao naše grešne pretke na njihovim potomcima, pokaraj nas na nama samima i ne dopusti, da naši potomci zbog nas stradaju. Bože veliki, umudri nas u sreći i ohrabri nas u trpljenju. Bože moćni, neka bude volja tvoja! Amin.
Govorena na Vidovdan

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *