NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O HEROJIMA NAŠEG VREMENA
 
Budi slobodan i hrabar.
Ne boj se i ne plaši se;
jer je s tobom Gospod Bog tvoj kuda god ideš.
Gospod je videlo moje i spasenje moje; koga da se bojim?
Gospod je krepost života mojega;
koga da se strašim
(Is. Nav. 1,9; Psalam 27, 1)?
Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema.
Pas svakoji svoje breme nosi,
Nove nužde rađu nove sile.
Gorski Vijenac

 
Da li ima heroja i u našem vremenu, ili oni svi pripadaju isključivo prošlosti? To je pitanje, draga braćo, koje nas uvek onda uznemiruje, kad god pogledamo po jednolikoj masi ljudi, zauzetoj sitnim brigama i zagrejanoj sitnim strastima. Da li su heroji privilegija samo prošlih vremena, i da li je naše vreme samo zborište malih i osrednjih ljudi? Da li su najpre trebali da dođu u ovaj svet svi veliki, a posle njih svi mali, najpre svi jaki, a posle njih svi slabi, najpre svi svetli i srećni, a posle njih svi mračni i nesrećni? Da se priroda nije već zamorila rađajući, i da nije počela istresati iz svojih krila poslednju sitnež spremajući se da zaspi ili umre? Da nismo mi ta poslednja sitnež naše majke zemlje, koja je već ostarela, te želi da se odmori od rađanja? „Sve ima svoje vreme“, rekao je jedan stari mudrac, “ ima vreme rađanju i vreme umiranju, vreme sađenju i vreme čupanju, vreme rušenju i vreme zidanju“. Da nije tako i sa herojima? Da li ima vreme heroja i vreme neheroja? Vreme. kad priroda rađa jedan herojski porod i vreme, kad ga čupa i na mesto njegovo proizvodi sitnu proju? Da nismo mi ta sitna proja, koja je nikla na jednom iscrpljenom i ispoštenom zemljištu, na kome su dugo uspevali visoki borovi?
Takve nas misli obuzimaju, kad hodimo po pijaci ljudskog života i gledamo male ljude sa njihovim slabostima prema životu i njihovim strahom prema smrti, sa njihovim cenjkanjima i njihovim žaljakanjima, sa njihovim lažno nasmejanim licima i lažno uplakanim očima. Takve nas iste misli obuzimaju i kad mislimo sami o sebi i sravnjujemo sebe sa herojima, koji su pre nas živeli i činili čast ovoj planeti, na kojoj mi sad gmižemo, jedva što razlikujući se od prašine, po kojoj gmižemo. I obuzeti takvim mislima mi uzvikujemo često s uzdahom: blago onima, koji pre nas živeše u ovome svetu; gle oni su bili jedno herojsko pokoljenje, dostojno našeg divljenja, kao što smo mi jedno bedno i pigmejsko pokoljenje, dostojno njihovog prezrenja!
Blago prošlosti, jer na izložbi ovog života ona sedi na gornjem mestu, dok se sadašnjost prostire pod njenim nogama. Prošlost je izložila jednu goru od visokih i večno zelenih četinara, dok sadašnjost nema ništa da izloži osim sitne proje. Prošlosti pripadaju trojanski junaci, a nad njihovim grobovima životari u sadašnjosti jedno degenerisano pokoljenje, na čijem Olimpu stanuju samo bogovi straha i novca i alkohola.
Prošlosti pripadaju oni idealisti, koji su u težnji svojoj k nebu radije zidali egipatske piramide, no što su mislili o hlebu, a nad njihovim grobovima planduje sada jedan propali nenasiti rod, sa velikim stomakom, koji se neprestano klanja i moli đavolu, da bi đavo obratio sve kamenje i sve piramide u hleb.
Prošlosti pripada ono herojsko pokolenje, koje je zasnovalo Rim i slavu Rima, koje se pokazalo podjednako veliko i na maču i u pravosuđu. Po njegovom prahu gmižu sad mali ljudi, čija se sva slava sastoji u pričanju i pokazivanju svetu slavnih dela njihovih predaka.
Prošlosti pripadaju slavne spartanske i rimske majke, koje su volele svoju decu više no sebe, i svoju otadžbinu više no svoju decu, majke koje su znale jednu od najvećih veština ovog sveta, – da od deteta stvore herojski jaka i karakterna čoveka. Na mesto ovih majki sadašnjost pokazuje žene, koje misle da se mogu zvati majke, ako samo rode dete i nauče ga sebičnosti, žene, koje su uvek pre žene no majke i uvek sve drugo pre no žene.
Prošlosti pripada ona klasična omladina, koja je umela da mladuje, i koja je mladovala takmičeći se u herojskim delima i vrlini. Na mesto te omladine sadašnjost pokazuje jedno razdražljivo i histerično mlado pokoljenje, koje se u 10-oj godini takmiči u poroku, koje u 16-oj svojoj godini već odriče prošlost, u 17-oj odriče sadašnjost, u 18-oj oseća se potpuno zrelo i staro, u 19-oj izvršava ubistvo, a u 22-oj samoubistvo.
Prošlosti pripadaju i svi oduševljeni i junački predstavnici hrišćanske religije, koji su svojim životom punim samopregorenja i svojom smrću punom herojstva i dali našoj veri onaj značaj, koji je ona imala u istoriji. Na mesto njih sadašnjost je u stanju pokazati samo pigmejske nosioce hrišćanskih ideala, kakvi ni u jednom drugom vremenu ne bi činili čast ovoj uzvišenoj veri, i kakvi je izvesno ne bi doveli do onog ugleda, koji je ona imala u istoriji.
Prošlosti najzad pripada i jedno naše srpsko herojsko pokolenje, koje je oslobodilo ovu zemlju od azijskog varvarstva, jedno pokoljenje „za pesmu stvoreno“. Na mesto toga pokoljenja, koje je imalo moralne snage, da ustane protiv jedne moćne carevine, sadašnjost je izložila nas, jedno pokoljenje za prozu stvoreno, nas, koji nemamo ni toliko moralne snage, da ustanemo protiv samih sebe, protiv svog ličnog varvarstva, i koji nemamo ni toliko umne snage, da možemo misliti o celom narodu našem, no delimo ga na partije, jer lakše je misliti o jednoj partiji no o celom narodu, i delimo partije na podpartije, jer lakše je brinuti o jednom delu partije no o celoj partiji, i delimo podpartije na klike i koterije, jer lakše je misliti o ovima no o podpartiji, i najzad delimo ceo svet na dvoje: na sebe i na ostali svet, i mislimo samo svak o sebi, jer za to se potrebuje najmanje moralne i umne snage. – Jednom rečju, prošlosti pripadaju borovi, a sadašnjosti sitna proja.
I kad tako razmišljamo o prošlosti i sadašnjosti, mi dolazimo do zaključka, da je život imao vrednosti samo u prošlosti, da je samo u prošlosti on bio veliki i sjajan, a u sadašnjosti da je on samo jedna bedna karikatura samoga sebe. I takav zaključak dovodi nas često do očajanja. Mi se počinjemo žaliti na život, da, mi ga čak počinjemo gorko optuživati. Mi ga počinjemo optuživati zato, što je pretcima našim dao mnogo, a nama malo, i zato, što je njima dodelio ozbiljnu ulogu, a nama smešnu, i zato, što je njih izabrao za svoje heroje, a nas za svoje komedijaše, i mi se počinjemo stideti ove smešne komedije, koju život tera s nama, i koju nas nagoni da igramo, i počinjemo mrzeti život, i svoju mržnju prema njemu završavamo najzad mržnjom prema sebi, dok mržnju prema sebi ne završimo samoubistvom.
No ima jedan čovek među nama, koji se ne slaže sa takvim zaključcima našeg razmišljanja. Taj čovek čini jedan korak dalje od nas. Mi smo svi kao putnici u šumi, koji dugo i bezuspešno traže put, i kad su došli već blizu puta oni u očajanju padaju i propadaju ne znajući da im samo još jedan korak treba pa da izađu na put. Jedan čovek među nama čini taj jedan korak, na koji se mi ostali ne usuđujemo, i izlazi iz šumske tame na put obasjan svetlošću. Taj čovek, to je heroj naših dana. On ovako misli:
Život u prošlosti i život u sadašnjosti to je jedan nerazdeljen život. Gospodar i jednog i drugog jeste jedan isti. Gospodar i prošlosti i sadašnjosti obuhvata život jednom istom mišlju i oživljava jednom istom ljubavlju. Bog nije mogao ljubiti prošlost više no što ljubi sadašnjost. Bog nije mogao stvarati prošla pokoljenja ljubavlju, a sadašnje pokoljenje mržnjom; no stvarao je i jedno i drugo istom ljubavlju i istom energijom. A ono što stvara božanska ljubav i božanska energija, koja nikad ne slabi, mora biti uvek veliko i lepo. I sadašnjost, dakle, mora biti velika i lepa kao i prošlost. Kad zemlja naša ne bi bila u stanju više da proizvodi veliko i lepo, zar bi je Bog trpeo, – Bog, kome je stalo samo do proizvođenja velikog i lepog, i Bog, koji ima više ukusa za veliko i lepo no mi? Zar bi Bog. tvorac zvezdanog neba, trpeo, da se potom nebu koluta i jedna pepeljava kugla, na kojoj ništa osim korova i sitne proje ne uspeva? Gle i u prošlosti nisu rasli samo borovi, no i tada je bilo pored njih i između njih i sitne proje. No mi ne vidimo sitnu proju prošlosti zato što smo se udaljili od nje. Mi vidimo u prošlosti samo borove, samo ono što je veliko, jer ono što je malo iščezava za naš pogled u daljini. Iz daleke prošlosti čovečanstva izdvajaju se samo nekolike herojske figure, kao što se iz jedne ravnice pokrivene maglom izdvajaju bregovi. Svi ostali legioni malih i neznatnih ljudi, koji su živeli zajedno s tim herojima, i uz njih gmizali, ne primećuju se iz daljine. Ovi mali i sitni ljudi ne mogu da se vide iz daleka, onako isto kao što se veliki i krupni ne mogu da vide iz bliza. Na jednoj izložbi slika čovek se mora primaći bliže malim slikama, da bi ih mogao videti. a izmaći se dalje od velikih slika. da bi ih mogao videti. Tako je i sa istorijom sveta, ovom velikom izložbom ljudi! Da bi male ljude video, čovek mora biti sasvim blizu njih,“ mora biti njihov savremenik; da bi se pak veliki ljudi videli, čovek mora stajati dalje od njihovog vremena, mora ih posmatrati iz daleka. Koliko je i koliko velikih ljudi živelo i umrlo neviđeno i neprimećeno od svojih savremenika, dok im mi danas spomenike podižemo. Neprimećeni i neviđeni od svojih savremenika oni se danas od nas primećuju i vide, dok njihovi savremenici ostaju neviđeni i neprimećeni. Nekoliko velikih svetskih mislilaca u istoriji zlostavljani su od njihovih malih savremenika kao najgori i najbeznačajniji ljudi, dok danas mi ih slavimo kao prve heroje misli i divimo im se, a njihove male i maloumne gonitelje znamo samo kao jedan zbir, kao množinu bez određenog oblika. Nekoliko velikih slikara i pesnika umrli su kao prosjaci, na tavanu. I ove genijalne prosjake danas sav svet poznaje, dok njihovi mnogobrojni savremenici iščezavaju iz vida našeg kao sitna proja pored borova. Ko zna koliko velikih ljudi našeg vremena gladuju na tavanima, neviđeni i nepoznati, ili prezreni i odbačeni od svojih savremenika? Mi ih ne vidimo, jer ih suviše iz bliza gledamo. Njih će moći videti samo daleka buduća pokoljenja. Savremenici vide samo ljude koji su na velikim položajima, no retko ili nikad ne vide ljude, koji su i bez položaja veliki.
Kao što je sadašnjost sud nad prošlošću, tako je isto budućnost sud nad sadašnošću. Ne hitajmo, dakle, i ne osuđujmo sadašnjost kao njivu, gde samo sitna proja uspeva. Naš sud biće preran i netačan. Među tom sitnom projom ima izvesno i borova, no borova, koji će se tek docnije moći videti; među malim ljudima sadašnjosti mora da ima i heroja, no heroja, koje će tek budućnost moći zapaziti. Heroji su uvek malobrojni, dok su mali ljudi uvek mnogobrojni. I to je razlog, da heroji u jednom vremenu ostaju nezapaženi. Ko veruje, da i u našem vremenu postoje heroji, taj je na putu, da i sam postane heroj.
Tako govori jedan čovek između nas i nasuprot nama. Taj čovek – to je heroj našeg vremena.
No heroj našeg vremena nije heroj samo u tim opštim razmišljanjima o prošlosti i sadašnjosti. On je heroj u svakoj životnoj situaciji i na svakom polju delatnosti ljudske. On je heroj i kao naučnik. Kad se on bavi naukom, njemu nauka stvara uživanje, a ne očajanje. Mnoge naučnike međutim, nauka dovodi do očajanja. Mnogome naučniku stegne se duh od straha, kad ga njegovi naučni rezultati stave licem u lice sa stvarnošću, koja se na prvi mah ne može ni slutiti. Jedan naučnik sa mikroskopom u ruci otkriva nebrojene i neslućene svetove u vodi, koju pijemo, i u vazduhu, koji dišemo. Ti nevidljivi svetovi, gde jedinka ne vredi ništa i gde gomila čini čuda, zaprepašćuju naučnika. Gle, ta nevidljiva, sitna stvorenja u stanju su razrušiti čoveka, i ne jednoga čoveka no i cele gradove i cele pokrajine i naseobine ljudske! Gle, čitave vojske nevidljivih stvorenja neprekidno kruže oko nas i logoruju na našem licu i na našim ustima i očima, i prete nam smrću. I od tih sitnih i mnogobrojnih stvorenja, koja mi vidimo samo pomoću mikroskopa postoje izvesno još i druga daleko sitnija i mnogobrojnija stvorenja, koja mi ne vidimo kroz sadašnji naš mikroskop, no koja će se možda tek docnije otkriti savršenijoj i delikatnijoj tehnici. – I kad na te sitne i za čoveka smrtonosne svetove običan naučnik misli, i kad misli na užasne mreže smrti, kojima je život ljudski umrežen sa svih strana, tad uzdiše on bolno i govori: Blago onima, koji pre nas živeše, jer bar živeše u slobodi, mada iluzornoj slobodi, no ipak u zlatnoj slobodi, koju mi danas nemamo. Oni nisu videli, u kakvoj se mreži smrti nalazi život ljudski, kao što to mi vidimo. Gle, oni nisu znali, da su robovi i sužnji u okovima nevidljivih dželata oko sebe, kao što to mi danas znamo. Zato je njihov život bio slobodniji i bezbrižniji i slađi od našeg.
Tako govori običan naučnik i pokušava da nađe utehe sebi u svetovima suprotnim po veličini od nevidljivih mikrobnih svetova. On posmatra zvezde pomoću teleskopa i divi se najpre njihovom harmoničnom razmeštaju i njihovom ravnomernom kretanju. No teleskop mu otkriva tako mnogobrojne i tako velike zvezdane svetove, da se njemu mozak počinje mutiti i srce treperiti. Mozak mu se počinje mutiti kad vidi, da u otkrivanju sve novih i novih jata zvezda i sa sadašnjim teleskopom nigde kraja nema, i zamisli, šta li će tek biti, kad se sadašnji teleskop udvoje ili utroje usavrši? Srce mu počinje treperiti, kad u toj neizmernosti broja i prostora, u tim razmerama bez kraja pomisli na našu malu planetu, koja se samo sa nekoliko obližnjih zvezda može videti, koja se sa nekoliko daljih zvezda jedva da primetiti i koja se sa milijarde drugih zvezda sasvim ne vidi i ne primećuje. I on se uklanja od svog teleskopa i hvata se rukama za glavu i govori: Ta šta je naša zemlja? Šta li je tek čovek na zemlji? Naša je zemlja ništa, a čovek na njoj jedna količina još manja od ništa. Blago onima, koji pre živeše i ne znadoše ovo što ja znam, i verovaše ono što ja ne mogu da verujem, verovaše, da je zemlja centar sveta, oko koga se sva nebeska tela okreću. Oni su bili srećni jer su verovali, da u ovoj vasioni posle Boga odmah dolazi čovek po značaju svome. Kako danas ja mogu biti srećan, ja, koji sam za nesreću svoju saznao, da je zemlja naša u sravnjenju sa drugim svetovima ništa, i da je car zemaljski, čovek, nešto još manje od ništa, i da je između Boga i čoveka jedna neprehodna razdaljina? Ne kako mogu biti srećan, – no kako mogu uopšte živeti i jedan minut posle ovoga saznanja?
Tako običan naučnik misli i govori. Naučnik pak heroj, koji je i sam preživeo sva ta mračna i ubitačna razmišljanja, no koji nije pri njima ostao; naučnik heroj, koji se spuštao u Ad, no koji je imao snage, da se iz Ada digne na svetlost, ovako sad misli i govori:
Zaista čovek se danas mora drukčije osećati no što se nekad osećao. Nekad je čovek osećao tvrđi pod ispod svojih nogu, jer je zemlju smatrao za veliko i nepokretno telo, i jer nije video tolike sitne mikro-svetove oko sebe, koji se oružaju protiv njega i u snu i na javi, i nije znao za tolike neizbrojne i neizmerne sjajne svetove u vasioni, koji svojom veličinom i svojim sjajem sasvim bacaju zemlju u zasenak i nizvode je po značaju do neuračunljivosti. Negdašnji čovek stajao je sigurnom nogom na ovoj zemlji i zamišljao je nebo kao jedno plavo platno, izvezeno zlatom. Mi smo tu njegovu poeziju odbacili, mi smo stavili zemlju u jedan vratoloman pokret i proderali smo nad našim glavama plavo platno zlatom izvezeno, i pomakli smo granice neba do bezgraničnosti. Mi smo pronašli bezgranično male svetove ispod nas i bezgranično velike svetove nad nama, i tako smo se našli između dve bezgraničnosti. Naši stari bili su kao ribari, koji se voze po sredini jedne reke i vide obe obale, mi smo pak kao ribari, koji se nalaze na pučini morskoj, sa koje se ne vidi ni jedna obala.
Zaista je teže naučniku danas biti heroj no negda, kao što je teže voziti se na pučini morskoj no na reci. Naučnik staroga doba ne bi u današnjem vremenu bio heroj znanja, kakav je bio on u svome dobu. No ako je teško ipak nije nemogućno današnjem naučniku biti herojem.
Pre svega nova nauka je očigledno dokazala neizmernim materijalom fakata, da u ovome svetu vlada jedan savršen red u najmanjim kao i u najvećim stvarima. O harmoniji sveta stari su više sanjali i fantazirali no što su znali. Današnji naučnici znaju tu harmoniju sveta, znaju je i dokazuju je faktima. Stara nauka |e davala mesto i slučaju i samovolji u prirodnim pojavama. Nova nauka zna samo za red i zakon i ritam u svetu. Stara nauka shvatala je ovaj svet kao jednu samovoljnu i besnu orgiju, nova nauka shvata svet kao jednu ritmičnu i čudnu muziku. Dalje, nova nauka istina umanjuje čoveka pokazujući mu kolosalnu panoramu vasionskih svetova, prema kojima je on, čovek, jedna neuračunljiva količina, i pokazujući mu strahovitu paučinu od intriga, koje oko njega pletu mali nevidljivi svetovi protiv života njegovog, no nova nauka sama sobom, sama svojom egzistencijom, dokazuje u isto vreme i veličinu čoveka. Kao najveći dokumenat svoje veličine čovek bi mogao da pokaže nauku. Fakt, da je čovek mogao doznati, da je zemlja okrugla i da se okreće oko sunca, kao i fakt, da je čovek mogao uveličati oči svoje i videti ono što se običnim okom ne vidi, dokazuju, da čovek nije ni izdaleka tako neuračunljivo biće, za kakvog ga drže pesimisti. Nije istina da moderna biologija i astronomija samo um naš osvetljavaju, a srce naše gnječe. Ko razume kako valja ove dve nauke, koje čine najveći ponos ljudskom rodu u modernom vremenu taj će osetiti radost, a ne žalost, taj će biti optimist, a ne pesimist; jer biologija i astronomija ne gnječe srce onom, ko ih dobro razume, no naprotiv dovikuju mu: gore srce Biologija i astronomija raširile su vidik čoveku. Biologija je pokazala čoveku, da je život ovaj život borbe, život herojstva. Astronomija mu je pokazala, da u ovoj vasioni ima daleko većih lepših i savršenijih bića no što je on i njegova planeta zemlja. Pa zar to čoveka da žalosti što zna, da je ovaj život – život herojstva, a ne život ustajalog mira, i da u vasioni ima nešto savršenije od njega? Ne, no to treba baš da ga raduje i da mu krepi nadu i volju, da i on korača tome višem savršenstvu pomoću borbe.
Tako misli i govori u našem vremenu heroj – naučnik.
No heroj našeg vremena nije heroj samo kao naučnik; on je heroj i kao političar. Političari su obeskuraženi našim vremenom, samo heroja – političara ne može ništa obeskuražiti. Drugi političari misle ovako:
Samo u prošlosti mogla se voditi jedna razumna politika, zato, što su u prošlosti odnosi među ljudima bili određeniji i ustanove prirodnije. U prošlosti svaki je čovek bio daleko disciplinovaniji i kao građanin jedne zemlje i kao član jedne nacije nego što je danas. Stari političari trebali su samo apelovati na ljude bilo kao na građane bilo kao na patriote bilo kao na braću, i ljudi su se odazivali njihovom apelu i sledovali njihovoj volji. Na koga i na što današnji političar da apeluje? Na građane? No gle, građani zemlje danas ne postoje, – postoje samo građani ove ili one partije, a na građane jedne partije političar druge partije ne može uticati više no što on može uticati na građane jedne druge, neprijateljske države. Slavni oratori atinski i rimski, mogli su jednim svojim govorom da izglade sve partijske razlike među građanima, da uravnaju provalu, koja ih je delila i da im sjedine misli i zagreju srca za jednu zajedničku, korisnu akciju. Danas je takav uspeh postao nemoguć i za najbolje govornike. Čak kad bi danas i svi grčki i rimski proslavljeni oratori ustali iz grobova i pokušali u ma kom parlamentu u Evropi, da svojim rečima izglade sve partijske razlike među građanima i uravnaju tu provalu, koja im deli misli i ispunjava srca uzajamnom mržnjom, ne bi u tome uspeli. Pristalice partija divili bi se istina njihovoj rečitosti, aplaudirali bi i ljubazno se klanjali, no kad bi došlo do glasanja, oni se ne bi obzirali na mišljenje Demostena ni Cicerona no tražili bi mišljenje svojih partijskih priora i igumana. U velikom domu narodnom sagradila je svaka partija po jednu malu i mračnu izbu, koju neprestano podupire i olepljuje, i koja joj je milija no ceo veliki dom narodni. Gle, u vašem narodnom domu kisne, krov je pokvaren, – doviknuo bi danas Demosten i Ciceron srpskim partizanima, a ovi bi im odgovorili svak iz svoje dimljive izbe: naša je izba oblepljena, u njoj ne kisne, a van naših izba neka kisne ako hoće i koliko hoće.
Na što, dakle, da se apeluje? Na patriotizam? No gle, i poginuli ruski političar Stolipin apelovao je na patriotizam, dajući sam primera u patriotizmu svima i svakome. Kad je ceo jedan narod od Karpata do Tihoga Okeana i od Severnog ledenog mora do Crnog mora, ne ceo jedan narod, no gotovo celo jedno čovečanstvo od 150 miliona, spavalo noću, Stolipin je prema lampi u ponoćnoj tišini brinuo brigu, i krojio planove, kako da taj narod, to čovečanstvo učini srećnim. I mesto da mu se plati brigom za brigu, dobrom za dobro i ljubavlju za ljubav, platilo mu se olovom iz brauninga. Onda kad je Stolipin mislio kako da sazida sreću ruskog naroda, egzaltirani mračnjaci mislili su kako da ubiju Stolipina i razruše ono što on zida. Jednoga večera, kada je ovaj prosvećeni političar ugrabio momenat, da se u pozorištu razonodi, spazio ga jedan iz onih 150 miliona, o čijoj se sreći Stolipin toliko brinuo, spazio ga i uzeo na nišan kao divljeg zvera, nanišanio i ispalio, i olovo je razbilo grudi ministrove, iscepalo mu džigerice i iskidalo nerve. Stolipin je pogledao po masi naroda oko sebe, ironično se nasmešio i lagano se spustio na pod i posle ne dugog vremena pozdravljajući Cara i Rusiju izdahnuo.
Na što dakle da se apeluje? Na ponos ljudski? na savest? na humanost?, na bratstvo? na moral? No gle, sve je to danas dovedeno u sumnju. Sve ideje prošlosti, koje su nekad bile osnov društvenog stroja i života, pokolebane su i omalovažene. Nekad je bilo pojmova, koji se nisu smeli uvlačiti u diskusiju, – danas toga nema. Nekad je bilo autoriteta, koji je u svačijim očima bio ili morao biti autoritet, – danas toga nema. Nekad ni bezumni nisu mogli pomisliti, da su vera i moral i vojska i vladalački autoritet nepotrebni državi. Danas na to pomišljaju i oni, koji nisu sasvim bezumni. Nekad se društveni život osnivao na svetinji braka i domaćem vaspitanju dece. Danas je brak izgubio svoj svetinjski oreol i dobio je karakter orgijski, pijačni, a sve domaće vaspitanje svelo se danas na ishranu i odevanje i šiljanje dece u školu. Nekad se politika državna mogla pouzdati u škole, da joj one vaspitaju građane, oduševljene i karakterne. Danas su škole prestale biti zavodi za vaspitanje i postale su zavodi za degenerisanje omladine pomoću pretovarenosti njenoga mladoga duha prekomernim i raznovrsnim znanjima. Vaspitanje dece danas je ostavljeno samoj deci. Porodica i škola ne pomažu detetu u tome; porodica dete samo hrani i odeva, škola samo puni znanjem; porodica puni detetu stomak, škola mu puni glavu. Srce mu ne puni niko, osim samo dete i ulica. O srcu i karakteru svome dete se mora samo postarati, ako se već o tome ne postara ulica.
Na takvom jednom razrivenom zemljištu, dakle, ne može se sazidati jedna razumna politika, – u takvom jednom haotičnom i zbunjenom vremenu nemoguće je biti oduševljen političar.
Tako završuju svoju tužbu na naše vreme savremeni političari. No naš heroj – političar vidi i svetlu stranu našeg vremena, i veli:
Društveni život je danas postao kudikamo komplikovaniji, zbog čega je i vođenje jedne razumne politike postalo teže. Političar našeg vremena mora imati više razuma no što ga je imao političar prošlih vremena. Jer političar prošlih vremena mogao je vladati i fizičkom silom, s malo razuma, dok političar našeg vremena to ne može; vlada fizičkom silom bila je i potrebna i opravdana i dovoljna u vreme detinjstva ljudskog. Čovečanstvo je danas postalo razvijenije i zrelije, te traži od svake politike, da bude razumna i razložna. Političar našeg vremena otuda mora imati razuma više no drugi ljudi, jer gle, danas svaki čovek traži obrazloženje jedne politike. Političar mora imati i oduševljenja za ideale više no drugi ljudi. Političar mora biti idealist; on mora verovati u ideale, on mora verovati i u svoje vreme, i u čovečanstvo, i u svoj narod, i u sebe samoga. Političar – pesimist, to je slepi vođ slepih. Političar je vođ ljudi, koji manje vide no on; zato on mora dalje videti. On mora videti kuda vodi naše vreme; on mora prozreti u tajne istorije, mora otškrinuti vrata budućnosti. Ako on ne vidi u našem vremenu ništa do haosa i razuzdanosti i obesvećenja svih svetinja i negiranja i rušenja svega onoga što treba da postoji, onda njemu kao političaru nije mesto u našem vremenu. Naše vreme ima svojih grdnih rana, to je istina, no i organizam čovečanstva postao je danas daleko veći, te je u stanju da podnosi te rane. Naše pokoljenje vuče sobom i mnogo truleži, no ta je trulež nužna, da iz nje u budućnosti nikne kakva korisna i lepa biljka. Zdrav političar će uvek naći i danas dovoljno zdravih elemenata u svome narodu, na kojima će moći zidati jednu zdravu politiku. Političar mora herojski da podržava ono što je zdravo i dobro u njegovom narodu protiv onog što je bolesno i zlo. Pa i ako pogine na svome mestu, kao i Stolipin, ne škodi ništa ni njemu ni njegovom narodu. Jer herojska smrt za dobro samo osigurava duži život onima, koji je pretrpe, i osigurava pobedu onoga ideala, za koje su oni poginuli,
Tako misli i govori heroj – političar u našem vremenu.
No heroj našeg vremena jeste heroj i kao roditelj. On govori sam sebi: ja sam ispunio jednu dužnost prirodnu, kad sam postao roditelj, i zato se radujem. Roditeljska radost moja, istina, pomračena je mnogo koječim, no ipak ona mi sija u mraku života kao zvezda kroz mračne oblake. Jedan mračan oblak na mome horizontu dolazi otuda, što ne mogu da zaradim onoliko, koliko mojim sinovima treba. Meni lično ne treba ništa. Ja gledam u zlatno sunce pri izlasku i ja sam sit zlata. No nemam dovoljno zlata, da bih sinove svoje školovao kako treba. odenuo kako treba, nahranio kako treba. Drugi mračan oblak dolazi otuda, što imam na udaju odraslu kćer, koja ne može da se uda. A ne može da se uda zato što ima nešto što se ne traži i nema nešto što se traži. Ima grbu na leđima i nema miraza za udaju. Treći mračan oblak dolazi otuda, što me moja deca ne poštuju, no preziru i ismevaju i proklinju. Što si nas rađao, govore mi deca moja, kad si znao, da nas ne možeš odevati i hraniti i školovati i udati? Što si nas rađao bolesne, i grbave, i ružne? Zar nam nije bolje bilo ostati nerođenim, nego služiti na podsmeh svetu? Četvrti mračan oblak dolazi otuda, što je i moja žena s decom u zaveri protiv mene. Za sva zla u svetu ona mene krivi i predstavlja me deci kao jednog očajnog grešnika. To je četvrti oblak; no postoji i peti, i šesti, i deseti. I ja hodim ispod tih mračnih oblaka i tražim zvezdu između njih. I oko mene hode mnogi drugi ljudi, opterećeni istim teretom, i žale se na istu sudbu, i uzdišu i plaču i proklinju svoje roditelje kao što njihova deca njih proklinju. I slušajući plač i uzdahe i ropce ljudi oko sebe, ja osećam da mi se snaga pojačava i da mi se srce diže. I počinjem tešiti i hrabriti ljude oko sebe. I osećam radost od toga što mogu da tešim i hrabrim druge ljude, mada sam ja opterećen istom nesrećom kojom i oni. I radujem se dvostruko, što sam u stanju da snosim svoju nesreću i da je ne kazujem nikom. I radujem se trostruko, što me ljudi, koji ne znaju moju sudbu, smatraju za srećna čoveka. I ja počinjem sebe za srećna smatrati zato, što nesreću svoju mogu snositi hrabrije od drugih ljudi. I hodim dan i noć ispod svojih oblaka i radim za decu svoju. I ukoliko me deca moja više preziru, utoliko ja njih više volim. I kad me moja neudata kći kune, ja je blagosiljam i molim se Bogu za njeno dobro, ma njeno dobro značilo za mene zlo. I ona je za mene zvezda, koja mi sija u oblacima i onda, kad me najviše proklinje.
Tako govori heroj – roditelj.
Heroj našeg vremena jeste heroj i kao dobrotvor ljudi. Drugi ljudi tvore mala dobra i prilažu od svoga suviška. Heroj tvori velika dobra i prilaže kad treba sve, ne izuzimajući ni poslednju leptu. Drugi ljudi čine mala dobra i kaju se uvek kad god ih čine. „Ko će nam reći hvala za to?“ pitaju se oni. Heroju nikad ne pada takvo pitanje na um, i on se nikad ne kaje za učinjeno dobro. On se ne kaje zbog učinjenog dobra čak ni onda, kad mu se dobro zlom vrati. On veruje u apsolutnu kompenzaciju u ovome svetu, u kome nikakvo dobro ne može ostati zauvek nenagrađeno i nikakvo zlo zauvek nekažnjeno. Nagrada i kazna jednom delu može odocniti u ovom svetu, no ne može nikad sasvim izostati, jer svet bi propao kad bi drukčije bilo. Heroj je pronikao u tu tajnu života, i zato on kad čini dobro, nikad se ne pita: „ko će mi za to reći hvala?“ kao što se pita običan čovek.
Heroj je dobrotvor prema onima, koji u strahu žive, jer im uleva hrabrost u srca svojim primerom.
Heroj je dobrotvor prema siročadi, jer im služi mesto oca.
Heroj je dobrotvor prema zabludelim, jer ih vraća na pravi put.
Heroj je dobrotvor prema malim i bolesnim, i grešnim i prezrenim, jer ih uverava, da i oni nisu izlišni i suvišni ljudi u ovome svetu.
Heroj je dobrotvor prema neprosvećenim, jer žrtvuje sebe i imanje svoje na njihovo prosvećivanje.
Heroj je dobrotvor prema narodu svome, jer veruje, da i kad sebe žrtvuje svome narodu, ipak neće propasti, no živeće u jednom širem organizmu, za koji se žrtvovao.
Heroj je dobrotvor prema čovečanstvu, jer veruje, da je čovečanstvo jedno veliko telo i jedna velika duša, koja sadrži u sebi i njegovo malo telo i njegovu malu dušu, i da on niukom slučaju ne može u tom velikom organizmu propasti, živeo ili umro, kao što jedna kap vode ne može propasti, bila ona u malom potoku, ili utonula u okean, ili isparila u vazduh.
No pre svega i svačega heroj našeg vremena jeste heroj prema samom sebi. Njegovo herojstvo prema samom sebi sastoji se u njegovom gospodarstvu nad samim sobom. Heroj je ukrotio i oblagorodio najpre sebe, pa je onda pošao da ukroćava i oblagorođava druge ljude. Neblagorodan čovek uzalud će govoriti o blagorodstvu. Kao praporci zvečaće reči njegove, i ljudi će se smejati tim praporcima, i ako će ih možda rado slušati.
Heroj ne govori o svetlosti, – on svetli.
Heroj se ne tuži na neslanost i bljutavost života, – on je sam so životu.
Heroj ne trubi šta on namerava uraditi, – on radi. Mali i zaludni ljudi (kakvih je većina u svetu) stoje oko njega prekrštenih ruku i otvorenih usta i kritikuju njegov rad, no njega se malo tiče povoljna ili nepovoljna kritika njihova, – on je svestan svoga rada, on sam zna najbolje vrednost svoga rada, i on radi i ćuti.
Heroj nije projekt, heroj je gotovo delo. Ljudi se često smeju projektima, gotova dela pak cene. Skulptorski šegrt hvali se pred svetom šta će on sve iz gipsa izrezati; pravi skulptor pokazuje svetu izrezanu gotovu figuru i ćuti. Heroj nije šegrt skulptorski, heroj je izučeni skulptor. Njegova skulptura to je njegov karakter. On se ne razmeće šegrtski pred svetom svojim karakterom; on se pokazuje karakteran. Kad se neko davi, drugi ljudi stoje na obali i pogađaju se, ko će priteći davljeniku u pomoć. Heroj se ne pogađa, no skače i spasava.
Heroj je uvek optimist, tj. on je uvek ono što je najteže biti u ovome svetu. Većina ljudi gleda na život pesimistički; većina ne gleda na život ni s verom ni s nadom ni s ljubavlju.
Od sto ljudi, koje sretate dnevno, retko će se naći jedan, koji na život gleda optimistički. Svi ostali se tuže, svi se jadaju, svi hule na život, svi protestvuju protiv života, svi su neprijatelji Boga i ljudi, svi su kritičari i hulitelji svoje sudbe. Pesimizam i mizantropija bolesti su, od koje većina uvek boluje. Tim bolestima samo se heroj ne zaražava. On ima amajliju, koja ga čuva od te zaraze. Ta amajlija jeste njegova vera u veliki duh vasione, koji sve stvari dobru vodi. Od njegove vere dolazi i njegovo poverenje prema životu. Heroj je gotov otuda da primi od života s poverenjem sve ono, što mu život ponudi, bilo to radost ili trpljenje, naslada ili bol.
Pa gde je takav heroj u našem vremenu? pitaćete vi, draga braćo. Pokaži nam ga, – gde je? Ja vam ga ne mogu pokazati, jer on se izbliza ne vidi. Njega će moći videti samo budućnost. Kroz 40-50 godina svi mi, koji smo danas ovde, bićemo mrtvi i stajaćemo u muzeju prošlosti, kao što kamene statue stoje u našim muzejima; stajaćemo i ćutaćemo uparađeni pred našim sudijama, tj. pred našim potomcima. I naši potomci posmatraće nas izdaleka i videće samo herojske figure između nas; sve ostale figure ostaće nevidljive za njihove oči.
No ako mi ne možemo da vidimo heroja među sobom, heroj vidi sam sebe. On poznaje sebe i poznaje druge ljude, i sravnjuje sebe s drugim ljudima i vidi u sebi heroja. On uviđa, koliko je on jači od drugih ljudi umom ili srcem, koliko je postojaniji u veri i nadi, koliko izdržljiviji u trpljenju, koliko vatreniji u ljubavi prema idealima. On uviđa, da je on jedan od onih retkih ljudi, koji u ovoj dolini plača našeg života mogu da budu optimisti; od onih retkih, koji stoje na groblju, opkoljeni mrtvačkim kosturima ljudskim, i govore: „i ovo je njiva živoga Boga“; od onih, koji se ne boje da prenoće na groblju među mrtvacima, od onih koji ne veruju u mrtvace, od onih, za koje je smrt bajka.
Ako me pitate, gde je heroj našeg vremena, ja ću vam kazati, draga braćo; zagledajte svak u sebe, možda je u vama. Gle, nijednog od vas niko tako duboko ne poznaje kao što vi sami sebe poznajete. Samo duh koji je u čoveku poznaje čoveka.
Onaj će od vas biti heroj, koji oseti ritam, po kome korača život u sadašnjosti.
Onaj će od vas biti heroj, koji poštuje i ljubi život u sadašnjosti kao i u prošlosti, i ne želi da bude na drugom mestu u vremenu, no na ovom, gde je sad.
Onaj će od vas biti heroj, kome nauka ne zatvara oči no otvara, i koga nauka raduje, a ne žalosti, i kome nauka jača nadu, a ne čupa je, i podiže srce, a ne gnječi ga.
Onaj će od vas biti heroj, koji kao političar veruje u srećnu zvezdu ovoga naroda, i verom svojom gleda tu zvezdu na nebu budućnosti i k njoj krmani i upravlja brod, na kome se mi svi nalazimo.
Onaj će od vas biti heroj, koji se kao roditelj žrtvuje za dobro svoje dece, a kao građanin za dobro svoje zemlje, a kao čovek za dobro celoga čovečanstva.
Onaj će od vas biti heroj, koji trpi, no kome trpljenje ne malaksava ni veru u Boga, ni nadu na svetlije dane, ni ljubav prema životu.
Onaj će od vas biti heroj, koji se kao prost radnik diže izjutra u pet sati, izljubi decu svoju i prekrije svojim pokrivačem, da bi im toplije bilo, pa se žuri kroz poluosvetljene ulice u fabriku na svakodnevni, monotoni posao svoj, i koji u žurbi svojoj stigne da pogleda u zvezdano nebo nad sobom i rekne: „o velika i ćutljiva vasiono oko mene, gle i ja nosim s pokornošću krst svoj, koji si mi ti natovarila; nosim ga, i nije mi težak“.
Ona će žena biti herojkinja, koja sama sebi govori: „od karaktera moga sina zavisi sreća celoga naroda srpskog, a njegov karakter zavisi od mene, dakle, sreća celog srpskog naroda zavisi od mene“.
Dovoljno je, draga braćo, da nađete u sebi herojstva ma koliko jedno zrno gorušično. Stavite pored toga zrna herojstva još jedno toliko zrno vere, i vi ćete moći brda pokretati, i moći ćete reći: neka Srbija bude srećna, i Srbija će morati biti srećna.
Govorena jednog neobično mutnog i malodušnog dana

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *